Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

KULTURNA POLITIKA

Kulturna politika - prenosimo NIN

   

 

Peter Handke

Uvek sam hteo da budem junak

Kada je Hajder pobedio na izborima Francuzi su se pravili ludi, kao da u Austriji uopšte nije bilo ljudi koji su glasali protiv te vlade. Tada sam u razgovoru za jedne francuske novine izjavio: “Malopre ste bombardovali Beograd, a sada biste odmah mogli da bombardujete i Beč”

Čuveni nemački novinar objavio je prošle nedelje u listu «Frankfurter rundšau» izuzetno sadržajan intervju sa Peterom Handkeom. Pisac rođen u Grifenu, u austrijskoj pokrajini Koruškoj, od 1966. godine - kada je u Frankfurtu na Majni izveden njegov komad «Psovanje publike» ("Publikumsbeschimpfung") – ubraja se u najcenjenije autore nemačkog jezika.

Njegovi pozorišni komadi, pripovetke, romani i eseji prevode se i čitaju u celom svetu. Napisao je scenarije za filmove, pravio filmove i prevodio knjige. Iako je Handke, dakle, jedan od najvećih živih pisaca na nemačkom jeziku, svako njegovo pojavljivanje u zapadnoj javnosti zahteva napomene. Tako, ovaj intervju počinje: «Razgovor sa Petrom Handkeom predstavlja iskušenje, dilemu. Čovek bi voleo da sa pesnikom priča o osvežavajućim, skrivenim finoćama njegove poezije, o dubokom osećanju prilikom traganja za pravim rečima, ili o traganju za gljivama po šumi, koje on strastveno voli da sakuplja. No, od vremena kada je on stao na stranu Slobodana Miloševića - koga je samo smrt spasila da ne bude osuđen kao ratni zločinac - nad impozantnim delom ovog umetnika reči nadvila se tamna senka.»

To ide i ispred intervjua koji potpisuje Andre Miler, koji već trideset godina potpisuje izuzetne intervjue i koji je intervjuisao gotovo sve značajne pisce nemačkog govornog područja, ali i druge poznate ličnosti iz sveta kulture i politike, kako iz Nemačke tako i iz sveta. Dovoljno je samo da spomenemo nekoliko imena: Salman Ruždi, Leni Rifenštal, Elfride Jelinek, Plasido Domingo, Jerg Hajder, Ingmar Bergman, Klaus Pajman, Sofija Loren, Alberto Moravija, Rajner Fazbinder, Ernst Jinger... (Razgovore sa poznatim ličnostima Miler je objavio kao knjigu. André Müller: "Über die Fragen hinaus, Gespräche mit Schriftstellern", dtv, 1998). Ovo je njegov četvrti razgovor sa Petrom Handkeom.

»Da sednemo u baštu», predložio mi je blago. Ulazna kapija njegove kuće obojena je u plavo. On se već pomalo trese, lice mu je izborano. Deluje kao ostareli mladić. Nosi farmerke i hoda bos, a lice mu je preplanulo od sunca. Već šesnaest godina živi u pariskom predgrađu Šavil. Okružen je bučnim susedima, živi povučeno, gotovo skromno. Svakodnevno šeta po šumi. To deluje umirujuće na njega. Šuma počinje odmah iza njegove kuće i prostire se sve do Versaja.

Dok pokazuje prostorije svoje jednospratne kuće, priča mi da je postao vernik Srpske pravoslavne crkve. Prešao je u pravoslavlje. Koji put ode na liturgiju u Pariz. Sa ponosom mi u bašti pokazuje lešnik, koji je sam posadio a već je prerastao krov kuće. Dugo u sobama nije bilo nikog ko bi ih pospremio. Njegova druga žena, francuska glumica Sofija Semen stanuje sa kćerkom Leokadijom u centru Pariza. «Svakodnevno se čujemo telefonom ili se nađemo u nekom restoranu da zajedno ručamo», kaže Handke.

A šta je sa ljubavnicama? Već dugo se time ne bavi. Njegova poslednja ljubavnica bila je Katja Flint, a to je bilo pre mnogo godina. «Seksualni nagoni s godinama slabe, na sreću», objašnjava. Handke stavlja na sto vrč sa vodom. Iscedio je jedan limun u vrč. Posle je doneo belo vino na sto.

Temu «Jugoslavija» smo apsolvirali. Handke je nastavio opušteno, gotov vedro da ćaska o svom starom «neprijatelju» Marselu Rajh-Ranickom, koga mnogi smatraju papom među nemačkim književnim kritičarima. Već decenijama Ranicki piše negativne kritike i prikaze o Handkeovim knjigama.

Handke je 1984. objavio knjigu «Učenje svetog Viktora» ("Die Lehre der Sainte-Victoire"). Tu je Ranickog uporedio sa psom kome slina curi sa očnjaka. Rajh-Ranicki ne samo da je ovim bio povređen, nego se osećao i ugroženim. Ovo može da se pročita u razgovoru koji sam vodio sa Ranickim (andremuller.com-puter.com).

Miler: Pre dvadeset godina ste planirali da starost provedete tako što ćete sagraditi starački dom u kome biste i vi stanovali i igrali karte sa prijateljima, a s vremena na vreme bacili biste pogled kroz prozor i posmatrali kako mlade devojke prolaze ulicom.

Handke: Možda je još prerano za taj plan.

Miler: U decembru slavite šezdeset i peti rođendan.

Handke: Da. Čovek se oseća... Kako se to zove? Ovde, na ovoj zemlji, primljeni smo na ograničeno vreme. Starost postavlja sve više i više pitanja. Ona je skeptična. Nisam siguran da će da bude tako vedra kako sam nekada zamišljao.

Miler: Za mnoge ste vi - od trenutka kada ste se zauzeli za jugoslovenskog predsednika Miloševića, koji je optužen za ratne zločine - postali predmet mržnje.

Handke: Strepio sam da ćete početi tim pitanjem.

Miler: Ljudi vas na ulicu izbegavaju, prelaze na drugu stranu.

Handke: Tako je bilo neko vreme. Primao sam i uvredljiva pisma, te pisma od knjižara koji su mi saopštavali da nikada više neće da prodaju moje knjige. No, ja se ne žalim. Nalazim da je to čudno. Nikada se, međutim, nisam osećao odbačenim, prokaženim. Jednostavno sam mislio da se takve stvari događaju.

Miler: Da li ste bili i fizički napadani? Je li neko nasrnuo na vas?

Handke: Tokom poslednje promocije stigao sam i u Frankfurt. I tu sam nameravao da čitam iz svoje knjige. No, pred frankfurtskim pozorištem me je čekala grupa Bošnjaka. Dovezli su ih kako bi protestovali protiv mene. Nosili su mrtvačke sanduke. Moj lektor mi je savetovao: Nemoj da ideš u to pozorište! Ja sam, ipak, otišao. Razgovarao sam sa tim ljudima. Predložio sam im da mi ostave svoje adrese jer bih voleo da ih posetim. Ovo očigledno nisu očekivali i bili su sasvim zbunjeni.

Miler: U razgovoru za hrvatski nedeljnik «Globus» najavili ste da nameravate da napišete roman o Miloševiću.

Handke: Besmislica!

Miler: Otputovali ste u Požarevac da biste prisustvovali njegovoj sahrani. Namera vam je bila da se inspirišete atmosferom mesta gde je on rođen.

Handke: Totalna glupost! Ceo taj intervju je izmišljen. Činjenica jeste da se pojavila jedna novinarka, bila je baš zgodna. Odmah na početku razgovora postavila mi je pitanje kako sam mogao da se složim sa planom da se Dubrovnik uništi. Odgovorio sam joj: Pa, Dubrovnik nije bio uništen. Gađani su rubni delovi grada. U starom delu grada nije srušeno više od nekoliko crepova sa krova. I to je dovoljno strašno.

Miler: Što je bio istinski razlog vaše posete Miloševićevom grobu?

Handke: O tome sam već govorio i moj odgovor možete da pročitate.

Miler: Hteli ste da se pozdravite sa zemljom čiji poslednji predsednik je bio Milošević.

Handke: Upravo to.

Miler: U govoru nad njegovim grobom, kazali ste: «Čujem. Osećam. Sećam se. Zbog toga sam danas ovde prisutan, kako bih bio blizu Jugoslavije, blizu Srbije, pored Slobodana Miloševića.»

Handke: Bio sam užasnut, razjaren, kako se u medijima izveštavalo o njegovoj smrti. Morao sam da pazim, da se suzdržim da moj pritajeni bes ne izađe iz mene. Dovoljno je da se prisetim šta je, na primer, pisao Erik Fotorino. On je u međuvremenu postao izdavač «Monda». Fotorino se poslužio citatom portugalskog pesnika Fernanda Pešoe. U knjizi «Knjiga nemira» ovaj Portugalac kaže: «Kada bi srce moglo da misli, ono bi stalo.» Zaključak Fotorina: «Srce Slobodana Miloševića mora da je počelo da misli u onom trenutku kada je u zatvorskoj ćeliji Haga prestalo da kuca.» U tom trenutku, pomislio sam: upotrebiti velikog pesnika da bi se pišalo po lešu jednog čoveka, to je najstrašnije što može da se uradi. Ovakvi ljudi, koji vole da se predstavljaju kao prijatelji pesništva, zapravo su najveći neprijatelji poezije.

Miler: Da, ali...

Handke: ...nema tu «ali».

Miler: Vi sami sebe zovete prijateljem Srbije. Vaš putopis kroz tu zemlju nosi podnaslov «Pravda za Srbiju». Ali, sam je srpski narod smenio Miloševića i dobrovoljno ga je izručio Tribunalu za ratne zločine u Hagu.

Handke: On je izgubio na izborima. Izručen je u Hag i ovo ostaje večna sramota za Srbiju.

Miler: Srpska spisateljica Biljana Srbljanović tvrdi da vi nemate pojma. Milošević je organizovao ubistva članova opozicije i to usred bela dana, nasred ulice.

Handke: To ne odgovara istini. U Jugoslaviji je vladala potpuna sloboda štampe. Protiv Srbije je, međutim, sproveden privredni embargo. Tako je nastala mafija, i njene strukture. Mafija je između sebe vodila rat. Kako čovek može sve to da dovede u vezi sa Miloševićem?

Miler: Ja samo pitam.

Handke: Tvrditi tako nešto predstavlja bezobrazluk. Ta devojka je dobila zadatak od nemačkog nedeljnika «Špigl» - a ovaj list je podržavao NATO rat - da vodi dnevnik. Tu je, između ostalog, pisala - dok su bombe padale po Srbiji - da je NATO rat potpuno bezopasan. Samo tu i tamo razbije se neko staklo. Istina je, međutim, da je u NATO ratu poginulo preko hiljadu Srba. Ova žena je obična drolja u službi Zapada. Tako ja to zovem.

Miler: Ona žali što Vi niste učestvovali na beogradskom kontramitingu i što niste imali u ustima pištaljku. To bi bio znak da Srbija nije u žalosti. No, vi ste otišli na Miloševićevu sahranu i tamo ste govorili.

Handke: Znate šta, trebalo je da ona tu svoju pištaljku....

Miler: Kako, molim?

Handke: Ništa.

Miler: Zašto niste izrekli rečenicu do kraja?

Handke: Jednostavno, stavite tri tačke.

Miler: Najveći deo Srba, u međuvremenu, distancirao se od vas.

Handke: Pa, to je sasvim prirodno. U svakoj zemlji postoje ovakvi i onakvi.

Miler: Odakle vam ova informacija?

Handke: Koja?

Miler: Da Milošević nije odgovoran za smrt tih ljudi.

Handke: Pa i ja pripadam mafiji. Mene je platila srpska tajna služba.

Miler: Vi se šalite.

Handke: Ne, nimalo. Od tih para sam kupio sebi nove cipele. Sada je, ipak, vreme da prestanemo sa time! Slobodan Milošević nije bio tako veliki pokvarenjak kako ga predstavljaju. Pogledajte samo što je bivši predsednik Bosne i Hercegovine, Izetbegović, napisao u svojoj knjizi «Islamska deklaracija»! Tu on planira islamsku, od Boga stvorenu, državu. O bivšem hrvatskom predsedniku Tuđmanu, tom fašisti, postoje zabeležene i gore stvari. To su istinske bitange i hulje. Ali, njih je Zapad podržavao.

Miler: Vi tvrdite da su stvarni zločinci zapadni političari, a pre svega Hans-Ditrih Genšer, koji su svojom politikom priznavanja Slovenije i Hrvatske izazvali raspad Jugoslavije.

Handke: Da. Još uvek se razbesnim kada govorim o tome. Što se ove teme tiče, ja sam do danas još uvek vatreno zainteresovan, a na neki način sam i učesnik te drame. Ovo je prosto činjenica. Možda je to vrsta bolesti. Postoji, međutim, i gore bolesti od moje jugoslovenske bolesti.

Miler: Vaš ideal je bila socijalistička Jugoslavija, koja je ujedinila različite narode i religije.

Handke: Gotovo da bi se tako moglo reći. Volim da upotrebim reč «gotovo». U pitanju je skoro ideal kako jedna država treba da izgleda. Pa ja sam, uslovno govoreći, ipak socijalistički nastrojen. Možda uzrok leži u mom poreklu, jer moji roditelji su bili siromašni. Drugi razlog valja tražiti u austrijskoj Socijalističkoj stranci, koja mi je, kada sam bio student, dala stipendiju. Tada sam ovo shvatao gotovo kao dar. Baš sam bio bilmez, kreten.

Miler: Zaista!

Handke: Do danas mnogi uopšte ne znaju da je jugoslovenski socijalizam bio sasvim druge vrste od sovjetskog. Jugoslovenski je imao utopijski karakter. I pod Titom su počinjene mnoge nepravde. Pa, ipak je od tog sistema moglo da nastane nešto novo, dobro, da nisu prevladali ekonomski ciljevi, koji su na koncu prevagnuli. Kapitalizam je jednostavno pobedio. Ja stvarno volim kulturu srednje Evrope. Ali, od pojma srednja Evropa stvorena je politička ideja. Ovde je napravljena greška. Sada čak i mnogi Srbi žele da neprestano igraju valcer, da pripadaju toj srednjoj Evropi. Ovo je strašno. Užasno!

Miler: Pa vi ste sami kazali: «Ja volim ekonomiju.»

Handke: Ovo sam izjavio za «Noje cirher cajtung».

Miler: Da li ste postali kapitalist?

Handke: Ako vam se tako dopada... Ali, to nije istina. Sve imenice koje završavaju na «ist» ne odnose se na mene. Ja sam prijatelj glagola. Tako, čim protiv mene upotrebite neku imenicu, već ste pogrešili. Čak i reči kao «autor» ili «pisac» možete da izbrišete. Ja nisam pisac, već - ja pišem, ja sam napisao, ja ću da napišem.

Miler: U romanu «Gubitak slike» opisali ste novac kao nešto živo.

Handke: Da. Reč je o kupovini i prodaji, o promeni novca. Kada mi na kraju dana, uveče ili u pozno poslepodne, ponestane vazduha, ja se koji put prisilim da nešto kupim, recimo gumu za brisanje, nivea kremu, konac, crvenu nit...

Miler: Vi, dakle, nešto kupite, iako vam to zapravo i ne treba?

Handke: I to se dogodi. To je radnja koja me osveži, oživi, kada me spopadne melanholija.

Miler: Patite li od depresije?

Handke: Ne. Melanholija je melanholija. To je reč koju ne možete da zamenite nijednom drugom rečju. Isti je slučaj i sa ružom. Ruža je ruža.

Miler: Melanholija vas prati ceo život.

Handke: Da. Takva je moja priroda. Još kao dete hteo sam da uvek budem melanholičan. Tako sam hteo sa sednem na kamen i da nikada više ne ustanem. Ali, do sada mi to nije pošlo za rukom. To je zato jer je melanholija nešto drugo. Ona je privremena, neka vrsta kratkotrajne oduzetosti. Čovek je na neko vreme kao paralizovan.

Miler: Jeste li ikada pokušali da se sa melanholijom borite uz pomoć tableta?

Handke: Neko sam vreme uzimao lek koji se zove «tranksilijum». To mi je propisao jedan lekar iz Salcburga. Tada sam pisao knjigu «Spori povratak kući» ("Langsame Heimkehr"). Kako imam srčanu manu, tada sam se često bojao smrti. Čuo sam svoje srce kako neprestano kuca. Ovaj lek mi nije pomogao, ali je zato moja svest prestala da se time bavi. Osećao sam svoje srce, ali sam pri tome mislio da je to srce nekog drugog

Miler: Vi nemate samo srčanu manu...

Handke: Šta ja još imam?

Miler: Vi ste daltonist. Ne raspoznajete boje.

Handke: Ne raspoznajem crvenu i zelenu boju. Ostale boje zato, možda, vidim intenzivnije.

Miler: Na pijaci u Beogradu videli ste «drugu vrstu žute testenine». Ovo ste opisali tokom putovanja 1996. godine.

Handke: Da. Žuto vidim dobro.

Miler: Kako ste, međutim, mogli da vidite jagode u podnožju brda kod Srebrenice, mesta koje je doživelo najsuroviji ratni zločin posle Drugog svetskog rata?

Handke: Reč je o balkanskim jagodama, koje se naročito jarko crvene. U mojoj bašti rastu divlje jagode i moram dobro da se sagnem da bih ih video.

Miler: Opisujete testeninu i jagode i to u zemlji u kojoj se vodi rat. Zbog ovoga su vas kasnije mnogi kritikovali.

Handke: Tačno. To me je iznenadilo, začudilo. Nisam bio spreman na to. U ono vreme postojao je samo taj totalitarni novinarski jezik, koji mi ne odgovara. Uvek se govori da je pesnički jezik neprirodan, veštački. Ali, istina je da je on jedini jezik koji nije pripremljen, friziran. Poetski jezik sadrži osećaj. Tokom tog putovanja (po Srbiji, prim. prev.) imao sam - a ovo predstavlja izuzetak - nekoliko dubokih doživljaja.

Miler: Vama se ne prebacuje zbog vašeg pesništva...

Handke: Niste u pravu. Kritikuju me zbog mog opisa neobično žutih jaja ili testenine, drveća koje cveta, tamnog šumskog meda...

Miler: Mnogi su se naljutili i zbog sadržaja vašeg putopisa.

Handke: Do ovoga je došlo tek kasnije.

Miler: Možda je trebalo da vi...

Handke: Hoćete da mi sada date neki savet?

Miler: ...da je trebalo da pišete o strahotama.

Handke: Ne prihvatam nikakve savete koje sam nisam tražio.

Miler: Još 1979. godine, prilikom dodele nagrade «Franc Kafka», rekli ste u svom govoru: «Ja sam okrenut ka lepoti, do koje dolazim trudeći se da uz pomoć forme stignem do moje istine. Lepota je tako potresna i do nje se dolazi preko potresnosti.»

Handke: Vidite, u mojim govorima spominjao sam koji put moje planove, dakle, govorio sam programski. Sada ne bih više tako govorio. Drugi su bili daleko više kontradiktorni. Uzmite, na primer, Brehta. Ako se uporedim sa Brehtom, onda sam ja, kako bi u Austriji kazali, samo «bura u čaši vode», dakle, sasvim «bezazlen».

Miler: Opis lepoga predstavlja i danas vaš program.

Handke: Da, ali ono što je - problematično lepo. To mora da boli. Da li me razumete? Ako lepo ne boli, onda možemo to da kupimo. Čovek treba da u onome o čemu ja pišem, oseti postojanje, egzistenciju, život i smrt, prolaznost i neprolaznost. Što je nešto lepše, dublje i istinitije, utoliko je bolnije. Tako nas boli saznanje da mora da umremo, da jednoga dana nećemo moći da čitamo, ili da ljubimo, ili da tražimo gljive u šumi.

Miler: Možda i u zagrobnom životu postoje gljive.

Handke: Kakva glupost? Gljive na drugom svetu!

Miler: Tokom našeg poslednjeg razgovora, prozvali ste me «magarcem», «glupanom».

Handke: Drugo niste ni zaslužili.

Miler: Danas me vaše uvrede više ne pogađaju. Sada znam da ne mislite ozbiljno kad tako govorite.

Handke: Imate pravo. Ne mislim sasvim tako kako govorim. Postoji u meni nešto što može da se nazove nekom vrstom osećanja pobratimstva. Znate, pošto ja neprestano pišem, nisam u stanju da proživim i doživim taj osećaj. Ranije, dok sam imao trideset ili četrdeset godina, znao sam da povremeno budem zloban na jeziku. U ono vreme sam stvarno želeo ne da nekoga uništim, zgazim, ali sam hteo da je takav tip što dalje od mene. I kao rezultat, onda je taj drugi, sa punim pravom, poželeo da uništi mene.

Miler: O kome konkretno govorite?

Handke: Ma, ostavite sada to pitanje na miru!

Miler: Mislite na Marsela Rajh-Ranickog, vašeg «neprijatelja u Nemačkoj»?

Handke: Ja nemam neprijatelje.

Miler: U svojoj knjizi «Moja godina u pograničnoj zoni zaliva» ("Mein Jahr in der Niemandsbucht"), upravo ga tako zovete.

Handke: Ma, to je nezanimljivo! Ostavite me na miru sa tim pantalonama (na nemačkom «Knickerbocker» su pantalone koje sežu do ispod kolena, a obično ih nose izletnici; u prenesenom smislu to može da se razume i kao «malograđanin»; prim. prev.) Srećan sam da na tog bednog čoveka već duže vremena ne moram da mislim.

Miler: On misli da vi njega želite da ubijete.

Handke: Reč «ubiti» nisam nikada kazao. Istina je, međutim, da je pisac Rolf Diter Brinkman - a to je bilo nekako 1965. godine - izjavio nešto slično. Tokom jedne diskusije sa tim čovekom Brinkman je rekao da bi najviše voleo da ga strelja automatskom puškom.

Miler: Vi ste samo rekli da nećete da žalite kada Rajh-Ranicki umre.

Handke: To tvrdim i danas.

Miler: A možda će da vas on i nadživi?

Handke: A zašto i ne bi? Želim mu svako dobro.

Miler: Poznajete li ga i lično?

Handke: Kada sam poslednji put bio na Frankfurtskom sajmu knjiga, sreo sam ga. Prošao je pored mene i pitao: «Gospodine Handke, kako vam idu poslovi?» Posle toga i ja postavim to pitanje svim ljudima koje sretnem.

Miler: A to pitanje sada i ja vama postavljam.

Handke: Možete li da mi poklonite deset evra?

Miler: Prošle godine žiri književne nagrade «Hajne» dodelio vam je nagradu od pedeset hiljada evra. Onda se javila gradska skupština Diseldorfa i protestovala protiv odluke žirija. Vi ste se najpre branili.

Handke: Pa, ja sam hteo tu nagradu

Miler: Treba li vam taj novac?

Handke: Pustite me da razmislim...

Miler: U nedeljniku «Špigl» Matijas Matusek postavio je pitanje da li vi možda ipak «nemate dovoljno para».

Handke: Ovo mi laska.

Miler: Kako?

Handke: Jer je lepo kada neko gladuje, zar ne? Ali, sada da se uozbiljimo. Ja sam kao dete i mladić doživeo da znam šta znači siromaštvo. Zato strah da bih ponovo mogao da budem siromašan, u mom životu ipak igra određenu ulogu. Ne želim da nekome padnem na teret, niti mojoj ženi, a ni mom izdavaču. Ne želim da doživim sudbinu, na primer, Volfganga Kepena. Kada je Kepen prestao da piše, bio je upućen na pomoć Zigfrida Unzelda. Svaki put kada me Unzeld posetio, on se meni požalio - istina na jedan šaljiv, ali ipak zabrinuti način - kako mora da izdržava Kepena. U tom trenutku mislio sam u sebi: «Ja ovako ne želim da završim.» Zato sam sklopio životno osiguranje, tako da, kako sam navršio šezdeset godina života, primam penziju od hiljadu evra mesečno. Na taj način mogu da sprečim ono najgore - siromaštvo.

Miler: Posle skandala oko Hajneove nagrade, primili ste alternativnu nagradu od berlinskog pozorišta «Berlinski ansambl» ("Berliner Ensemble"). Tako ste, ipak, primili pedeset hiljada evra. Zašto niste taj novac zadržali za sebe?

Handke: Ovo je od samog početka bilo jasno.

Miler: Novac ste predali jednoj srpskoj enklavi na Kosovu.

Handke: Ti isti ljudi, koji su prethodno pisali kako je meni stalo samo do novčane nagrade, očevidno nisu bili nimalo postiđeni kada su čuli da sam ceo iznos poklonio. Izgleda da stid u nekim listovima, kao što je «Špigl», recimo, ne postoji, ako smem da malo promenim poslednju rečenicu u Kafkinom romanu «Proces».

Miler: I 2005. godine ste izjavili kako, «u principu», ne želite više da primite nagradu. Nikada.

Handke: Da. Tačno.

Miler: Pa, zašto ste onda prihvatili «Hajneovu» nagradu?

Handke: Verovatno sam ja zaista želeo taj novac. No, od sada ja stojim pri svojoj ranijoj odluci. Nikada više neću da prihvatim neku nagradu.

Miler: Ko zna...

Handke: Da li znate neku koju bih, ipak, prihvatio?

Miler: Nobelovu nagradu.

Handke: Slažem se, ali pod uslovom da mi se istovremeno dodeli za fiziku, za mir i za književnost. Sve tri odjednom. To bi bilo divno. Ne, šalu na stranu. Ubeđen sam da Nobelova nagrada, bar što se literature tiče, već duže vremena nema nikakvu vrednost. Najbolje da se te pare odmah predaju u ruke zadužbini Nobel kako bi mogli da proizvode oružje. Tako je, uostalom, ta zadužbina i nastala.

Miler: Vi se šalite, ali u dubini duše još uvek ste ogorčeni.

Handke: Joj, zaista?

Miler: U dnevnom listu «Frankfurter algemajne cajtung» (FAZ), Frank Širmaher odluku da vam se ipak ne dodeli «Hajneova» nagrada prokomentarisao je kao «krajnji oblik društvene demontaže» .

Handke: Da, ali «Frankfurter algemajne cajtung» su novine koje su i prouzrokovale ceo slučaj oko te nagrade. Prvo se list zauzeo da mi se nagrada ne dodeli, a zatim su se povukli iz hajke protiv mene, praveći se da nemaju veze sa tom odlukom i izigravajući demokratiju. Moj prijatelj, izdavač Mihael Kriger, nedavno mi je rekao: «Ove novine žele da su uvek u pravu...»

Miler: Kao i vi!

Handke (uzima svoju kašiku sa stola i izgledalo je da će je baciti prema meni, a onda ju je, ipak, ponovo vratio na sto): Time sam želeo da kažem ovo - taj list hoće da je uvek u pravu a pri tome čine jednu nepravdu za drugom.

Miler: Protiv vas su naročito bili «zeleni» i oni su žestoko protestovali da vam se dodeli «Hajneova» nagrada.

Handke: Naravno, jer oni nemaju nikakvu kulturu. Niko od njih ništa ne čita, gotovo niko. Ili čitaju «strateški». Postoje, naime, ljudi koji čitaju knjigu i, tek što su je pročitali, ona je nestala. Prema njima, izgleda kao da čitanje služi samo sklanjanju, «odstranjivanju» knjige.

Miler: U razgovoru za austrijski list "News" na svoj način ste protumačili jednu Brehtovu rečenicu: «Majčino krilo je još plodno i iz njega on gmiže». Vi ste onda prokomentarisali: „Oni koji danas gmižu nisu radikalni desničari, već «zeleni» i to «tipa saveznog kancelara i ministra za bombardovanje.» Mislili ste na Gerharda Šredera i Jošku Fišera.

Handke: To sam uradio zato jer su mediji Miloševića uporedili sa Hitlerom, te su govorili o «srpskim koncentracionim logorima». Istorija se, međutim, ne ponavlja. Odvratne stvari uvek poprimaju nove oblike. Plodno majčino krilo ne rađa uvek iste ljude. Danas su užasne stvari upakovane u nežne, slatke i humanitarne reči. Strava voli danas da neprestano upotrebljava reč «demokratija» ili lepu reč «zeleno». Ovo sam pokušao da kažem u tom razgovoru.

Miler: Osećate li da ste pogrešno shvaćeni?

Handke: Nije u pitanju samo nerazumevanje. To je...

Miler: Mržnja?

Handke: Da. Pesnike već duže vremena mrze.

Miler: To bi moglo lepo da zvuči kao zaključna reč u našem razgovoru.

Handke: Hoćete li da popijete sa mnom čašu vina?

Miler: Hteo bih da vam ispričam o još jednom mom doživljaju u veze sa «neprijateljem u Nemačkoj», o kome ste malopre govorili.

Handke: U međuvremenu ja mogu da slušam kako vetar duva.

Miler: Pre nekoliko godina razgovarao sam sa Marselom Rajh-Ranickim. Imao sam utisak da je sve vreme čekao da mu postavim jedno određeno pitanje. No, nije bio nametljiv i nije me prekidao. Tek na kraju našeg intervjua, iz njega je provalila bujica. Rekao mi je: «U Nemačkoj me mnogi mrze jer sam Jevrejin. Okružen sam antisemitima.» Verovatno i vas ubraja u te ljude.

Handke: Da li ste završili svoju rečenicu?

Miler: Ne. Hteo sam samo da kažem kako je besmisleno da se vi optužite za antisemitizam.

Handke: Naravno.

Miler: U romanu «Kinez prepun bola», junak vaše knjige ubija neonacistu, jer on po stablima sprejom crta kukaste krstove. Vi u tom delu pišete: «Ovaj znak predstavlja rugobu i jeste razlog svih mojih melanholija.»

Handke: Da. Genocid nad Jevrejima predstavlja osnovni, dubok šok mog života. Hoću da vam ispričam nešto što je povezano sa doživljajem s onim čovekom...

Miler: Mislite na Rajh-Ranickog...

Handke: ...i ima dosta sličnosti. Kratko posle objavljivanja mojih knjiga o Jugoslaviji, vlast u Austriji na izborima osvojile su dve političke stranke: krajnje desna Hajderova partija i konzervativna Austrijska narodna stranka. U Francuskoj, gde već duže vremena živim, odjednom je izbilo na površinu staro neprijateljstvo prema Austriji. Postoje neprijateljstva među narodima koja traju vekovima. U ovom slučaju u Francuskoj su svoje neprijateljstvo prema austrijskoj vladi preneli na ceo austrijski narod. Francuzi se prave ludi, kao da u Austriji nije uopšte bilo ljudi koji su glasali protiv ove vlade. Tada sam u razgovoru za jedne francuske novine izjavio: «Malopre ste bombardovali Beograd, a sada bi odmah mogli da bombardujete i Beč.» U tom trenutku sam, dakle, postao austrijski patriota. Ali, između patriotizma i nacionalizma postoji razlika. Patriota reaguje samo ako je njegova zemlja napadnuta.

Miler: Reagovali ste na vama svojstven, ironičan način.

Handke: Ne. Iz mene je progovorio izvestan gnev. U sebi sam mislio: Ovi usrani Francuzi pojma nemaju ni o čemu. Nijedan evropski narod ne zna tako malo kao Francuzi, sem, razume se, nekih izuzetaka. U tom momentu sam osetio da ja kao Austrijanac nosim u sebi i jednu patriotsku crtu. Posle toga su mi, međutim, prebacili da sam saveznik Jerga Hajdera. A to je isto tako smešno kao kad me neko smatra antisemitom.

Miler: Ma šta vi, dakle, izjavili, uvek sve ispadne na vašu štetu.

Handke: Da, to je čudno.

Miler: Zbog čega vi verujete da je Ginteru Grasu - što se prodaja njegovih knjiga tiče - pre pomoglo nego odmoglo kada je priznao da je kao mladić služio u SS-jedinici?

Handke: Na ovo pitanje vi morate da odgovorite

Miler: Grasov način priznanja označili ste kao «samouveren», jer veruje da samo on ima pravo. A okarakterisali ste ga i kao «sramotu za literaturu».

Handke: Tačno. Ali ja sam nekad gajio velike simpatije prema njemu. Sa trideset godina Gras je bio genijalan, a ja to nikad nisam bio. Velika je retkost da neko tako u letu ume da opiše svet. Moglo bi da se kaže da svet leti ka njemu. Posle toga, međutim, on je taj svoj prvi let samo ponavljao. A ovo je gore nego da je prestao da piše. On se nikada nije promenio. Umetnik je pravi čovek samo kada možemo, na osnovu njegovog dela, da prepoznamo kako život prolazi i menja se. Umetnik mora da prođe kroz tri, četiri mukotrpne promene. Na primeru Getea ovu pojavu možemo dobro da proučimo. Kod Grasa čovek nema šta da studira. Blagodareći njegovom brzom uspehu u Nemačkoj, on je postao službena ličnost. Posle toga nije ništa drugo radio, već je neprestano imitirao samog sebe.

Miler: Ovu opasnost vi ste izbegli.

Handke: Da, ja sam ovo izbegao. Nisam javna ličnost. Ja sam idiot, ali u grčkom smislu ove reči. Dakle, ja sam čovek koji se ne bavi politikom, koji ne pripada javnosti. Nikako da nađem meru kako da se ponašam prema svojoj egzistenciji kao pisca, iako je uspeh i mene odavno razmazio. I ja sam se zbog toga skoro osećao krivim. U pismu pesniku Nikolasu Bornu upotrebio sam reč «izvinjenje». Kada sam prvi put, prilikom promocije moje knjige, primio hiljadu maraka, gotovo sam se stideo.

Miler: Niste oholi.

Handke: Ne, ja umem da budem za kratko vreme opasno nadmen. Ranije sam znao da patim od manije veličine i umišljao sam da sam nešto sasvim neponovljivo. Tako sam poznatom glumcu Brunu Gancu jednom zgodom kazao: «Ja sam veliki pisac.» Odmah sam bio kažnjen, jer sam posle toga skoro izgubio jezik. Jednim rečju, veoma sam brzo bio zbog toga kažnjen.

Miler: Vaš poslednji pozorišni komad zove se «Tragovi zalutalog» ("Spuren der Verirrten"). Tu stoji i ova misao: «Uvek sam hteo da budem junak... I što sam postao? Čovek koji voli da se bije, ali koji ne može ni da udari. Ubica koji je suviše plah da ubije. Pobesneli čovek koji nikome ne smeta, ludak, kržljavac, savršeno bezopasna svađalica.»

Handke: Da, to su preterivanja. Čovek kao pisac mora da preteruje. To postaje laka hrana, koja se onda upotrebi protiv autora i to od strane nekih novinara.

Miler: Vi niste hteli da budete heroj?

Handke: Pa, prirodno je da sam uvek hteo da budem junak.

Miler: «Nisam li ja čovek koji sam sebe obožava?», pitate se u autobiografskom delu «Moja godina u pograničnom zalivu».

Handke: To nije autobiografska knjiga. To je epsko delo. A svaka epska pojava predstavlja igru koja se širi, a istovremeno i sužava. Ja nisam Homer. Nisam napisao «Odiseju» i «Troju». Ja mogu da pišem samo problematične stvari, koje su na svoj način napete ili da pripovedam o eposu mira. Da li me razumete? Jednom sam napisao komad koji se zove «O selima». Tu stoji jedna savršeno glupa rečenica: «Večan mir je moguć.» S jedne strane, u pitanju je potpuno idiotska rečenica, a sa druge strane, uvek se ponovo vraćam ovoj rečnici. Ona mi je potrebna. Nekako je doletela do mene iz tame, kao neki plod koji me hrani. Istina je, zapravo, da čovek ne može ovakvu rečenicu da izgovori, a ja sam je samo jednom kazao. Moj način pisanja nije direktan, već je zaobilazan. Ja sam čovek koji neprestano savladava krivine. Skoro da sam tip koji druge gura, ruši. Pravim veliku zaobilaznicu oko misli koju želim da izrazim, jer znam da ne može da se kaže tako kako bih hteo da kažem. No, ja sam jednom, eto, ipak i tako kazao.

Miler: Kao uteha?

Handke: Ne, za Boga miloga! Reč «uteha» uopšte ne volim. Književnost nema baš nikakve veze sa utehom. Ta rečenica mi je prosto doletela. Nedavno sam hodao bečkom ulicom Marijahilfe i evo što mi se dogodilo. Bilo je rano jutro i odjednom sam pomislio kako su svi ljudi koji prolaze pored mene i idu mi u susret - lepi. Oni imaju lepe oči. U pitanju je isto takva glupost, kao i ona rečenica o večnom miru. No, ta mi je rečenica prosto pala na pamet. Samo takve pojave su važne u literaturi. Sve ostalo je samo hir.

Miler: Govorite tako odlučno, nepomirljivo, bezuslovno.

Handke: Hoćete da me izazivate, peckate?

Miler: Kada se sa vama razgovara, čovek se uvek boji da ne kaže nešto pogrešno.

Handke: Pa, nadam se da je tako! Istina je da sam ja čovek koji je lako razdražljiv. Moja razdražljivost čini me ljutim. Ovo može da ide do prezira. Sa druge strane, ova osobina čini me otvorenim za lepo, koje drugi možda ne vide.

Miler: U intervjuu sa Petrom Hamom izjavili ste kako dobar pisac mora da bude i dobar čovek.

Handke: To je istina. Ili, bolje da kažem ovako: pisac mora da čini dobra dela. On ne mora da bezuslovno čini dobra dela. Ali mora da čini dobro, kao što nam neka pojava ili stvar čini dobro. Moj ideal jeste da činim dobra dela.

Miler: Ali, vi to ne postižete.

Handke: Nije tačno. Da, činim dobra dela, to je moje zanimanje.

Miler: Ja nikada ne bih mogao da kažem šta je za druge dobro.

Handke: Ne govorim o Vama. Ta, vi ne radite dobro...

Miler: Smem da se nasmejem?

Handke: Vi ste jedna ništarija.

Miler: Mene čudi da vas smatraju čovekom koji nema smisao za humor.

Handke: Mene takođe. Jer zaista nije istina da ja ne umem da se šalim. Tačno je i to da nisam baš neki duhoviti čovek. Pa, to bi bilo strašno. Pravi humor je onaj koji je samo prateća pojava tragedija, ali i očaja. Kada je humor samo humor, tada postajem smrtno tužan.

Miler: Vi volite da živite?

Handke: O, da!

Miler: Uvek?

Handke: Kada imam osećaj da živim, tada volim da živim. Da čovek živi, to je prosto dužnost. Barem ja tako verujem.

Miler: Da li biste voleli da živite večno?

Handke: Zašto ne, ali pod uslovom da razum, vid i snovi ostanu prisutni, zdravi. Zašto ne? Čovek samo ne bi smeo da se time stvarno opterećuje, kao što ne valja da se muči pitanjem šta će biti posle ovog života. Poslednji, poljski papa je umro pred medijima, javno. U tom trenutku sam pomislio da je taj papa iznenađen bolešću i smrću. Kod njega sam osetio da on ne veruje u život posle smrti i da posle smrti nema ničeg. No, kod drugih ljudi taj osećaj može da bude drugačiji. Mi nestajemo u plavom, crvenom ili zelenom. Sam đavo zna...

Miler: Kako biste hteli da umrete?

Handke: Ovo mogu da vam sasvim jasno odgovorim: ili za pisaćim stolom, držeći olovku u ruci, dakle, da pišem, ili tokom akcije, kada pokušavam da nekoga spasim. Da ga, na primer, izvučem iz vatre, kada gori kuća.

Prevod sa nemačkog: Nikola Živković

 

 

 

 
 
Copyright by NSPM