Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi

Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru

Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet

Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete

 

 

KULTURNA POLITIKA

Kulturna politika

   

 

Lorna Štrbac

UTICAJ GLOBALIZACIJE NA STRUKTURALNE, POLITIČKE I KULTURNE PROMENE U SRBIJI

Sažetak: U radu se analiziraju uticaji globalizacije na strukturalne, političke i kulturne promene u Srbiji. Naglašena je činjenica da se SFRJ raspadala u specifičnom globalnom kontekstu u kojem se odvijao proces ekonomske, političke i kulturne globalizacije. U zapadnoevropskim zemljama i SAD tokom devedesetih godina dominantna ideologija je postala ideologija neoliberalizma. Ekonomski, politički i kulturni neoliberalizam zajedno su stvorili konzistentni projekat koji je u funkciji legitimacije globalnih promena. U prvom delu ukazano je na faktore koji su uticali na pojavu kulturnih poremećaja u Srbiji da bi se na taj način izbegao suprotan način tumačenja političke i kulturne nestabilnosti u Srbiji, po kojem je ta nestabilnost determinisana endogenim „bolestima“ nacionalne kulture i kulturne tradicije Srba. Takođe je istaknut fenomen teorijske reaktuelizacije pojma kulture u sociologiji, ali i fenomen da je kultura (u SAD, i na Zapadu uopšte) postala oblast sukobljavanja između zagovornika globalizma, odnosno globalne kulture, i zagovornika postojećeg svetskog političkog poretka, odnosno nacionalne države i nacionalne kulture. U poslednjem delu u kratkim crtama pominju se posledice ekonomskog neoliberalizma koje se pojavljuju u sferi kulture. U zaključku je istaknuta potreba definisanja kulturne politike u Srbiji, koja bi se suočila sa izazovima koji proističu iz procesa globalizacije.

Ključne reči: globalizacija, kulturni neoliberalizam, kulturni poremećaji, novi antagonizam, globalna kultura, nacionalna kultura.

Uvod

Poslednje decenije dvadesetog veka Srbija je, zajedno sa ostalim delovima jugoslovenskog prostora (pre svega se misli na Hrvatsku i Bosnu i Hercegovinu), bila u fokusu pažnje svetskih centara moći. Tu mislimo na one centre u kojima se donose političke odluke relevantne za najveći deo sveta i čiji se efekti mogu osetiti u celom svetu. Poslednja decenija 20. veka u Srbiji ostaje u sećanju kao decenija dubokih promena, ratova, mobilizacija, izbegličkih populacija, socijalno-patoloških pojava, ali i dubokih kulturnih poremećaja vrednosnih sistema, simboličkog poretka, estetskih i etičkih normi, obrazaca ponašanja, komunikacije i stila života. Na globalnom planu, to je decenija tokom koje je bombardovana Savezna Republika Jugoslavija bez odobrenja Saveta bezbednosti UN, što je predstavljalo početak otvorenog kršenja međunarodnog prava i uvod u fazu tzv. novog militarističkog humanizma. (1) Složene promene i društveni poremećaji koji su se dešavali poslednje decenije 20. veka u Srbiji mogu se analizirati ne samo kao rezultat internalnih uzroka proisteklih iz lokalnog konteksta, nego i kao rezultat globalnih promena koje su se odvijale u svetskom političkom, ekonomskom i kulturnom kontekstu.

1. Raspad SFRJ i kulturni poremećaji u Srbiji u kontekstu preoblikovanja međunarodnih odnosa

Često upotrebljavan pojam globalizacije odupire se definisanju jer poseduje brojne dimenzije koje se prepliću, stvarajući na taj način konfliktno i protivrečno polje sila koje ukida tradicionalne granice koje su nekada odvajale ekonomiju od politike, politiku od kulture. (2) Stiče se utisak da sve postaje politika, odnosno ekonomija, ideologija, odnosno kultura. Dakle, globalizacija ne samo što vodi kompresiji vremena i prostora, nego vodi i ubrzanoj kompresiji samog društva tako što destabilizuje etablirane distinktivne odlike društvenih podsistema, ekonomskog, političkog i kulturnog. Važniju fazu globalizacije čini faza koja je počela neposredno po okončanju Drugog svetskog rata, kada dolazi do osnivanja brojnih organizacija transnacionalnog tipa kao što su Ujedinjene nacije, Svetska banka, Svetska trgovinska organizacija, Međunarodni monetarni fond, Međunarodni crveni krst, Svetska agencija za atomsku energiju, itd. Brojne odlike procesa globalizacije s vremenom postaju sve uočljivije, a sâm fenomen sve relevantniji. Proces i projekat globalizacije na brzini dobija upravo krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina dvadesetog veka padom Berlinskog zida, ujedinjenjem dve Nemačke, raspadom SSSR-a i urušavanjem socijalizma kao političkog koncepta. Upravo u poslednjoj deceniji 20. veka, kada se dešava i raspad SFRJ, u zapadnoj Evropi i SAD neoliberalizam je skoro u potpunosti odneo pobedu nad socijalno-demokratskim i levičarskim orijentacijama. Predominacija neoliberalizma, koji u praksi više liči na antiliberalizam s akcentom na darvinizam, posledica je strukturalnih promena koje su se desile u najrazvijenijim zemljama Zapada, promena u ekonomskoj politici Međunarodnog monetarnog fonda (napuštanje ekonomske politike britanskog ekonomiste Džona Mejnarda Kejnsa), promena koje su usledile kao konsekvenca sve značajnije uloge transnacionalnih korporacija u skoro svakoj zemlji. Međutim, ova predominacija neoliberalizma takođe je posledica promenjenog odnosa snaga na političkoj sceni zapadnoevropskih država i SAD. Uloga, uticaj i položaj radničke klase izmenjeni su u drugoj polovini 20. veka, i te promene se odnose na uslove života, visinu nadnice, obuhvaćenost mrežom socijalnog osiguranja. Ova promena uticala je na slabljenje radikalizma levice i sindikalnih organizacija. S druge strane, u postindustrijskom društvu dominira treći sektor privrede – sektor usluga, pa se participacija radnika u industriji smanjuje u odnosu na udeo radne snage u trećem sektoru usluga. Opadanje moći radničke klase i nacionalne buržoazije sa jedne strane, ali uspon neoliberalne globalne ekonomske i političke elite sa druge strane, uslovili su promenu paradigmatične orijentacije, tj. prelazak sa socijalno-demokratskog na neoliberalni projekat. (3)

Neoliberalizam, prema rečima Zorana Vidojevića, predstavlja subjektivnu dimenziju globalizacije kao objektivnog procesa reprodukcije planetarnog kapitalizma. (4) Neoliberalizam je idejni projekat koji objašnjava, opravdava i brani objektivni proces globalizacije. Kao idejni, ali i ideološki projekat, neoliberalizam – kao i svaka druga ideologija – iskrivljuje stvarnost, predstavljajući je samo u onom obliku koji je u stanju da legitimiše duboke strukturalne i političke promene koje se dešavaju na svetskom planu. U ekonomiji, neoliberalizam se zasniva na tri glavna stuba – privatizaciji, liberalizaciji i deregulaciji. (5) Kad je reč o političkom kontekstu, on se prepoznaje ne toliko u autentičnoj borbi za ljudska prava i individualne slobode, koliko u fenomenu desuverenizacije države i denacionalizaciji teritorije, kao i transnacionalizacije ljudskih prava i uspostavljanju sve intenzivnijih odnosa države sa spoljašnjim centrima moći, transnacionalnim ustanovama itd. Kad je reč o kulturi, prepoznaje se u jednostranoj kritici tradicije, odbacivanju koncepta nacionalne kulture i zagovaranju koncepta multikulture, kao i svetske kulture, u zagovaranju radikalnih kulturnih redefinicija, (6) dekonstrukciji nacionalnih kultura, borbi za alternativne identitete, za nove tipove porodičnih zajednica, nove forme religioznosti. Poput ekonomskog neoliberalizma, koji je indiferentan prema siromaštvu, pauperizaciji i socijalnom raslojavanju, kulturni neoliberalizam takođe strateški zaobilazi pitanje klasa i klasnih razlika, ali zato akcentuje razlike između urbanog i ruralnog, homoseksualnog i heteroseksualnog opredeljenja, religijskog i ateističkog, dakle, sve one razlike koje ne proističu iz klasnog porekla i pripadnosti. Postoji povezanost između ovih varijeteta neoliberalizma, to jest između političkog, ekonomskog i kulturnog neoliberalizma. Oni jedan drugog uslovljavaju i determinišu, stvarajući konzistentan idejni projekat koji je u funkciji legitimacije promena u savremenom društvu. Ova supstitucija socijalno-demokratske i levičarske orijentacije sa neoliberalnom ideološkom orijentacijom odrazila se čak i u svetu društvenih nauka koje su počele da se stavljaju u funkciju dominantne neoliberalne ideologije, pa tako nekada ključni princip nauke – objektivnost – nestaje pod pritiskom socijalnog aktivizma koji je baziran na principima neoliberalizma. Interpretacije koje se predstavljaju kao „naučna“ objašnjenja, budući da iza njih stoji autoritet ustanova, naučnih zvanja i titula, nisu ništa drugo do komponente ideološke prezentacije određenih segmenata stvarnosti koji omogućuju opstanak postojeće strukture moći i načine njenog distribuiranja. S druge strane, te kvazinaučne eksplanacije doprinose redukciji autoriteta društvenih nauka stvarajući utisak da su svi intelektualci u funkciji rasprostiranja neoliberalnog i globalističkog projekta, kojeg je inače veoma teško, čak i sa pozicija zdravog razuma, legitimisati. Instaliranje neoliberalnog projekta teklo je uporedo sa intenzifikacijom korporativnog kapitalizma, sa kvantitativnim jačanjem uloge transnacionalnih korporacija u svetskoj ekonomiji, nastankom nove takozvane transnacionalne klase ili globalne elite moći. „Transnacionalni ekonomski i politički procesi imaju svoje aktere koji predstavljaju novi istorijski blok koji danas odlikuje ideološki konsenzus na temelju neoliberalnog projekta, moć na temelju eksteritorijalnosti, tj. mobilnosti. Novi istorijski blok je široka mreža koja obuhvata TNK i međunarodne finansijske institucije, elite na čelu nadnacionalnih agencija, snažna krila dominantnih lokalnih partija, medijske konglomerate i tehnokratsku elitu, kao i delove državnih birokratija. Mreža nadilazi granice pojedinačnih društava i obuhvata pripadnike od razvijenih do nerazvijenih zemalja.“ (7)

Istorijsko ubrzanje, akceleracija događaja, naučno-tehnološke inovacije, raspad socijalizma kao koncepta i SSSR-a kao glavne države nosioca socijalističkog koncepta proizveli su kod neoliberalnih intelektualaca intenzivan osećaj entuzijazma i optimizma, koji je došao do izražaja u specifičnim anticipacijama svetske političke konstelacije, po kojima bi u budućnosti nestali alternativni politički sistemi i ideologije, a preovladala bi pravno-politička unifikacija sveta. (8) S druge strane, u međunarodnim odnosima krajem osamdesetih godina došlo je do narušavanja ravnoteže centara moći koja je decenijama postojala i perpetuirala se u različitim oblicima – ravnoteže moći dve supersile, SSSR-a i SAD-a, i njihovih sistema. Takozvani međunarodni poredak postao je unipolarni američko-evropski poredak sa dominacijom pre svega SAD, ali i njenih satelita, kao što su zapadnoevropske države, Kanada, Australija, Japan itd. U takvoj svetskoj konstelaciji, promenjenoj u odnosu na prethodne decenije, došlo je do radikalnih promena unutar SFRJ u smislu njene ekstremne političke destabilizacije koja je proizvela formalnu dezintegraciju, ali i u smislu sistemskih promena kao što su uvođenje višepartijskog sistema, sprovođenje privatizacije, napuštanje socijalizma kao političke ideologije na čijoj je bazi uređivano društvo. Strukturalne i političke promene morale su determinisati složene kulturne promene. S obzirom na to da se na prostoru bivše SFRJ dešavao čitav niz ratova, ovi fenomeni destrukcije neizbežno su morali proizvesti destrukciju i unutar kulture. Pervertacije u kulturi pojavile su se u obliku specifičnih muzikoloških varijacija, zatim su došle do izražaja u promenjenoj potkulturnoj sceni, dominaciji novih kulturnih stilova i sa njima povezanih obrazaca ponašanja i vrednosnih sistema, u vidu kultura bede, u obliku ozbiljne moralne i duhovne krize. Ove duboke i višedimenzionalne promene ne mogu se shvatiti ako ih redukujemo na jedan obrazac tumačenja, to jest ako težimo da ih protumačimo posmatrajući ih kroz prizmu tranzicije, ratova ili nečeg trećeg. Društvene promene tokom devedesetih u Srbiji bile su višeznačne, i pre svega su značile izlazak iz jednopartijskog, autoritarnog sistema u višepartijski, bar formalno demokratski sistem, napuštanje socijalizma kao koncepta i političke ideologije na čijim je principima decenijama jugoslovensko društvo bilo uređivano, i akceptaciju novih, zapadnih političkih vrednosti. S druge strane, drugi skup promena proizilazio je iz dezintegracije jugoslovenskog društva na nekoliko novih, u kontekstu globalnih promena, polusuverenih država, uz uspostavljanje novih odnosa, sukoba ili saradnje između ovih novonastalih država. Treći skup promena može se tumačiti konsekvencom eksternalnih uzroka, to jest onih uzroka koji su se društveno, ali i teritorijalno nalazili izvan Srbije, a suština su globalizacije kao opštijeg fenomena. „Globalizacija je širi pojam (i okvir) u koji treba situirati promene koje se zbivaju u postrealsocijalističkim društvima nazvane tranzicijom. Sagledavana iz horizonta svetskog sistema, tranzicija je jedan od oblika ostvarivanja globalizacije, ali je uslovljena i spletom okolnosti, kao i posebnim logikama raspada poretka svakog pojedinačnog realsocijalističkog društva.“ (9)

Nekoliko faktora uslovilo je ozbiljne kulturne promene i preoblikovanje kulture u Srbiji devedesetih godina:

1. Raspad SFRJ i socijalizma kao političkog koncepta i ideologije na čijoj je osnovi uređivano društvo, institucije, socijalni odnosi, vrednosti, pogled na svet, modeli komunikacije. Postoje opravdana mišljenja da je režim Slobodana Miloševića zadržao i reprodukovao autoritarnost komunističkog tipa, da je to bio „školski primer simulirane demokratije“ (10). Sa druge strane, ma koliko da je politički sistem u vreme Miloševića bio autoritaran, on je ipak predstavljao komponentu političke tranzicije Srbije iz monopartijskog u višepartijski sistem. Osnovni ideološki postulati socijalizma su marginalizovani. S druge strane, akceptovane su fundamentalne političke vrednosti liberalne demokratije, ali one nisu mogle da se realizuju u političkoj praksi zbog opstrukcija koje su proisticale iz specifične političke i istorijske konstelacije.

2. Drugi faktor je ekonomska kriza uslovljena ekonomskim sankcijama koje su uvedene od Organizacije ujedinjenih nacija 1992. godine. Kao posledica sankcija, dolazi do pauperizacije stanovništva i razvijanja ilegalne ekonomije, a u oblasti kulture do nastanka kulture siromaštva i bede koju karakteriše specifičan stil života.

3. Destruktivni potencijal, otelovljen u strukturalnim i političkim promenama kojima nije racionalno rukovođeno, razorio je i stanje duha i duhovnih vrednosti građana Srbije. Kriza duha i duhovnih vrednosti uslovljena je promenama koje su se odvijale u dubinama srpskog društva. Iako su ove strukturalne i političke promene neizbežno morale dovesti do poremećaja estetskih i etičkih normi, one se, sa druge strane, mogu shvatiti kao faktor koji je uslovio konačno razotkrivanje već postojećeg, ali maskiranog nemorala proizvedenog u monopartijskom, represivnom sistemu koji je stvorio čoveka dvojnog morala – ketmena.

4. Četvrti faktor je odsustvo adekvatne i ozbiljne kulturne politike koje je omogućilo stihijsko kretanje u sferi kulture i spontano pojavljivanje stilskih i muzikoloških oblika koje karakteriše pre svega maksimalna impregniranost kičom. Eksplozija kiča i šunda posledica je socijalne i sa njom uslovljene duhovne i krize stila, ali i odsustva mera i mehanizama koji inače služe kanalisanju i sprečavanju predominacije kiča u kulturi jednog društva.

5. Na kulturne promene u Srbiji devedesetih godina uticali su i oni faktori koji su deo opštijih kulturnih kretanja u svetu, to jest deo transnacionalne kulture. U tom periodu došlo je intenzifikacije globalnih povezivanja, političkih, ekonomskih, ali i kulturnih. Sve dimenzije globalizacije – politička, ekonomska, međunarodnopravna, tehnološka, informativna, ekološka, vojna, bezbednosna – dobijaju na intenzitetu poslednje decenije 20. veka. U oblasti kulture, značajna je pre svega globalizacija medija, to jest kristalizacija nekoliko medijskih konglomerata kao što su News Corporation, Time Warner, TCI, Viacom, Disney, Bertlesmman. (11) Značajne su i određene promene koje su se desile u oblasti popularne kulture koje su značile udaljavanje od „konzervativnog“ a, a približavanje „buntovničkom“ stilu u muzici, odevanju, tekstualnosti itd. Ovo je uslovilo i potkulturne promene, to jest reafirmaciju buntovničkih potkultura koje su dominirale šezdesetih godina na Zapadu. Sa druge strane, reafirmacija etničkog identiteta, zatim kulturnog narcizma i uopšte povećano interesovanje za kulturne identitete, kulturne, pa čak i civilizacijske razlike, desilo se ne samo na prostoru bivše SFRJ, uključujući i Srbiju, nego i na globalnom nivou. Ne treba zaboraviti da su upravo eminentni američki geopolitičari, ideolozi, intelektualci i uglavnom bivši savetnici za nacionalnu bezbednost u Sjedinjenim Američkim Državama reafirmisali pojmove kulture i civilizacije koji su prethodnih decenija bili zapostavljani.

2. Aktuelizacija diskusije o kulturi i novi antagonizam

Kulturne promene, stanje u kulturi i kulturni poremećaji u Srbiji devedesetih godina proizveli su stručnu, ali i laičku upitnost nad ovim fenomenima i aktuelizovali klasično sociološko pitanje odnosa kulture, politike i socijalne strukture srpskog društva. S obzirom na to da su se devedesetih godina desile dramatične strukturalne i političke promene, analiza ovih događaja je mnoge dovela do pitanja kakva je uloga kulture bila u tim promenama, to jest koliko je ona, kao nezavisna varijabla, determinisala određene društvene poremećaje ili, s druge strane, koliko je kao zavisna varijabla trpela destruktivne uticaje koji su bili generisani socijalno-strukturalnim promenama. U postpetooktobarskom periodu, posle smene u političkoj vlasti, to jest uspostavljanja vlasti „revolucionarne“ koalicije DOS-a koju je činilo osamnaest političkih partija, dolazi do radikalizacije (umesto očekivane demokratizacije i stabilizacije) političke scene koja se ispoljavala u specifičnoj vrsti političke borbe, u vokabularu koji je karakterisala vulgarnost, brutalnost, verbalni ekstremizam i odsustvo istinskog demokratskog senzibiliteta, zatim u mnogobrojnim aferama, ubistvima, sukobima itd. Skoro sve društvene oblasti u ovom periodu postale su polje sukobljavanja – od ekonomije, preko politike, vojske, državne bezbednosti, pa do kulture. Iako se događaj iz 5. oktobra 2000. godine često naziva revolucijom, on je bio pre svega „široki društveni pokret protiv bede, nezaposlenosti, osione vlasti koja nije bila u stanju da osigura osnovne uslove egzistencije, protiv politike koja je dovela do kosovske katastrofe i tragedije srpskog naroda u celini“. S druge strane, iako ovaj događaj ne predstavlja liberalnu revoluciju, sled događaja je pokazao da nakon njega dolazi do uspostavljanja i preovladavanja ekonomskog neoliberalizma, do postepenog ukidanja osnovnih odlika socijalne države, kao što su besplatno zdravstveno osiguranje i obrazovanje itd. Što se tiče kulture, i u ovoj oblasti došlo je do pomaljanja kulturnog neoliberalizma, što je dokaz da kulturne promene u Srbiji prate kulturna događanja u svetu. Kao što je u evro-američkom kontekstu devedesetih godina došlo do intenzifikacije procesa transnacionalizacije u svim sferama, od političke, tehnološke, informacijske, ekonomske, vojno-bezbednosne, pa sve do sfere kulture, što je idejno bilo podržano neoliberalnim projektom, tako i u Srbiji, posle 2000. godine, dolazi do primene ključnih principa ekonomskog, političkog i kulturnog neoliberalizma. Interesantno je zapaziti da je oblast kulture postala oblast neslaganja, ili čak sukoba između zagovornika transnacionalne i nacionalne klase, ili, moglo bi se takođe reći, između zagovornika globalizacije (ili globalizma) i zagovornika koncepta „moderne kulture“. Ovaj fenomen je indikator činjenice da je na početku 21. veka kultura jednako značajna koliko i oblast politike ili ekonomije, a to „zgušnjavanje“ koje se odvija unutar društva svojstvo je procesa globalizacije koji vodi kompresiji i ukidanju tradicionalnih granica koje su nekada delile ekonomiju od politike i politiku od kulture. (12)

Reaktuelizacija pojma kulture u sociologiji, geopolitici i politikologiji obeležava poslednju deceniju 20. veka. Pojam kulture je tokom 20. veka bio delimično zapostavljen pod uticajem dominantnih tokova u sociološkim istraživanjima, jer su ona bila usmerena pre svega na proučavanje klasne strukture, političkih ideologija i sistema. Međutim, osamdesetih godina proučavanje društava u tranziciji, nerazvijenih zemalja i zemalja u razvoju pokrenulo je pitanje kakva je uloga kulture u procesu tranzicije, i uopšte koliko je kultura važna u postizanju materijalnog prosperiteta i političke stabilnosti zemlje, kao i obrnuto – koliko je odgovorna za stanje nerazvijenosti i političke nestabilnosti. (13) Ovo pitanje bilo je značajno za sve zemlje bivšeg socijalističkog uređenja, tj. za zemlje srednje i istočne Evrope, a na specifičan postavljeno je u Srbiji neposredno posle smene Slobodana Miloševića. Na Balkanu, koji je oduvek imao problem autoidentifikacije zbog etničke ili verske heterogenosti, eksplozija kulturnih definicija, autostereotipa ili heterostereotipa, predrasuda etničkih ili verskih, često koincidira sa globalnim promenama, pa se tako mogu objasniti i devedesete godine. Reaktuelizacija kulturnih identiteta, njihova kristalizacija, ili obrnuto konfuzija, tenzije determinisane pripadnošću i različitim poreklom, koincidirali su sa geopolitičkim promenama u svetu. Kad je reč o Srbiji, pitanje o kulturnom identitetu Srba, kao i o ključnim kulturnim karakteristikama srpskog naroda, pokrenuto je iznutra, ali i spolja. Aktuelizovana diskusija o kulturi srpskog naroda hronološki se proteže kroz skoro dve decenije, inkorporirajući sve varijacije u stavovima i teorijskim pozicijama, od onih po kojima je srpski narod duhovno i kulturno veličanstven, do onih po kojima je duhovno i kulturno problematičan sa etnopsihološkog, ali i političkog aspekta, pa ga treba redefinisati. Specifičnost Srbije u odnosu na ostale zemlje u okruženju jeste da je ona objekat pokušaja da joj se imputira krivica (misli se na pravnu, ali i političku i moralnu) i odgovornost za sve ratove i sukobe koji su se desili na prostoru bivše SFRJ, a to se na specifičan način dovodi u vezu sa pitanjem o karakteristikama srpske kulture i etnopsihološkog sklopa. Pokušaj imputiranja krivice i odgovornosti Srbima za sve sukobe legitimiše se ne samo analizama političkih događaja, partija i ličnosti u Srbiji iz perioda od početka osamdesetih do kraja devedesetih, nego i analizama srpske kulture, u kojima se ona prikazuje kao parohijalna, autoritarna, impregnirana nasilničkim i agresivnim elementima, provincijalna, tradicionalna, nedemokratska, antimoderna itd. Ovako opisana kultura se onda smatra jednom od ključnih determinanti destruktivnih događanja iz devedesetih, pa logički proizilaze zahtevi da se radikalno redefiniše. Ipak, mora se istaći da su se nakon 5. oktobra 2000. skoro sve analize, od ekonomskih, preko političkih, do analiza kulture, odlikovale visokim stepenom pristrasnosti, neobjektivnosti i ideološke uslovljenosti, pa se čak može reći da su proizilazile iz svesti koja neizbežno podseća na totalitarnu. Ovaj fenomen se može objasniti na dva moguća načina. Prvi je takozvani fenomen klatna, a drugi pretpostavka da izvesni delovi društva ideološki nisu u stanju da podrže sistem različitih mišljenja, ideja, programa i stavova koji demokratija zahteva i podrazumeva.

Kad je reč o globalističkom diskursu, tu nailazimo na podelu kultura na produktivne i neproduktivne, progresivne i regresivne, moderne i antimoderne, gde se ovim drugim neproduktivnim, regresivnim i antimodernim kulturama predlaže radikalna redefinicija. Hiperglobalisti, i uopšte proponenti globalizacije ili globalizma, ističu da „Novi svet“, politički i ekonomski zahteva sebi kompatibilnu kulturu, koja neće inhibirati neprestani ekonomski napredak i uspostavljanje liberalne demokratije. Tako, na primer, Zbignjev Bžežinski predlaže Rusiji kulturnu redefiniciju radi njene efikasnije inkorporacije u takozvani razvijeni demokratski svet Zapada. Bžežinski smatra da je kultura Rusije prožeta autoritarnošću, antimodernošću, tradicionalizmom, i da je potrebno transformisati je na način na koji je to učinio Mustafa Kemal Ataturk početkom dvadesetog veka u Turskoj, pretvarajući je u sekularnu republiku. (14)

Ovaj pristup, koji akcentuje dihotomiju tradicionalno (antimoderno) i moderno, progresivno i regresivno, produktivno i neproduktivno, kad je reč o kulturi, konstituitivna je komponenta kulturnog neoliberalizma koji je pratilac ekonomskog i političkog neoliberalizma, to jest idejnog projekta globalizacije. Prisutnost proponenata kulturnog neoliberalizma u Srbiji samo govori u prilog tezi da se Srbija posle 5. oktobra 2000. našla pod većim ideološkim, ekonomskim i političkim uticajem spoljašnjih sila, nego što je bila prethodnog perioda. Može se reći da su sile globalizacije, tj. transnacionalne kompanije, nevladine organizacije, predstavnici svetskih centara moći sa sobom doneli i kulturni neoliberalizam.

Poslednjih decenija sfera kulture postala je jedno od najkompleksnijih polja sukobljavanja različitih ideoloških opcija, pa se čak govori o takozvanim kulturnim ratovima koji dovode u pitanje državne i nacionalne identitete. Ova tema je posebno aktuelna u SAD, ali se njeni odjeci osećaju u svim zemljama zapadne, srednje i istočne Evrope, pa i u Srbiji. Misli se na sukob neoliberala i konzervativaca, modernista i tradicionalista, globalista i antiglobalista, zagovornika multikulture i zagovornika monokulture, zagovornika svetske kulture i zagovornika nacionalne kulture. Iako reč monokultura ne znači ništa jer nikada nisu postojale kulturno homogene društvene celine, to jest etnosi ili nacije, ipak su moderne nacije nastale kroz kulturnu homogenizaciju i centralizaciju diverzifikovanog stanovništva koje živi na određenoj teritoriji. S druge strane, zagovornici globalizacije, poput Dejvida Helda, smatraju da ubuduće treba razvijati multikulture na uštrb monokultura, odnosno da savremene nacionalne kulture treba što više relativizovati poput relativizacije nacionalnog suvereniteta u korist nastanka nove svetske kulture. U Srbiji je ovaj spor između zagovornika anacionalne kulture i nacionalne kulture takođe prisutan. Predstavnici prvog pristupa odriču potrebu posebnog negovanja ili afirmisanja nacionalnog u kulturi, insistirajući isključivo na njenom kosmopolitskom, građanskom ili humanističkom karakteru, dok drugi smatraju da je upravo srpskom društvu, koje prolazi kroz višedecenijsku krizu, potrebna autentična briga o nacionalnoj kulturi i da bi se upravo kroz takav projekat trasirao put definisanju nacionalnog interesa i demokratskoj stabilizaciji društva, pa i čitavog regiona. Ovakav koncept ne bi isključivao kosmopolitski, građanski i humanistički aspekt kulture. Akcentovanje isključivo kosmopolitizma u kulturi (ili u političkoj ideologiji) odraz je globalističke paradigme koja kreće od aksioma da će nacija, nacionalna država, nacionalni suverenitet, pa i nacionalna kultura, u budućnosti iščeznuti, a u sadašnjem vremenu predstavljaju samo izvor destruktivnih fenomena, kakvi su, na primer, nacionalizam, nacionalni i etnički sukobi i ratovi itd. (15) Dakle, sukob po nacionalnoj-transnacionalnoj osi, borba između predstavnika nacionalne i transnacionalne klase radi uspostavljanja kontrole nad državom, to jest lokalnim državnim aparatom, (16) odvijaju se čak i u polju kulture radi uspostavljanja kontrole nad definisanjem zvanične kulturne politike Srbije. Tako kultura, koja bi trebalo da ima homogenizujuću i integrativnu funkciju, postaje polje sukobljavanja radi preuzimanja monopola nad njom. Ovaj idejni sukob između zagovornika globalizacije, odnosno desuverenizacije, transnacionalizacije, neograničenog kretanja transnacionalnog kapitala, globalne kulture, i zagovornika moderne, suverene nacionalne države, državnog suvereniteta i nacionalne ekonomije i kulture je značajan aspekt političkih konfrontacija u zapadnoj Evropi i SAD. Srpska ideološka-politička scena je involvirana u ideološka kretanja evro-američkog konteksta. Srbija je takođe uključena u sve dominantne ekonomske i političke tokove, koji su inače konstituitivna komponenta globalizacije kao šireg i sveobuhvatnijeg procesa. Uloga transnacionalnih kompanija je sve veća u srpskom ekonomskom kontekstu. Takođe, značajna je uloga nevladinih organizacija planetarnog karaktera i transnacionalnih političkih ustanova. Dobro je poznato da ekonomska i politička globalizacija generišu određene socijalne, političke i kulturološke posledice.

3. Efekti ekonomskog neoliberalizma u sferi kulture

Kad je reč o promenama u sferi kulture koje nastaju pod uticajem ekonomske globalizacije, možemo prvo pomenuti globalizaciju medija, to jest pojavu stranog kapitala u medijima i stranih medijskih kuća, koje su inače integralni deo globalnih medijskih kuća kakve su News Corporation, Disney, Time Warner itd. Globalizacija medija i participacija stranih medija na srpskoj medijskoj sceni sa sobom su doneli (što je i logično) korporativnu ideologiju, kao i poslovnu politiku koja je usmerena na specifičnu publiku od koje stvara masu potencijalnih potrošača, kohabitaciju zabave, nasilja i pseudoinformisanja, komercijalni duh itd. U savremenom društvu, globalni mediji imaju nekoliko bitnih funkcija. Prva je rasprostiranje poslednjih decenija dominantne korporativne ideologije. Druga je prenošenje određene kulture kao sume načina i stila života, vrednosnih orijentacija, pogleda na svet itd. I na kraju, oni takođe imaju i značajnu političku funkciju u koju spadaju prenošenje političke ideologije, definisanje političkog svetskog poretka, prezentacija, interpretacija i eksplanacija tekućih političkih sukoba. Mnogi se slažu u oceni da se iza globalnih medija, pa i celokupne novonastajuće globalne kulture, krije pre svega američki kapital i kultura, to jest da globalni mediji služe rasprostiranju američkog ekonomskog, političkog, pa i kulturnog uticaja. Širenje američke kulture je korelat američkog ekonomskog i političkog imperijalizma, a odvija se posredstvom pre svega popularne kulture u kojoj neameričke kulture, po principu automatizma, preuzimaju simbole koji su konstruisani u američkom kulturnom i političkom kontekstu. Na taj način ostale nacije, indirektno, preko popularne kulture, usvajaju dominantne ideološke sadržaje, kulturne vrednosti, pogled na svet koji su u simboličkim, političkim sukobima unutar SAD odneli pobedu nad konkurentskim ideologijama i vrednostima. Nameće se zaključak da neameričke nacionalne kulture (pa i srpska) ne grade vrednosni, idejni, ideološki poredak i pogled na svet na bazi sopstvenih kulturnih, idejnih iskustava, već da automatski preuzimaju simbole i ideje etablirane i definisane u SAD. I u Srbiji, u sferi popularne kulture, mogu se razaznati veliki uticaji anglo-američke popularne kulture u oblasti muzike, mode, filma, više nego, na primer, uticaji francuske ili italijanske popularne kulture. Takođe je uočljivo zapostavljanje kulturne saradnje sa „istočnim“ kulturama, posebno sa ruskom, inače veoma složenom kulturom koju vekovima karakteriše ogroman stvaralački i kreativni potencijal i u oblasti umetnosti i u oblasti nauke. Ako se uzme u obzir ovaj grandiozan stvaralački potencijal svojstven Rusiji i njenoj kulturi, nizak stepen kulturne i naučne saradnje sa ovom zemljom teško se može shvatiti, i on nije rezultat razumne politike koja se vodi u oblasti međunarodne kulturne saradnje u Srbiji.

Kad je reč o ekonomskoj globalizaciji, ona je dovela do razgradnje socijalne države, ukidanja socijalnih davanja, koja su inače osnova socijalnog konsenzusa u modernim demokratskim država. Destabilizovanje klasnih odnosa i samih socijalnih slojeva desilo se u najrazvijenijim zemljama zapada, odnosno u SAD, Kanadi, ali i širom zapadne Evrope. Ovo socijalno pomeranje dogodilo se i u Srbiji, koja se posle 2000. godine našla pod udarom neoliberalne ekonomske politike. Specifičnost socijalne konstelacije u Srbiji je u tome da je reč o zemlji koja je poslednje decenije 20. veka bila pod ekonomskim sankcijama UN, privredno oslabljena, čije je stanovništvo bilo već uveliko pauperizovano i zemlji koja je pretrpela ogromne materijalne štete zbog bombardovanja 1999. godine. Primena neoliberalne ekonomske politike i šok terapije dodatno je ekonomski iscrpla građanstvo i dovela do još većeg slabljenja srednjeg sloja i još intenzivnijeg raslojavanja. Socijalno raslojavanje, stvaranje sloja superbogatih pojedinaca i mase besperspektivnih ljudi, koji su bili deo srednjeg sloja ili višeg-nižeg sloja, u kulturi proizvodi apatiju, indiferentnost, stvaranje devijantnih potkulturnih formacija. Ipak, jedna od odlika globalizacije jeste da ona stvara takozvanu globalnu elitu, koja idejno, ali i stilom života, podržava i legitimiše globalistički, neoliberalni projekat. Ova globalna elita je denacionalizovana, a zadatak denacionalizacije bivših nacionalnih elita ima strateški značaj za globalistički projekat. „Nova imperija treba da obezbedi stvaranje denacionalizovanih elita, njihovu ideološku privrženost globalnom kapitalizmu, kao i njihovu društvenu reprodukciju. Ove elite su prilično brojne, mreža globalnih gradova omogućuje im životne stilove i supkulturne prakse koje im daju osećaj pripadnosti svojevrsnoj klasi i motiviše ih da se drže pravila igre.“ (17) Na drugoj strani su svi ostali, marginalizovani sa, čini se, tendenciozno ugrađenim osećanjem inferiornosti (posredstvom medija), koji se tretiraju kao objekti koji nisu u stanju da rukovode sobom, pa se ta uloga dodeljuje novim denacionalizovanim elitama. Projekat denacionalizacije bivših nacionalnih elita ima poguban efekat posebno kad je reč o nemoćnim državama čiji je državni suverenitet okrnjen i doveden u pitanje. Preuzimanje kontrole nad državnim aparatom od denacionalizovanih elita vodi specifičnoj kulturnoj politici koja je više posvećena procesu transnacionalizacije kulture, to jest procesu inkorporiranja nacionalne kulture u novonastajuću „svetsku“ kulturu, nego što je posvećena očuvanju kulturne tradicije i nacionalne kulture u vremenu relativizacije koncepta nacije. Ovako napravljena podela na elitu i masu osiromašenih, marginalnih, obespravljenih i nesigurnih ljudi još jedan je dokaz krize koncepta demokratije u svetu koji se globalizuje, pa i u Srbiji, koja je takođe pogođena pogubnim efektima globalizacije. U sferi kulture, bilo popularne, elitne ili kulture antropološki shvaćene kao suma načina života, tendencije desupstancijalizacije demokratije odvijaju se na sličan način tako što dolazi do stvaranja distance između onih koji poseduju moć (kulturnu) u kontekstu sistema i onih kojima je ta moć oduzeta. Ova nejednakost u kulturi proizvedena socijalnim nejednakostima reprodukuje se novim ekonomskim merama koje vode još većoj razgradnji socijalne države i još većem distanciranju nove elite i osiromašene, besperspektivne mase. Politički neoliberalizam koji podržavaju nove elite proizvedene u alternativnim obrazovnim centrima, ekonomski neoliberalizam koji svakim danom proizvodi siromaštvo širom sveta, pa i u srpskom društvu generiše sve veće odsustvo slobode, sve složenije manipulacije simbolima, kao i uskraćivanje prostora kulture (elitne) pauperizovanom građanstvu. Kompenzacija za uskraćeni pristup kulturi je pasivna recepcija proizvoda masovnih medija, koji su i sami poslednjih decenija globalizovani.

Zaključak

Kulturna politika u Srbiji trebalo bi da uzme u obzir ne samo probleme u kulturi koji su nasleđeni iz prethodnih perioda od vremena konstituisanja moderne države Srbije 1878. godine, pa do devedesetih godina. Ona takođe mora da odgovori na izazove globalizacije sa kojima se sva savremena društva suočavaju. Sva savremena društva – od onih najrazvijenijih do onih najnerazvijenijih – suočavaju se sa pogubnim efektima globalizacije, prožeta su silama globalizacije, ali i silama otpora tom istom procesu. Upravo je kultura oblast iz koje proističu sredstva za definisanje, redefinisanje, uobličavanje ili razgrađivanje i individualnih i kolektivnih, odnosno nacionalnih identiteta. Duboko preoblikovanje sfere kulture neizbežno vodi promenama i individualne i socijalne psihologije. Konstantne promene obrasca kulture koje se dešavaju srpskom narodu protekla dva veka posledica su spoljnopolitičkih, geopolitičkih, promena u stepenu razvijenosti, u dominantnim političkim ideologijama, itd. Ovako proizvedene kulturne promene u novom lancu uzročno-posledičnih odnosa otežavaju ekonomsku i političku stabilizaciju Srbije, ali isto tako generišu specifično ljudsko, individualno i kolektivno iskustvo, koje se s vremenom institucionalizuje i pretvara u strukturu koju čine određene vrednosti, norme, obrasci ponašanja i komunikacije i, na kraju, mentalitet. Treba imati na umu da je kultura osetljiva oblast koja može biti objekat projekta subverzije, u određenim periodima može postati oblast sukobljavanja, simboličkih ratova, kao i ratova za kontrolu nad simbolima pomoću kojih se jedno društvo geopolitički definiše. U vremenu globalizacije koja je proizvela povezivanje, saradnju, intenzivnu razmenu, ali i nove fragmentacije, nejednakosti i antagonizme između društava, kao i unutar svakog pojedinačnog društva, uloga kulture je svakim danom sve značajnija. Naivno je misliti da je moguće suprotstaviti se pogubnim efektima globalizacije, odnosno redukciji i relativizaciji državnog suvereniteta (političkog i ekonomskog) samo posredstvom kulturne politike jer se državni identitet ne zasniva samo na nacionalnoj kulturi, nego na sveukupnom političko-pravnom i institucionalnom-organizacionom funkcionisanju. Reafirmacija etničkog stila u muzičkoj, filmskoj ili modnoj industriji i prenaglašeno poštovanje tradicije u vremenu globalizacije često imaju funkciju pseudokompenzacije za svakodnevno gubljenje suvereniteta u raznim oblastima funkcionisanja društva, što stvara utisak da je nacionalni kulturni identitet stabilan i da ravnopravno participira u „svetskoj“ kulturi koja je u procesu stvaranja. S druge strane, ako se izbegne ovakva manipulacija nacionalnom kulturom i kulturnom tradicijom, preostaje ozbiljno definisanje strategije kulturne politike Srbije u vezi sa njenim suočavanjem sa izazovima globalizacije.

LITERATURA:

•  Bžežinski, Zbignjev, Velika šahovska tabla, Romanov, Banja Luka 2001.

•  Burdije, Pjer, Signalna svetla – prilog otporu neoliberalnoj invaziji, ZUNS, Beograd 1999.

•  Vidojević, Zoran, Kuda vodi globalizacija, Filip Višnjić, Beograd 2005.

•  Grondona, Marijano, „Kulturna tipologija ekonomskog razvoja“ u zborniku Kultura je važna, ed. Semjuel Hantington i Lorens Harison, Plato, Beograd 2004.

•  Đurković, Miša, „Problemi institucionalizacije partijskog sistema u Srbiji“ u zborniku Srbija 2000–2006, ur. Miša Đurković, IES, 2007.

•  Gidens, Entoni i Hanton, Vil, Na ivici – živeti sa globalnim kapitalizmom, Plato, Beograd 2003.

•  Goldsmit, Edvard i Mander, Džeri, Globalizacija, Klio, Beograd 2003.

•  Lendis, Dejvid, „U kulturi je gotovo sva razlika“ u zborniku Kultura je važna, ed. Semjuel Hantington i Lorens Harison, Plato, Beograd 2004.

•  Lendis, Dejvid, Bogatstvo i siromaštvo nacija, Biblioteka XX vek, Beograd 2004.

•  Mekčesni, Robert i Herman, Edvard, Globalni mediji, Klio, Beograd 2004.

•  Nakarada, Radmila, „Transnacionalizacija, tranzicija i slaba država“ u zborniku Srbija 2000–2006, ur. Miša Đurković, IES, Beograd 2007.

•  Pečujlić, Miroslav, Globalizacija – dva lika sveta, Gutenbergova galaksija, Beograd 2002.

•  Porter, Majkl, „Stavovi, vrednost, verovanja i makroekonomija properiteta“ u zborniku Kultura je važna, ed. Semjuel Hantington i Lorens Harison, Plato, Beograd 2004.

•  Sasen, Saskija, Gubitak kontrole, Curiculus, Beograd 2004.

•  Fukujama, Frensis, Kraj istorije i poslednji čovek, Romanov, Banja Luka 2002.

•  Hantington, Semjuel i Harison, Lorens, Kultura je važna, ed. Semjuel Hantington i Lorens Harison, Plato, Beograd 2004.

•  Harison, Lorens „Podsticanje progresivne kulturne promene“ u zborniku Kultura je važna, ed. Semjuel Hantington i Lorens Harison, Plato, Beograd 2004.

•  Held, Dejvid, Demokratija i globalni poredak, Filip Višnjić, Beograd 1997.

•  Čomski, Noam, Novi militaristički humanizam – lekcije Kosova, Filip Višnjić, Beograd 2000.

•  Štiglic, Džozef, Protivrečnosti globalizacije, SMB-X, Beograd 2002.

 

(prilog sa skupa "Kulturna politika u Srbiji" koji je u organizaciji NSPM održan 31. avgusta i 1. septembra na Tari.)

Fusnote:

1. Pojam “ novi militaristički humanizam“, koji je prvi put upotrebio nemački intelektualac Urlih Bek, a branila ga bivši državni sekretar Madlen Olbrajt, podrazumeva sprovođenje NATO intervencija u ime „principa i viših vrednosti“'. Videti Noam Čomski, Novi militaristički humanizam – lekcije Kosova, Filip Višnjić, Beograd 2000.

2. Videti Zoran Vidojević, Kuda vodi globalizacija, Filip Višnjić, Beograd 2005.

3. Videti Miroslav Pečujlić, Globalizacija – dva lika sveta, Gutenbergova galaksija, Beograd 2002.

4. Videti Zoran Vidojević, Kuda vodi globalizacija, Filip Višnjić, Beograd 2005.

5. Videti Džozef Štiglic, Protivrečnosti globalizacije, SMB-x, Beograd 2002.

6. Videti Zbignjev Bžežinski, Velika šahovska tabla, Romanov, Banja Luka, 2001.

7. Radmila Nakarada, „Transnacionalizacija, tranzicija i slaba država“ u zborniku Srbija 2000–2006, ur. Miša Đurković, IES, Beograd 2007. str. 69.

8. Kad je reč o ovim anticipacijama, misli se na intelektualce poput Frensisa Fukujame, Zbignjeva Bžežinskog, Dejvida Helda i ostalih.

9. Zoran Vidojević, Kuda vodi globalizacija, Filip Višnjić, Beograd 2005. str. 235.

10. Miša Đurković „Problemi institucionalizacije partijskog sistema“ u zborniku Srbija 2000–2006, ur. Miša Đurković, IES, Beograd 2007. str. 43.

11. Globalni mediji predstavljaju deo opštijeg procesa ekspanzije globalnih korporativnih sistema. Pojava istinskog globalnog medijskog sistema odražava globalizaciju tržišne ekonomije uopšte. Prva značajnija forma globalnih medija osnovanih tokom 19. veka bile su telegrafske novinske agencije koje su proizvodile i distribuirale vesti stranim novinskim kućama, poput francuske agencije Havas, nemačke Wolf i britanske Reuters. Devedesetih godina došlo je do neviđenog talasa spajanja i pripajanja globalnih medijskih konglomerata. Šest firmi se uklapa u taj opis: News Corporation, Time Warner, Disney, Bertelsmann, Viacom, TCI. Ove firme su glavni producenti zabavnih sadržaja, medijskih programa i poseduju globalne distributivne mreže. Beleže prosečnu godišnju prodaju od deset do dvadeset pet milijardi dolara godišnje. Videti Robert Mekčesni i Edvard Herman, Globalni mediji, Klio, Beograd 2004.

12. Zoran Vidojević smatra da je ovo zgušnjavanje društva jedna od bitnih karakteristika globalizacije. „Globalizacija sadrži različite dimenzije: ekonomsku, tehnološku, političku, vojnu, međunarodnopravnu, kulturnu, ekološku, informativnu, sportsku itd. Sa njenim razvojem i one će menjati svoj sadržaj. Najvažnije dimenzije globalizacije ulaze jedna u drugu, stvarajući protivrečno i unutar sebe konfliktno polje sila u kojem nestaju tradicionalne granice između ekonomije, politike, ideologije i kulture. Na neki način sve postaje ekonomija ili politika, odnosno ideologija, kao i jedan tip kulture, one potrošačke.“ Videti Zoran Vidojević, Kuda vodi globalizacija, Filip Višnjić, Beograd 2005, str. 16.

13. Prema rečima Semjuela Hantingtona, najveći doprinos buđenju interesovanja za kulturu dao je bivši službenik Američke agencije za međunarodni razvoj, USAID, Lorens Harison, knjigom koju je objavio Centar za međunarodna pitanja univerziteta Harvard. U knjizi Underdevelopment Is a State of Mind – The Latin American Case koristio je paralelne studije kako bi pokazao da je u većini latinoameričkih zemalja kultura bila primarna prepreka razvoju. Proučavaoci društva, prema mišljenju Semjuela Hantingtona, sve više su uzimali u obzir kulturne faktore kada su objašnjavali modernizaciju, demokratizaciju, vojnu strategiju, etničke grupe, antagonizme među zemljama. Videti Semjuel Hantington i Lorens Harison, Kultura je važna, Plato, Beograd 2004.

14. Intelektualci srednje i istočne Evrope pokrenuli su krajem osamdesetih godina pitanje kulturne definicije ovog geopolitičkog regiona. Tako npr. Đerđ Konrad i Milan Kundera smatraju da je srednja Evropa, sa kulturnog aspekta, oduvek pripadala zapadnoj kulturi i civilizaciji, zapadnom hrišćanstvu, humanizmu i racionalizmu, dok ruska pripada neevropskoj tradiciji, despotizmu i autoritarizmu.

15. Lorens Harison i Semjuel Hantington u knjizi Kultura je važna, analizirajući ulogu kulture u postizanju ili inhibiranju materijalnog prosperiteta i demokratije, navode da se kulture mogu smatrati bitnom determinantom progresa i uspešne tranzicije. Tako su se Južna Koreja i afrička država Gana pre trideset godina nalazile na istom stepenu razvijenosti, imale sličnu privrednu strukturu, isti stepen razvijenosti industrije i poljoprivrede, sličan broj stanovnika itd. Nakon trideset godina, Južna Koreja je postala razvijena država, koja je povećala za nekoliko puta svoj BNP, dok je Gana ostala na istom stepenu razvoja, pa čak i pokazuje tendenciju pogoršavanja svog socio-ekonomskog položaja. Harison i Hantington smatraju da se uzrok ovog razilaženja može potražiti upravo u sferi kulture, to jest u skupu verovanja, ponašajnih obrazaca, vrednosnih sistema, očekivanja itd. Videti Lorens Harison i Semjuel Hantington, Kultura je važna, Plato, Beograd, 2004.

16. Primer radikalne promene kulturnog identiteta je ona koju je sprovela vojna elita pod vođstvom Mustafe Kemala Ataturka u Turskoj posle Prvog svetskog rata. Potpuno izbacivanje arapskog pisma, islama iz škole i državnih ustanova, sekularizacija i zabrana nošenja verskih odevnih predmeta predstavljalo je novu definiciju turskog postimperijalnog identiteta, koja je inače proizvela dalekosežne posledice po tursku unutrašnju i spoljašnju politiku.

17. Videti Dejvid Held, Demokratija i globalni poredak, Filip Višnjić, Beograd 1997.

18. Radmila Nakarada smatra da procesi globalizacije fragmentiraju lokalno i integrišu njegove delove, to jest odabrane strukture društva u globalno. Zbog toga dolazi do sukoba između onih koji su integralni deo transnacionalne klase i onih koji su predstavnici nacionalne klase. Videti Radmila Nakarada “ Transnacionalizacija, tranzicija i slaba država“ u zborniku Srbija 2000–2006, ur. Miša Đurković, IES, Beograd 2007.

19. Saskija Sasen, Gubitak kontrole, Curiculus, Beograd 2004. str. 35.

 

 
 
Copyright by NSPM