Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

KULTURNA POLITIKA

Kulturna politika - prenosimo Bestseler

 

 

Boško Mijatović – Miroslav Maksimović

Polemika „PESNIK U TRANZICIJI“

(„Bestseler“)

Boško Mijatović

JEDAN PESNIK U TRANZICIJI

Ima jedan pesnik koji se veoma brine za sudbinu pesnika u ovim burnim tranzicionim vremenima. Doduše, ne brine se on toliko za pesničku inspiraciju i imaginaciju, jer veruje da će osetljiv čovek i u ovim profanim vremenima imati šta da kaže, već više za egzistenciju i stanje na bankarskom računu svom i svojih kolega. Čini to sa razlogom, jer su se, zaista, stari načini zarađivanja para i dostizanja statusa nekako pokvarili i više nikome, bar ne starijim pesnicima, nije lako da shvate gde se to nalazi koka koja nosi zlatna jaja. Nije čak jasno ni da li uopšte postoji ili se pokazuje samo izabranima, po ko zna kojem merilu.

Nekada se znalo ko su i gde su centri moći i kako se opšti sa njima. Znalo se i da njihovo mešetarenje u poeziji nije ni pristojno, niti da pogoduje dobroj poeziji, ali se, nekako, stekla navika na dugovečnost sistema i vladao je red. Za svakoga je bilo mesta pod kapom nebeskom i svako je znao gde je i na čemu je. Čitalaca je bilo malo, tiraži slabašni, ali je zato književnih večeri i časopisa bilo koliko hoćeš, a to je ono što treba jednom mladom poletnom pesniku: prilika da se iskaže i poneki honorarčić. Postojali su i nacionalni velikani, sa ogromnim ugledom i gomilom novca, ali na tu poziciju neko smrtan nije smeo ni da pomisli, jer su za nju važila posebna merila.

Ali, taj svet , najbolji od svih svetova , odjedanput je počeo da se drobi i nestaje pred našim očima! Državi ponestade para i sistem zariba k'o motor bez ulja. Nestade kulturna politika, izgubiše se znani nam kulturni radnici, presuši kulturni dinar. Nastade panika među pesnicima.

Nadanja da će se vratiti zlatna vremena nestadoše kada nam stiže prava demokratija. Ovi novi misle ozbiljno: nema više važnih komisija, nema više reprezentacije, nema više otkupa tiraža , nema više pesničke razmene sa zapadnom ili istočnom braćom... nego u knjižare, pa prodaj robu i koliko ti ostane. I mnogi pesnici skočiše na noge: kakvo tržište! Gde će ono da reši zamršeno pitanje ko koliko vredi i kome treba koliko dati! Pesma nije cipela pa da kupac ume da odmeri njenu vrednost. A i ti poštovani čitaoci svakako nemaju dovoljno para da plate onoliko koliko srpska poezija vredi. Treba tu država da odreši kesu i doda koliko treba...

Ali, naš junak nije od te galamdžijske fele, već je misaoni pesnik, onaj koji razmišlja kada je muka u pitanju. I setio se kako da se spase: dao se na sportsko klađenje kao način lakog zarađivanja para. Poslušao je devizu svog učitelja klađenja, poznatog srpskog etnologa: 'oću 'leba bez motike! I krenulo je našeg pesnika da je to milina. Ne radi se tu o velikim svotama, ali je svaki dinar zauvar. I bez motike. Samo da potraje.

Miroslav Maksimović

EKONOMISTA vs. PESNIK

"Novac ima, u vremenu u kom živimo, snagu Sunca,

snagu, koju suze više nemaju. Sreća ljudska je sad u novcu."

M. Crnjanski Roman o Londonu

Mali korak za čovečanstvo, veliki za jednog ekonomistu. Ekonomija, kao teorija i kao praksa, nikad se nije bavila ni sudbinom poezije, ni pitanjima poezije i pesnika – te stvari u ekonomiji ne postoje. Nijednim ekonomskim instrumentom one se ne mogu izmeriti, kad bi neko to i pokušao – ili bi se suočio sa ograničenjima ekonomije i ekonomskog pogleda na svet ili bi utvrdio da poezija ne postoji osim kao ekonomski zanemarljiv proizvod u obliku knjige.

Šta je nateralo jednog ekonomistu – i to ne bilo kog, nego jednog od najboljih srpskih, Boška Mijatovića, koji je ne samo ekonomista nego i obrazovan, pametan i umetnosti sklon čovek (i moj prijatelj) – da se upusti u priču o poeziji i pesnicima. Znam da je povod naša diskusija, vođena pre dve godine, o mom govoru , na dodeli Žičke hrisovulje , o današnjem položaju poezije i pesnika. A slutim da je razlog taj što ovaj ekonomista pripada vladajućem liberalno-tržišnom pogledu na ekonomiju i svet, koji, pogled, ponesen svojim globalnim pobedama, iskreno (kad je reč o teoretičarima, a ne korisnicima plodova teorije) misli da je pronašao rešenje za probleme čoveka i čovečanstva i da taj lek – globalno proveren – treba staviti pod jezik i poeziji, ne bi li ozdravila od vekovne lenjosti i parazitizma (i to besplatno, mada bi u skladu sa pravilima tržišta lek trebalo prodavati).

Šta bi, sad, trebalo da ovaj pesnik kaže ovom ekonomisti? Mogao bi da krene njegovim stopama i da, onako kako je on opisao situaciju pesnika, opiše situaciju ekonomista: njihovo trčkaranje oko (političkih i privrednih) centara moći, visoko teorijsko pravdanje sasvim prizemne prakse tih centara, korišćenje državnih pogodnosti i para iz javnih fondova dok se veličaju zakoni tržišta, itd. Ali gde bi to vodilo? U priči o situaciji poezije i pesnika, nije reč o prodaji vere za večeru, nego o tome da li vera još uopšte postoji bez večere, da li vera treba da večera, da li se (i kako) može večerati bez vere...

Dakle, trebalo bi krenuti u suštinski razgovor o mestu poezije u današnjem (prvenstveno, srpskom) društvu. U tom smislu, prvo bi ekonomista trebalo da objasni pesniku šta liberalno-tržišni pogled na svet misli o pitanju: da li nam je poezija potrebna i ako se ne može dokazati na tržištu?

Ako misli da je potrebna, mogla bi se nastaviti rasprava, korisna za obojicu, o nizu posebnih pitanja.

Ako misli da nije potrebna, onda je problem rešen. Neka samo vladajući ekonomsko-politički trend izdrži dovoljno dugo u primeni univerzalnog leka i nesposobna poezija će nestati u javnosti. Još izvesno vreme će tumarati, kao ranohrišćani, po privatnim sentimentalnim katakombama dok je rimljani tržišta sasvim ne utamane. Liberalno-tržišni koncept mora da bude surov da bi opstao kao najnapredniji i najpravedniji sistem uspostavljanja vrednosti i odnosa u ljudskom društvu. Prethodni najnapredniji i najpravedniji sistem je propao upravo zato što je podmićivao sve i svakoga, pa i pesnike i poeziju.

Uvek su, u istoriji, moćni (ljudi, države, sistemi, epohe) voleli da trube priču o sposobnostima jakih i nesposobnostima slabih kao moralno opravdanje za svoje postupke. Poezija (umetnost) kvare tu jednostavnu sliku – smehom, ili (nemoćnim) suzama. Možda bi ekonomista i pesnik, zajedno, mogli bolje da razmotre sliku današnjeg sveta i mesto poezije i pesnika u njoj nego što to mogu, sami za sebe, jedan srpski ekonomista liberalno-tržišne orijentacije i jedan srpski pesnik koji je preboleo orijentacije!? Ako se iz njihove rasprave i ne bi rodilo ništa pažnje vredno, bar bi veliku korist imala rubrika "Pesnik u tranziciji".

Boško Mijatović

GDE JE PRAVI PROBLEM?

Ne želim da zarađujem novac, već samo želim da budem izvanredna.

Merilin Monro

Želim na početku da pohvalim mog domaćina, odličnog srpskog pesnika Miroslava Maksimovića, inače glavnog urednika ove novine, što je organizovao ovu prijateljsku razmenu mišljenja o pesnicima u tranziciji, tj. o parama i poeziji, a s pogledom na državne fondove. Budući da se on jako dobro razume u muke pesničkog sveta, a ja pomalo u pare i njihove nekad zamršene puteve, postoji šansa da ponešto razjasnimo i sebi i čitaocima, ili, bar, da se lepo zabavimo.

Tema je, ako sam dobro razumeo, da li i kako država treba da pomaže pesnike ili poeziju i koliko važnosti ostaviti prokletom tržištu. Ja ću zastupati liberalnu stranu, a Maksimović onu drugu. (Nadam se da se nadalje neće baviti mnome, kao u prvom nastavku, već da će se okrenuti svojim stavovima i argumentovati ih.)

U ovoj seriji imam nameru da branim sledeća tri stava, a za koje mislim da su odlučujuća za našu diskusiju o državnom finansiranju poezije (ili lepe umetnosti u celini). Prvi: ne postoji nešto što nazivaju surovo tržište, već samo to da ljudi nešto cene ili ne cene i hoće ili neće da kupe. Drugi: država ne može valjano da vrednuje umetnost i umetnike, pa obično veći deo novca koga utroši na umetnost ode na loše projekte. I treći: ni za kvalitet poezije uopšte nije dobro da pesnici dobijaju pare iz državnih fondova.

Današnji nastavak posvetiću prvom stavu, odgovarajući na pitanje koje Maksimović smatra fundamentalnim: ' da li nam je poezija potrebna i ako se ne može dokazati na tržištu?', koje je 'surovo'.

Prvo o tzv. tržištu. Tržište uopšte nije nekakva mašina, nekakav mehanizam koji posreduje između kupaca i prodavaca ili pesnika i čitalaca i muči ljude pošto je podlo podešen od strane zle države ili ekonomista liberalne orijentacije. Prosto, tržište predstavlja slobodu ugovaranja kupovine i prodaje između zainteresovanih strana. Jedan hoće da kupi cipele, hleb ili zbirku poezije, a drugi da ih prodaju, pa se dogovore ili se ne dogovore. Znači, radi se o slobodnoj interakciji ljudi u slobodnom ambijentu, a ne o nekakvoj surovoj mašini koja uništava pesnike, nalik na onu Čaplinovu u Velikom diktatoru.

Ovim želim da podvučem da nije neko imaginarno tržište krivo za eventualne muke pesnika, već da, jednostavno, ljudi izgleda slabo kupuju poeziju, slabo iz ugla pesnika, i da u tom grmu leži problem i pesnika i poezije. Ali, ni Maksimović ni drugi kritičari tržišta izgleda ne smeju da na pravi način imenuju problem – narod neće da kupuje – nego ga zaobilaze dajući mu drugo ime i grdeći impersonalno tržište. Valjda im nekako nezgodno da optuže svoj sopstveni narod – da kažu da je primitivan i neuk, da mu umetnost nije bliska duši – verovatno i stoga što to nije oportuno u ovim demokratskim vremenima.

Ideja da pojedinci ne znaju šta je dobro i da neko van celokupne čitalačke publike treba da priskoči u pomoć dobroj poeziji poseduje izrazit paternalistički sadržaj, koji meni baš nije blizak. Tu se veruje da neko, bio pojedinac ili grupica ljudi, treba da uzme pesmometar i, u ime svih, izmeri vrednost poezije i tako određene 'prave vrednosti' nametne svima kao obaveznu lektiru. Ja se nešto ne sećam da su takve komisije otkrile ili učinile velikim Dantea, Šekspira, Njegoša ili samog Maksimovića, već obično minorne pesnike čiji je boravak u školskoj lektiri bio kratkotrajan.

Da se vratim na Maksimovićevo pitanje kontrapitanjem: ko smo mi – on ili ja – pa da kažemo da nam jedan deo poezije (onaj koji ne nalazi čitaoce) treba ili ne treba? U čije se to ime govori: celog društva, države, elite, pesnika ili u sopstveno? Ja se ne usuđujem da na to bilo šta kažem, već i dalje mislim da ljudi, pojedinci, ljubitelji poezije treba da ocene koliko im je poezija potrebna i koja. U tome mogu da im pomognu škole, kritičari, mediji, izdavačke kuće itd. Ja nekako verujem da stvari uglavnom dođu na svoje mesto i da prava umetnost i pravi umetnici uvek na kraju steknu zasluženu slavu. Ako ne odmah, a onda u budućnosti. Kao Van Gog, koji za života praktično ništa nije prodao, ali mu to nije smetalo da ubrzo po smrti postane jedan od najvećih. Ali, i u sadašnjosti neki umetnici, čak i pesnici, prolaze vrlo dobro: na primer, tiraži Bećkovićevih i Simovićevih zbirki su prilični, što govori da ih mnogi građani cene i vole, pa i kupuju. Mislim i da se dobro prodaju stihovi DIS-a, Dučića, Desanke, Miljkovića i ostalih klasika, što nije za zanemarivanje. (Baš me interesuje šta Maksimović misli da je razlog da mnogi savremeni pesnici nemaju takvu prođu: samo neukost naroda ili postoje i drugi uzroci?)

Maksimović je pokušao da ocrni sadašnje vreme, a verovatno i da objasni potrebu pesnika za novcem, uz pomoć citata Crnjanskog, gde ovaj kaže da je danas novac najvažniji i da se njime meri ljudska sreća. Tako pesnici misle oduvek, dragi Maksimoviću, kao Ovidije pre dve hiljade godina: 'Danas ništa nije važno osim novca: bogatstvo donosi počasti i prijateljstva; siromašan čovek je svugde na niskim granama'. Ipak, nije sve u parama, kako na početku lepo reče Merilin Monro.

Miroslav Maksimović

VUK I ZEKA TRGUJU

Novac kvari ljude, ali smiruje živce

Anonimni srpski biznismen

U prethodnom tekstu u ovoj rubrici, Boško Mijatović mi je prebacio da sam se bavio njime a ne argumentacijom vlastitih stavova. To je tačno utoliko što sam izjavio da je on jedan od najboljih srpskih ekonomista (to sam čuo od drugih ekonomista) i, uz to, obrazovan, pismen i umetnosti sklon čovek (to sam zaključio sam). Na tu smelost, odmah mi je, opreznije, uzvratio kvalifikacijom „odličan srpski pesnik“ (ako to nije čuo od drugih, valjda će sad drugi čuti od njega). Pošto smo se tako izopisivali i utvrdili, jedan drugom, pozicije na „tržištu“ ove polemike, slažem se da odmah stanemo za svoje tezge (kako lako savremeni pesnici „padaju“ na rekvizite tržišta, dovoljno je da se upotrebe prave reči): on za liberalno-tržišnu, bogato osvetljenu, šljašteću, modernu i popularnu, sa mnoštvom posetilaca (od kojih većina odatle odlazi gladna, ali su zato oni siti – baš siti), a ja za malu, nikakvu, zastarelu, polumračnu tezgu poezije, na koju svrati tek svaki petstoti prolaznik.

Pošto on sa te svoje tezgurine (ili tezgetine) – moj greh je što sam se u prethodnom tekstu drznuo da je najopštije, ali amaterski, svojim rečima, opišem – teško može kako valja da primeti ovu moju tezgicu, pokušao sam da mu skrenem pažnju pitanjem: da li je poezija potrebna i ako se ne može dokazati na tržištu? Mijatović je, kao pravi polemičar, odgovor izbegao kontrapitanjem: ko smo mi – on ili ja – pa da kažemo da nam jedan deo poezije treba ili ne treba? Možda bismo nas dvojica – kakvi god da smo – i mogli da delimo poeziju na ovakvu i onakvu, i pesnike na ovakve i onakve (verovatno bolje nego što bi to umelo tržište), ali čak i da to želimo, pitanje da li je jedan deo (!) poezije „tržišan“ a drugi nije je sporedno – hajde da prvo raščistimo ona glavna pitanja sudbine poezije u dobu tranzicije. A jedno od glavnih je već pomenuto, a sada ću ga ponoviti malo drukčije: može li tržište da odredi sudbinu poezije, i da li je ono taj dugo traženi fini instrument kojim će ljudi ubuduće vrednovati poeziju (a podrazumeva se umetnost uopšte)? U nastavku polemike, pokušaću na to pitanje da odgovorim, a voleo bih i da Mijatović, iz svog ugla, opiše blagotvorno dejstvo tržišta na poeziju.

Pri tom obećavam da neću idealizovati ni poeziju ni pesnike, niti ću nipodaštavati „prokleto“ tržište (kako li je samo Mijatović iz mog opisa uspeo da izvuče taj pridev, vidi se da u njemu čuči pesnička duša). A Mijatovića molim da od tranzicionog tržišta ne pravi bajku: „ljudi nešto cene ili ne cene i hoće ili neće da kupe“. U načelu i u bajci, Vuk i Zeka mogu lepo da trguju po šumi, veselo, na opštu polzu, mogu čak i da ćaskaju, kao da nisu vuk i zec, ali u divnoj šumskoj stvarnosti uvek će Vuk progutati Zeku – ne zato što je pametniji, talentovaniji, obrazovaniji, vredniji, lepši, nego zato što ima veće zube, veću i jaču čeljust i mišiće (kojim li ih je neverovatnim tržišnim sposobnostima stekao). I druga molba: u ovoj temi, državu ne možemo mimoići, ali da probamo da je, bar na početku, previše ne isturamo u prvi plan. Znam da se liberalni ekonomisti na pomen države uvek hvataju za verbalni pištolj, i pucaju na tog gušitelja slobode. Ali država u tranziciji, bar ova srpska, ne može se opisati kao sređena i skladna tvorevina jednog društva, tako da je pucanje u nju više izbegavanje pravih meta nego pogađanje cilja. Inače, ma šta nas dvojica o njoj mislili, država je valjda nastala iz potrebe ljudi da svoje odnose uređuju drukčije nego što se uređuju u (tobož slobodnoj) tržišnoj šumi.

P.S. U prethodnom tekstu upotrebio sam, kao moto, citat iz Romana o Londonu Miloša Crnjanskog, a Mijatović je, odmah zatim, u moto stavio reči Merilin Monro. Pošto i ona misli slično meni (možda je to slučaj i sa Mijatovićem, samo neće odmah da prizna), ja sam ovde odlučio da uzmem davni predtranzicioni srpski citat, da bih njime podržao suprotno stanovište. Što nikako ne može Crnjanski, a čak, izgleda, ni Merilin Monro, može jedan uspešan „poslovni čovek“.

Boško Mijatović

NEKA CVETA STOTINU CVETOVA

U jednom trenutku je ovoj polemici Miroslava Maksmovića i moje malenkosti pretilo da zapadne u krizu. Naime, ja sam započeo priču o odnosu države i poezije, a s pogledom na pare, ali se mom oponentu ta tema izgleda nije svidela, pa je zatražio da se okrenemo drugoj i pitao me može li tržište da odredi sudbinu poezije i može li se njime vrednovati poezija. Iako bih se ja radije držao teme koja mi je bliža, ipak poštujem činjenicu da je on glavni urednik ove novine i da može da me ukine jednim potezom, pa se pokoravam i okrećem njegovim mudrim pitanjima.

Sam Maksimović slikovito iznosi svoj (negativan) stav prema tržištu kroz kontrast Vuka (tržišta) i Zeke (poezije). Zeka će, kaže Maksimović, neminovno stradati od te krvožedne životinje. Ali, da li je ova alegorija valjana? Naravno da nije. Prvo, radi se o logičkoj grešci zvanoj neispravna analogija, jer se uzima, a bez dokazivanja, da je odnos tržišta i pesnika jednak odnosu vuka i zeca u šumi. U poeziji je takav slobodan postupak verovatno na mestu, ali u ozbiljnoj polemici teško prolazi. Drugo, tržište ipak nije krvožedni vuk. Kako sam već pokušao da uverim svog oponenta, tržište poezije nije ni opasna mašina, niti zlo biće po sebi, već mesto gde se susreću pesnici, izdavači i ljubitelja poezije, pa se zbirke pesama kupe ili ne kupe. Tu niko nije krvožedno raspoložen prema pesnicima već samo blagonaklono, a činjenica da ljubitelji poezije nekada ne kupe ono što se nudi na prodaju nikako nije izraz njihove zverinje ćudi ili podli udarac u osetljivo mesto poezije.

Nije valjda da Maksimović ima problema sa ljubiteljima poezije, pa da bi ih radije zaobišao – ako se može. Donekle bih razumeo takav stav: čitaoci teško vade novčanik iz džepa, ne trude se da razumeju složenije pesme, slabo razaznaju prave vrednosti i drže se klasika ili pomodnih nazovi veličina, gnjave pesnike na književnim večerima, više vole debela prozna dela i slično.

Ja mislim da je tržište važno za poeziju. Ono povezuje pesnike i čitaoce (trebaju li pesnicima čitaoci?), ono donosi prihode pesnicima (nekada veće, nekada manje), ono oslobađa pesnika zavisnosti od politike i države i depolitizuje poeziju, ono 'širi kulturu' u narodu i slično. Na taj način tržište deluje podsticajno i vodi širenju umetničke kreativnosti, slično kao u drugim poslovima. Da bi uspeo, što donosi i čitaoce i novac, pesnik mora dati sve od sebe, bez foliranja i prenemaganja. Kako to isto, samo znatno oštrije reče Tomas Bernhard: ' Nikakva podr š ka umetni č kom radu ! On mora sam sebe izdržavati. Ne treba subvencionisati ni velike institucije. Tu bi trebalo da deluje trgovački princip „opstani ili umri“. Zato je ovde i došao kraj svakoj umetnosti, zato što sve ima podršku. Ne bi bilo moguće da se prave takve budalaštine koje ljudi prave da se iza toga ne kriju subvencije koje su ih potpuno uništile… Ja mladom umetniku ne bih dao ni 10 šilinga, apsolutno ništa! Neka uradi šta zna, pa će ili uspeti ili neće. Tako sam i ja. '

Na drugo Maksimovićevo pitanje – da li tržište može da bude vrednosni metar poezije – odgovoriću sa „uglavnom ne“. Zaista ne verujem da ono, tj. prodati tiraži, odlučujuće govore o poetskim vrednostima. Znam i sam da dobra prodaja može značiti povlađivanje trenutnoj modi ili niskim ukusima (mada je poezija glavnom pošteđena kiča) ili biti rezultat dobre reklame ili trgovačke veštine izdavača i pesnika. A za valjanu ocenu nečije poezije verovatno je presudan činilac vreme, tokom koga će pesnici, kritičari, čitaoci, antologičari, mediji i svi drugi zainteresovani stvoriti, uz pomoć duha vremena, pouzdaniju procenu nečije poezije, zanemarujući tekuću modu i držeći se trajnijih vrednosti. Čak je i Šekspir čekao do XIX veka da postane genije.

Priznajući da tržište i čitaoci nisu sjajni kao definitivni merioci vrednosti poezije, ja se, ipak, pitam ima li mnogo boljeg i pouzdanijeg za savremenu poeziju, znači onu skoro napisanu i skoro objavljenu? Jesu li to kritičari, često oslonjeni na prevaziđene estetske teorije, ili sami pesnici i onda kada ne čitaju pesme svojih kolega? Ja nekako verujem da je mišljenje ljubitelja poezije podjednako važno u tom inicijalnom talasu procene vrednosti kakvog savremenog pesnika.

Između poslednja dva sajma knjige u Srbiji je, prema podacima Narodne biblioteke, objavljeno preko četrnaest hiljada naslova! Ta izvanredna brojka jedino je mogla biti dosegnuta uz pomoć slobodnog tržišta knjige i nikako drugačije. Državna kontrola bi samo upropastila stvar.

Miroslav Maksimović

NE CVETA SVAKI CVET

NA SVAKOJ ZEMLjI

U jurnjavi za lovom, ni život ni obraz više ništa ne znače.

Borislav Pekić

Mada neki stavovi Boška Mijatovića (iz prethodnog, i ranijih tekstova) zahtevaju komentar, ili raspravu – to ostavljam za kasnije. Ovde ću se baviti osnovnim pitanjem – odnosom tržišta i poezije tj. da li tržište može (treba) da određuje sudbinu poezije – ne samo zato što sam obećao da ću izneti svoj stav o tome, nego i zato što svaka rasprava (a ne glavni urednik ovih novina) zahteva da se prvo razjasne osnovna pitanja, da bi se rasprava mogla voditi.

Prvo da vidimo kako stoje stvari u istoriji poezije. Ako je tačno da je poezija kao grana umetnosti nastala iz drevnih magijskih plemenskih obreda, onda je sigurno da se ona iz tih rituala nije izdvojila da bi uspela na tržištu (koje je i tada postojalo, mada bitno drugačije od ovog na koje Mijatović misli). Prvim pesnicima bi se više isplatilo da su ostali plemenski magovi. I tada se znalo ko bolje prolazi na tržištu. Nešto drugo, a ne tržište, dovelo je ljude do poezije i to nešto drugo, a ne tržište, održalo je mesto poezije u duhovnoj i društvenoj istoriji ljudskog roda. Ona je uspešno opstala kao oblik ljudskog samoostvarenja i prodora u slobodu, uprkos evidentno slabom uspehu na tržištu. Siguran sam da razlog nastanka svih velikih pesničkih (umetničkih) dela nije želja da se nekom nešto proda, ni želja da se zarade pare, ma koliko umetnika željnih para gledali Mijatović i ja oko sebe. Da je glavni razlog nastanka pesničkih (umetničkih) dela bila potražnja na tržištu, u kolikoj duhovnoj pustinji bismo danas živeli?

Dakle, klica poezije nije nikla (ni nicala) na njivi tržišta, ni dan danas nije njegova miljenica, mada je na tržištu, naravno, ima.

Tu situaciju nisu izbegli ni proizvođači poezije, pesnici. Malo kad je malo koji pesnik mogao pristojno živeti od prodaje svoje poezije, ali su se svi oni vekovima bavili tim tržišno uzaludnim poslom. Mnogi su (loše) živeli pored bogatih, tržišno uspešnih ljudi koji su (kao i Mijatović) znali sve o parama i mogli su ih naučiti kako se prave, ali pesnici su i dalje pravili poeziju a ne pare. Zašto je neko traćio talenat na nešto tako (tržišno) nepotrebno kao što je poezija? Zašto? Ne znam, a ne zna ni tržište. Ne zna ni Boško Mijatović, mada bi mogao da se zamisli nad činjenicom da danas može naći na tržištu plodove rada tih pesnika, a ne može plodove rada njihovih, pomenutih znam-kako-se-prave-pare savremenika. Mora da u svemu postoji neka kvaka koju liberalni ekonomisti ne primećuju.

A mi ostali, liberalne i tržišne neznalice, možemo jedino primetiti da tržište nije ni jedini, ni svemogući regulator svega i svačega. Ne bi ni valjalo da jeste. Da je tržište uspostavilo i regulisalo prijateljstvo nas dvojice, pitanje je da li bismo bili prijatelji. Ima dosta tržišno atraktivnijih prijatelja od Mijatovića i mene. Da li bi on imao ljubav svo j ih unuka, a ja svoje dece – da smo je nabavljali na tržištu? Na tržištu se sigurno može naći mnogo deda i očeva koje bi se više isplatilo voleti. Moglo bi se nabrojati dosta osnovnih čovekovih vrednosti , važnih u stvaranju ljudske civilizacije (vera, moral, ideali, karakter...) , koje nisu stvorene za tržište, mada ih tržište može pokvariti.

Namerno dajem ovakve primere da bih jače podvukao svoju osnovnu misao: tržište je koristan i efikasan instrument uspostavljanja odnosa među ljudima, veoma podsticajan (ali daleko od toga da je ono vrhunac pravednosti: neka Mijatović ponovo i tačno pročita moju priču o Vuku i Zeki, to je priča o ravnopravnosti u odnosima učesnika na tržištu, a ne priča o odnosu tržišta i poezije) – međutim, prostor njegovog delovanja nije neograničen. Ono ne može, po svojoj prirodi, da bude meritum svih ljudskih dela, i dobro je što ne može. Kao što ne može ni država. Ni bilo koja ekonomska teorija, ideologija, institucija... Gde je taj raj ljudske sreće koji je napravio automatizam tržišta? Neka mi Mijatović šapne, da trknem tamo. Možda sve što ne može da se dokaže na tržištu ni ne treba da postoji, pa ni poezija. Možda će tržište počistiti svojom gvozdenom logikom sve ljudske „dokoličarske fantazme, prazne džabalebaroške priče, utopijske izmišljotine...“ i ostaviti samo srebrenasti sjaj konzerve koka-kole na nebu, da mami tržišnom nadom? Možda. Ali Mijatović i ja valjda nećemo živeti u takvom svetu, da na licu mesta proverimo stavove iz ove polemike.

Iz ograničenog dometa mehanizama tržišta i specifičnog karaktera ljudskog dela zvanog poezija proizlazi i njihov odnos. Niti je poezija nastala zbog tržišta, niti je opstala zahvaljujući tržištu. Niti tržište može da verifikuje njenu vrednost (oko ovoga smo se , izgleda, obojica već složili). Pošto mi ja-urednik dobacuje da sam dostigao dozvoljeni obim rubrike, ja-polemičar ću za naredni broj Bestselera ostaviti nastavak ovog teksta, sa dve podteme: prvo, zašto se poezija ne može dokazati na tržištu tj. zašto pesnik po pravilu ne može zarađivati na poeziji, i drugo, koje su osobenosti današnje (i ovdašnje) situacije poezije (i to je u vezi s tržištem).

 

 

 

 

 

 

 
 
Copyright by NSPM