Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

KULTURNA POLITIKA

Kulturna politika

 

 

Vladimir Milutinović

Odmor od istorije i demokratija

Ima ljudi koji mogu da delimično predvide kuda će se neko društvo kretati, ne zato što su vidoviti, nego zato što bolje poznaju duh vremena u okviru koga se sve dešava. Oni svoje vreme poznaju ne samo po onome što u njemu postoji, nego i po onome što nedostaje. Takav je sigurno bio i Borislav Pekić.(*)

Kada sam dobio poziv da napišem nešto za skup o Borislavu Pekiću i njegovom odnosu prema politici, čuo sam i da postoji zbirka članaka Odmor od istorije u kojoj su sabrani Pekićevi pogledi na politička pitanja i posebno na odnos ideja i politike. Pošto prethodno nisam čitao zbirku, sve što sam imao za razmišljanje bio je sam naslov “odmor od istorije”. Šta bi on mogao da znači? Gde, u kojim uslovima i zahvaljujući čemu bismo mogli da se odmorimo od stihija istorije, od ratova, nerazumevanja i zlobe drugih ljudi, od bolesti, poplava, uragana? Prvi odgovor bi morao biti da se ne možemo u potpunosti zaštititi od svega toga - pošasti raznih vrsta će uvek postojati. Ponekad će nas one ostaviti na miru, ponekad ćemo se moći skloniti od njih, ali prečesto razna osećanja obaveze drže nas vezane za mesta na kojima se nalazimo i teraju nas da trpimo ili se odupiremo, pre nego da se sklonimo.

Ono što je zaista zanimljivo jeste šta ljudi kao zajednica mogu da urade da se koliko-toliko zaštite, odmore od istorije?

Čini se da je ovaj odmor jedan od neupitnih ciljeva svakog ljudskog života. Skoro sam gledao reprizu Kiklopa, serije po romanu Ranka Marinkovića, gde Melkior Tresić, filozof, uzvikuje "Nama ne treba povijest, nama treba život!" - i čini se da je ova ideja bila jedno od opštih, a vrednih, mesta književnosti posle Drugog svetskog rata na Balkanu. Činilo se da je sve čemu je žrtvovana ljudska sudbina - svetla budućnost komunizma, nacionalna i rasna supremacija, očišćenje države od neprijateljskih elemenata - da je sve to bilo samo besmisleno traćenje vremena i života na ideje koje su imale samo subjektivan značaj za, u suštini, istraumirane ljude, dok su u objektivnom svetu samo usporavale, obesmišljavale i vraćale unazad narode i pojedince koji su potrošili vreme na   njih, a pogotovo one koji su stajali sa strane i tražili život.

To ne znači da je ideal istorije moglo da bude odsustvo promena i istrajavanje na formama koje postoje. U neku ruku, istorija mora da ide napred. Ima kod Džonija Štulića jedan stih: "u želji da svet svojim očima gledam, da se sav ne predam... pobunih se protiv tate, birokrate". I ta pobuna i promena koja je prati neminovne su. Ali, niko ne traži odmor od ove istorije, ona je pre draž života i drugo ime za njegov sadržaj. Ono što je suvišno i ono što suši, gnječi u nama, normalne životne sokove koji vode promenama, su veliki nasilni sukobi, tiranija koja brani promene u poretku, nesloboda.

Stihija istorije devedesetih

Šta intelektualac može protiv ovih stihija? Jedino možda da u idejama koji prate i opravdavaju nasilje i neslobodu otkriva greške i mane, da pokaže kako te ideje izneveravaju svoje ciljeve i ispravna merila. Posle Drugog svetskog rata, činilo se da će glavna provala nasilja doći od toga što će dva bloka biti spremna da oružjem brane ostvarenje svojih utopija, svoje apsolutne istine. Osobito je svet komunizma izgledao kao opasan u tom pogledu - činilo se da će apsolutna vlast partije koja uz to ima i ruku na okidaču nuklearnog oružja povući svet u katastrofu. Ni zbog čega, ili, samo zbog toga što neko nije želeo da prizna da nije bio u pravu ili što nije hteo da se odrekne vlasti. Činilo se da istoriju guraju na ivicu nasilja utopije , ideje koje su obećavale dolazak Novog Jerusalima, ali se i činile spremne da njegov nedolazak shvate toliko tragično da su spremne da umesto Novog Jerusalima dovedu do apokalipse. Ali, to se nije dogodilo. Jednim od većih istorijskih čuda (ili to nije bilo čudo?) svet komunizma je nestao u manje ili više plišanim revolucijama. Kod nas su održani formalno slobodni izbori, dopušten višepartijski sistem, a da se do te odluke nije došlo kroz građanski rat u kome bi jedna strana branila stari poredak. Međutim, to još ne znači da neka velika promena ipak nije imala tek da dođe, i opet, kao što sada znamo, ni to ne znači da ta promena nije ireverzibilna.

U poslednjim rečenicama mislio sam na 5. oktobar. Ali, između sloma komunizma i petog oktobra bio je period koji je bio takođe, pre sve drugo, nego odmor od istorije. Pokazalo se da višepartijski sistem i formalna pravila demokratije na tlu bivše Jugoslavije oslobađaju sile koje će dovesti do veoma nasilnih, brutalnih ratova koji će trajno oblikovati ovaj naš prostor. Komunistički poredak više niko nije branio (možda, doduše, privilegije i položaj stečen u tom poretku), ali se, na idejnom planu, ideja o nacionalnoj državi koja se odvojila od mrskih balkanskih elemenata (Hrvatska) ili priširila toliko da je postojećim vlastima sve dopušteno i oprošteno (Srbija) pokazala sposobnom za izazivanje trajnih neprijateljstava i spremnosti na nasilje sa ogromnim posledicama koje uključuju i trajna etnička čišćenja. Ova spremnost na nasilje i ove ideje ne samo da su izazvale rat, nego su trajno odredile ko će biti na vlasti u balkanskim državama (oni koji su rat pokrenuli i dobili ga ili izgubili - ali su se makar borili) i šta će biti osnovna potka politike u miru (ostvarivanje ciljeva rata drugim sredstvima).

Totalna opsednutost srpstvom ili hrvatstvom - da pomenemo samo dve trenutno dominatne ideologije našeg balkanskog prostora - i njihovom čistotom, bila je mehanička negacija perioda socijalizma u kome su navodno ovi osećaji morali biti suzbijani, a čistota nacije morala biti narušavana ustupcima bratstvu i jedinstvu. Čini se kao da je i smisao ratova bio u tome da se ovi narodi oduče od tog osećanja za zajedničko, univerzalno, ne bi li se lakše vratili svojoj izvornoj i odvojenoj, partikularnoj prirodi, i oslobodili se osećaja stida da budu ono što jesu. Može se reći da je čitava ova istorija završila u specifičnoj dekulturaciji celog prostora, jer, budući da kultura ima univerzalan značaj, ona je morala biti žrtvovana da bi se dobilo željeno vraćanje navodnim korenima naroda. Posle dekulturacije, ostala je samo spoljašnja privrženost spoljašnjim znacima razlikovanja - zastavama i simbolima, nominalnoj veri, i imenu "srpsko" i "hrvatsko". U Srbiji je, zahvaljujući bombardovanju i pristrasnosti Zapada, u velikom, možda dominantnom, delu javnog mnenja, ideja demokratije, sa kojom je sve počelo, postala javno proskribovana i spuštena u blato međustranačkih borbi.

Problemi izlaska iz istorije

Ispričao sam kako, po mom mišljenju, izgleda rezime stihije istorije ili istorija stihije na ovim prostorima, da bi je kontrastirao sa onim što su ljudi poput Pekića mogli krajem osamdesetih očekivati od nje. To što će se pokazati da se te dve linije ne poklapaju nije nikakva zamerka na račun naše demokratske inteligencije - jedino za tačno predviđanje budućnosti interesuju se samo oportunisti. Kada je pomenuo odmor od istorije, Pekić je u prvom redu, od koga sve počinje, mislio da je vreme da se komunisti odmore od pomaganja neminovnom toku istorije. Pekić kaže: "Ceneći napore što su ih komunisti tokom pola veka uložili u našu propast, uzimajući u obzir da im to nije bila istorijska namera, ali ostaje istorijska krivica, mi od njih ništa drugo ne zahtevamo nego da se od te zamorne istorije odmore. Njima je potreban odmor od istorije, nama od njih." (moji kurzivi) Ovde Pekić traži odmor od istorije za komuniste, ali ga ne traži za sebe i demokratske snage. Čini se da Pekić tada smatra da se kormilo istorije može preuzeti u dobroj veri, da se može hrabro i promišljeno krenuti u susret istoriji, preuzeti istorijska odgovornost. Ovo podrazumeva puno stvari. Najpre, to znači da je Pekić mislio da je moguće da se demokratski poredak stabilizuje i da postane zajednička svojina ljudi u Srbiji. Za demokratiju nije dovoljno da neka demokratska stranka dođe na vlast, već je potrebno da demokratska pravila i njihov duh postanu osnova društva. Ova promena je toliko složena i ogromna da je verovatno da čovek koji želi da joj se posveti ne može da se bavi ničim drugim. To znači i da je Pekić mislio da će nacionalni sukobi koji su se nadvijali nad Jugoslavijom morati moći da budu kontrolisani i brzo rešeni, bez velikih otpora koji bi skrenuli pažnju sa osnovnih ciljeva. Da li je sve to bio samo wishful thinking? Svakako da jeste. Ali plemeniti wishful thinking. Svoje želje i osećanja treba izbegavati kada se traže principi koji će ograničavati naše delovanje, a ne mogu se izbeći kada se nešto preduzima. Da bi se preduzimalo mora se verovati da je moguće.

Međutim, ako stvar gledate sa bolje strane, to ne znači da niste svesni faktora koji bi mogli da vam stoje na putu. Kada se pogleda Pekićev način razmišljanja još od mladih dana, uočava se jaka volja da se vlastiti principi oslobode od pristrasnosti. Intelektualno prelako je bilo na progon i potpunu negaciju koju je Pekić doživeo u najranijoj mladosti odgovoriti tako što bi se isti taj tretman okrenuo protiv progonitelja, na pristrasnost odgovorilo pristrasnošću, na negaciju negacijom. Pekić je smatrao da je potrebno strpljivim radom tako izoštriti mišljenje da bi ono moglo da bude dobra osnova za budući konsenzus. Ovaj postupak ima dvostruku prirodu. On, s jedne strane, želi da se ponaša drugačije nego što se bivša vlast ponašala prema opozicji - on ne zagovara osvetu bivšim neprijateljima, posle promene vlasti, nova vlast treba da se ponaša drugačije od prethodne, ne treba da progoni neistomišljenike, da ih zatvara ili da dogmatično insistira na večnim istinama kojima se svi moraju žrtvovati. Pošto se na njima ne primenjuje retorzija, bivša vlast trebalo bi da s olakšanjem prihvati promenu. Ali, paradoksalno, taj postupak je istovremeno i težak za drugu stranu. Naime, ako ih smenjuje vlast slična njoj, iako će morati proći kroz period progona, od vernika prethodne vlasti se bar ne traži da menjaju svoju veru, što se može činiti teže od svih muka kojima bi mogli biti izloženi. Upravo razlika u odnosu na prethodnu vlast je ono što pada najteže, jer ona podrazumeva i zahteva da se odustane do ranijih loših principa. Ona otvara život, ali oduzima veru. Ta nerešena zagonetka je najveći klip u točku demokratije u Srbiji. Dakle, pripadnik prethodne i aktuelne vlasti je posle uvođenja formalne demokratije (izbora, slobode štampe) mogao da kaže nešto slično ovom: "Tražili ste da slobodno iznosite svoja mišljenja i da se slobodno borite za vlast, evo, dobili ste to, ali, mi se nećemo menjati, mi ćemo samo nastaviti da zastupamo iste ideje kao ranije. Dobro, sada ćete vi moći da pored naše agresivne propagande protiv vas osvojite koje mesto u skupštini. Mi ćemo vas tretirati kao nužno zlo i izdajnike (to spada u slobodu govora, zar ne), a čak i da dobijete izbore, nećemo se promeniti ni za jotu. Trpećemo i čekati ponovo svoje vreme." (1)

Relativistička autarhija i demokratija

Šta može da se uradi protiv ovakvog stava? Naravno, skoro ništa. Ako neko želi da zaista zauzme ovakav stav, nista se ne može učiniti. Ali taj stav je skoro očigledno nerazuman. Sve na šta se onda možemo osloniti je politička kultura celog naroda ili bar njegovog politički aktivnog i misaono zrelijeg dela, jer jedino ona može odlučiti da li će ovakav stav biti uticajan ili ne. I na tu političku kulturu je koliko-toliko moguće uticati, kao što će i zastupnici pomenutog načina mišljenja uticati u prilog svog stava.

Jedno je tu sigurno: sama sloboda je samo neophodan uslov da bi društvo bilo optimalno uređeno, a nije dovoljan uslov da tako bude. Još preciznije rečeno, upravo će, delimično apsolutizovana, doduše, sloboda dobro poslužiti za opravdanje antidemokratskog stava. Postoji sloboda govora, dok se fizički ne ugrožavaju tuđa prava; svako je slobodan da misli šta hoće, dok postoje izbori; neka svako ima ideje koje hoće. Čini se da je u tom kontekstu upravo onaj napor ka nepristrasnosti koji je Pekić smatrao za ključan pri prelasku na novo društvo bespredmetan: dok to spada u slobodu izbora, može se biti i pristrasan i nepristrasan. (2) Upravo zahtev da se prihvate demokratske vrednosti je protiv slobode, jer se upućuje drugome i samim tim ugrožava njegovu slobodu. Ne postoji nikakva potreba za usaglašavanjem bilo kojih stavova, svako usaglašavanje bi ugrožavalo slobodu, ali, eto, da ne bi sve bilo u potpunom haosu, prihvatićemo kao minimalno pravilo da se ne može nasilno uskraćivati sloboda govora, izlaska na izbore itd.

U stvari su se, neposredno posle promena iz 1989. godine, na duhovnom polju Srbije počela boriti dva principa koje bi mogli nazvati relativistička autarhija (3) i demokratija. Milošević i ljudi oko njega vodili su sve u avanturu revizije istorije, promene granica, preseljenja stanovništva, ali su dopuštali nezavisne medije, izbegavali zatvaranje političkih neistomišljenika. Sistem je u osnovi bio isti kao i sada, jedina razlika je bila da se mogla izvršiti ta ogromna psihološka mobilizacija, koja je sada posle poraza i iscrpljenosti ratovima nemoguća. Na drugoj strani bili su ljudi poput Pekića koji su smatrali da je demokratija više od slobode, da je ona i neka vrsta mudrosti. Demokratija nije samo sloboda, ona je korišćenje slobode radi zajedničkog dobra, posvećenost zajedničkom dobru. (4) U neku ruku, ovakva ideja demokratije svoje je zlatne trenutke doživela još u vremenu koje prethodi ratovima, budući da je tada, nepomućena učešćem u vlasti ljudi koji su je promovisali i još netaknuta kontrapropagandom, izgledala u svom svetu ideja kao jasna i čista, promišljena i zaokružena. Međutim, tu ideju je čekalo iskušenje koga je Pekić bio svestan i koje zaista pokazuje nedovoljnost slobode da obezbedi demokratiju, a koje se sastoji u pitanju: Šta jemči da će većina ljudi, pošto bude izložena rafalnoj propagandi protiv duha demokratije biti u stanju da izabere principe do kojih se dolazi jedino sa puno znanja i razmišljanja? Šta jemči da će ti principi biti izabrani, a ne bilo koja od zavodljivih zabluda koje se nude?

Koliko se razilaze relativistička autarhija i demokratija može se videti i na citatu iz Pekićevog intervjua Novostima od 3. juna 1989. Pogledajmo šta Pekić kaže:

"Vaspitan sam kao demokrata. Nastojim da se kao demokrata ponašam i da u sebi savladam urođene ljudske, totalitarne, gotovo bih rekao antropološki antidemokratske osobine potekle iz sebičnosti, žudnje za moći, taštine i rđavog iskustva sa ljudima. "

Ove osobine koje Pekić naziva nedemokratskim mogle bi se opisati kao noseće osobine našeg trenutnog uređenja. Sebičnost kao glavna osobina u društvu u kome svako gleda samo svoje interese, žudnja za moći koja onda otvara i sva vrata, taština koja se ne prilagođava nikada tuđem mišljenju i rđavo iskustvo sa ljudima koje se, u međuvremenu, zbog ratova i siromaštva samo povećalo. Pekić naziva antidemokratskim upravo one osobine koje razgrađuju zajednicu, dok je, obrnuto, razgradnja zajednice osnova društva relativističke autarhije. U istom intervjuu Pekić nastavlja želeći da dâ svoju definiciju demokratije, odnosno, da poređa ono što je po njegovom mišljenju u njoj važno i kaže:

"Verujem u demokratiju kao najbolji od svih rđavih sistema, a svakako najpodnošljiviji, u realnu i realističku demokratiju upravljanja razumom, kontrolisanog od javnosti i izbornih tela, oplemenjenu socijalnim interesom za sudbinu bližnjeg i kompromisom sa potrebama zajednice, ali i efikasnog u zaštiti svega ličnog, što predstavlja građansku i političku slobodu, u parlament kao majku, a ne maćehu naroda, opšte i tajne izbore, slobodno udruživanje, stalnu razmenu ideja, rada, kapitala, težnju ličnom uspehu i blagostanju, privatnu inicijativu, pravo regulisano zakonom i menjano voljom većine uz stalnu misao o egzistenciji manjine... Verujem u pravila građanske igre. "

Kao što vidimo, na prvom mestu nije sloboda, shvaćena kao mehanička zaštita od mešanja drugih, već razum, na drugom kontrola i javnost, na trećem osećaj za druge, a tek na četvrtom, ma kako nezaobilaznom, mestu je građanska sloboda , zaštita manjine u demokratiji. Pekić ovde naglašava, naravno, ono što je teže i ono što nedostaje: svi znaju da će u demokratiji postojati sloboda govora, ali da li će postojati mudrost, javnost i solidarnost to je otvoreno pitanje. I upravo te stvari sada nedostaju. Izgleda da je Pekić upravo na ovu razliku mislio kada je, svoju privrženost demokratiji,   dopunjavao aristokratskom oligarhijom u kojoj je na neki način obezbeđeno da će vlast biti ne samo demokratska, već i promišljena.

Način odmora od istorije

U ovoj priči o relativističkoj autarhiji, ogleda se jedan suptilan odnos između ideja i istorije. Ideja demokratije je, dok je služila kao sredstvo protiv starog komunističkog sistema, bila nesporna i shvaćena kao skup ispravnih načela koja su na jednostavan način, bez problematizacije, povezivana sa postojećim državama koje su već živele u tom sistemu. Ali, onda kada je ta ideja trebalo da se realizuje, otvorili su se problemi koji su proisticali iz činjenice da demokratska ideja previše vlasti daje narodu, ona je preidealna za aktuelne potrebe vladavine. Od tada se istorija može pratiti i kao proces u kome su otkrivane mogućnosti da se stari sistem dominacije održi čak i pored formalnog prihvatanja demokratskih pravila. Tada je postalo jasno da je taj način već iznađen i na Zapadu, da se i tamo ideja razlikuje od realnosti u kojoj je ona formalni ideal. Razlika između ovog formalnog ideala i pravog ideala, jeste ono što će činiti glavnu zagonetku novog poretka. Vlasti u svim "demokratskim" ili formalno demokratskim državama trude se da ovu razliku izbrišu, a glavno sredstvo za to je relativizovanje svih tvrdnji u močvari "slobode govora". Sloboda govora će postojati, ali će pristup medijima određivati ko je u pravu, a oni drugi će biti otpisani kao prenosioci pukog "svoga mišljenja". Sloboda će postojati, ali će zato istina da se izgubi - situacija će biti postavljena tako da, iako svi imaju pravo da plivaju, nema vode u bazenu.

Izgleda da, suprotno onome što misle pozitivisti, demokratija ne počiva na proceduri kojom je navodno zaštićena maksimalna sloboda za svakoga, nego je ona rođena iz duha, kao Atina iz Zevsove glave, koji obezbeđuje da je sloboda ograničena zajedničkim ili univerzalnim vrednostima kojima služi. Bez ovog duha demokratska sloboda je samo sredstvo koje se koristi protiv zajednice. Ukoliko je neka zajednica zaista demokratska, odnosno ukoliko su pojedinci u toj zajednici povezani zajedničkim duhom ili intelektualnim (moralnim) normama koje su potrebne da se neka zajednica održi, u tome će biti ključna, ma kako nedovoljna, brana negativnoj istoriji. Možda je slučajnost, a možda i nije, da su upravo period sa kraja osamdesetih, kada se idejno uobličavala predstava o demokratiji u našoj zemlji i period posle 5. oktobra, kada je nešto od ovog duha dodirnulo realnost, bila dva perioda u kome su pozitivne perspektive istorije bile najotvorenije. Zajednica koja se raspala pod zahtevima individualnih autarhija, ne može da očekuje od istorije ništa preterano dobro.

* Tekst je napisan povodom skupa: BORISLAV PEKIĆ – POLITIKA I DEMOKRATIJA, održanog 23. oktobra 2007. u organizaciji Istraživačko-izdavački centra Demokratske stranke i Fonda „Borislav Pekić“

Fusnote:

1. U jednoj fusnoti treće knjige Godina koje su pojeli skakavci Pekić opisuje ovu mogućnost: "Ako su opozicione stranke iznuđene, nije iznuđeno da se one tretiraju kao ravnopravne i po definiciji rodoljubive, bar koliko to za sebe tvrde komunisti (članovi demokratske obnove, demokratske promene, demokratskog socijalizma, kako li se danas sve već ne zovu), mada to ničim ne dokazuju, pogotovo rezultatima svoje suverene vladavine. One, te stranke, još se napadaju ne kao politički protivnici, nego kao narodni neprijatelji, izdajnici zemlje." (Godine koje su pojeli skakavci III, str. 523, Solaris, Novi Sad 2004.)

2. Vladajuća ideologija tvrdiće i više, da se ne može biti nepristrasan.

3. Kratko objašnjenje termina "relativistička autarhija". Ovde se radi o autarhiji (samovlasti) jer svako, u svojim mogućnostima, teži da potpuno sam odlučuje, odnosno da ima svoje norme, koje se temelje samo na njegovoj volji. Ona je relativistička, osim po filozofskim implikacijama ovog pojma, i po tome što je zavisna od trenutne moći i rasporeda subjekata koji postoje u društvu. Svako želi da odlučuje sam, ali svako nema isti uticaj na druge. Ova vrsta autarhije izgleda teži da preraste u atomiziranu relativističku autarhiju, u kojoj će se uticaj na veći broj ljudi sve više gubiti, ali se ideal samovlašća zadržava. Svako je sam svoj autarh, što ne znači da je faktički potpuno slobodan, ali sva ograničenja koja su mu nametnuta, shvata kao rezultat odnosa moći, spreman da, ako bude moćniji ili dođe na vlast, sebe oslobodi i tih ograničenja.

4. Kao što je relativistička autarhija zloupotreba slobode protiv zajednice.

 

 

 

 
 
Copyright by NSPM