Vladimir Milutinović

Ideologije identiteta

Već i letimičan pogled na kulturne rubrike naših novina govori da je pitanje kolektivnog identiteta predmet glavne brige i interesovanja. Svi žele da se istaknu u odbrani kulturnog identiteta, bilo da je to odbrana srpstva od globalizacije ili odbrana evropskog i univerzalnog u kulturi od partikularizma i nacionalizma. Međutim, u pitanju o identitetu kriju se mnoge tajne i prividni paradoksi. Postoje barem tri osnovna značenja identiteta: identitet je ono što nas razlikuje o drugih, ali, naš identitet je osim toga određen i našim najvažnijim osobinama, nezavisno od toga da li su to osobine koje ima i neko drugi. Najzad, sve naše osobine čine naš identitet, ono što mi jesmo, bilo da su najvažnije ili manje važne. Mi smo jedinstvo tih osobina koje je konkretno i promenljivo. U rasplitanju odnosa između ovih strana pojma identiteta verovatno ćemo moći da procenimo i odgovore koji se nude na pitanje identiteta. Dva odgovora se trenutno najčešće i najglasnije brane: prvi kaže da je naš identititet ugrožen i da ga treba štititi zatvaranjem prema dominantnoj svetskoj kulturnoj matrici, dok drugi kaže da uklapanje u svet povlači odustajanje od partikularnog identiteta.

Odbrana i poslednji dani kulturnog identiteta

Odgovor koji je trenutno dominantan u Srbiji je da je srpski kulturni identitet ugrožen od strane zapadnih kulturnih matrica. Evo kako je u NIN-u letos to objašnjeno: „Dragačevci ne vole stavljanje njihovog „narodnog stvaralaštva“ u isti koš sa Egzitom, čak ni kada ih proglašavaju brendom. Egzit utiče da se utre srpstvo, a na saboru stranci vide ko smo mi “ (1) U poslednjoj rečenici se vide obe glavne karakteristike ovog stava: ugroženost stranim i potraga za autentičnom razlikom. Guča je i inače uzeta kao mera Srbije u čuvenoj rečenici „ Ko ne razume Guču, ne razume Srbiju “. Pošto u Srbiji postoje i mnoge druge stvari osim Guče, ona nam ne može reći o celini Srbije, ali dobro govori o modelu kome Srbija po ovom stavu treba da se prilagodi: treba da odbaci ono što je strano, a zadrži samo ono što je autentično srpsko . Sada je stanje još drugačije, ćirilica je potisnuta latinicom, pravoslavlje zapadnim sekularizmom i verskim novotarijama, tradicionalni običaji navikama i praksama koji su zajedničke za ceo svet. Zapadna muzika potiskuje domaću, zapadna kuhinja, proizvodi, TV serije i filmovi zauzimaju sve veći prostor u domaćoj svakodnevici i čine nas sve sličnijim sredinama iz kojih ti sadržaji potiču. Spoljni uticaji ne dolaze samo sa Zapada, ali dominatno Zapadom određena globalizacija proždire nacionalne razlike, i pretežno dolazi sa one strane sveta koja je prevashodno određena katoličkom ili protestanstkom tradicijom, koja nam je strana. Globalizacija bi još mogla da nam se i sviđa da ona potiskuje tuđe vrednosti, a proširuje važenje naših, ali proces je obrnut, ona sada potiskuje naše, a proširuje strane. Sve ovo je dobilo posebnu boju zbog sukoba sa svetom oko kolektivnih prava u Bosni i Hrvatskoj, a kasnije i sukobom oko Kosova, gde je rat sa zapadnim zemljama samo pružio dodatne razloge za ovo zatvaranje i želju da se nema ništa sa tom stranom sveta – čak iako priznamo da su kulturna razmena i uticaji sa strane neminovni, ovde te uticaje treba sprečiti jer dolaze sa strane sa kojom imamo neraščišćene račune u ratu. Ovaj stav dobija jasnu formu u zahtevu za prekidanjem bilo kakvih odnosa sa zapadnom civilizacijom i zapadnim kulturama. Između nas i zapadnih kultura treba iskopati rov i primeniti sva pravila rata, gde je sve što dolazi sa druge strane rova pogrešno, a sve što je na našoj strani ispravno. Uostalom, naša kultura je samodovoljna i sadrži sve što nam je potrebno, nema potrebe za otvaranjem prema Zapadu, od koga nam dolazi samo zlo.

Ovaj stav, dakle, prvenstveno identitet vidi kao razliku. Onde gde su se razlike izgubile nema identiteta, a, obrnuto, onde gde se insistira na sličnostima identitet je u opasnosti. Zato ovaj stav neće tvrditi da je stav odbijanja razmene sa drugima posledica rata i trenutnih iracionalnosti - rat je tu na neki način dobrodošao jer nas je osvestio koliko nam drugi žele zlo i koliko je svako zbližavanje sa njima opasno jer spušta gard potreban za buduće sukobe sa njima, slabi jedinstvo za borbu i infiltrira razloge protiv rata i neprijateljskog odnosa. Ovaj stav najpre zagovara utvrđivanje u srpskom identitetu, gde se najčešće misli na pravoslavlje, a onda, budući da je taj identitet u stalnoj opasnosti, a njegovi nosioci pod stalnim pritiscima i iskušenjima da ga se odreknu, on insistira da se elementi identiteta koji su zajednički sa drugima stalno negiraju i brišu, jer će ti elementi omekšati granice identiteta i kad tad dovesti do toga da se i preostali fundamentalni elementi identiteta napuste u korist tuđih. Ovaj stav je protiv univerzalnih vrednosti jer u njima vidi uvek i samo tuđe vrednosti koje se lažno prikazuju kao univerzalne. Univerzalne vrednosti u stvari ne postoje i one se jedino percipiraju i mogu shvatiti kao generalizovane tuđe vrednosti, odnosno, pojam univerzalnih vrednosti se shvata jedino kao zagovaranje unifikovanog, globalizovanog sveta u kome svi misle i žive na isti način, poštujući jedne iste (američke) vrednosti.

Ilustracije ovog stava mogu se naći svuda. Na primer, u NIN je u proleće 2007. objavio intervju (2) sa Ivicom Todorovićem, saradnikom etnografskog instituta SANU, u kome on dosta precizno izražava norme ovog stava o identitetu: „Srbi su narod prevashodno određen pravoslavno-hrišćanskim identitetom. To je njihov prvostepeni identitet. Kroz istoriju se pokazalo da je svako odstupanje od tog identiteta bilo apsolutno pogubno za Srbe. Najmarkantniji primer je ateizacija u doba jugoslovenskog komunizma, što se tragično odrazilo na celokupni kontekst postojanja srpskog naroda.“, „Hrvati su deo zapadne civilizacije, Srbi nisu njen deo.“ Novinarka pita: Čini se da je to napuštanje identiteta učestalije u Srba, kako to da se to ne dešava drugim narodima? a odgovor Ivice Todorovića završava sa „Pretapaju se u druge identitete samo oni Srbi koji nisu učvršćeni u svom pravoslavno-hrišćanskom identitetu“. U celom intervjuu se, dakle, ukazuje da se treba utvditi u jednom ponajviše pravoslavnom identitetu, odbaciti ono što dolazi sa strane i čemu ne pripadamo, sve to povezati sa srpstvom kao takvim.

Ove ideje su tako raširene i sa tako snažnim uverenjem zastupane kod nas iz više razloga. Za početak, dovoljno je čuti jednu izjavu u kojoj se Srbija ili Srbi generalno osuđuju i oslikavaju negativnim terminima, a takvih je izjava bilo na stotine u poslednjim godinama, pa da to izazove razumljiv poriv za uzvraćanjem istom merom i negiranjem identiteta iz kojih je ova osuda došla. Ali, nije samo ovaj rat rečima ono što čini da je ovaj stav toliko popularan. On predstavlja i poseban način iskupljenja dela jedne intelektualne generacije za grehe (grehe u percerciji samih zastupnika ovog stava) iz komunističke i jugoslovenske prošlosti u kojoj su mnogi svoj srpski identitet napuštali u korist jugoslovenskog ili komunističkog. Oni sada ne žele da se njima ili budućim generacijama to više ikada desi. Intenzitet i promišljenost sa kojom se to nekada radilo sada se vraćaju kroz intenzitet iskupljenja: nikad više ne dopustiti da se srpski identitet izgubi u nekoj većoj zajednici (bio to globalizovani svet, EU ili nekada Jugoslavija) što se najbolje postiže izolacijom, a ova pak aktivnim negiranjem pozitivnog u okolini i naglašavanjem fundamentalnih razlika između našeg i njihovog sveta. Današnji partikularizam srpske kulture je, dakle, u mnogome negacija nekadašnjeg univerzalizma jugoslovenske, pri čemu su sa obe strane negacije stvavovi koje su zastupali i zastupaju često isti ljudi. Ali, nisu posredi ni samo ovi lokalni razlozi, i opšta ideologija vremena pospešuje ovaj partikularizam jer je sposobna da vidi samo alternativu: svi misle isto (globalizacija, univerzalizam) i dopuštene su razlike (multikulturalnost, partikularizam), pri čemu tas na kome su razlike sada preteže. Libertarijanizam koji smo ranije opisivali kao najrašireniju ideologiju vremena, budući prazan, uopšte ne presuđuje u korist jedne od ove dve alternative. On pospešuje obe: globalizaciju kroz autoritarnu univerzalnost radikalnog liberalizma, a partikularnost kao jedan izbor u okviru libertarijanizma, izbor da se sprečava razmena sa drugima u okviru politike identiteta. Najzad, partikularizam u vidu otpora prema svemu zapadnom ide na ruku domaćim antizapadnim političkim strankama koje bi rado videle da je kulturna politika produžetak njihove stranačke politike drugim sredstvima.

Međutim, i pored toga što više različitih i snažnih motiva podržava partikularistički stav, on krije mnoge probleme. Prvi problem je u tome što se briga o identitetu ne može zaustaviti na tome da se odbiju pritisci da se od specifičnih, razlikovnih, osobina identiteta odustane. Kada se taj pritisak odbije ostaju one druge dve strane identiteta koje obuhvataju naše ostale osobine i pitanje da li su te osobine dobre ili se mogu promeniti na bolje i obogatiti. Stav izolacije žrtvuje ovaj aspekt poboljšanja u strahu od gubljenja razlika. S druge strane, elemente identiteta u stvari nije moguće jasno razdvojiti na autentično naše, koji su karakteristični samo za nas i nikog drugog i na ono što je tuđe i pozajmljeno o drugog. Nije moguće eliminisati elemente koje smo dobili od drugih jer su u stvari svi elementi dobijeni od drugih ili su barem nastali u nekadašnoj razmeni sa drugima. Treći i najvažniji aspekt problema je da bi eliminisanje onoga što nije autentično naše i specifično za nas eliminisalo sve što u sebi nosi univerzalno značenje, a to su u stvari sve oblasti kulture, tako da bi proces čišćenja od tuđeg u stvari doveo do dekulturacije, celokupna kultura bi morala biti poništena. Vlastita kultura se ne drži samo na pristrasnosti, odnosno, njena vrednost nije samo u tome što je naša, već je, sasvim obrnuto, njena prevashodna vrednost u tome što može imati univerzalno važenje, a samo za nas ona ima i tu dodatnu vrednost u tome što je naša.

Posle eliminacije zaista univerzalnog, jedino što preostaje ovom stanovištu za konstituciju identiteta i moralnog aspekta tog identiteta je ono specifično, partikularno. Međutim, tu se javlja novi problem. Upravo to što su neke osobine specifične za nas, što se po njima razlikujemo od drugih čini ih nepodobnim da budu predmet moralne obaveze. Jer, ako bi mi bili moralno obavezni da na primer pišemo ćirilicom, onda bi tu istu obavezu imali svi (3), što bi je učinilo nečim što nam je zajedničko sa drugima, a ne nečim po čemu se od drugih razlikujemo. Moralne norme brane vrednosti koje su univerzalni interes i potreba svih, dakle zajedničke vrednosti po kojima se ne razlikujemo. Ono po čemu se razlikujemo počiva na sasvim drugoj osnovi lične ili grupne preferencije: ako nam te osobine ili stvari nisu drage, onda ništa. To je prvi prividni paradoks identiteta sa kojim će se suočiti svest koja očuvanje vlastitog identiteta kao razlike vidi kao moralnu obavezu. Mi nismo obavezni da budemo ono što nas razlikuje od drugih, dakle, da budemo Srbi, pravoslavci, doktori, profesori, muzičari itd, već smo moralno obavezni samo da ne ugrožavamo slobodu drugih. A imaćemo i jaku moralnu potrebu da štitimo vlastitu slobodu da budemo ono što jesmo i preferiramo da budemo, ukoliko se to ne kosi sa moralnim normama. Ono što jesmo na način koji ne zavisi od nas, sigurno se ne kosi sa moralnim normama. Ali u partikularističkom stavu se ne radi o tome, nego o uzvratnom negiranju drugih.

Ako stav partikularističke odbrane identiteta sažmemo u tabeli, on bi uključivao:

Prividna negacija partikularizma

Iako je stav partikularizma pogrešan, to ne znači da za njega nije bilo i da i sada nema razloga. Upravo je sada, sa ponovnim zahlađivanjem odnosa sa Evropom i Amerikom lako videti kako su negativni stereotipi o Srbiji i Srbima jaki u zapadnom javnom mnenju. (4) U neku ruku ovi stereotipi predstavljaju odvraćanje da se pripada tom identitetu i kulturi i ako je taj pritisak dovoljno jak može se činiti da je jedino što se može utvrditi se u onim osobinama koje se negiraju i zadovoljiti se ovim skromnijim ciljem dok pritisak ne prođe. Međutim, to je loše iz razloga koje smo već pomenuli. Pritisak nije toliko jak, a sve i da jeste, nikakav pritisak ne treba da bude razlog da se menjaju principi kulture, a oni će uvek biti principi otvorenosti. Ono što proizvodi partikularističko zatvaranje uvek su neki eksterni razlozi koje smo pominjali, kao što je emotivna reakcija na nepravde iz sveta ili loša savest iz vremena komunizma ili partijska korist ili nešto četvrto.

Stav kojim ćemo se sada baviti, a koji bi se mogao nazvati stav doslednog univerzalizma i negacije partikularnog, zastupljen je u tzv. Drugoj Srbiji. Njegova slika identiteta je obrnuta od prethodne. Da bi se postiglo željeno priključenje Evropi, modernizacija Srbije i pacifikovanje njene ratničke prirode, ovaj stav zagovara odustajanje od specifično srpskog partikularnog identiteta. Naravno, ovaj stav se ne zastupa u ovako striktnoj formi, međutim, jezik pokazuje jasnu tendenciju u ovom pravcu, a pojedine izjave predstavnika tzv. Druge Srbije graniče se sa eksplicitnim zastupanjem ovog stava.

Ako se stav partikularizma poziva na rat (na rat koji se već dogodio, kao i na onaj koji je moguć u budućnosti), ovaj stav se poziva na mir. On polazi od toga da najvažniji deo identiteta nije partikularni deo, već onaj univerzalni, moralni deo. I zaista, ako pogledamo veoma važne strane života, kao što je neophodnost da se živi u miru i komunicira sa drugima, ovaj stav je u pravu - moral je važniji od partikularnog identiteta. To se i u svakodnevnom govoru izražava rečima, koje svi često potvrđuju: „Nije važno ko je koje nacije, važno je kakav je čovek“. Osim toga, struktura moralnog rasuđivanja zaista negira razlike identiteta jer je, kada razmišljamo o moralu, potrebno apstrahovati od onoga što ljude međusobno razlikuje. To sve znači da za univerzalistički stav takođe postoje jasni i jaki razlozi. Međutim, to što je moralni aspekt našeg identiteta u neku ruku važniji od partikularnog i to što je u moralnim razmišljanjima potrebno apstrahovati od razlikovnog identiteta ne znači da bi trebalo negirati partikularni identitet da bi se branile univerzalne vrednosti i pripadalo univerzalnom poretku. Partikularni stav kao princip je svakako neophodno negirati, ali partikularnost kao takvu nije. Stvar je u tome da se u dobrom delu naše javnosti ta negacija upravo uzima kao neophodan uslov da bi se postigao ili povratio moralni status. Zbog nečega je potrebno negirati element srpskog (5) da bi se postiglo univerzalno.

Razlozi koji se navode da bi se dokazalo da je to neophodno brojni su. Najpre, ukazuje se na tradicionalno ukorenjenu, skoro nepromenljivu autoritarnu strukturu svesti kod Srba. Tako se sugeriše da partikularnost nije kao takva nepoželjna, ali da je ova specifična partikulrnost – biti Srbin i žitelj Srbije – jeste ono što nosi previše neprihvatljivih osobina. Da bi se uverljivost ove ocene povećala potrošeno je dosta papira i piksela. S druge strane, sve i da se ova skoro urođena negativnost negira, ostaje novi argument o trenutno izrazito negativnom imidžu Srbije i Srba u svetu, koji je obeležen zločinima na svim stranama, od Srebrenice do Kosova. Zapadno javno mnenje je sklono stereotipima i argumentima skoro nepromenljivo, tako da je bolje odustati nego insistirati na imidžu na koji je potrošeno toliko bad press -a. Postoji verovatno i treći razlog, od vrste koja samu sebe hrani i nikad se ne završava, a on bi glasio da je odustanak od označitelja „Srbi“, „srpsko“ zapravo terapeutska mera i da treba da bude što iracionalnija i jača, ne bi li se što pre postigao efekat promene kulturne matrice (suočavanje sa zločinima, katarza itd.) u tu svrhu treba otvoreno prezirati (6) vlastiti narod, negirati njegova kolektivna prava, ali sve u jednu jednokratnu svrhu. Kada se ta svrha postigne ponovo se možemo vratiti u normalno, uravnoteženo tretiranje stvari, jedino nije jasno kada će se ta svrha postići.

Međutim, kao i kod stava partikularizma, poslednje razloge u prilog ovom jakom univerzalizmu daje specifična pogrešna filozofija. Naime, zastupnici ovog mišljenja smatraju da bi svaka partikularnost morala da uništi univerzalne pretenzije. Po njima postoji dakle ili-ili izbor: ili ćemo biti Srbi ili građani Evrope i Sveta, sama činjenica da se nazivamo Srbi onemogućuje da budemo deo neke šire zajednice i onemogućava nam sve koristi koje bi iz pripadnosti toj zajednici proizašle. Naravno, ovaj stav, kao i partikularistički stav, ne shvata da univerzalnost nije isto što i generalna sličnost: i on univerzalnost shvata jedino kao uniformno postojanje pod istim zakonima i pravilima, samo za razliku od partikularizma bira tu univerzalnost. (7)

Zastupnik ovog načina mišljenja biće srećan zbog ujednačavanja koje donosi globalizacija, svejedno će mu biti gde živi i kojoj široj zajednici pripada, voleće Ameriku kao zajednicu koja apstrahuje od etničkih razlika, biće neosetljiv na kolektivna prava, biće sklon sekularizmu, ali će možda tolerisati religiju kao privatnu stvar, u svim kolektivitetima videće mogući izvor nasilja, pripadnost manjini će posmatrati kao dovoljan dokaz da je neko u pravu.

Kao što smo rekli, mi ovaj stav imamo zastupljen prvenstveno u okviru tzv. Druge Srbije, pa je verovatno čak i ime Druga Srbija, nastalo kao paradoks u kome bi s jedne strane bilo poželjno negirati celokupnu (prvu i jedinu) Srbiju, ali ipak zadržati ime jer bi tada negacija bila prespoljašnja i ne bi imala željenog efekta. Ovo je inače struktura ideologije. Ideologija najpre negira celokupno polje na koje se odnosi jer se samo tako dobija autoritarna pozicija u kojoj je pitanje ko je u pravu unapred rešeno, ali ne napušta sasvim to polje jer je potrebno ipak ostvariti vlast u tom polju. Tekst Nenada Prokića „Radikalna istina protiv političke radikalnosti“, sadrži rečenicu koja ovo dobro ilustruje: „Mi smo u LDP postavili dijagnozu bolesti i saopštavamo je pacijentu, a to je celo srpsko društvo“. Dakle, nema dileme da li neko drugi osim nas možda može da bude doktor, celo srpsko društvo je pacijent, ali paradoksom ideologije ipak LDP, iako deo srpskog društva, može da bude doktor. Ovde je sasvim neprimereno tražiti objašnjenje za ovaj paradoks, on je suština ideologije, za njega nema objašnjenja. Međutim, u ovom Prokićevom tekstu postoji jedna specifičnost zbog koje se ovde ipak radi o specifičnoj ideologiji negacije jednog posebnog partikularnog identiteta: tekst sadrži skoro sve politički i ljudski negativne termine koji se uopšte mogu zamisliti asocirane sa celinom sprskog društva iz rečenice u rečenicu. Ali, to ne znači da nije moguć potpuni preokret: isto ono društvo u kome je uvek preovladavalo ratoborno siromaštvo, koje se označava kao zaostalo i bolesno, deformisano, sačinjavaju pojedinci koji su taoci tog društva i koji bi trebalo da aklamativno poruče svojoj nazadnoj eliti da žele potpunu promenu. Ovo dvojstvo u stvari odražava dvojne potrebe ideološke politike: s jedne strane, potrebno je da svi budu bolesni da bi mi imali eksluzivno pravo da budemo doktori (jer ne sme biti nekog drugog kompetentnog za doktora), a sa druge strane treba da ih je dovoljno da nas podrže kao doktore, jer ipak se ne može vladati potpuno autokratski. Međutim, ovo dvojstvo je i izvor autoritarnosti, pošto nam daju podršku, treba da se sete da su pacijenti a mi doktori, tek da se ne mešaju u politiku.

Ova većina, ovo srpsko društvo, ima jedan osnovni greh: nacionalizam. Zastupnik ovog stanovišta može da kaže da on ne povezuje označitelj „srpsko“ isključivo sa negativnim terminima iz rasističkih razloga, već zato što je on osnova jedne ideologije, osnova ratobornosti, zatucanosti, zatvaranja i antimodernizacijskog stava. Što kaže Srđa Popović o nacionalizmu: „Mi smo alkoholičari, mi ne smemo ni malo vina da pijemo “. Problem je u tome što, ako je nešto ideologija, treba to i kritikovati kao ideologiju, a ne istiskivati ga suprotnom ideologijom u kojoj će se nešto legitimno, kao što je sklonost vlastitoj naciji, proglašavati za nešto nedopustivo. I tu dolazimo do onog viška koji postoji u ovoj ideologiji kvazi-univerzalnosti: ne postoji nijedan principijelni razlog koji bi nalagao da se u svrhu univerzalnog negira partikularno, ili, prostim rečima, koje je dovoljno izgovoriti pa da se uvidi njhova ispravnost: Može se biti i Srbin i moralno ispravan čovek. To nije ni u kakvoj suprotnosti. Možemo biti predani univerzalnim vrednostima, a da ne negiramo vlastitu partikularnost. Ona je nešto čega se niti treba niti može osloboditi i uzaludno je trošiti vreme da se to postigne.

Kada bi napustio stav ideološke isključivosti i poželeo da odgovori na ove primedbe, neko iz ovog kruga mogao bi da odgovori da Druga Srbija ne negira Srbiju kao takvu, nego kritikuje određene pojave u njoj. Međutim, sav problem se i sastoji u tome što to nije tako. U toj kritici uvek postoji još jedan višak koji generalizuje a ne ograničava se na određene postupke određenih ljudi. Posebno zanimljiva ilustracija može biti opis puta u Aranđelovac na neodržanu promociju Peščanika koji daje Teofil Pančić u tekstu „Draža i Putin protiv Trojnog pakta”. (8) Tekst počinje tako što se Teofilu čini da je “ Ona Srbija koju vidiš sa autoputa relativno osvetljena; ona do Mladenovca – poluosvetljena; ono dalje, prema Orašcu i Aranđelovcu, u mrklom je mraku, kao da je tamo i dobri Bog sanjivo promrmljao "laku noć".” Ovo “laku noć” svim pozitivnim terminima, vrednostima i božijim stvarima nastavlja se na kraju u opisu jednog od lica ljudi koji su sprečili održavanje promocije: “lice je iskeženo od neke nejasne , samosvrhovite mržnje, a istovremeno jadno, izborano, izgubljeno od neke tuge koju zatomljuje agresijom, to je lice onoga ko će pre umreti ili ubiti nego priznati da nešto s tim i takvim licem nije u redu.” Teofil nastavlja da se tu ne radi o Peščaniku nego o Srbiji , oni bi izmislili Peščanik čak i da ga nema, jer u njemu vide“ vrhunaravno objašnjenje i opravdanje nekog neodredivog, a tako razarajuće dubokog i sveobuhvatnog životnog promašaja”. Potrebno je samo malo drugačije rasporediti termine (svi kurzivi su bili moji) iz ovih citata pa da se otkrije šta je to što se krije u toj nejasnoj, vrhunaravnoj tami, a što istovremeno odaje sliku ne nekog parcijalnog, pojedinačnog promašaja, nego dubokog i sveobuhvatnog, dovoljno sveobuhvatnog da obuhvati celu Srbiju ili makar onu dalje od Beograda – u toj tami je naprosto sama Srbija , oslobođena od svih nematerijalnih pozitivnih kvaliteta. Ta tama je upravo ta intervencija samog pisca koja se ne može objasniti događajima u Aranđelovcu, već samo specifičnom ideologijom. A iza mržnje u koju je utopljena druga strana, stoji samo uverenje da je vlastita pozicija apsolutno ispravna (pa se jedino iz iracionalnih razloga mržnje može negirati) i da će biti branjena sa ne manjom upornošću od one koja se vidi na licu druge strane. Kao i inače kod ideoloških stvari ovaj opis je slika koja dolazi iznutra, a ne spolja, jer spolja mora biti raznovrsnosti, spolja mora biti i dobrih i loših pod znakom “Srbija”. Iza ovih stavova, dakle, ne stoji bilo kakva univerzalnost, već jedna prosta preferencija.

Negirati nečiju posebnost i identitet može se samo iz prostih razloga rata među nacijama i kvazi-univerzalnost ovog negiranja je samo plašt ispod koga se krije jednostavna želja da se drugi potisne kao takav, ne zbog ovog ili onoga, u ovom ili onom cilju, nego kao takav. Samo tome služe svi koncepti kolektivne krivice (9), sve generalizacije o istoriji i karakteru srpskog naroda i trebalo bi ih napustiti jednako kao i partikulartističku ideologiju srpstva.

Kvazi-univerzalizam, dakle, znači:

Negacija negacije ili kurs interakcije

Oba stava koja smo opisali predstavljaju negacije, oni se iscrpljuju u tome da negacijom odgovore na neki neprihvatljiv stav: prva ideologija je reakcija (10) na potiskivanje identiteta kao takvog, a druga delom predstavlja to potiskivanje, a delom je reakcija na ideologiju nacionalizma i rata. Ali, stavovi koji se negacijom dobijaju su takođe ideološki jer se iscpljuju u nekom partikularnom cilju. Oba stava su posledica specifičnih kompleksa krivice : prvi ne želi da ponovi odustajanje od identiteta u jugoslovenstvu i komunizmu, dok se drugi oseća odgovornim zbog ratova u kojima su učestvovali pripadnici njegovog naroda. I jedna i druga reakcija na ovaj osećaj krivice je preterano revnosna.

Međutim, osim ove akcije i reakcije, postoji i kurs interakcije, ili negacija negacije, odnosno, negacija ove vrste stava u kojoj na način rata negiramo poziciju druge strane, usput negirajući nešto od čega ona, a i bilo ko drugi, niti može niti treba da odustane. Identitet nije samo ono što nas razlikuje, niti je samo ono što nas povezuje sa drugim, nego sadrži obe te strane i više od toga. Identitet je sve ono što nas čini skupa sa istorijom interakcija u kojima smo bili i u kojima ćemo tek biti. A svega toga može biti samo u ličnosti koja je slobodna, autonomna. Opet, lični identitet ima stranu koja nastaje samo u kolektivu, a kolektiv se sastoji od ličnih identiteta i zato je raznovrstan.

Partikularno i univerzalno ne može se razdvajati, jer sve što postoji a ima veze sa ljudima u sebi ima oba elementa. Isključivo partikularna je puka materija, po njoj se svi sigurno međusobno razlikujemo, s druge strane, isključivo univerzalne su samo najopštije regulativne ideje – ideje istine i dobra. Sve između, svi pojmovi, norme, običaji, konkretni identiteti su kombinacija ovog dvoga. Na strani univerzalnog smo otvoreni za nepristrasne kriterijume, za moral, otvoreni za druge ljude i kulture, univerzalno menja naš identitet, oživljuje ga, jer nas otvara. Sa druge strane, strane partikularnog, je prirodna sklonost svome i vlastitoj okolini, prirodna sklonost, ne sada svim ljudima, nego samo nekima. To čak, zbog ovog konteksta to kažem, ne moraju biti pripadnici iste nacije, ali će to oni u velikom broju slučajeva biti. Čak, ako hoćemo da budemo sasvim precizni, sklonost vlastitoj naciji i nije sklonost prema pojedincima iz te nacije, već upravo sklonost ka jednom kolektivnom identitetu preko koga se ulazi u stvari koje su iznad samog pojedinca, kao što je sve što se stvara u zajednici npr. moral, država ili kultura. Kultura je u stvari nešto baš obrnuto od privatnog vlasništva (11), ona je zajedničko vlasništvo koje doduše uvek nosi pečat partikularnog i privatnog, ali zbog toga niti je namenjena privatnom, niti je merena samo njime.

Srpska kultura je tek odskora zauzela pretežniji partikularistički stav. To se može dobro pratiti preko naziva ustanova i stranaka, a još jasnije videti ukoliko se ti nazivi uporede sa hrvatskim. Jer, dominantna (12) hrvatska kulturna matrica je, barem sa one strane koja je okrenuta Srbima, eksplicitno partikularistička. To se vidi po insistiranju na razlikama, počev od menjanja jezika (napadnog insistiranja na drugačijim terminima, čak i kada su istovetni termini široko rasprostranjeni i uobičajeni), pa sve do spektakularne teorije o iranskom poreklu Hrvata i eksplicitnog označavanja što više objekata pridevom „hrvatski“. Tako je u Hrvatskoj sve „hrvatsko“, od Hrvatskih cesta, preko Hrvatske Radio Televizije do Hrvatskog helsinškog odbora. U Srbiji je sve to još uvek oslobođeno eksplicitnog prisvajanja i partikularizma. Imamo Puteve Srbije, a ne Srpske puteve, Radio Televiziju Srbije, a ne Srspku Radio Televiziju i, naravno, Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji a ne Srpski helsinški odbor (13). U stranačkom svetu boje „srpskog“ brani samo Srpska radikalna stranka (14), dok u Hrvatskoj imena skoro svih važnijih stranaka počinju pridevom hrvatski, osim SDP. Hrvatska je naravno razvila ovaj ratni identitet u otporu prema navodnoj srpskoj dominaciji u Jugoslaviji, dok Srbija svoj partikularizam tek sada razvija na otporu negaciji i dvostrukim standardima koji joj dolaze sa Zapada. Sada smo verovatno u situaciji da se svi ustupci univerzalnom identitetu, kojih su posledica i jezički izbori koje sam naveo, posmatraju kao znak slabosti, dok su oni u stvari, osim što su posledica inercije iz socijalističko-jugoslovenskih vremena, takođe i posledica univerzalističkog duha koji se nije dao tako lako slomiti pod udarima istorije poslednjih decenija (15).

Ovo pitanje jezika je, međutim, sporedno. U stvari, iako su nazivi dobar indikator duha koji postoji u nekoj zemlji, ništa ne bi smetalo da sve ove institucije nose eksplicitno srpsko ime, a isto tako to ni ne moraju. Iz prostog razloga što jedna kultura živi od toga koliko je sposobna da svoju partikularnost oplemeni univerzalnim, pa sa ekplicitnim srspkim nazivima institucija, ukoliko zadržimo partikularističku ideologiju identiteta, ništa nećemo dobiti. Isto kao što sa autoritarnim nametanjem pogrešnih ideja kao univerzalno važećih nećemo doći do prave autonomne univerzalnosti sve i da nam naziv nijedne institucije ne počinje rečju „srpska“.

Oba stava koja smo opisali predstavljaju izraz nesrećne svesti koja svet posmatra kao napušten od strane pravih univerzalnih vrednosti, s tim da bi se prvi stav borio u šumi partikularnosti, dok bi se drugi predao radi malo mira ili priključio onima koji trenutno bolje prolaze. Jedni eksplicite negiraju da postoji išta univerzalno, dok drugi jedinu univerzalnost vide u nametnutoj univerzalnosti u kojoj su kolektivni partikularni identiteti svih, osim dominantne strane sveta, negirani i nestali.

Ono što je nama sada potrebno je da se iz ove situacije makar počne da izlazi. Ideologije koje manipulišu potrebom za identitetom u stvari su nespojive sa slobodnim i postojanim, punim identitetom. Ideologije uvek žele da sa jedne strane postignu supremaciju jedne grupe, a da sve druge drže u stanju submisivnosti u kojoj su puki izvršioci tuđe volje. Kvazi-univerzalizam zna da bi istinske univerzalne vrednosti jednako tretirale sve i da ne bi garantovale da jedna grupa ima trajni privilegovani položaj i zato radije biraju da se navodna prava univerzalnost ogradi negiranjem tuđih nepromenljivih osobina, dok partikularistički stav eksplicite radi isto to.

Fusnote:

1. NIN, br. 2955, 16.08.07.

2. NIN, br. 2940, 03.05.07.

3. Osim ako ne zastupamo plemenski moralni relativizam u kome bi za svako pleme postojale druge obaveze koje bi se sastojale u poštovanju specifičnih plemenskih vrednosti.

4. To je samo delom posledica Srebrenice i imidža Srba u poslednjim ratovima. U Pismima iz tuđine Borislav Pekić svedoči da se predstava Engleza o Srbima uvek kretala od ignorisanja do proizvoljno izabranih nepromenljivih stereotipa. Kao što i Žižek primećuje, predstava o Balkanu je uvek projekcija vlastitog negativnog na grupu o kojoj se najmanje zna.

5. to bi isto, doduše, važilo i za “hrvatsko” ali “treba čistiti samo u svom dvorištu”.

6. Sreten Ugričić: „Rodoljublje kao prezir“ (www.pescanik.net)

7. Ovde postoji specifična dijalektika. Ovaj stav će insistirati na univerzalnosti, na primer univerzalnosti demokratije, ljudskih prava itd, i neće negirati partikularne identitete, ali samo ukoliko ostaju u okvirima privatnog. Kada ti identiteti prelaze na kolektive, koji zahtevaju politička kolektivna prava, onda oni počinju da se dovode u pitanje.

8. Vreme, br. 883, 06.12.07

9. Posle nekog vremena bavljenja ovim načinom mišljenja vidi se da veći deo istorije nastaje da bi se zadovoljile ove ili slične ideološke potrebe, a da glavni zaključci nastaju isključivo zbog ideoloških potreba, a ne iz same istorije.

10. S tim da ta reakcija nikoga ne izvinjava. Sa rečju „reakcija“ želim samo da kažem da svako od ovih stanovišta nastaje u kontekstu onog drugog.

11. Radi se o jednom davnom radijskom sloganu B92, ako se dobro sećam, sa kraja osamdesetih: „Kultura je privatno vlasništvo“.

12. Ovde mislim isključivo na trenutno dominantnu nacionalističku matricu u hrvatskoj kulturi. Nasuprot tome u Hrvatskoj je uvek postojala kvalitetna negacija negacije partikularizma, univerzalizam koji je itekako uticao na kulturu u Srbiji. Sva ova preciziranja jednostavno ne mogu da stanu u rečenice koje se bave nečim drugim.

13. Ovde postoji mala razlika. Čini se da je ovakav Helsinški odbor u Srbiji koji bi se zvao Srpski helsinški odbor, nemoguć.

14. Tu je i Srpski pokret obnove. SPO je, medjutim, specifičan slučaj jer je još u ranim devedesetim postao u neku ruku hibridna stranka u pogledu pitanja kojima se ovde bavimo. To se dobro videlo na jednom mitingu gde je Drašković govorio o miru i pomirenju, a iz mase njegovih pristalica mu je dovikivano “U boj, u boj”.

15. O snazi tog duha svedoči i činjenica da je otpor komunizmu u Srbiji predvodila Demokratska stranka, dok je u Hrvatskoj to bila Hrvatska demokratska zajednica.