Milovan Balaban

„ČIJI SU NAŠI GLUMCI?“

U poslednjih dvadesetak godina je bilo izuzetno retko čuti neku izjavu u zapadnim medijima koja bi izbalansirano govorila o Srbiji i Srbima, a kamoli one koje bi mogli označiti kao „prosrpske“. Takvu podršku sa zapada kada je u pitanju Kosovo nismo dobili od nijedne značajnije svetske ili regionalne organizacije ili nekog poznatijeg udruženja. Gotovo niko od poznatijih svetskih ličnosti nije imao razumevanja za našu stranu, jer to eto nije bilo „u trendu“. Tome je najviše doprinela unisonost zapadnih medija koje su naš narod prikazivali kao „najgore primitivce i zločince“. Svakom razumnom je jasno da su u pozadini ovakve jednostrane medijske slike zapravo jasni strateški i drugi interesi ključnih država zapada, predvođenog Amerikom.

No jasno je da nije sva odgovornost na onima koji su hteli da Srbiju prikažu kao najgoru zemlju na planeti . Takav „rezultat“ delimično je prouzrokovan našim pasivnim stavom prema pitanju imidža naše zemlje u svetu. Naša zemlja nije gotovo ništa radila na planu pokušaja popravljanja izuzetno negativne slike u zapadnim i svetskim medijima. Čini se da ni Miloševićev a ni postmiloševićev establišment nije razumeo koliki je uticaj medijske promocije i lobiranja u promeni odnosa javnog mnjenja prema nekoj državi ili nekom međunarodnom konfliktu. Isto tako nisu dovoljno razumeli koliko aktivno lobiranje utiče na kreiranje politike zapadnih država, pre svega Amerike. Samo delimično može da stoji opravdanje kako su zapadni mediji i političke elite zatvorene za naše promotere i lobiste.

MEDIJI, POLITIKA I ZVEZDE

Neosporno je da Američki politički establišment u najvećoj meri formira javno mnjenje ali je isto tako jasno da i javno mnjenje može „povratno“ da utiče na državnu politiku. Dakako često se ta medijska moć koristi da neki lobiji preko medija pojačaju pritisak na izvršnu vlast da bi ona odreagovala u skladu sa njihovim interesima. Tokom dvadesetog veka postoji nekoliko primera medijskog uticaja koji je promenio zvaničnu politiku od kojih je najpoznatiji onaj koji se ticao rata u Vijetnamu.

Američka politika prema ovom „regionu“, prostoru bivše Jugoslavije, formirana je početkom devedesetih godina. Strategija koja je formulisana podrazumevala je oslabljenu Srbiju zbog rizika da Srbija kad-tad postane ruski igrač na Balkanu ili barem da na terenu imaju „neposlušnu“ zemlju. Usled toga kreirana je politika „stvaranja saveza suverenih država“ među kojima bi jedna od država bila Srbija ali sa nepotpuno definisanim statusom pošto bi pokrajine, pogotovu Kosovo, bile neka vrsta države u državi. Ovakav koncept i viđenje Balkana odbio je Milošević krajem 1991. g. na haškoj konferenciji. Rezultat takvog stava bile su sankcije, međunarodna izolacija i podrška svim stranama u sukobu koje su se borile protiv Srba. Naravno veliko je pitanje koliko i da li bi uopšte politika zapada i Amerike bila bitno različita da je naša delegacija prihvatila ponuđeno rešenje u Hagu. Čini se da bi se došlo do sličnog rezultata, ali bez ratova i otpora, odnosno potpunom kapitulacijom srpskog naroda što svakako nisu ni kreatori ovakve politike na zapadu očekivali.

Ovo je onaj zvanični deo Američke politike koji je rezultat geostrategije i intelektualnih analiza, i na koji Srbija i Srbi u svetu nisu mogli da utiču. Ovakva politika najmoćnijih zapadnih država je svakako i rezultat prethodnog neaktivnog perioda i neproduktivnosti srpske diplomatije, za šta možemo naći opravdanje u činjenici da samostalna srpska država nije ni postojala. Takođe, ima još jedan problem sa kojim se suočila Srbija posle pada komunizma u Rusiji i Istočnoj Evropi. Potpuno i začuđujuće nepoznavanje načina delovanja demokratskih institucija u zapadnoj Evropi i pogotovu u Americi. Pokazalo se, u tim dramatičnim i odlučujućim trenucima za budućnost ovog regiona, da svi naši susedi razumeju jezik svetskih relevantnih i odlučujućih faktora, koji rešavaju sudbinu ovih prostora, mnogo bolje od nas.

Kada je kriza na ovim prostorima počinjala sav narod, ali i politički i kulturni establišment, bili su zatečeni akcijama susednih naroda koji su proturali svoje stavove i viđenje situacija na Balkanu kroz medije i druge institucije od uticaja na Zapadu. Nisu, recimo, samo političari objašnjavali probleme hrvatskog naroda i države nego su to činili i sportisti, poznati naučnici, glumci i drugi. Takođe, naši susedi su pored omalovažavanja Srba pokušali da istorijski značajne Srbe prikažu kao njihove sunarodnike ne libeći se da iskrivljuju istorijski dokazane istine, ali shvatajući značaj reklamiranja svog naroda kroz svetski najznačajnije genije. Tako je Tesla za svetsko javno mnjenje postao veliki Hrvat, isto tako Ivo Andrić dok je Meša Selimović bio najveći bošnjački pisac iako se izjašnjavao kao srpski pisac.

Popularne javne ličnosti su u svim državama istočnog bloka imale značajnu ulogu u formiranju javnog mnjenja na zapadu i Americi. Poznati šahista Gari Kasparov bio je jedan od antiruskih lobista koji je potvrđivao zapadnu sliku o „varvarskoj“ Rusiji. Takođe, mnoge ličnosti sa Zapada su lobirale i podržavale hrvatsku i albansku stvar u svetu, i time doprineli stvaranju negativnog stereotipa o Srbima kao „lošim momcima“ i „ratnim zločincima“ (da li su bili plaćeni ili ne nije najbitnije) što je svakako olakšavalo i jačalo pregovaračke pozicije ovih država.

„NAŠI“ i „NjIHOVI“ GLUMCI

Usled takve naše gotovo očajne situacije koja je stvorila nepovoljnu realnost, bilo je veliko iznenađenje kada smo čuli za akciju holivudskih zvezda koje se na ovaj ili onaj način, zbog ovog ili onog razloga, protive jednostranom rešenju kosovskog problema. Džordž Kluni, Šeron Ston, Šon Koneri, Robert De Niro, Bred Pit, Anđelina Džoli i drugi, svojim izjavama koje odudaraju od „političkog mejnstrima“ stiču sve više pristalica za svoju ideju među svojim kolegama u Americi, i stvaraju osnovu i klimu da kosovski problem bude malo povoljnije tretiran u američkim medijima.

Protest ili neslaganje američkih filmskih zvezda sa zvaničnom politikom Vašingtona, pa makar bila i u domaćim medijima prenaduvana, kod nas je izazvala čudnu reakciju a pre svega među srpskim glumcima. Nije nam ovde toliko bitno šta je ko od tih američkih zvezda rekao i zbog čega (npr. Šon Koneri zbog „njegove“ Škotske kaže da ona ima više prava na nezavisnost no Kosovo) koliko reakcije njihovih domaćih kolega.

Ozbiljan čovek se zaista u najmanju ruku začudi reakciji domaćih umetnika i javnih ličnosti. Neke su za rubriku verovali ili ne. Bora Todorović kao poznati LDP-ovac ne vidi nikakav razlog da podrži holivudske zvezde (kao da se zalažu za „opstanak pingvina“ na Aljasci), a za Mirjanu Karanović je to sprdnja i foliranje. Sa druge strane „političko-glumačkog spektra“ filmskom „Valteru“ Bati Živojinoviću je grozna i ponižavajuća i sama pomisao da ga brane Amerikanci. Kada se ovo pročita čovek se zaista mora zapitati u kom svetu žive pojedini naši glumci i drugi koji ovako reaguju? Da li oni prezentuju veći deo naše nacije? Ako je tako, onda kao narod ne možemo da se pohvalimo oštrim i zdravim umom koji zna u kakvom svetu živi i kako i na kojim principima on funkcioniše.

Sve ovo je izgleda svima jasno osim jednom delu naših „zvezda“. Svojim izjavama i komentarima, bez obzira šta su tačno pojedine filmske zvezde rekle ili zašto su rekle, i bez obzira koliko su neki tabloidi prenaduvali priču (verovatno zbog „očajničke“ potrebe za „priznanjem iz Sveta“) oni nam govore dve stvari. Pre svega, neukost kada je u pitanju razumevanje kako funkcioniše moderni svet, a zatim i žalostan nedostatak patriotizm,a što je isključivo njihova, odnosno naša „privilegija“ u savremenom svetu. Verujemo da ni jedan narod na svetu nema javne ličnosti i deo kulturne elite kojoj fali osećaj za nacionalni interes i svest o potrebi očuvanja celovitosti svoje države. Zbog toga se možemo zapitati u Čankovom stilu: čiji su naši glumci?

Izjave pojedinih srpskih glumaca mogu da nam nametnu još jedno značajno pitanje: kakvi su „naši“ glumci? Pojedini „naši“ glumci su indiferentni kada je u pitanju problem Kosova, odnosno taj problem ih ne interesuje. „Naše“ glumce ne interesuje američko javno mnjenje dok „njihove“ (Američke) interesuje i Američka i svetska javnost. „Naši“ smatraju da odbrana Kosova nije njihov problem već stvar političara dok „njihovi“ kosovski problem (sudeći po izjavama) smatraju problemom svih civilizovanih ljudi ma gde živeli i čime se bavili. „Naši“ smatraju da nije bitno šta misli američko i svetsko javno mnjenje dok „njihovi“ misle da svetska javnost treba da se bolje upozna sa svim pitanjima u svetu i da to može uticati na kreatore svetske politike. Zaista teško je u ovom slučaju odrediti kakvi i čiji su naši glumci? Na svu sreću ne dele svi glumci ovakav stav. Neke njihove kolege su učestvovale u promotivnoj kampanji koja je pozitivno govorila, za naše uslove retko viđeno, o našem pravu na južnu pokrajinu. No naravno i to, verovatno prvo i organizovano ispoljavanje elementarnog patriotizma od strane javnih ličnosti, nije moglo da prođe bez jedne ružne i degutantne antikampanje „komesara globalizma“

Ovde je potrebno osvrnuti se još na stav zvaničnika Srbije o ovom slučaju. Može se odmah konstatovati, na žalost, da gotovo nikakva reakcija ne postoji. Ono što bi svaka ozbiljna država i njena elita iskoristili kao veliku šansu (naravno posle precizne provere informacije), kod nas nikog nije ozbiljnije zainteresovalo (osim tabloida). Čini se da u jeku predsedničkih izbora niko nema vremena za „tamo neke“ američke glumce kada se određuje „istorijski put Srbije za i protiv Evrope“. Predsednički kandidati nisu pokazali interesovanje, bitnije je, izgleda, da ubede narod u Srbiji da oni „brane“ Kosovo, nego da ga zaista brane i da se bore za njegovo očuvanje u sastavu države. Sigurno je da bi zdušno prihvatili i objavili podršku nekog od svetski poznatih glumaca njihovoj predsedničkoj kandidaturi, jer po njihovom shvatanju značajniji je njihov predsednički mandat, od promene odnosa sveta prema kosovskom problemu.

Stav pojedinih javnih ličnosti, a pre svega „naših“ glumaca o stavovima „njihovih“, vratio nas je po ko zna koji put na pitanje o (ne)zrelosti naše nacije Njihovo izjašnjavanje o izjavama američkih zvezda pokazalo je opet našu potpunu dezorijentisanost. To nam zapravo govori o dubljoj krizi identiteta koja je stara isto koliko je stara naša dilema kako da se odredimo prema sebi i prema svetu, a pre svega prema Zapadu od koga nam danas mnogo šta zavisi. Ako je po suditi po reakcijama naših glumaca i umetnika, moramo na žalost reći da će naše lutanje i naša kolektivna konfuzija biti problem koji će nas pratiti i u budućnosti.