Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

KULTURNA POLITIKA

Kulturna politika

   

 

Vladimir Milutinović

Tarot prosvetiteljstvo

“Ja sam jedna majka, kojoj je sin u inostranstvu, dal' će dobiti vizu?”, “On će dobiti vizu tako što će se prihvatiti za program lansirne rampe na Mars,   on će biti astronaut, biće u probnom programu; samo to je uslov da mu oni daju vizu - to je izašlo za njega. Prijatno i doviđenja!”. Ovako izgleda, (1) po mnogo čemu tipičan, razgovor koji tarot-majstor Milan Radonjić vodi sa svojim gledaocima, koji ga zovu zbog “precizne prognoze” šta će biti sa njihovim životima. Svi znamo da su ovakvi programi skoro redovan sadržaj lokalnih televizija u noćnim satima, ali, jasno je da se kod Milana radi o specifičnim prognozama. Kada na pitanje „ Da li ću se udati i za koga?” dobijete odgovor “Udaćete se kad budete podizali novac u Merkatorovoj nagradnoj igri “Ko pre žabi, sedeće na babi”, 2. maja, taj muškarac kod kog budete podizali novac, to je budući suprug” vidite da taj odgovor nije ono što ste očekivali, da u njemu ima jedan višak.

Milanov program ima višeslojnu strukturu, gde su na površini dosetke, kakve su i ove koje smo naveli, koje u svom kontekstu izazivaju urnebesan smeh, dok je na osnovnom nivou to program igranja sa načinom mišljenja ljudi koji zovu. Pojednostavljeno, većina ljudi koji zovu prognozere sudbine i tarot-majstore, u svakom slučaju ljudi paradigmatični za ovaj program, su oni koji su potpuno predani želji koja je sadržana u njihovim pitanjima. Oni otprilike misle da je samo zvanje neka vrsta magijske radnje koju pojačava i ostvaruje čovek koji tvrdi da je u većem dosluhu sa magijskim silama sudbine. Želja koja se krije iza zvanja je da ta viša instanca potvrdi da će nešto biti ostvareno, da će neki predmet želje postati stvarnost. Kada spušta slušalicu posle takvih poziva, gledalac ostaje nešto umireniji jednom iluzijom. Ova situacija je početak na koji se Milan nadovezuje tako što se trudi da time što se razgovor ne odvija u željenom smeru, pokuša da dovede do efekta razmišljanja o samom zvanju, drugog pogleda na sam čin zvanja. Cilj programa je da se gledalac zapita nad načinom putem kojeg misli da će njegove želje biti ostvarene i nad lakomislenošću sa kojom daje svoju sudbinu u ruke prvoj osobi koju je videla na ekranu kako tvrdi da drži ključeve svačije sudbine. Po ovoj strukturi, emisija je, osim što je nepresušan izvor smeha, i jedna lagana, popularna, ali precizna filozofija sa komičnim efektima.

Naravno, čim program počiva na izneveravanju očekivanja i na sastanku dve potpuno različite matrice mišljenja, on je i zanimljiv i kontroverzan. Teško ga je opisati nekom ko ga nije gledao. Kada se prepriča neki od razgovora sa gledaocem, reakcija je često ljutita: “on zajebava ljude”, i sigurno je da ljudi (tipični deo onih koji zovu) ne dobijaju ono zbog čega su zvali. Čini se da ih on po tome “zajebava” (izvinjavam se na ovom izrazu, ali čini se da on najbolje odslikava ovaj kontekst). Međutim, kada se bolje pogleda, ako čujete pitanje: “Ukrali su mi iz kola tašnu sa parama, da li mo žete da mi kažete ime ili da opišete malo, ko mi je to ukrao?” skoro da nije jasno ko tu koga zajebava, da li osoba koja smatra da se može preko tarota dobiti odgovor na ovo pitanje ili Radonjić sa svojim odgovorom. U ovom slučaju, odgovor je bio, najpre dugo kvazi-ispitivanje o torbi u stilu ostalih tarot-majstora: “Jel' bila crna torba? Ne, braon. Dobro, braon na crno, jel' imala dve ručke, ovako (rukama opisuje polukrugove), Da. Veliki rajsferšlus? Da. Znam, itd.”, da bi na kraju odgovor glasio “To je ova baraba, ova omladina, što ne radi ništa, po kafićima sedu i bezveze loču.” Da li Milan zaista zeza ove ljude ili pokušava da im učini uslugu?

U objašnjenjima između poziva gledalaca, Milan je detaljno (“sto puta”) objasnio svoju poziciju. Jasno kaže da nije vidovit i da samo otvara karte, uz to, da sudbina ne postoji (“sud je posuda za vodu, a bina je pozornica”). Sve što on radi je otprilike da čita tarot karte, koje se slučajno otvore kada neko postavi neko pitanje. Ono što karte pokažu, a on pročita, ide kod Boga i onda Bog odlučuje da li će to da se ostvari ili ne. U stvari, ne samo Bog, kako Milan objašnjava postoje tri sile od kojih sve zavisi: Karma, Viši kontrolori i Gospod, pa ako oni kažu da se prognoza ostvari ona će se ostvariti. Ovo poslednje je objašnjenje zašto se neke prognoze ne ostvaruju. Dakle, Milan je napre demistifikovao sebe kao nekog ko ima posebne moći, te se ne može reći da on, u tom smislu, vara ljude. On samo čita tarot karte, tako da ljudi u stvari veruju tarotu, a ne njemu. Međutim, u šouu su demistifikovane čak i karte, pošto Milan često kaže “Ovde piše 800 maraka (na pitanje kolika će biti plata) ili “Izašlo je: uput za lekara opšte prakse” na pitanje kod kog lekara treba ići, iz čega je jasno, svakom ko iole uključi mozak, da to ne piše na kartama. Kada se naprave ove ograde, onda je jasno da je svaki objektivan razlog da se veruje prognozama Milana Radonjića nestao - radi se isključivo o želji gledalaca da veruju, želji koja je jača od bilo kakvih razuveravanja, a kako se vidi odoleva i svim odgovorima koje dobijaju od njega.

Kada Milan ili gledaoci kažu “tarot” na početku svakog razgovora, ta reč funkcioniše kao dugme reset na kompjuteru. Sa jedne strane, ona znači da se svaki razgovor počinje iz početka sa nadom ili neizvesnošću da li će gledalac krenuti sa drugačijom matricom mišljenja ili da li će ona do kraja razovora biti makar osvešćena. Naravno, to se najčešće ne dešava i ne mora uopšte da se desi. Sa druge strane, “Tarot” je kao neko šifrovano ime za sveukupnost svemira i sveukupnost odgovora o životu i svemiru koji se uopšte mogu zamisliti. Poenta je, međutim, da se ti odgovori ne mogu znati, da je u stvari svaki odgovor posle napuštanja dostupne realnosti i njene logike jednako vredan. Zbog toga Milanove prognoze mogu da budu “precizne”, jer ako možete da kažete da će se neko udati za 2 godine, zašto ne i “za 19 meseci i sedam dana i, ovde izaš'o, Petar, radnik u ćevabdžinici “Micko”? Naravno da je ova poslednja prognoza smešna, ali zašto? Po čemu se razlikuju ove dve prognoze: po tome da je prva legitimna, a druga nije? U samoj stvari, one se razlikuju po tome što druga prognoza sadrži višak predviđanja koji nije sadržan u želji koja inicira ceo razgovor. Ona izlazi iz scenarija želje: iako bi želela da zna da li će se udati i za koga, po njegovim važnim osobinama, devojka ne želi da zna u kom će to danu i ko će to sasvim konkretno biti. Pogotovu ne “Živojin Marković, nezaposlen”. Preveliko preciziranje zapravo derealizuje samo predviđanje, jer se odmah pojavljuje misao da nije moguće to tako precizno znati i da je cela igra sa magičnim   prizivanjem sreće pokvarena. Ali zbog toga se ipak ne odustaje od same želje i od želje da se ta želja osigura natprirodnim, magičnim sredstvima.

Ovo tumačenje o dovodjenju u pitanje ove nerealistične matrice dobija svoje potvrde u većini Milanovih razgovora. Na primer, na pitanje “Kada ću doći do novca” odgovor je “Nalazite ispod stepenica, za četiri dana, 7200 evra, samo budite uporni”. Ali nisu samo ovakvi začudni obrti oni koji pokušavaju da iniciraju vraćanje u realnost, ili barem i njeno uzimanje u obzir, nego Milan i eksplicite pominje neki drugi način razmišljanja o problemima, često u ironičnom kontekstu: “Samo pitajte Tarot i sve zna Tarot, nemojte ići u sud, kod lekara, ništa, samo Tarot zovite.“, ali i bez njega: “Šta, sediš kući i pare stižu, to nema.”. Kad ima šlagvort koji te izjave čini dvosmislenim, Milan i otvoreno kaže “ajmo ljudi, naučno-obrazovni program, raskrinkavanje prevaranata”. (2) Međutim, sama emisija pokazuje da to nije tako lako, u neku ruku, može se sa dosta razloga reći da ova dublja struktura programa ostaje neprimećena, a da je broj onih koji u programu reaguju smehom ili nekom drugom primedbom koja bi pokazala da ih je Milan vratio u realnost, veoma mali. I pored ozbiljnog truda, smeha i duhovitosti, najčešće se pokazuje da sam Milan i gledaoci koji se javljaju zapravo govore različitim jezicima.

Milanov program može se uzeti i kao paradigma mišljenja uopšte kod nas, posebno u politici. Naša preovlađujuća politička matrica takođe funkcioniše na principu regularnog tarot programa: najpre se zajedničkom akcijom narod ubedi da treba i mora da ima maksimalne nerealistične želje, a onda se ostvarenje tih želja izmesti iz uslova realnih odnosa i odgovornosti i veže za nedokučivu budućnost. Na kraju se političar postavi na mesto subjekta koji podstiče i sa jednog višeg mesta podržava kvazi-realnost tih očekivanja. Čitava ta struktura cementira se toliko da se želja izjednači sa realnošću, a ostvarivanje želje posmatra kao povezano najviše ili jedino sa ovim magičnim putem. Sada svako ko dovodi u pitanje ovu matricu može biti proglašen za izdajnika koji kvari ovo jedinstvo, a ono što on govori u stvari ostaje nerazumljeno, kao i kod tarot majstora Milana Radonjića.

Ova sličnost naše politike i tarota vidi se i na jednom od klipova na YouTube -u gde voditelj poziva Milana Radonjića da se pridruži njemu i njegovom gostu u malom studiju i prognozira kada će biti formirana vlada. Ovaj bez mnogo priče samo otvori karte i kaže “Za 43 dana”. Međutim, ovde je interesantno da u studiju sedi još i Velimir Ilić koji prati celu situaciju bez reči, shvatajući da se sa ulaskom Radonjića obučenog u živopisan kaftan, tu istovremeno našao i mogući konkurent u eksploataciji narodnih želja. Mislim da Velimir Ilić ćuti i sa polupoštovanjem čeka prognozu zato što, s jedne starne, ne može to sve da dovede u pitanje, jer i sam počiva na tome, a ne može ni da pohvali jer se, na neki način, radi o konkurenciji. A, naravno, nije stigao ni da čuje o kakvom se prognozeru radi, jer na njegovom licu nema osmeha.

Tu možemo da vidimo o kakvom se nedostatku realnosti u našoj politici radi. Ne radi se o tome da je realističan onaj ko pristaje na neko stanje, a nerealističan svako ko se sa nekim svršenim činom ne miri, nego se radi o realnosti uopšte. Prosvećenost se u stvari i sastoji u povezivanju naših želja i normi sa realnošću: ukoliko su želje posredovane realnošću, a njihovo ostvarenje stavljeno u vezu sa našim postupcima - imate prosvećenost, ukoliko toga nema, a želje su direktno posredovane sudbinom, onda imate nešto kontra prosvećenosti. Milanovo tarot prosvetiteljstvo svedoči o tome kako je danas zdravi razum prinuđen da obuče kaftan i uzme tarot karte u ruke da bi se uopšte mogao čuti. Verovatno nešto govori i to da Milana, iako je na internetu spot iz koga smo ovde uzeli dosta citata videlo 42.000 ljudi, a tamo ima na desetine njegovih spotova, barem na kanalima vidljivim na mreži SBB, nema.

Naravno, za bitniju promenu situacije u Srbiji ne bi bilo dovoljno ni sto Milanovih programa. Ipak, ako imate prilike, možete ovaj tekst tretirati kao   one čuvene Vitgenštajnove merdevine do programa koji je bolji od svakog teksta o njemu.

Fusnote:

1. Ovo mozete čuti na adresi http://youtube.com/ keyword: Vidoviti Milan

2. Pravilnik tarota, po Milanu Radonjiću, sastoji se skoro od samih prosvetiteljskih saveta: “Čim poželiš tudje, ukrades, odma' smrtna kazna, to je po tarotu, sad ne znam ovako… Vi znate da se tarot bori za prirodu, protiv hemije i otrova … To se sve ostvaruje, nemoj da sumnjate… Po tarotu samo klasična i rok muzika sme da se sluša, ovo sve ostalo to, plitak potok… Računar je za programiranje, nije za igrice … to je sve, znači, pravilnik Tarota.”

 

 

 
 
Copyright by NSPM