Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

KULTURNA POLITIKA

Kulturna politika

 

 

Slobodan Vladušić

Čolović&Vidojković protiv Pekića i Vladušića

Mislio sam isprva da me čeka ugodno ćaskanje sa gospodinom Ivanom Čolovićem&njegovim bogougodnim poređenjima, kada se začuo pro-vidojkovićevski Blic -huk, tek da me podseti ko je ovde gonjeni, a ko gonioci, kako se to izrazio Danilo Kiš na kraju svog Peščanika (jer sa ovim ne verujem da bi Kiš želeo da ima ikakve veze). Tako mi je dato na znanje za koga je sada rezervisana uloga fašiste i to samo zato što intimno smatram da je Borislav Pekić ipak nešto veći intelektualno-književni kalibar od druga Marka (Vidojkovića).

Kako se to zbilo? Najpre je g. Čolović odložio svoju medalju Legije časti, jer mu za čitanje moga teksta očigledno nije bila neophodna, pa je pravilo čitaj kao što je napisano, piši kao što govoriš, u duhu borbe za ljudska prava (doduše, onako kako ih g. Čolović razume) preimenovao u ono oportunije pravilo koje glasi govori kako ti se kaže, čitaj kako ti se ćefne. Time je g. Čolović pokazao da njegovo razumevanje ljudskih prava ne obuhvataju i kategoriju pravilne parafraze rečenica autora teksta, iz čega zaključujem da g. Čolović ili a) nema pojma o ljudskim pravima ili b) ne misli ih primenjivati na mene (iz čega sledi da me ne smatra čovekom, već nekom vrstom otpada koju treba žigosati, a onda rastrgnuti na sastavne delove).

Voleo bih kada bi g. Čolović pre toga naučio da čita. Spreman sam da branim svoje stavove, ali pre toga mislim da bi bilo nužno održati jedan kratak kurs g. Čoloviću na temu razumevanje-ne-tako-složenih-rečenica. Naime, moguće je da se g. Čolović i ja sasvim dobro slažemo, samo što su moje rečenice za neku reč duže, pa g. Čolović ima problema da ih razume&parafrazira. Ko mi je kriv, zar ne, ali šta mogu kada je moje osećanje sveta, (za razliku od g. Čolovića koji misli u kategorijama presno&pečeno crno&belo, korisno&nekorisno) ipak nešto složenije. Konačno, evo i primera:

Na jednom mestu u mom tekstu koji g. Čolović “ analizira ” izričito tvrdim da strategija nacionalne kulturne politike....

a) “....mora računati sa dve ravnopravne pretpostavke: prva je činjenica da su strateški cilj ove zemlje evropske integracije, a druga da se elementi nacionalne kulture, koji zbog specifičnosti medija izražavanja ne mogu biti do kraja integrisane u evropski prostor, moraju sačuvati”.

Sla žem se, p rilično komplikovana rečenica. Ipak, znam da je većini ljudi koji pokazuju interesovanje za moje tekstove dovoljno da se nešto napiše jednom. Ovaj put sam se, izuzetno, odlučio da stvar maksimalno pojednostavim, te izložim sve sa brojevima 1 i 2, radi još lakšeg razumevanja. Tako u istom tekstu ponavljam istu ideju, dodajući još i kurzive:

b) “Strategija nacionalne kulturne politike kretala bi se, dakle, između (1) potrebe za integracijom i (2) potrebe za očuvanjem onih elemenata nacionalne kulture koji ne mogu biti integrisani u evroprostor u meri koja bi bila dovoljna za njihov ekonomski i simbolički opstanak.

Dovoljno, kažem sebi. A onda, pomislim, hajde da ipak stvari, za krajnji slučaj, još jednom pojasnim:

c) “Sa druge strane, izolacija nije ni u duhu nacionalne kulture, bar ne srpske: ukoliko se obrati pažnja na tri vodeće kulturne figure srpske istorije – na Svetog Savu, Dositeja i Vuka – videće se da su sva trojica delovali kao uvoznici ideja, dakle kao modernizatori kulture koji su u nju uneli nove kulturne paradigme.”

I mislim, konačno, sada je baš svima jasno.

A onda se našao jedan kome nije. Doktor Ivan Čolović.

Na osnovu gore citiranih rečenica gospodin Čolović izvodi ovaj (herderovski) zaključak: “ Naime, Vladušić pre svega traži da država povede računa o onome što se, po njegovom mišljenju u evropski prostor nikako ne da integrisati, a to je - da nevolja bude veća - baš ono glavno, sama srž srpske nacionalne kulture, to jest specifično srpska i samo srpska književnost. ”

Da li je još jednom za ovakve Čoloviće trebalo da ponovim i ono što sam napisao 2005. godine u tekstu Šta je srpska književnost? (1) “ Srećom, pogled na srpsku književnost pruža nam sliku jednog vanrednog export-import preduzeća, koje svoju dugovečnost i vitalnost duguje upravo moći da sebe zamisli pre u figuri uspešnog trgovca koji kupuje i prodaje, a manje kao usamljenog vojnika na zidini opsednute tvrđave ”? Da li treba da otvorim poslednju stranicu knjige Tomasa Hilena Eriksona Tiranija trenutka koju g. Čolović ne bi štampao da nije bilo agencije NORLA (Norveška književnost u inostranstvu), ili pak knjigu Roh Sulime Antologija svakodnevice čije je štampanje g. Čoloviću omogućio Instytut Ksiązki-Program Translatorski Poland, a ne ljubav g. Čolovića prema Poljskoj? Usuđujem se da posumnjam da ste obe knjige prodali u tiražu od 100 000 primeraka, gospodine Čoloviću? Da li Vam je sada malo jasnija potreba nacionalne brige za vlastite autore? Možda Vam se to ne dopada? Možda ćete da, postiđeni, spalite ove dve knjige koje ste štampali, jer ne želite da učestujete u širenju&opstanku norveške i samo norveške, odnosno poljske i samo poljske sociološke misli, kako biste bili skloni da to razumete Vi i samo Vi, verujem, jedini u celoj Evropi. Ili ćete da vratite Herderovu nagradu postiđeni njegovom idejom o duši naroda utisnutoj u njegov jezik. Ja to ne tvrdim. To tvrdi Herder.

Ili, gospodine Čoloviću, hajde da krenemo od samog početka: koliko reči može da sadrži rečenica koju vi možete da shvatite od reči do reči? Dve, (crno&belo)? Tri? (“Mama kuva ručak”) Četiri? (“Stari deda puši lulu”). Molim Vas, ako ne možete da ta čno parafrazirate tri obične A.B.C. rečenice, onda otvorite navodnike i citirajte ih! Jasno, ako želite da doslovno prenesete ono što je autor napisao. Ili možda grešim? Možda ne želite? Možda je baš u tome problem. U tom slučaju Vam se zaista izvinjavam, ali…Ali zar gospodin Čolović, koji je prijateljevao sa Kišom i Pekićem (potom doduše, i sa Markom) može da falsifikuje bilo koga? Zar su Vas to Pekić i Kiš učili? Zar može da se namerno falsifikuje smisao nečijih rečenica, govoreći to u uho slušaocima B92 koji su poverenje tom mediju poklonili upravo zato što im je bilo dosta falsifikata na Miloševićevoj RTS?

I tako je gospodin Ivan Čolović ušao u opštu istoriju besčašća.

A onda je krenuo da i tamo pravi pozicije.

Iz rečenica pod A., B. i C. g. Čolović zaključuje i ovo: “On [tj. ja] tobože [kurziv S.V.] prihvata da kulturna politika Srbije treba da vodi računa o »potrebi za integracijom» u evropski kulturni prostor, ali to očigledno [kurziv S.V.] kaže samo zato da bi njegov glavni zahtev upućen državi izgledao kao nešto odmereno, izbalansirano.”

To što je Čoloviću očigledno, očigledno je koliko i njegovo prikazanje na radio aparatu za vreme emitovanja Peščanika. Razmišljao sam dugo vremena koju je to hermeneutičku metodu prilikom čitanja mog teksta upotrebio gospodin Čolović kada tako sigurno, manirom inkvizicije, zaključuje da sam ja veštac upravo zato što sam rekao da nisam (jer to je jasno: da nisam, rekao bih da jesam). A onda sam se setio: to je parahermeneutička toksikacija. Najpre tumač zamisli da je toksigena kap koja kroz uvo autora prodre u odgovarajući režanj u kori velikog mozga, gde se čuvaju informacije o tome šta je autor očigledno mislio dok je tobože pisao, a kada se pomenute informacije prikupe, onda se izađe kroz drugo uho. Ništa lakše od toga! Eto metode na osnovu koje je gospodin Čolović saznao da ja jedno pišem, a drugo mislim. Ukratko rečeno, gospodin Čolović sebi pripisuje prerogative Boga, jer samo Bog zna šta vernik misli dok izgovara molitvu.

I pored činjenice da je gospodin Čolović stariji od mene, mislim da je u pogledu ove identifikacije sa Svevišnjim malo preterao. To što sam ja napisao i mislio, mislio i napisao (da li je sada konačno jasno?) nije ništa drugo nego mišljenje (i pisanje!) inspirisano Pekićevom politikom sinteze koja već dugo vremena predstavlja moj, ne samo politički, već i ljudski kredo. Da Vas podsetim kako je to Pekić obrazložio na osnivačkoj skupštini Omladine DS-a, 1990. godine: “Lični je moral osnova svake opšte politike. Budimo ljudi, građani i Srbi, ali nikada ni jednu od tih osobina, urođenih ili stečenih, ne žrtvujmo drugoj. Ko počne sa žrtvovanjem svojih vrlina – završiće sa žrtvovanjem tuđih života. ”

A sada će nam gospodin Čolović verovatno objasniti da je Pekić fašista.

Što se tiče Marka Vidojkovića stvari su tu sasvim jasne. Taj čovek je kao potpuni književni anonimus sa primesama skribomanije dobio odjednom, somehow, medijsku podršku o kojoj, recimo, Saša Ilića iz doba Predosećanja građanskog rata, Srđan V. Tešin u vreme Antologije najboljih naslova ili Vule Žurić sa svojim Tigrerom, nisu mogli ni da sanjaju, iako se njihova navedena dela prema Kandžama odnose kao Druga knjiga Seoba prema zidnim novinama Sedme Ličke udarne brigade. Kako se to desilo? Zašto? Zbog čega? Možda slučajno, sa očima izvan svakog zla? Ili, kako niko nije prepoznao & proslavio romane Zvonka Karanovića ili Mirjane Đurđević u kojima Srbija takođe nije obećana zemlja? Možda zato što su to pisci i zato što je to književnost, a ne propagandni komplet “Marko Vidojković”, te su pomenuti stoga, tako reći, neupotrebljivi ? Pitaj se samo naglas i završićeš kao autori crnog talasa ....da, gospodine Čoloviću, jer vi, očigledno, te komesare&sekretare malo bolje poznajete od mene. Zato je bolje da se čovek urazumi: piši kao što Marko piše, govori kao što Marko govori, i naći će se na neka mrvica i za tebe. Možda uposlenje u Playboy -u gde je gospodin Vidojković već izvršni buntovnik, pardon, urednik.

Ni o Kandžama nema šta da se priča: Pekić svim svojim junacima daje najbolje šanse (što ne znači da svi završavaju isto), Vidojković im ne daje nikakve šanse. To je razlika između književnosti koja se bavi politikom (Pekić) i politike koja se bavi književnošću (Vidojković). To je razlika između Pekića kome oduzimaju pasoš i Vidojkovića koji se somehow ne skida na tv ekrana i novinskih stranica svih fela (to je očigledno svima sem gospodinu Čoloviću, za koga reč “ očigledno ” znači ko zna šta). To je razlika, na kraju krajeva, između književnosti koju volim i koju hoću da predajem i “knji ževnosti ” koju mogu samo da mi narede da predajem.

1. Politika, br. 32811od 12. marta, 2005. godine. Preštampano, bez ikakvih izmena u S.Vladušić Na promaji, Agora, Zrenjanjin, 2007.

 

 

 

 
 
Copyright by NSPM