Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi

Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru

Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet

Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete

 

 

KULTURNA POLITIKA

Kulturna politika

   

 

Jovana Papan

Novogodišnji TV program: prva i druga muzika

Kako iz nekog razloga svi u najluđoj noći obavezno očekuju da se najluđe provedu, tako se i od novogodišnjeg programa uvek nekako očekivalo nešto uzbudljivo i vanserijsko. Zato se uvek na kraju, kad se konačno stiša uzbuđenje i petarde prestanu da traumiraju sirote kućne ljubimce, počne sa svođenjem utisaka o minulom TV programu, što u društvu, što preko raznih medija.

No, kako je iskustvo proteklih decenija pokazalo da se svake Nove godine televizijske stanice nekako srozavaju sve više i više, teško da je još iko ovu, sveže pretrpljenu najluđu noć iščekivao ispred ekrana sa naivnim nestrpljenjem i entuzijazmom. Dok su se prethodnih godina TV stanice (bar na rečima) “ubijale” od truda da nam dokažu kako su dale sve od sebe da program bude kvalitetniji i zabavniji nego ikada, ove godine kao da se izgubila i svaka potreba za praznim obećanjima, pa niko nije ni pokušao da nas ubedi da se trudio.

Bajato pa podgrejano

Ideja da ne treba trošiti previše para na novogodišnji program očigledno je ujedinila sve domaće televizije, a pošto je program zbog toga tako malo odudarao od onog običnog, svakodnevnog, gotovo jedini komentar koji se ove godine mogao čuti bio je onaj uobičajeni: “Opet ništa na TV-u!” Što nikako ne mora da bude negativna stvar – ako se nastupa bez prevelikih ambicija, verovatnije je da će proći bez previše brukanja idiotskim skečevima ili neuspelim skrivenim kamerama (osim na onim kanalima koje takav program redovno “uzgajaju” iz čiste ljubavi). Znači – bez mnogo razočaranja i neprijatnih iznenađenja za one koji su želeli bar jedno poludostojanstveno novogodišnje veče u porodičnoj atmosferi.

Sa začuđujuće malo filmskih premijera, koje su ranijih godina vadile stvar, ali sa mnogo bajatih filmova na najplaćenijoj televiziji (RTS) – od onih sa Merilin Monro, do domaćih repriza Zdravka Šotre i kompletnog serijala Zorana Čalića (Lude godine › Žikina dinastija). Televizija B92 takođe se izvukla jeftino – u udarnom terminu posle ponoćnog čestitanja emitovan je “Laf u srcu” Miće Miloševića, a sledećih noći, na jed i očaj Danice Drašković, Prle i Tihi su opet iz potaje oslobađali Beograd, još jednom kvareći mladež i podmuklo šireći komunističku propagandu. U svakom slučaju, dobro je došlo još jednom se podsetiti kako je i najbanalniji scenario nekada bilo moguće odglumiti sasvim korektno i uverljivo.

Nacionalna televizija Avala je dosta nepretenciozno koncipirala svoj prvi novogodišnji program – na već hiljadu puta emitovanom, ali i dalje gledljivom britanskom humoru (“Alo, alo”, “Monti Pajton”, “Mućke”, Dejv Alen, “Apsolutno fantastične”) i verovatno će neki grafikon gledanosti pokazati da je to mnogima prijalo – ipak je lakše smejati se i po hiljaditi put jednoj dobroj fori, nego se i samo jednom postideti gledajući nečiji imbecilni pokušaj.

Treba još pomenuti i TV Metropolis, koja je svojim gledaocima pružila nekoliko sati “antinovogodišnjeg” programa pod vođstvom Isidore Bjelice, namenjenog svim onim subverzivcima koji su baš iz inata celom svetu odlučili da se ove večeri loše provedu.

Za neoprane i za čiste uši

Muzički program, ta čarobna novogodišnja formula za držanje pažnje gledalaca nacvrckanih lozom, pelinkovcem ili bjanko martinijem i pogleda i ruku uronjenih u tanjire sa ruskom, vegetarijanskom ili indonežanskom salatom, pružio je još jednom priliku televizijama da se svrstaju, pokažu svoje društveno-političko opredeljenje i profilišu svoje ciljne grupe gledalaca. Glavna podela na “narodnjačke” i “građanske” ili “populističke” i “elitističke” televizije bila je najviše po kriterijumu – folk (folk–pop)/sve ostalo. RTS i Pink, kako se i moglo očekivati, upustile su se u tradicionalno narodnjačenje (uz po koji zabavnjački izlet), mada je glavni favorit folk publike, nesrećna TV Palma, ukinuta samo nekoliko dana pre Nove godine. Ostale televizije rasporedile su se na liniji starogradska–zabavnjaci–pop–rok–klasika. Kao ubedljivo “najkulturniji”, što je verovatno i bio cilj, pokazao se Studio B emitujući koncert Andrea Bočelija, a kao “najurbanija” TV Avala (“Ritam urbanog života”) sa koncertom grupe, pardon “benda” U2. Za dlaku komercijalniji pop mogao se čuti na Foks televiziji (Madona) i Košavi (Flamingosi, Bijelo dugme, Bijonse). Sve u svemu, ništa neočekivano, svi su i dalje ostali na starim demarkacionim linijama. Jedino je B92 ostao bez mnogo prostora da se iskaže na muzičkom planu, budući da mu je o programskoj šemi odlučivao Veliki brat lično.

Grandovo veliko spremanje kulture

Možda je interesantano prokomentarisati slučaj Televizije Pink i “Grandovog narodnog veselja”, jedne od standardno najgledanijih emisija svake novogodišnje večeri. Ono što se malo pažljivijim posmatranjem moglo uočiti jeste da su se narodnjaci ove godine nekako upristojili i takoreći produhovili, što verovatno znači da je Saša Popović, direktor Grand produkcije, svoje najnovije ambicije zaista počeo da sprovodi u delo. A on je, u više navrata ove jeseni, najavio ozbiljne promene u budućnosti, promene koje bi trebalo da “podignu” nivo njegovog muzičkog programa. Prvi udar izvršen je još u jeku priprema za Grand festival, takmičarsku manifestaciju koja je osnovana ove godine, a kada je jedna od takmičarki diskvalifikovana zbog obnaženih fotografija objavljenih u nekom časopisu. “Banalizam će ubuduće biti strogo sankcionisan”, upozorio je tom prilikom Popović, usput dodajući da nepristojno ponašanje i oblačenje ova produkcijska kuća više neće tolerisati. Pevačice su očigledno shvatile da je vrag odneo šalu, pa su na snimanje novogodišnjeg programa došle u dosad neviđenim izdanjima – u dugačkim, prilično zatvorenim toaletama, stidljivo pokazujući tu i tamo pomalo puti, da se cenzor slučajno ne naljuti! Jedino je Brena sa svojom mini/bikini haljinčetom pokazala da se to na nju ipak ne odnosi i da ona, kao jedan od vlasnika Granda, ima pravo da bude banalna koliko god misli da je potrebno. Teško da može da joj se zameri, budući da se zna ko je ovde prvi pokazao duge noge i vitko telo, uveo miniće i vamp izgled, načinivši od jednog kafanskog, supkulturnog folk fenomena – medijski spektakl “od Vardara pa do Triglava”.

Takođe, drugo što će morati da se promeni, nagovestio je Saša Popović ovog decembra u intervju emitovanom u emisiji “Latinica”, jeste sama muzika. Grandovi pevači ubuduće će morati da batale orijentalni melos i istočnjačke zvuke i vrate se našoj srpskoj muzici. Eventualno mogu da je kombinuju sa nekim zapadnim pop matricama. Iz izjave se nije moglo zaključiti da li je glavni razlog ove čistke nagon za očuvanjem nepatvorene srpske kulture od domaćih i stranih izdajnika ili je, pak, došlo vreme da se i narodnjaci okrenu jednoj urbanijoj i evropskijoj paradigmi, ratosiljavši se bede i atavizma balkansko-otomanskog nasleđa.

Iz novogodišnjeg “Grandovog narodnog veselja” moglo se zaključiti da je rad na dekontaminaciji, doduše selektivnoj, uveliko počeo. Repertoar je upadljivo bio očišćen od najnovijih hitova sa linije međunarodne razmene Beograd–Tirana–Sofija–Solun–Ankara, i sve vreme je naginjao muzici iz novokomponovane ere sedamdesetih i osamdesetih. Bilo je tu svega – od moravske dvojke, preko Tome Zdravkovića, do Breninih dečjih pesmica, uz pokoji starogradski ili zabavnjački klasik.

Toplije i gluplje

Verovatno je prosečnom srpskom gledaocu prijalo malo promene i ovo malo podsećanje na sve one, manje ili više, uspele pesme koje je pregazilo vreme ili “turbo-folk”. Takođe, sigurno je dobra stvar, s obzirom na ogroman procenat devojčica i devojaka među poklonicima Granda, da njihove heroine, na koje se toliko ugledaju, budu malo toplije obučene, budući da prečeste upale jajnika postaju sve pogubnije po ionako loš fertilitet nacije.

Problem u svemu tome je što, uz svu kulturu koju planira da uvede milom ili silom, Saša Popović podgreva neke stereotipe koji sa “kulturom” imaju vrlo malo veze. Kada najavljuje obračun sa orijentalnim zvukom, on zapravo najavljuje jednu cenzuru baziranu na etničkim i kulturnim kriterijumima, jedan kulturni rasizam koji barata pojmovima poput superiornije ili inferiornije kulture. Tako teheransko arlaukanje opet postaje odgovorno za posrnuće naše nacije, ili nas orijentalni živac i dalje sprečava da usvojimo evropske građanske vrednosti i demokratiju.

Sve ove priče stare su koliko i moderna Srbija i, nažalost, prečesto su se čule i iz usta onih koji bi trebalo da znaju i za bolje. Još sredinom osamdesetih, kada je kroz Jugoslaviju počeo da duva “Južni vetar” donoseći našoj publici pomalo neobične i egzotične, ali vrlo prijemčive turske i arapske melodije i vokalni stil, širom tadašnje države nastupile su polemike, protesti, a šokirani muzički urednici odbijali su da puštaju ovu “homeinijevsku muziku”. Pošto su pod pritiskom tržišta i publike, kada je ova muzika praktično postala mejnstrim, urednici i ostali kulturni radnici morali nekako da popuste, ipak su godinama nastavljali da sanjaju o čišćenju medija od ovog “orijentalnog smeća”. Doduše, ne može se reći da, nastupajući na taj način, nisu zapravo samo reflektovali atmosferu koja je u to vreme vladala i na evropskom zapadu. To je bilo vreme narastajućih tenzija i strahovanja zapadnoevropskih država, preplavljenih imigrantima sa istoka, od posledica upliva kulturnih obrazaca muslimanskih zemalja u evropsku kulturu i tržište. Takođe, to je bilo vreme kada jedna Turska, sa svojim egzotičnim “etno-popom”, ni za milion godina ne bi mogla da postigne uspeh na Evroviziji, uspeh kakav je ostvarila samo nešto više od deceniju kasnije.

Pošto su se i u Evropi poslednjih decenija stvari preokrenule, bar u javnoj sferi, primetno je da se ovakav orijentalistički diskurs poslednjih godina ipak pomalo povukao i iz krugova naših “naprednih” intelektualaca, koji su shvatili da takav način posmatranja stvari nema puno veze ni sa mozgom, a ni sa političkom korektnošću. Doduše, pošto je široke narodne mase u međuvremenu veoma malo zanimalo šta intelektualna elita misli o svemu, ovaj stav do sada nije ni imao previše odjeka u narodu jer, u suprotnom, Stoje, Seke i Indire ne bi bile najpoželjnije srpske snaje. Ono što zabrinjava jeste da ovakav nipodaštavajući diskurs sada preuzimaju takvi estradni autoriteti poput Saše Popovića, a ukoliko ga zatim usvoje i pevači i ostala estradna elita koja po ceo dan filozofira po malim ekranima, to bi mogla da postane nova mejnstrim ideologija za ispiranje mozgova, pravi institucionalizovani orijentalizam koji pred sobom pomera sve granice ljudske gluposti.

Ipak je verovatnije da od svega toga neće biti ništa, jer niti se može “izvaditi” orijentalni melos iz našeg muzičkog nasleđa, starog ili novog, niti bi to iko normalan zaista želeo da sprovede u delo. Osim što je paradoksalna i sama ideja da se cenzurom, sužavanjem okvira i formi može stići do neke “umetnosti”, suludo bi bilo i pomisliti na brisanje Cuneta, Tome Zdravkovića ili trubača iz naše popularne muzičke kulture.

Ali, insistiranje na lepšem oblačenju i milozvučnijim lestvicama ionako, u stvari, nije ništa drugo nego insistiranje na malo drugačijem pakovanju. Čak i ako su želje estradnih kulturnih političara najiskrenije, kvalitet, pa bio on evropski, azijski ili srpski, niko ne može da naredi, niti da ukazom stavi na snagu. Niti kvalitet ikada može da se iscrpi u jednoobraznosti, pa bila ona i najurbanija ili najintelektualnija, ili najevropskija ili najobožavanija od narodnih masa. Dokle god se budu održavale u životu stalne podele medija i njihove publike na muzičko-ideološkom planu, prave konkurencije koja podstiče kvalitet neće, niti uopšte može biti.

 

 
 
Copyright by NSPM