Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

KULTURNA POLITIKA

Kulturna politika

 

 

Roj F. Baumajster

Ima li išta dobro kod muškaraca?

Verovatno mislite da će govor naslovljen „ Ima li išta dobro kod muškaraca ?“ biti kratak govor. U svemu napisanom u novije doba nema mnogo toga dobrog što se može reći o muškarcima. Naslovi poput „ Muškarci se ne isplate“ govore sami za sebe. Knjiga Morin Daud (Maureen Dowd) ima naslov „Jesu li muškarci neophodni?“ i iako ona ne daje jasan odgovor, svako ko je pročita znaće da je odgovor – ne. Knjiga Luan Brizednin (Louann Brizednine) „Ženski mozak“ , počinje sledećim rečima: „Muškarci, pripremite se za zavist na mozgu”. Zamislite knjigu koja bi se reklamirala takvom rečenicom – da bi žene uskoro trebalo da zavide muškarcima na njihovom nadmoćnom mozgu!

A to nisu usamljeni primeri. Istraživanje Elis Igli (Alice Eagly) sakupilo je planine podataka o stereotipima koje ljudi imaju o muškarcima i ženama, a istraživači su ih saželi u „ŽSP efekat“. „ŽSP“ znači „žene su predivne”. I muškarci i žene imaju mnogo bolje mišljenje o ženama nego o muškarcima. Gotovo svi više vole žene od muškaraca. Ja svakako.

Moja namera u ovom govoru nije da pokušam ovo uravnotežiti hvaleći muškarce, iako ću usput imati šta pozitivno da kažem o oba roda. Pitanje da li ima išta dobro vezano za muškarce samo je početak rasprave. Provizorni naslov knjige koju pišem jeste Kako kultura eksploatiše muškarce , ali čak je i to je samo ulazak u velika pitanja o tome kako kultura oblikuje ponašanje. U tom kontekstu „šta je dobro kod muškaraca”, znači i „za šta su muškarci dobri, iz perspektive sistema?”.

Nije, dakle, reč o „ratu polova”: mislim da je jedna od nesrećnijih zaostavština feminizma ideja da su muškarci i žene u osnovi neprijatelji. Ja ću, umesto toga, sugerisati da su muškarci i žene najčešće bili partneri i podržavali jedni druge, a ne međusobno se manipulisali ili izrabljivali.

Nije reč ni o tome da bi muškarce trebalo smatrati žrtvama. Prezirem celu ideju takmičenja u tome ko će biti žrtva. Svakako, ne poričem da je kultura izrabljivala žene. Ali, umesto viđenja kulture kao patrijarhata, tačnije kao zavere muškaraca da izrabljuju žene, mislim da je preciznije kulturu (na primer, zemlju, religiju) razumeti kao apstraktan sistem koji se suprotstavlja suparničkim sistemima – i koji koristi i muškarcima i ženama, često na različite načine – da doprinesu svojoj stvari.

Takođe mislim da je najbolje izbegavati vrednosne ocene koliko god je to moguće. One su raspravu o politici rodova učinile veoma teškom i osetljivom, te time onemogućile igru ideja. Nemam zaključaka o tome šta je dobro ili loše, ili kako bi svet trebalo da se promeni. U stvari, moja se teorija temelji na trampama (tradeoffs), tako da, gde god postoji neko dobro, ono je povezano s nečim lošim i – tu je ravnoteža.

Ne želim biti ni na čijoj strani. Polni ratnici, molim vas, idite kući.

Muškarci na vrhu

Kad kažem da istražujem kako kultura izrabljuje muškarce, prva je reakcija obično: „ Kako možete reći da kultura eksploatiše muškarce, kad muškarci svime upravljaju? ”. To je poštena primedba i treba je uzeti ozbiljno. Ona poziva na feminističku kritiku društva. Ta je kritika počela kad su neke žene sistematski razmotrile vrhove društva i svuda videle muškarce – većina svetskih vladara, predsednika, premijera, većina upravnika velikih korporacija i tako dalje – uglavnom su muškarci.

Videvši sve to, feministkinje su pomislile: u bre, muškarci vladaju svime i društvo je ustrojeno tako da favorizuje njih. Mora da je sjajno biti muškarac.

Greška u takvom načinu mišljenja jeste što ono gleda samo ka vrhu. Ako bi se, umesto toga, pogledalo nadole, prema dnu društva, takođe bi se našli uglavnom muškarci. Ko je u zatvorima širom sveta, kao zločinac ili politički zatvorenik? Broj osuđenih na smrtnu kaznu nikada se nije ni primakao 51% žena. Ko je beskućnik? Ponovo, uglavnom muškarci. Koga društvo upotrebljava za loše, ili opasne poslove? Statistički izveštaj američkog Odeljenja za rad kaže da su među poginulima na radu 93% muškarci. Isto tako, ko gine u borbama? Čak i u današnjoj američkoj vojsci, koja je učinila mnogo na integrisanju žena i njihovom uvođenju u borbu, rizici nisu podjednaki. Ove smo godine prešli prag od 3000 mrtvih u Iraku, a od toga je bilo 2938 muškaraca i 62 žene.

Možemo zamisliti drevnu bitku u kojoj je neprijatelj oteran i grad spašen, a vojnike koji se vraćaju stanovnici obasipaju zlatnicima. Drevne feminstkinje bi se pobunile jer, ej, svi ti muškarci dobijaju zlatnike, a polovina bi trebalo da ode ženama. Načelno se slažem. Ali pomislite, dok muškarci koje vidite dobijaju zlatnike, tamo su i drugi muškarci koje ne vidite – oni koji još uvek krvare na bojnom polju, smrtno ranjeni kopljima.

To je prvi važan podatak o tome kako kultura iskorišćava muškarce. Kultura ima mnogo trampi gde su joj potrebni ljudi da obavljaju opasne, ili rizične stvari, i zato nudi velike nagrade kako bi motivisala ljude da preuzmu takav rizik. Većina kultura nastojala je koristiti muškarce za te visokorizične, visokoisplative položaje , mnogo više nego žene. Smatram da za to postoje značajni pragmatični razlozi. Rezultat je da neki muškarci žanju velike nagrade, a drugima su životi uništeni, ili čak prekinuti. Većina kultura štiti svoje žene od rizika i zato im i ne daje velike nagrade. Ne kažem da je to ono što kulture treba da čine, u moralnom smislu, ali kulture nisu moralna bića. One čine ono što čine iz pragmatičnih razloga, vođene nadmetanjem sa drugim sistemima i drugim grupama.

Stereotipi na Harvardu

Rekao sam da većina ljudi danas poseduje povoljnije stereotipe o ženama nego o muškarcima. Nije uvek bilo tako. Sve do šezdesetih godina, psihologija je (kao i društvo) bila sklona viđenju muškaraca kao norme, a žena kao blago inferiornije verzije. Tokom sedamdesetih , došlo je do kratkog razdoblja kad se govorilo da ne postoje stvarne razlike, već samo stereotipi. Tek od osamdesetih prevladalo je mišljenje da su žene bolje, a da su muškarci inferiorna verzija.

Ono što me iznenađuje jeste da je trebalo tek nešto više od decenije da se od jednog mišljenja dođe do njegove suprotnosti, odnosno od mišljenja da su muškarci bolji od žena do mišljenja da su žene bolje od muškaraca. Kako je to moguće?

Siguran sam da očekujete da u nekom trenutku kažem nešto o Leriju Samersu (Larry Summers), pa hajde da to otaljamo! Sećate se, on je bio predsednik Harvarda. Kao što je sažeto napisano u The Economist : „Gospodin Samers razbesneo je feministički establišment kad se naglas zapitao mogu li samo predrasude objasniti manjak žena među vrhunskim naučnicima”. Nakon što je isprva rekao kako je moguće da nema toliko mnogo žena profesora fizike na Harvardu, zato što nema toliko žena, koliko muškaraca, sa tom urođenom sposobnošću – što je samo jedno od mogućih objašnjenja – morao se izviniti, povući što je rekao, obećati velike iznose novca, i nije prošlo mnogo, podneo je ostavku.

Šta je bio njegov zločin? Niko ga nije optužio da je zaista diskriminisao žene. Njegovo nedelo bilo je to što je pomislio nešto što nije dopušteno misliti; naime, da možda ima više muškaraca s visokim sposobnostima. Jer, jedino dopušteno objašnjenje za manjak vrhunskih naučnica jeste patrijarhat – zavera muškaraca da žene drže ispod sebe. To ne može biti sposobnost. Zapravo, postoje neki dokazi da su muškarci u proseku malo bolji u matematici, ali pretpostavimo da je Leri Samers govorio o opštoj inteligenciji. Ljudi mogu ukazati na mnoštvo podataka koji govore da je prosečni koeficijent inteligencije odraslih muškaraca otprilike isti kao i prosečni koeficijent kod žena. Stoga je pogrešno sugerisati da su muškarci pametniji. Nije ni čudo što su se neke žene uvredile.

Ali to nije ono što je on rekao. On je rekao da ima više muškaraca sa vrhunskim nivoima sposobnosti. To još može biti istina, uprkos tome što im je prosek isti – pod uslovom da je isto tako više muškaraca na dnu te podele, dakle više stvarno glupih muškaraca, nego žena. Tokom kontroverzi izazvanih njegovim primedbama nisam čuo da je iko postavio to pitanje, ali postoje podaci, i to zaista obilni, i oni su neupitni. Postoji više muškaraca nego žena s vrlo niskim koeficijentom inteligencije. Zaista, obrazac mentalne zaostalosti isti je kao kod genija ; naime, kako se ide od slaboga prema srednjem i krajnjem, prevaga muškaraca se povećava.

Svi ti retardirani dečaci nisu zasluga patrijarhata. Muškarci nisu skovali zaveru da svoje sinove učine mentalno zaostalim.

Skoro zasigurno, u pitanju je stvar biologije i genetike. A moja pretpostavka jeste da je veći omer muškaraca na obe krajnosti raspodele koeficijenta inteligencije deo istog obrasca. Priroda se više kocka kod muškaraca, nego kod žena. Muškarci idu u krajnosti više nego žene . To je tačno, ne samo za koeficijent inteligencije, nego i za druge stvari, čak i visinu – muška kriva visine je niža, sa više vrlo visokih i vrlo niskih muškaraca.

Još jednom, postoji razlog za to i na njega ću se vratiti.

Za sada, poenta je da to objašnjava kako možemo imati suprotne stereotipe. Muškarci idu u krajnosti više od žena. Stereotipe održava tendencija potvrđivanja. Hoćete da mislite da su muškarci bolji od žena? Tada pogledajte na vrh – na junake, izumitelje, filantrope itd. Hoćete da mislite da su žene bolje od muškaraca? Onda pogledajte na dno – na zločince, narkomane, gubitnike.

U jednom važnom smislu, muškarci su doista, i bolji, i lošiji od žena.

Obrazac većeg broja muškaraca na obe krajnosti može dovesti do svakakvih zavodljivih zaključaka i drugih statističkih nevaljalstava. Radi ilustracije – uzmimo da su muškarci i žene u proseku tačno jednaki u svakom smislu od značaja, ali da je više muškaraca na obe krajnosti. Ako tada izmerite stvari koje su vezane za taj jedan kraj, to toliko izvrće podatke, da se čini da su muškarci i žene znatno različiti.

Uzmimo u obzir prosečne ocene na fakultetu. Zahvaljujući inflaciji ocena, većina studenata danas dobija desetke i devetke, ali malo se njih spušta do petica. Sa tako niskim plafonom, oni natprosečni muškarci ne mogu povući muški prosek naviše, ali će ga muški gubitnici povući na dole. Rezultat će biti u tome da će žene dobijati više prosečne ocene od muškaraca – ponovo, uprkos tome što nema razlike u prosečnom kvalitetu njihovog rada.

Suprotno se zbiva s platama. Postoji minimalna plata, ali ne i maksimalna. Zato muškarci koji postižu mnogo, mogu povući prosek prema gore, a oni koji postižu malo ne mogu ga povući prema dole. Ishod? Muškarci će u proseku imati bolje plate od žena, čak iako u proseku nema nikakve razlike na bilo kom relevantnom nivou.

Danas, svakako, žene dobijaju više ocene na fakultetu, ali niže plate od muškaraca. Mnogo se raspravlja o tome što to znači i šta bi u vezi toga trebalo da se radi. Ali, kao što vidite, obe ove činjenice mogle bi biti samo statistička začkoljica, koja proizilazi iz muške ekstremnosti.

Trampljenje

Kad malo bolje razmislite, zamisao da je jedan rod, opšte uzev, bolji od drugoga, nije naročito uverljiva. Zašto bi priroda jedan pol učinila boljim od drugoga? Evolucija odabire dobre, povoljne osobine i ako postoji neki dobar način postojanja, nakon nekoliko naraštaja svi će ljudi biti takvi.

Ali evolucija će sačuvati razlike kad postoji trampa – kada je jedna osobina dobra za nešto, dok je suprotna dobra za nešto drugo.

Vratimo se trima glavnim teorijama koje smo imali o rodovima – muškarci su bolji; nema razlike; i žene su bolje. Šta nedostaje na ovoj listi? R azličito, ali isto . Dopustite da to predložim kao suparničku teoriju, koja zaslužuje da se uzme u obzir. Mislim da je ona zapravo najuverljivija. Prirodna selekcija sačuvaće urođene razlike između muškaraca i žena sve dok su te različite osobine blagotvorne u različitim okolnostima, ili za različite zadatke.

Primer trampe: Afroamerikanci boluju od anemije srpastih ćelija više nego belci. Izgleda da je ovo posledica genetske slabosti. Taj gen, međutim, podstiče otpornost na malariju. Crnci su se razvili u područjima u kojima je malarija bila najveći ubica, tako da da se isplatilo imati taj gen uprkos povećanom riziku od anemije srpastih ćelija. Belci su se razvijali u hladnijim područjima, gde je bilo manje malarije, tako da se trampa završila drugačije – pre izbegavajući gen koji je sprečavao malariju, rizikujući pritom anemiju srpastih ćelija.

Pristup „trampljenja” povlači jednu radikalnu teoriju o jednakasti polova . Muškarci i žene mogu biti različiti, ali svaka prednost može biti povezana s nedostacima.

Zato, kad god čujete izveštaj da je jedan rod bolji u nečemu, zastanite i razmislite zašto je to verovatno tačno – i za šta sve može biti dobra suprotna osobina.

„Ne može“ naspram „neće“

Pre nego što zagazimo duboko tim putem, dopustite da prizovem još jednu radikalnu ideju. Možda su razlike između polova više stvar motivacije, nego sposobnosti . U pitanju je razlika između „ne može“ i „neće“.

Vratimo se na trenutak pitanju Lerija Samersa: zašto nema više žena profesora fizike na Harvardu? Možda ženama podjednako dobro idu matematika i fizika, ali one to jednostavno ne vole ? Najzad, većina muškaraca takođe ne voli matematiku! Među manjinom onih koji vole matematiku verovatno je više muškaraca nego žena. U istraživanju J. Eccles ponovo je zaključeno da je manjak žena u matematici i prirodnim naukama više odraz motivacije, a ne sposobnosti. A, istom tom logikom, mislim da većina muškaraca može sasvim dobro naučiti da menja pelene i usisava ispod kreveta, i ako muškarci ne rade te stvari, to je zato što to ne žele ili to ne vole, a ne zato što su konstitutivno nesposobni za to (iako se često prave da je tako).

Nekoliko novih radova ispitivalo je samu ideju o razlikama u sposobnostima među rodovima – čak i kad su otkrivene prosečne razlike, pokazalo se da su izuzetno male. Naspram toga, kada pogledate šta muškarci i žene hoće, šta vole, pojavljuju se stvarne razlike. Pogledajte istraživanje o polnom nagonu: muškarci i žene imaju otprilike jednaku „sposobnost” u seksu, šta god to značilo, ali postoje velike razlike u pogledu motivacije – koji rod stalno misli o seksu, želi ga češće, želi više različitih partnera, više reskira zbog seksa, više masturbira, skače na svaku priliku itd? Pregled objavljenih istraživanja otkriva da gotovo svako merenje i svaka studija pokazuju povišen seksualni nagon kod muškaraca . I zvanično: muškarci su napaljeniji od žena. Ovo je razlika u motivaciji.

Slično, pominjao sam razliku u plaćanju, ali moguće je da ona manje stvar sposobnosti, nego motivacije. Visoke plate rezultat su strahovito velikih satnica. Radilice su uglavnom muškarci (ima i žena, ali ne toliko koliko muškaraca). Jedno istraživanje je izračunalo da je preko 80% ljudi koji rade 50 sati nedeljno muškog roda.

To znači da ćemo, ako želimo da postignemo ideal jednakih plata za muškarce i žene, možda morati da izglasamo načelo jednakog plaćanja za manje rada. Lično, podržavam takvo načelo. Ali vidim da će teško proći.

Kreativnost može biti drugi primer razlike među rodovima u motivaciji, umesto u sposobnosti. Podaci predstavljaju prividan paradoks, jer testovi kreativnosti uglavnom pokazuju otprilike iste rezultate kod muškaraca i žena, a ipak su kroz istoriju neki muškarci bili izrazito mnogo kreativniji od žena. Objašnjenje koje se uklapa u ovaj obrazac jeste da muškarci i žene imaju iste kreativne sposobnosti, ali različitu motivaciju.

Lično se bavim muzikom, i dugo me je čudila sledeća razlika: znamo preko klasične muzičke scene, da žene mogu predivno, izvanredno i umešno da sviraju na instrumentima – u suštini podjednako dobro kao muškarci. One to mogu, i mnoge to i čine. Ali u džezu, gde izvođač mora biti kreativan dok svira, postoji zapanjujuća neravnoteža – skoro nijedna žena ne improvizuje . Zašto ? Sposobnost za to postoji, ali možda je motivacija manja. One ne osećaju da ih to privlači.

Pretpostavljam da je uobičajeno objašnjenje za bilo koju sličnu razliku da žene nisu bile podsticane, ili nisu bile uvažavane, ili su bile obeshrabrivane u kreativnosti. Ali ne mislim da se ubičajeno objašnjenje dobro uklapa u činjenice. U 19. veku u Americi, devojčice i žene iz srednje klase svirale su klavir znatno više nego muškarci. A ipak, sve to sviranje nije uspelo dovesti ni do kakvog kreativnog ishoda. Nije bilo velikih kompozitorki, ni novih pravaca u muzici ili njenom izvođenju, niti išta tome slično. Sve te pijanistkinje zabavljale su svoje porodice i goste za večerom, ali izgleda nisu bile motivisane da stvore bilo šta novo.

U međuvremenu, otprilike u isto doba, američki crnci stvorili su bluz, a zatim džez, i oba su promenila način na koji svet doživljava muziku. U svakom pogledu, ti su crnci, uglavnom potekli od robova, bili u daleko nepovoljnijem položaju za tako nešto od belkinja iz srednje klase. Čak im je bilo znatno teže da se domognu muzičkih instrumenata. I ne zaboravite, kažem da su kreativne sposobnosti verovatno približno jednake. Ali nekako muškarci su bili skloni da stvaraju nešto novo više nego žene.

Jedan test koji može ukazati na smislenu realnost jeste tržište. Teško je naći ikoga ko zarađuje na razlikama u sposobnostima rodova. Ali postoji obilje njih koji se bave motivisanjem. Pogledajte industriju časopisa – muški časopisi pokrivaju drugačije teme od ženskih časopisa, jer muškarci i žene vole, uživaju i zanimaju se za različite stvari. Pogledajte razliku u filmovima između muških i ženskih kablovskih kanala. Pogledajte razlike u reklamama za žene i za muškarce.

To nas dovodi do važnog segmenta rasprave. Ukazujem da se značajne razlike između muškaraca i žena mogu naći u motivaciji, pre nego u sposobnostima. Koje su, dakle, te razlike? Hteo bih da naglasim dve.

Najzapostavljenija činjenica

Prva velika, temeljna razlika vezana je za ono što smatram najzapostavljenijom činjenicom o rodu. Uzmite u obzir sledeće pitanje: koliko posto naših predaka su bile žene?

Nije trik-pitanje, ali odgovor nije ni 50%. Istina, otprilike polovina ljudi koji su ikad živeli bile su žene, ali to nije naše pitanje. Mi pitamo o svim ljudima koji su ikad živeli, a danas imaju žive potomke. Ili, drugim rečima, jeste, svako novorođenče ima i majku i oca, ali neki od tih roditelja imaju više dece.

Skorije istraživanje od pre dve godine, odgovorilo je pomoću analize DNK na to pitanje. Današnja ljudska populacija potiče od dva puta više žena nego muškaraca .

Smatram da je ova razlika - činjenica o rodovima koja je ubedljivo najviše zapostavljana. Da bi tolika razlika mogla da se postigne, potrebno je da tokom cele istorije ljudskog roda, otprilike oko 80% žena i svega 40% muškaraca uspe da se razmnoži.

Trenutno je u našoj struci u toku živa rasprava o tome u kojoj se meri ponašanje može objašnjavati teorijom evolucije. Ali ako evolucija uopšte išta objašnjava, ona objašnjava stvari koje se odnose na razmnožavanje, jer razmnožavanje je u srcu prirodne selekcije. U osnovi, osobine koje su bile najdelotvornije u pogledu razmnožavanja bile bi u središtu evolucione psihologije. Bilo bi zapanjujuće ako ova, u ogromnoj meri različita verovatnoća razmožavanja za muškarace i žene, ne bi proizvela neke razlike u ličnosti.

Za žene je, tokom istorije (i praistorije), verovatnoća za reprodukciju bila savim dobra. Kasnije ćemo obraditi takva pitanja, kao na primer, zašto se toliko retko događalo da se skupi stotinu žena, sagradi brod i otisne se u istraživanje nepoznatih predela, dok su muškarci prilično redovno radili takve stvari? Ali rizikovati na takav način bilo bi glupo, iz perspektive biološkog organizma koji nastoji da se reprodukuje. Mogu se udaviti, stradati od divljaka, ili dobiti neku bolest. Za žene, razborito je bilo pratiti masu, biti fin, igrati na sigurno. Dobre su šanse da će naići muškarci i ponuditi ti seks i moći ćeš da imaš decu. Važno je samo odabrati najbolju ponudu. Mi potičemo od žena koje su igrale na sigurno.

Za muškarce, izgledi su bili znatno drugačiji. Ako pratite masu i igrate na sigurno, sva je verovatnoća da nećete imati dece. Većina muškaraca koji su ikada živeli nisu ostavili potomke koji su danas živi. Njihove loze su ćorsokaci . Zato je bilo nužno rizikovati, probati nove stvari, biti kreativan, istraživati druge mogućnosti. Odjedriti u nepoznato možda je rizično – možete se udaviti, biti ubijeni, ili šta već – ali ako ostanete kod kuće, ionako se nećete razmnožiti. Mi uglavnom potičemo od vrste muškaraca koji su se prihvatili rizičnih putovanja i uspeli da se vrate nazad bogati . U tom slučaju oni su konačno dobijali dobru šansu da proslede svoje gene. Mi potičemo od muškaraca koji su rizikovali (i imali sreće).

Ogromna razlika u reproduktivnom uspehu vrlo je verovatno doprinela nekim razlikama u ličnosti, jer su različite osobine ukazivale na put ka uspehu. Žene su bile najuspešnije minimizujući rizike, a uspešni muškarci bili su oni koji su rizikovali. Ambicija i takmičarsko stremljenje bili su, po svoj prilici, važniji za muški uspeh (meren potomstvom) nego za ženski. Kreativnost je verovatno bila potrebnija kao pomoć pojedinom muškarcu da se na neki način istakne. Čak je i razlika u seksualnom nagonu bila značajna – za mnoge muškarce bilo je manje šanse da se razmnožavaju i oni su zato morali biti spremni za svaku priliku za odnos. Ako bi muškarac rekao: „ne danas, danas me boli glava”, možda bi propustio svoju jedinu priliku.

Druga bitna tačka – opasnost da neće imati dece, samo je jedna strana muškog novčića. Svako dete ima biološku majku i oca; pa ako je bilo dva puta manje očeva nego majki među našim precima, tada su neki od tih očeva imali gomilu dece.

Pogledajte na to ovako. Većina žena ima samo nekoliko dece i jedva da ih neka ima više od tuceta – ali mnogi očevi imali su više od nekoliko, a neki muškarci zapravo imaju nekoliko tucadi, čak i stotine dece.

U terminima biološkog takmičenja u proizvodnji potomstva muškarci su, dakle, brojčano nadmašili žene, i među gubitnicima, i među najvećim pobednicima .

Subjektivnije rečeno – kada idem naokolo trudeći se da gledam na muškarce i žene kao da ih vidim po prvi put, teško je oteti se utisku (izvinite, momci!) da su žene jednostavno dopadljivije i umilnije od muškaraca. (Ovo, mislim, objašnjava ranije pomenuti „ŽSP efekat“.) Muškarci možda žele biti umilni i mogu, pa i uspevaju, da navedu žene da ih vole (dakle, sposobnost je tu), ali muškarci imaju druge prioritete, druge motivacije. Za žene, biti umilnom bio je ključ za privlačenje najboljeg partnera. Za muškarce, to je pre bilo nadigravanje gomile drugih muškaraca, da bi se uopšte dobila prilika za parenje.

I opet trampa: možda je priroda oblikovala žene da nastoje biti umilne, dok su muškarci oblikovani da, najčešće neuspešno, streme ka veličini.

I vredelo je, uprkos onom „najčešće neuspešno“. Stručnjaci procenjuju da je Džingis Kan imao više stotina stotina, a možda čak i više od hiljadu dece. Za njega, veliki rizici doveli su do ogromne isplate u deci. Ono što hoću da kažem, jeste da nijedna žena, sve da osvoji dvaput više teriritorija od Džingis Kana, ne bi mogla imati hiljadu dece. Stremljenje ka veličini, u tom smislu, ženi nije ponudilo nikakvu sličnu biološku isplatu. Za muškarce ta je mogućnost postojala, tako da krv Džingis Kana teče velikim delom današnjeg stanovništva. Prema definiciji, samo nekolicina ljudi može ostvariti veličinu, ali za nekolicinu koja to može, dobici su stvarni. I mi smo potekli od tih velikih ljudi, znatno više nego od drugih. Zapamtite, većina osrednjih muškaraca uopšte za sobom nije ostavila potomstvo.

Da li su žene društvenije?

Sada bih se okrenuo drugoj velikoj motivacionoj razlici. Ovo će biti zasnovano na raspravama u časopisu Psychological Bulletin od pre nekih deset godina, ali tema je i danas još uvek sveža i značajna. Ona se tiče pitanja da li su žene društvenije od muškaraca.

Ideju da su žene društvenije pokrenuli su Kros (S. E. Cross) i Medsen (L. Madsen) u rukopisu predatom tom časopisu. Rukopis mi je poslat na recenziju i, iako se nisam slagao sa zaključkom, smatrao sam da su dobro predstavili svoje razloge i zagovarao sam da se članak objavi. Oni su obezbedili mnoštvo dokaza. Rekli su stvari poput, pogledajte, muškarci su agresivniji od žena. Agresija može da naruši odnos, jer, ako nekoga povredite, ta osoba možda neće hteti da bude sa vama. Žene se suzdržavaju od agresije zato što žele odnos, a muškarcima nije stalo do odnosa i stoga su spremni da budu agresivni. Zato razlika u agresivnosti pokazuje da su žene društvenije od muškaraca.

Ali ja sam upravo bio objavio svoj rani rad o „potrebi da se pripada”, gde sam zaključio da i muškarci i žene imaju tu potrebu, pa sam zato bio zabrinut kada sam čuo da muškarcima nije stalo do društvenog povezivanja. Napisao sam odgovor gde je stajalo da postoji još jedan način gledanja na dokaze Krosa i Medsena.

Srž mog stanovišra bila je da postoje dva različita načina bivanja društvenim . U socijalnoj psihologiji skloni smo da naglašavamo bliske, intimne odnose, i moguće je da su se žene specijalizovale za njih i bolje su u njima od muškaraca. Ali, društvenost se može posmatrati u smislu postojanja većih mreža površnijih odnosa, i u ovima su, možda, muškarci društveniji nego žene.

To je kao u poznatom pitanju: šta ti je važnije – imati nekoliko bliskih prijateljstava ili imati mnoštvo ljudi koji te poznaju? Većina ljudi odgovara da je ono prvo važnije. Ali široka mreža površnih odnosa takođe može da bude važna. Ne bi trebalo automatski uzeti muškarce za drugorazredna ljudska bića, samo zato što su se specijalizovali u manje važnoj, manje zadovoljavajućoj vrsti odnosa. I muškarci su društveni – samo na drugačiji način.

Zato smo ponovo proučili dokaze Krosa i Medsena. Uzmimo u obzir agresiju. Istina, žene su manje agresivne od muškaraca, o tome nema rasprave. Ali da li je to zaista zato što žene ne žele da ugroze blizak odnos? Pokazuje se da su u bliskim odnosima žene prilično agresivne. Ako ništa drugo, žene će, pre nego muškarci, pribeći domaćem nasilju prema romantičnom partneru, u rasponu od šamara do napada smrtonosnim oružjem. Žene takođe češće od muškaraca zlostavljaju decu, iako je to teško raspetljati, jer one više vremena provode s decom. Kako god, ne može se reći da žene izbegavaju nasilje prema intimnim partnerima.

Umesto toga, razlika se nalazi u široj društvenoj sferi. Žene ne udaraju strance. Izgledi da će žena, recimo, otići u tržni centar i napasti nožem drugu ženu gotovo su nikakvi, ali kod muškaraca ima više rizika od nečeg takvog. Razlika u agresiji među rodovima uglavnom se nalazi tu, u široj mreži odnosa. Jer, muškarcima je više stalo do te mreže.

Uzmite sad u obzir pomaganje. Većina istraživanja pokazuje da muškarci pomažu više od žena. Kros i Medsen su se mučili sa tim podatkom, da bi se na kraju prosto vratili na otrcani kliše da žene ne pomažu zato što nisu tako vaspitane, ili nisu usvojile taj društveni obrazac. Ali ja mislim da je tu na delu isti obrazac kao kod agresije. Većina istraživanja razmatra ispomaganje među strancima, u široj socijalnoj sferi, i zato opaža da muškarci više pomažu. Unutar porodice su, pak, žene izuzetno predusretljive, ako ništa drugo, bar više nego muškarci.

Agresija i pomaganje su na neki način suprotnosti, tako da je kovergirajući obrazac prilično smislen. Žene i pomažu i agresivnije su u intimnoj sferi bliskih odnosa, jer je to ono do čega im je stalo. Naspram toga, muškarcima je (takođe) stalo do šire mreže površnijih odnosa, tako da su unutar nje izrazito i predusretljivi i agresivni.

Isti zaključak o dvema sferama potvrđuje se i na mnoštvu drugih mesta. Proučavanje dece na igralištu pokazalo je da se devojčice uparuju jedna na jednu i da se tako igraju ceo sat. Dečaci će se ili igrati jedan na jedan s nizom različitih partnera u igri, ili će se igrati u većoj grupi. Devojčice žele odnos jedan na jedan, a dečake privlače već grupe ili mreže.

Kada se dve devojčice igraju zajedno i istraživači uvedu treću, prve dve se opiru njenom uključivanju u igru. Ali dva će dečaka dopustiti trećem da im se pridruži u igri. Moja poenta jeste, da devojčice žele vezu jedan na jedan, pa im dodavanje treće osobe kvari provod, ali dečacima ga ne kvari.

Zaključak glasi da su i muškarci i žene društveni, ali na različite načine. Žene se specijalizuju za usku sferu intimnih odnosa. Muškarci se specijalizuju za šire grupe . Ako napravite spisak aktivnosti koje se vrše u većim grupama, dobićete verovatno listu stvari koje muškarci rade, i u kojima uživaju, više nego žene – timski sportovi, politika, velike korporacije, ekonomske mreže i slično.

Trampljene osobine

Još jednom, razlike u ličnosti verovatno prate osnovne motivacione razlike u vrstama društvenih odnosa koje zanimaju muškarce i žene.

Uzmite u obzir uobičajeni nalaz da su žene emotivno ekspresivnije od muškaraca. Za jedan intiman odnos korisna je dobra komunikacija. Ona omogućuje dvema osobama da jedna drugu razumeju, međusobno uvažavaju svoja osećanja itd. Što više dvoje intimnih partnera znaju jedno o drugom, to se bolje mogu brinuti jedno o drugom i međusobno podržavati. Ali u velikoj grupi, gde imate suparnike, možda i neprijatelje, rizično je pokazivati svoja osećanja. To važi i za ekonomske transakcije. Kad pregovarate o ceni nečega, najbolje je unekoliko suzdržati svoja osećanja za sebe. I tako su muškarci i suzdržaniji.

Još jedan primer je poštenje. Istraživanje Mejdžorove (Brenda Major) i ostalih tokom sedamdesetih godina koristilo je procedure poput ovih. Grupa ispitanika bi izvršavala zadatak, a eksperimentator bi na to rekao da je grupa zaradila određenu količinu novca, i da je na jednom članu da ga podeli kako on, ili ona, želi. Osoba bi mogla i zadržati sav novac, ali to se nije često događalo. Žene bi delile novac jednako, sa jednakom svotom za svakog. Muškarci bi ga, nasuprot tome, delili nejednako – dajući najveći deo nagrade onome ko je obavio najviše posla.

Šta je bolje? Ni jedno, ni drugo. I jednakost i pravičnost podjednako su valjani oblici poštenja. Ali, oni pokazuju orijentisanje prema različitim društvenim sferama. Jednakost je bolja za bliske odnose, kad se ljudi brinu jedni o drugima, stvari predstavljaju recipročno, a resurse i prilike dele jednako. Naspram toga, pravičnost – dajući veće nagrade za veći doprinos – jeste delotvornija u većim grupama. Nisam zasista proverio, ali opkladio bih se da, ako biste pregledali popis 500 najvećih i najuspešnijih kompanija u Americi časopisa Bogatstvo ( Fortune 500 ), ne biste našli ni jednu koja svakom radniku isplaćuje istu platu. Korisniji radnici, koji ostvaruju veći doprinos, uglavnom su i plaćeni više. To je prosto delotvorniji sistem u velikim grupama. Muški obrazac primeren je velikim grupama, dok je ženski primeren intimnim parovima .

Isto važi za razliku zadružno-razmensko ( communal-exchange difference ). Žene su više zadružno orijentisane, a muškarci više razmenski. U psihologiji smo skloni da zadružnost smatramo za napredniji oblik odnosa od razmene. Na primer, bićemo sumnjičavi prema paru u kome, nakon deset godina braka, još uvek govore: „Ja sam prošlog meseca platio struju, sad si ti na redu”. Ali pretpostavljena nadmoć zadružnih odnosa primenjiva je, uglavnom, samo na intimne odnose. Na nivou velikih društvenih sistema je obrnuto. Zadružne (uključujući komunističke) zemlje ostaju zaostale i siromašne, dok su bogate, razvijene nacije došle tamo gde su – sredstvima ekonomske razmene.

Takođe se ističe da su muškarci kompetitivniji, a žene kooperativnije. Još jednom, kooperativnost je daleko korisnija od kompetitivnosti u bliskim odnosima. Kakva je korist od takmičenja sa svojim supružnikom? Ali u velikim grupama, probijanje do vrha može biti presudno. Muška sklonost ka hijerarhijama dominacije i ambicioznom stremljenju da se popne na vrh, takođe oslikavaju orijentisanost prema velikoj grupi, a ne nenaklonjenost intimnosti. I zapamtite, većina muškaraca nije se razmnožila, i mi smo uglavnom potomci onih muškaraca koji su se zaista izborili za svoj položaj na vrhu. Što ne važi za žene.

Još jedna stvar. Kros i Medsen su obradili mnoga istraživanja koja ukazuju da muškarci stiču mišljenje o samim sebi na osnovu svojih neobičnih osobina, koje ih odvajaju od drugih, dok se u ženskom samoopažanju pojavljuju stvari koje ih povezuju s drugima. Kros i Medsen su mislili da je to tako zato što muškarci žele da budu posebni u odnosu na druge. U stvari, različitost jeste vitalna strategija za pripadanje nekoj velikoj grupi. Ako ste jedini pripadnik grupe koji zna da ubije antilopu, ili nađe vodu, ili razgovara sa bogovima, ili izvede slobodni udarac, tada grupa ne može sebi da priušti da vas se oslobodi.

Sasvim je drugačije u odnosima jedan na jedan. Ženin suprug, kao i njeno dete, voleće je čak i ako ne svira trombon. Stvaranje jedinstvenog umeća stoga nije suštinsko za nju. Ali sviranje trombona jeste način da se pristupi nekim grupama, pogotovo grupama pleh muzike. To je još jedan od razloga zbog kojih muškarci idu u krajnosti više od žena. Velike grupe neguju potrebu da se u sebi razvije nešto različito i posebno.

Prednosti kulturnih sistema

Okrenimo se sada kulturi. Kultura je relativno nova u evoluciji. Ona nastavlja liniju evolucije koja je životinje učinila društvenim. Kulturu shvatam kao vrstu sistema koji nekoj ljudskoj grupi omogućava da uspešno zajedno radi, koristeći informacije. Kultura je nov i napredniji način bivanja društvenim.

Feminizam nas je naučio da kulturu gledamo kao muškarace protiv žena. Umesto toga, ja mislim da dokazi ukazuju na to da se kultura pojavila uglavnom iz zajedničkog rada muškaraca i žena, ali rada protiv drugih grupa muškaraca i žena. Često su najnapetija i najproduktivnija takmičenja bila između dvaju grupa muškaraca, iako su obe grupe zavisile od podrške žena.

Kultura omogućuje grupi da bude više od sume svojih delova (svojih članova). Na kulturu se može gledati kao na biološku strategiju . Dvadeset ljudi koji rade zajedno, unutar kulturnog sistema, deleći informacije i raščlanjujući zadatke itd, bolje će živeti – bolje opstajati i razmnožavati se – nego kad bi tih istih dvadeset ljudi živelo u istoj šumi, ali sve radilo pojedinačno.

Kultura, dakle, donosi neke dobrobiti od postojanja sistema. Nazovimo to „sistemski dobitak”, što znači da grupa bolje radi zahvaljujući sistemu. Zamislite dva fudbalska tima. Obe grupe igrača znaju pravila i imaju iste individualne veštine. Jedna grupa ima samo to, i oni izlaze na teren da bi odigrali kao pojedinci koji nastoje da daju sve od sebe. Druga grupa radi kao tim, međusobno se nadopunjujući i igrajući sistematično. Sistem će ih verovatno osposobiti da se bolje pokažu od grupe koja igra kao odvojeni pojedinci. To je „sistemski dobitak”.

Dalje, vitalna činjenica je da se opseg „sistemskog dobitka” povećava sa veličinom sistema. To je u suštini ono što se danas događa u svetu sa globalizacijom svetske ekonomije. Veći sistemi donose više koristi, tako da, dok se širimo i stapamo više jedinica u veće sisteme, raste i sveukupna dobit.

Sve ovo ukazuje na jednu ključnu stvar. Kultura zavisi od sistemskog dobitka, što omogućuju veći sistemi. Zato će biti više koristi od kulture kod velikih grupa, nego kod malih. Blizak odnos jedan na jedan može ostvariti malo toga u pogledu podele rada i razmene informacija, ali grupa od dvadeset članova može učiniti znatno više.

Posledično, kultura se uglavnom javljala u oblicima društvenih odnosa koji su više odgovarali muškarcima . Ženama odgovaraju bliski, intimni odnosi. Oni su, ako ništa drugo, važniji za opstanak vrste. To je i razlog zašto su žene prve evoluirale. Potrebni su nam ti bliski odnosi da bismo preživeli. Šire mreže površnijih odnosa nisu toliko neophodne za opstanak – ali su dobre za nešto drugo, naime, za razvoj većih društvenih sistema i, najzad, kulture.

Muškarci i kultura

Ovo nam daje novu osnovu za razumevanje politike roda i nejednakosti među polovima.

Opšte prihvaćeno gledište jeste da su nekada, u ranom ljudskom društvu, muškarci i žene bili skoro jednaki. Muškarci i žene pripadali su odvojenim krugovima i radili su različite stvari, ali i jedni i drugi bili su poštovani. Žene su često bile skupljačice, a muškarci lovci. Ukupan doprinos ishrani grupe bio je otprilike jednak, iako je bilo komplementarnih razlika. Na primer, hrana skupljačica bila je pouzdano tu većinu dana, dok bi lovci s vremena na vreme donosili kući obilje hrane, ali ništa drugih dana.

Nejednakost među rodovima se, kako se čini, povećala s razvojem rane civilizacije, uključujući poljoprivredu. Zašto? Feminističko objašnjenje je bilo da su se muškarci urotili međusobno da bi stvorili patrijarhat. To je suštinski jedna teorija zavere, i malo je, ako ih uopšte ima, dokaza koji je potvrđuju. Neki tvrde da su muškarci te dokaze izbrisali iz istorijskih knjiga kako bi sačuvali svoju novostečenu moć. Ipak, manjak dokaza trebalo bi da bude zabrinjavajući, naročito pošto bi bilo neophodno da se ista vrsta zavere događa iznova i iznova, u jednoj grupi za drugom, širom sveta.

Dopustite mi da ponudim drugačije objašnjenje. Nije da su muškarci gurnuli žene nadole. Pre će biti da je, prosto, ženska sfera ostala otprilike tamo gde je i bila, dok je muška sfera, sa svojim velikim i površnim društvenim mrežama, polako profitirala od napretka kulture. Akumulišući znanje i unapređujući dobitke od podele rada, muška sfera je postupno napredovala.

Religija, književnost, umetnost, nauka, tehnologija, vojna dejstva, trgovina i ekonomska tržišta, političko organizovanje, medicina – sve je to uglavnom proizašlo iz muške sfere. Ženska sfera nije stvarala takve stvari, iako se bavila drugim, značajnim stvarima, poput staranja o sledećem naraštaju, kako bi vrsta nastavila da postoji.

Zašto? To nema nikakve veze sa tim da muškarci imaju veće sposobnosti, niti nadarenost, niti bilo šta slično. To mahom proizilazi iz različitih vrsta društvenih odnosa. Ženska sfera sastojala se od žena i zato se organizovala na temelju bliskih, intimnih odnosa podrške jedan na jedan, kojima su žene naklonjenije. U pitanju su životni, zadovoljavajući odnosi koji suštinski doprinose zdravlju i opstanku. Istovremeno, muškarci su bili naklonjeniji širim mrežama plitkijih odnosa. Oni su manje zadovoljavajući i blagorodni za razvoj itd, ali stvaraju plodnije osnove za pojavljivanje kulture.

Primetite da su sve stvari koje sam nabrojao – književnost, umetnost, nauka itd. – neobavezne. Žene su radile ono što je bilo suštinsko za opstanak vrste. Bez intimne nege i odgoja, deca ne bi preživela i grupa bi odumrla. Žene su doprinosile nužnostima života. Muški doprinosi bili su neobavezniji, možda čak luksuz. Ali kultura je snažan pokretač poboljšavanja života. Smenom generacija, kultura može stvoriti velike količine bogatstva, znanja i moći. Kultura je to i učinila – ali uglavnom u muškoj sferi.

Zato razlog iskrsavanja nejednakosti među rodovima možda nema mnogo veze sa muškarcima koji su gurnuli žene nadole u nekoj sumnjivoj patrijarhalnoj zaveri. Ona je pre proistekla iz činjenice da su bogatstvo, moć i znanje bili stvoreni u muškoj sferi . To je ono što je mušku sferu poguralo unapred. Ne ugnjetavanje.

Rađanje je slikovit primer. Što bi moglo biti ženstvenije od rađanja deteta? Tokom najvećeg dela istorije i praistorije, rađanje dece bilo je središte ženske sfere, i muškarci su bili sasvim isključeni. Muškarci su retko, ako su uopšte, prisustvovali porođajima, a znanje o rađanju nije se nikada delilo sa njima. Ali ne tako davno, muškarcima je najzad dopušteno da se uključe, i oni su mogli za izmisle načine da rađanje deteta učine bezbednijim i za majku, i za dete. Pomislite samo: suštinski najženstvenija aktivnost, i opet su muškarci bili sposobni da je unaprede na načine koje žene nisu otkrile hiljadama i hiljadama godina.

Hajde da ne odemo predaleko. Žene su, najzad, tokom tih vekova prilično dobro izlazile na kraj sa rađanjem. Vrsta je opstala i to je najvažnije. Žene su uspele da obave suštinski posao. Ono što su muškarci dodali bilo je, sa stanovišta grupe, ili bar vrste, neobavezno, dodatak – neke su majke i deca preživeli, dok bi inače umrli. Kako god, ova poboljšanja pokazuju da nešto vredno može poteći iz muškog načina društvenosti. Velike mreže mogu sakupljati i akumulirati informacije bolje od malih, tako da su u relativno kratkom vremenu muškarci uspeli da otkriju poboljšanja koja žene nisu mogle naći. Još jednom, nije reč o tome da su muškarci pametniji, ili sposobniji. Samo je reč o tome da su žene prenosile svoje znanje individualno, s majke na ćerku, ili sa jedne babice na drugu, što se nije moglo akumulirati na duge staze, niti napredovati onoliko delotvorno kao u većim grupama površnijih odnosa kojima su muškarci skloniji.

Za šta su muškarci dobri?

Sada se možemo vratiti pitanju za šta su muškarci dobri, iz perspektive kulturnog sistema. Kontekst je takav da se ti sistemi takmiče protiv drugih sistema, grupa protiv grupe. Sistemi grupa koje su na najefektniji način iskoristile svoje muškarce i žene, na najbolji će način omogućiti svojim grupama da nadmaše svoje suparnike i neprijatelje.

Hto bih naglasiti tri glavna odgovora na pitanje kako kultura iskorišćava muškarce.

Prvo, kultura se oslanja na muškarce da stvore krupne društvene strukture iz kojih se ona sastoji. Naše je društvo utemeljeno na institucijama kao što su univerziteti, vlade, korporacije. Većinu njih osnovali su i izgradili muškarci. A ipak, to je verovatno manje povezano sa tlačenjem žena, ili čim već, a više sa tim da su muškarci bili motivisani da obrazuju široke mreže površnih odnosa. Muškarci su znatno više od žena zainteresovani za obrazovanje velikih grupa i rad unutar njih, te uzdizanje do vrha.

Ovo je, čini se, i danas istina. Više skorijih članaka skrenulo je pažnju na činjenicu da žene danas pokreću više malih preduzeća nego muškarci. Mediji ovo uglavnom pokrivaju kao pozitivan znak u vezi sa ženama, što je i tačno. Ali žene preovlađuju samo ako brojite sva preduzeća. Ako kriterijum ograničite na preduzeća koja zapošljavaju više od jedne osobe, ili na ona koja zarađuju dovoljno novca da se od njega može živeti, tada muškarci stvaraju više. Bojim se da, što je veća grupa koju posmatrate, utoliko je ona verovatnije muška tvorevina.

Danas svakako bilo ko, bilo kog roda, može pokrenuti posao i, u najmanju ruku, postoje neki fondovi i povlastice koje pomažu ženama da to učine. Nema skrivenih prepreka, niti blokada – to pokazuje činjenica da žene pokreću više preduzeća od muškaraca. Ali žene se zadovoljavaju malim rukovođenjem, na primer, malim poslom iz spavaće sobe, se nepunim radnim vremenom, zarađujući nešto dodatnog novca za porodicu. One kao da nisu sklone da ova razvijaju u džinovske korporacije. Postoje, naravno, neki izuzeci, ali razlika u proseku je velika.

Zato se i muškarci i žene oslanjaju na muškarce u stvaranju ogromnih društvenih struktura, koje nude mogućnosti i jednima i drugima. A jasno je da se i muškarci i žene mogu prilično dobro pokazati u tim organizacijama. Ali kultura se i dalje uglavnom oslanja na muškarce da ih izgrade.

Potrošni muškarac

Druga stvar koja muškarce čini korisnima za kulturu jeste ono što zovem muška potrošnost. Tako se vraćam onome što sam rekao na početku, da su kulture sklone da koriste muškarce za visokorizične, visoko isplative poduhvate, od kojih će značajan deo imati loš ishod, od uzalud potrošenog vremena, pa sve do pogibije.

Svaki muškarac koji čita novine naići će na izraz „čak i žene i deca” nekoliko puta mesečno, obično u vezi sa ubistvima. Doslovno značenje te fraze jeste da su životi muškaraca manje vredni od života ostalih ljudi. Ideja je obično sledeća – „strašno je kada ljudi ginu, ali još je strašnije ako su ubijeni žene i deca”. Mislim i da većina muškaraca zna da se od njih, u slučaju opasnosti, ako su prisutne žene i deca, očekuje da bez rasprave i žalbi polože svoj život tako da ostali mogu da prežive. Na Titaniku, najbogatiji muškarci imali su nižu stopu preživljavanja (34%) od najsiromašnijih žena (46%) – iako se na filmu ne stiče takav utisak. Ovo je samo po sebi vrlo simbolično. Imamo moćne, bogate i uspešne muškarce, koji pokreću i drmaju, one čijem je favorizovanju, navodno, prilagođena sva kultura – a onda, u trenu, njihovi životi vrede manje od života žena skoro bez ikakvog novca, moći ili statusa. Taj premali broj mesta u čamcima za spašavanje otišao je ženama koje nisu čak bile ni dame, a ne patrijarsima.

Većina kultura imala je isti odnos. Zašto? Postoje pragmatični razlozi. Kada se kulturna grupa takmiči protiv drugih grupa, uopšte, šanse su da će veća grupa pobediti na duge staze. Zato je većina kultura podsticala rast stanovništva. A on zavisi od žena. Da bi se maksimalizovala reprodukcija, kulturi su potrebne sve materice koje može dobiti, dok svega nekoliko penisa može da obavi posao. Obično postoji suvišak penisa. Ako grupa izgubi polovinu svojih muškaraca, sledeće pokoljenje može opet postići punu veličinu. Ali, ako izgubi polovinu žena, veličina sledećeg pokoljenja biće ozbiljno srezana. Zato većina kultura drži svoje žene što dalje od svake nevolje, dok koristi muškarce za rizične poslove.

Ti rizični poslovi šire se preko bojišta. Mnoga oblici poduhvata zahtevaju traćenje života. Geografska istraživanja, na primer: kultura može poslati više tucadi družina – neke će se izgubiti ili poginuti, dok će ostale dovesti sa sobom blaga i prilike. Naučno istraživanje je na neki način slično: može postojati tuce mogućih teorija o nekom problemu, a da je samo jedna tačna, tako da će ljudi koji ispituju devet pogrešnih teorija završiti sa protraćenim vremenom i upropašćenim karijerama, naspram onog srećnika koji dobije Nobelovu nagradu. A tu su, naravno, i opasni poslovi. Kad su izbili skandali o opasnostima rudarske industrije u Velikoj Britaniji, parlament je izglasao zakone o rudarstvu koji su zabranjivali deci mlađoj od 10 godina, kao i ženama svih uzrasta da silaze u okna. Žene i deca bili su previše dragoceni da bi se izlagali smrti u rudnicima – stoga, samo muškarci. Kako sam već rekao, jaz među rodovima na opasnim poslovima postoji i danas, pri čemu muškarci predstavljaju ogromnu većinu poginulih na poslu.

Druga osnova muške potrošnosti ugrađena je u njihov različit način društvenosti. Potrošnost dolazi sa velikim grupama koje stvara muška društvenost. U intimnim odnosima jedan na jedan, nijedna osoba se, zapravo, ne može zameniti. Možete se preudati ako vam supružnik umre, ali to, u stvari, nije isti brak, niti isti odnos. I naravno, niko detetu ne može zameniti majku ili oca.

Nasuprot tome, velike grupe mogu zameniti gotovo svakoga, a to i čine. Uzmite bilo koju veliku organizaciju – Fordovu automobilsku industriju, američku vojsku, ili „Pakerse“ iz Grinbeja – i videćete da idu dalje uprkos tome što su izmenile sve osobe u sebi. Štaviše, svaki član ovih grupa zna da može biti zamenjen i da će jednoga dana verovatno i biti.

Stoga, muškarci stvaraju onakve društvene mreže u kojima su pojedinci zamenjivi i potrošni . Žene su naklonjene odnosima u kojima je svaka osoba dragocena i ne može se istinski zameniti.

Sticanje muškosti

Fraza „ budi muško ” nije više toliko uobičajena koliko je nekad bila, ali još uvek postoji nekakav pojam da se muškost mora steći. Svaka odrasla žena jeste žena i ima pravo na poštovanje kao takva, ali mnoge se kulture suzdržavaju od poštovanja muškaraca, sve dok se ovi ne dokažu. To je, naravno, izvanredno korisno za samu kulturu, jer ona može postaviti uslove pod kojima muškarci mogu zaslužiti poštovanje kao muškarci, i na taj način ih motivisati da rade stvari koje kultura smatra produktivnim.

Neka sociološka istraživanja o muškoj ulozi istakla su da biti muškarac znači da moraš da proizvodiš više nego što trošiš . Drugim rečima, od muškaraca se očekuje, prvo, da sami sebe opskrbe: ako vas neko drugi opskrbljuje, vi ste manje od muškarca. Drugo, muškarac bi trebalo da stvori neko dodatno bogatstvo ili višak vrednosti, tako da može opskbiti i druge, pored sebe. To mogu biti njegova žena i deca, ili drugi koji zavise od njega, njegovi podređeni, ili možda bar da plaća državi porez, koji dalje koristi njoj. Jer, nisi muškarac ako ne proizvodiš na tom nivou.

Još jednom, ne kažem da je muškarcima teže nego ženama. Postoji niz problema i nepogodnosti koje kultura donosi ženama. Hoću da kažem samo da kulture smatraju muškarce korisnim na ove, vrlo specifične načine. Zahtevati od muškarca da zasluži poštovanje time što će stvoriti bogatstvo i vrednost koja može izdržavati njega i druge, jedan je od njih. Žene se ne suočavaju s tim konkretnim izazovom ili zahtevom.

Ovakvi zahtevi takođe doprinose različitim obrascima muškog ponašanja. Ambicija, takmičenje i težnja za veličinom takođe se mogu povezati sa ovom potrebom da se izbori za poštovanje. Strogo muške grupe često se susreću sa nipodaštavanjem i drugim praksama koje podsećaju svakog da na raspolaganju nema dovoljno poštovanja za sve, jer svest o tome podstiče svakog muškarca da se više potrudi kako bi zaradio poštovanje. Ovo je, uzgred, bio glavni razlog trvenja, kada su se žene pojavile na radnom mestu, a organizacije morale okrenuti prema načelima da svako ima pravo na poštovanje. Muškarci ih izvorno nisu sagradili tako da poštuju svakoga.

Jedna od temeljnih, široko prihvaćenih razlika među rodovima jeste delovanje naspram zajedništva. Muško delovanje može biti delom samo prilagođenost na ovu vrstu društvenog života, utemeljenog na većim grupama, u kojima ljudi nisu nužno vredni i u kojima se treba boriti za poštovanje. Kako bi se uspelo u muškoj društvenoj sferi većih grupa, potrebno je imati delatno, delatničko sobstvo, da bi se mogli izboriti za svoje mesto, koje vam nije unapred dato i gde će samo nekolicina biti uspešna. Čak je i muški ego , s njegovom potrebom za samodokazivanjem i takmičenjem sa drugima, naizgled, po svoj prilici oblikovan tako da se nosi sa sistemima u kojima vlada nestašica poštovanja i gde morate naporno raditi da ga dobijete – ili ćete biti izloženi poniženju.

Je li to sve?

Ovim nisam iscrpio sve načine na koje kultura eksploatiše muškarce. Svakako ih ima još. Muški polni nagon može se podjarmiti da motiviše čitav niz postupaka i da se uposli na svojevrsnoj ekonomskoj pijaci, gde muškarci pružaju ženama druge potrepštine (ljubav, novac, vezivanje) u zamenu za seks.

Kulture se takođe pojedinačnim muškarcima koriste u simboličke svrhe više nego ženama. To može biti na pozitivan način, kao kod činjenice da kultura daje podrobno razrađene sahrane i druge oblike nezaborava muškarcima koji su, naizgled, otelovljivali njene omiljene vrednosti. Ali to može biti i negativno, kao kad kultura muškarcu uništi karijeru, javno ga osramoti, ili ga čak smakne zbog jednog čina ogrešenja o neku od njenih vrednosti. Od Martina Lutera Kinga do Donalda Ajmusa, naša kultura iskorišćava muškarce kao simbole za izražavanje njenih vrednosti. (Obratite pažnju da nijednom od njih dvojice zbog toga nije bilo bolje.)

Zaključak

Da sažmem svoje glavne tvrdnje: nekolicina srećnih muškaraca su na vrhu društva i uživaju najveće nagrade kulture. Drugima, manje srećnima, ceo život biva sažvakan tom kulturom. Kultura iskorišćava i muškarce i žene, ali većina kultura ih iskorišćava na unekoliko drugačije načine. Većina kultura vidi pojedinačnog muškarca kao potrošnijeg od pojedinačne žene, a ta je razlika verovatno utemeljena u prirodi, u čijem su reproduktivnom takmičenju neki muškarci veliki gubitnici, a neki drugi najveći dobitnici. Zato ona koristi muškarce za mnoge rizične poslove koje treba obaviti.

Muškarci idu u krajnosti više od žena, i to dobro pristaje kulturi koja ih koristi da isproba mnoštvo različitih stvari, nagrađujući pobednike i mrveći gubitnike.

Kultura nije pitanje rata muškaraca protiv žena. Opšte uzev, kulturni napredak potekao je od grupa muškaraca koji su radili sa drugim muškarcima, i protiv njih. Dok su se žene usredsređivale na bliske odnose, koji su omogućili vrsti da opstane, muškarci su stvarali veće mreže površnih odnosa, manje nužne za opstanak, ali koje su, na kraju, omogućile procvat kulture. Postepeno stvaranje bogatstva, znanja i moći u muškoj sferi bilo je izvor nejednakosti među rodovima. Muškarci su stvorili velike društvene strukture iz kojih se društvo sastoji, i muškarci su i dalje uglavnom odgovorni za njih, iako vidimo da se i žene mogu pokazati savršeno unutar ovih velikih sistema.

Ono što se, kako se čini, kulturama najviše isplatilo jeste da razigra muškarce jedne protiv drugih u takmičenju za poštovanje i druge nagrade koje se, na kraju, vrlo nejednako raspodeljuju. Muškarci se moraju dokazati, proizvodeći stvari koje društvo vrednuje. Oni moraju nadmašiti suparnike i neprijatelje u kulturnim takmičenjima, što je verovatno razlog zašto nisu tako umilni kao žene.

Suština toga kako kultura iskorišćava muškarce zavisi od temeljne društvene nesigurnosti. Ta je nesigurnost socijalna, egzistencijalna i biološka. U ulogu muškarca ugrađena je opasnost da neće biti dovoljno dobar da bude prihvaćen i poštovan, pa čak i opasnost da neće biti dovoljno dobar da stvori potomstvo.

Temeljna društvena nesigurnost muškosti stresna je za muškarce, i zato ne čudi da toliki muškarci puknu, naprave zločinačka, ili junačka dela, ili umiru mlađi od žena. Ali ta nesigurnost je korisna i produktivna za kulturu, za sistem.

Ne kažem da je to ispravno, pošteno niti pravilno. Ali upalilo je. Uspešne kulture koristile su se tom formulom, i to je jedan od razloga što su uspele one, umesto njihovih suparnica.

Roj F. Baumajster (Roy F. Baumeister) je istaknuti profesor psihologije i načelnik Odeljenja za socijalnu psihologiju Državnog univerziteta u Floridi. Ovaj tekst predstavlja transkript govora održanog na sastanku Američkog udruženja psihologa u San Francisku, 24. avgusta 2007.

 

 

 
 
Copyright by NSPM