Ana Radmilović

Mile protiv duha Radovana III

Citiram jer kada bih pokušala da prepričam ovaj mudar govor, rekli bi da sam subjektivna i da sigurno preuveličavam. Evo kako kaže Zoran Cvijanović (u daljem tekstu Mile) u „Kažiprstu“, na televiziji B92, 5. oktobra 2007. godine (eto simbolike!):

“…osnovni model je bio da pokušamo da od Radovana Trećeg i tog načina razmišljanja prevedemo taj lik negde u pravcu Homera Simpsona… Naš neki osnovni problem s kojim smo se sukobili u tom trenutku je bio upravo taj neki jezik Radovana Trećeg, koji je naš narod prihvatio kao neki odbrambeni mehanizam u odnosu na ono što nam se događalo. Ali problem je u tome što su te navike i ta vrsta razmišljanja Radovana Trećeg ostali i danas, i danas nam već pravi ozbiljne probleme. To je ono na šta smo mi hteli da ukažemo pažnju neku i da kroz ovu seriju krenemo u neku vrstu borbe protiv toga, da su to navike koje moramo da napustimo, da moramo da se okrenemo na neki način budućnosti…”

Ako dobro razumem, Mile i autorski tim (Biljana Srbljanović, Zlatan Fazlagić, Srđa Anđelić, Srđan Valjarević itd.) sukobili su se sa jezikom Radovana Trećeg. Mile ne ume da se izrazi – nije to samo jezik, to se zove duh. Jezik je ono što iz tog duha proizilazi, on je jedan od načina na koji se duh manifestuje. Mile i autori se bore protiv duha Radovana Trećeg (koji ovde personifikuje sve srpsko zlo od zatvorenosti, te straha od otvorenosti). Bore se, kaže Mile, protiv Radovana, misleći da je on taj koji je njihova prepreka na putu ka svemu svetskom i modernom, a koje simboliše lik Homera Simpsona. Jeste tužno, ali on je tako rekao, a ne ja.

Površni kreatori ovog novog duha – koji čak i reč „duh“ nerado prevaljuju preko usta, nego ga zovu samo „taj neki jezik“, koji misle da se on stvara ništenjem starog, izjednačavanjem stvari koje se razlikuju po suštini (ne samo po formi), sveobuhvatnom nivelacijom, što im je jedna od dražih reči – uspeli su da kreiraju jednu žalosnu karikaturu koja skičeći pokušava da nam, neartikulisano, ukaže na svoj veliki problem. Mi, publika, sada treba da prihvatimo taj, stvarno očigledan, problem kao opštesrpski, dakle kao zajednički, pa time i svoj, lični. Ali to nije lako jer je ovde reč o problemu koji je praktične prirode i većina ljudi ga nema: Mile se ne snalazi u prostoru, ne poznaje svoj grad, on misli da je sa Čubure, ali zapravo takvih kao što je on nema ni u predgrađima (autori misle da je Čubura predgrađe), zatim ima problem sa koordinacijom pokreta itd. Sav humor ovde svodi se na ruganje jednom glupom čoveku, na ivici mentalne retardiranosti, pri tome siromašnom i, po svemu sudeći, iz veoma niskih slojeva.

Karikatura junaka Mileta više govori o autorima projekta i njihovom mučnom neprepoznavanju problema sopstvenog naroda i sveta oko sebe. Problematika Radovana Trećeg doseže jedan viši plan, postavlja pitanja o suštini njegovog postojanja. Njegova tragika na kraju komada poprima antičke razmere, a on kao heroj postaje voljen, jer biva prepoznat kao istinit. On je istinski smešan utoliko što je istinski tragičan, pa tako nasuprot Miletu, čiji je problem praktičan, Radovan ima problem koji je više metafizički. Mile ne treba da se bori protiv Radovana (da nije lud, on sebe ne bi ni poredio sa njim), jer je to unapred izgubljena bitka, a i ružno je jer izgleda kao borba potpisanih autora protiv jednog dela koje su stvarali veliki dramski pisac i jedan, takođe, veliki srpski glumac. Neki to zovu i „tiranija osrednjosti“ kada se u onima koji su uskraćeni za pravi dar probudi bes prema svemu što ne mogu da dosegnu.

Radovan Treći je ozbiljan dramski komad, a siroti Mile marketinški prozvod koji pokušava da uznapreduje u politički pamflet, iz čije svake rečenice izbija pojednostavljena doktrina samozvanih boraca protiv „duha palanke“ (koji se sad materijalizovao u liku Radovana Trećeg), sa višim ciljem da Srbi već jednom shvate da nije dobro biti glup kao Radovan, nego kao Mile i Homer Simpson. Onda svi treba da se ugledaju na (takođje) izmišljenog pametnog i urednog Evropljanina, koji postoji samo u mašti ovih autora i zapravo najviše odaje upravo njihovu palanačku svest koja se stidi Zavičaja (treba ga zajedno sa Radovanom poslati dođavola, u zaborav), sadašnjost ne razume, a budućnost koju sanja opisuje kao super crtani film. I to oni zovu „urbanim, modernim, naprednim“!? Ko ne voli Radovana – ne video Đurđevdana!