Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

KULTURNA POLITIKA

Kulturna politika

   

 

Jovana Papan

Treće dete: srpski luksuz ili egzibicija gubitnika?

Statistike očajne, obećanja mlaka, efekti nikakvi. U pitanju je srpski natalitet – najgori u Evropi, među najbednijim u svetu. Prosečan (statistički) bračni par u Srbiji (ne računajući Kosovo) danas će u vrtić ili školu da povede 0,88 dece, a prosečan srpski ginekolog akušer će, u vremena današnja, na svakih 25 abortusa obaviti jedan porođaj.

„Nacionalna strategija za rehabilitaciju rađanja“ pompezno je predstavljena (o čuda) u finišu predizborne kampanje, i ako kojim slučajem bude sprovedena u delo, porodice sa troje i četvoro klinaca dobijaće od države minimalac do punoletstva dece. Zvuči ohrabrujuće – taj novac će sigurno obradovati sve one produktivne roditelje koji su odavno prestali da očekuju neku suvislu strategiju od ove države, a koji su uprkos tome izabrali da imaju više od standardnih dvoje. Ali, mada će ih to poštedeti žvakanja mnogih bensedina kada rate za zimovanja, udžbenike, i škole tenisa i stranih jezika počnu da se gomilaju, mnogi od njih će vam verovatno reći da, kada je u pitanju „množenje“ Srbalja, najveći problem ipak nisu pare. Problem je krajnje nisko društveno vrednovanje porodičnog života i posvećivanja deci, i u tome leži srž odgovora na pitanje zašto izumiremo nepodnošljivo brzo, i praktično nezaustavljivo.

Gubitnica bez zaštite

U aktuelnoj eposi sveopšteg sumanutog sprinta za lepotom, mladošću, kintom i profesionalnim uspehom, koje smo, kako nam se putem epp univerzuma neprestano objašnjava, nekim čudom svi zaslužili, podizanje dece ni najmanje nije u trendu, i najbolji način da potpuno izletite iz te staze ka blaženstvu, i izvršite malo društveno samoubistvo jeste da se „zakopate u kuću“ i počnete da driblujete između pelena i flašica. Čak i ako ste neki „smor“ koji, uprkos svim divotama hedonističke civilizacije ima neke drugačije životne prioritete, ubrzo ćete iskusiti da suština uopšte nije u tome šta vi mislite i kako se vi osećate, već kako vas drugi doživljavaju, i shodno tome, kako se ponašaju prema vama.

Muškarac će još i nekako da se izvuče, tu su ortaci, posao – on još i dođe kao neki poluostvaren čovek, ali je zato žena nekako uvek pod torturom. Nema veze što je ona, na primer, zadovoljna svojim životom – ne vredi, svi drugi će je gledati kao gubitnicu, zapuštenu, frustriranu, neostvarenu, i naravno, smatraće da i ona, sasvim logično, broji sate i dane do trenutka kada će svoje klinče konačno moći da uvali u jaslice (ili kod keve), zgrabi svoju akten-tašnu, i u stilu svih onih uspešnih i srećnih junakinja reklama za uloške, trijumfalnim korakom ušeta u svoju kancelariju. Čim joj se podočnjaci od porođaja povuku, počeće zapitkivanja – kad ćeš da se vratiš na posao/zaposliš? Nesrećna novopečena mama, koja je još pod utiskom svog velikog majčinskog postignuća, i misli da čini nešto značajno time što brine o bebi, brzo će da ukapira da je gajenje dece posao koji niko neće previše da ceni.

I ono malo samopoštovanja, što je do ovg trenutka nekako uspela da sačuva, definitivno će iščiliti kada se bude sastala sa svojom starom ekipom - između njihovih bajnih priča o stipendijama, disertacijama, simpozijumima, projektima, biznis ručkovima i večerama, poznanstvima, flertovima i žurkama, neće moći a da ne primeti sažaljive poglede dok ona bude pričala svoje banalne male priče o nekim tamo prvim zubićima ili piškenju u krevet. Još ako se razgovor okrene na to, koja je kakve pinkle sebi pazarila od svoje devojačke plate, ko je bio na dermoabrazivnom tretmanu a ko na egzotičnom putovanju - naša finansijski istraumirana junakinja neće imati apsolutno ništa ekskluzivno da prozbori, budući da je poslednji komad garderobe koji je sebi priuštila bio medicinski trudnički mider. Dok u sebi spontano bude obračunavala koliko ručkova ili paketa pelena se moglo kupiti po ceni tih jednih čizmica, kremice ili fensi mobilnog telefona, shvatiće da ona sada pripada jednom sasvim drugačijem svetu, svetu koji sve to više niti razume, niti može da priušti, a koji onaj prvi svet još manje može, ako uopšte i želi, da razume.

Ukoliko se nesrećna mama, koja je najzad skapirala da više nije niko i ništa, sada konačno pribere, i baci na zadatak da što pre povrati „svoj“ život, ima jake šanse da joj nekako sve bude i oprošteno, samo ako u dovoljno čestim intervalima bude javno demonstrirala kako ona nije nikakva žrtva kuće i deteta. A vrlo je verovatno da će u ovoj fazi ionako već zapasti u žešću paranoju, pa će to i samoj sebi morati redovno da dokazuje. Ideja, da ispočetka prolazi kroz sve to, biće joj sve manje primamljiva, mada će se verovatno, posle nekoliko godina, ipak odlučiti da nekako stisne zube i pregrmi još jedno, i ispuni onu standardnu kvotu idealne građanske porodice od dvoje dece.

Ja vam se divim, vi niste normalni!

Ali šta ako ste, recimo, neki entuzijasta koji želi i više od toga? Imate, na primer, već dvoje dečice - sve po propisu - ali vama još nije dosta, nekako bi bilo lepo da opet držite bebicu u naručju? Mislite - i deca bi se radovala još jednom članu porodice (možda vam to već i traže), a za par godina imaće još jednog druga za igranje, još bolje, kad ih je više, imaće u životu uvek nekoga na koga mogu da se oslone kad im bude trebalo?

Za početak, oprostite se od podrške svoje okoline - veće su šanse da ćete, kada nekom saopštite da planirate i treće dete, sebe automatski svrstati u kategoriju onih „malo čudnih“, koji uvek izvode neke kerefeke i moraju „sve nešto posebno“. Svi će odjednom početi onako ispitivački da vas skeniraju, sa namerom da prokljuve šta su to propustili ranije da primete na vama, pa su pomislili da ste normalni – flekavu majcu, spojene nozdrve, staklast pogled?

Neki od njih će vam odmah objasniti da definitivno niste normalni, kako je to skupo i glupo, kako nemate stambenog prostora, kako ste dovoljno robovali... Biće tu i onih diskretnijih, koji će se zaista i srcem i dušom potruditi, i napregnuti sve svoje intelektualne snage da pojme šta vam je pa tako lupetate. Pošto zaključe da ste nesumnjivo labilni i potencijalno samodestruktivni, odgovoriće vam nešto diplomatski, u stilu: „Jao deco ja se vama divim“ ili „Uh, pa ti baš voliš decu??!!“.

U treću kategoriju spadaju oni koji su navodno vaši veliki istomišljenici i smatraju da je sve to divno, itd.. U stvari, oni već godinama najavljuju da će imati i treće dete, a ruku na srce, jednom davno su to verovatno stvarno i mislili. Mladost – ludost, svakakve ideje se čoveku motaju po glavi, a on se prevari pa ih širi naokolo, eto samo da bi posle morao da ih brani i zastupa. Na vašu izjavu takvi redovno u momentu ispaljuju: "Da! I mi isto planiramo još jedno, ne znamo, za par godina, sad stvarno nije trenutak, ali mi mnogo volimo decu, moraćemo obavezno još jedno!" Pritom su već žestoko zagazili u pozne tridesete, upravo su konačno renovirali gajbu i opremili je skupim lomljivim predmetima, a ona je konačno uspela da povrati svoju devojačku figuru i ispegla strije. Nikada o tome nisu pričali, ali oboje znaju, da ono drugo zna, da su sve bebeće stvari već odavno odjezdile u Crveni krst.

A vi, ukoliko ste uprkos svim blagorodnim savetima i upozorenjima ipak ostali pri svojoj fiks ideji i napravili treće dete, dobro zapamtite, da je najbolje da se ubuduće ugrizete za jezik svaki put kad vas bilo šta u životu bude tištilo. Ne dao vam bog da se požalite na nešto - račun za struju, bolove u leđima ili pokvaren lift – jer, za sve ste ionako sami krivi, sami ste to sebi uradili, iako su vam svi lepo govorili. Sad lepo sami teglite svoj krst i plaćajte ceh za svoje egzibicije!

Siromašni ili komplikovani?

U svakom slučaju, dok u najstrašnijim mukama budete polemisali sa okolinom o tome zašto i kako ste pali u svoju zabludu, i zbog čega želite sebi tako olako da upropastite život, naoštrite sluh – imate jedinstvenu priliku da upijete neponovljivu riznicu odabranih bisera savremene konvencionalne mudrosti – od toga šta, u stvari, podrazumeva taj famozni „normalan“ život, pa do toga ko uopšte danas ima pravo da sebi priušti luksuz podizanja trećeg deteta.

Saznaćete tako, da za to zadovoljstvo, neizostavno morate biti obilato obdareni nekretninama, vlasnik hacijende sa najmanje dvadeset soba , jer dete mora da raste uz zdravi osećaj slobode i prostranstva. Drugo, i ne pomišljajte na to ukoliko niste sposobni da plaćate nekoliko guvernanti, spremačica, kuvarica, masera, pedijatra, psihologa, astrologa i aboridžinskog šamana. Jer najzad, na šta bi to ličilo, ukoliko ovi elementarni uslovi za zdravo funkcionisanje porodice ne bi bili ispunjeni? Nedostatak novca bi definitivno doveo do neizbalansirane ishrane vaših najmilijih, u šta bi se morali uveriti čim bi se konsultovali sa vašim timom nutricionista. Ukoliko bi se dete prehladilo a vi ne biste imali da platite da se odmah urade sve moguće biohemijske analize, Dopler, DNK testiranja, i bez poslednje reči vrhunskog svetskog stručnjaka iz te oblasti, dete bi već oko 80-te godine života moglo da počne da oseća nepopravljive posledice neadekvatnog lečenja!

A o psihičkim konsekvencama da i ne govorimo – ko još može da istrpi još jedno histerično novorođenče pored dvoje razmaženih mamlaza koji zahtevaju sve, i to odmah? Kako se izboriti sa traumama koje će neminovno da nastupe kad vašem desetogodišnjaku ne budete mogli da kupite najnoviji model bespilotne letelice kakvu već imaju svi njegovi drugovi? Šta će vaša sirota curica da kaže društvu, kad ovi provale da njen trotinet nema sistem za satelitsko globalno pozicioniranje? A da ne govorimo o vašim odricanjima – stari silikoni već su omekšali a vi još niste stigli da pritegnete ni ostalo. A njegova nedosanjana kožna sedišta i alufelne? I sve to uz padanje sa nogu od arbajtovanja već tolike godine, a taj „normalan“ život nikako da se pojavi na vidiku...

Put kojim se ređe ide

A da ne ispadne kako mi Srbi baš ne volimo decu, treba reći i da neke studije pokazuju kako bi mnoge žene u Srbiji rado rodile treće dete da su u boljoj finansijskoj situaciji. Sa druge strane, koja je to računica koja može da vam ispostavi koliko ste tačno likvidni kada je u pitanju broj dece? I ko od nas zna za makar jedan slučaj da je neki bračni par uzeo digitron u ruke pre nego što se bacio na razmnožavanje? To uostalom potkrepljuje i svima poznata stara istina da, iako je novčana podrška rađanju dece u mnogim evropskim zemljama fenomenalna, stvari opet ne stoje mnogo bolje nego kod nas.

Pre će biti da je suština u krajnjoj deplasiranosti ideje žrtvovanja i odricanja, a to nam je danas nekako svima slaba strana. Jedno ili dvoje dece, sasvim su društveno etablirani porodični obrasci, na koji smo nekako pripremljeni od malih nogu, i koje svi (uz malo sreće) po automatizmu, i bez mnogo kalkulisanja primenjujemo, po sistemu „od mene dovoljno“. A upravo na trećem detetu se pokazuje koliko smo zaista spremni da se potrudimo, pod uslovom da nam je uopšte stalo do više dece, a ne samo da žuborimo prazne priče o tome kako nemamo elementarnih uslova. Prvi i elementarni uslov za treće dete je ipak da ga stvarno želite, i to da ga želite više od skijanja na Kopu ili nove kuhinje. Ili, na kraju krajeva, od nekih mnogo osnovnijih stvari.

A da ne govorimo o tome koliko je deplasirano brinuti o natalitetu države. Šta više, ne bi bilo čudno da strategije za podizanje nataliteta i cela retorika populacione politike, u domaćem liberalno-paranoičnom diskursu, ne evoluiraju u znak nekog pritajenog malignog nacionalizma, perfidni akt protiv nezaštićenih manjina i drugih nacija. To, što verovatno nikom normalnom ne izgleda primamljivo vizija budućnosti u kojoj se škole pretvaraju u staračke domove, a gerijatrija postaje najtraženija struka, kao da uopšte nema veze sa nama i našom odgovornošću, već će se, valjda, kao i tržište, regulisati samo, bez nekog retrogradnog intervenisanja države.

No, ako već nama pojedincima nije baš nešto stalo, državi verovatno ipak jeste, i moraće mnogo više da se potrudi kako bi motivisala građane da krenu „putem kojim se ređe ide“. Dakle, ako mi nismo spremni da se žrtvujemo, moraće ona, i to bogato, jer ništa manje od „normalnog“ života, kod ljudi više ne prolazi. A pod normalnim životom ne podrazumeva se samo obilata finansijska pomoć, već i to, da ne morate svom budućem detetu da rezervišete mesto u vrtiću pre nego što vi sami uđete u pubertet, da ne morate da sedite kod kuće zato što se poslednja ljuljaška u parku raspala još u vreme pretposlednje države, da ne morate da se porađate sa strepnjom šta će šef ili gazda da preduzme kad shvati da uprkos upozorenjima i obećanjima, ipak pravite tu decu. I, na kraju krajeva, da ne morate svima da se pravdate zato što ulažete svoje živce i energiju u nešto tako passe i neprofitabilno kao što je roditeljstvo, umesto da se bacite na hvatanje pozicija u nekom pi-ar-u ili konsaltingu, ili čekate da stignu neka bolja vremena.

A za ovo poslednje, potrebno je ipak daleko više od hrpe para i par reklamnih spotova – potrebno je da roditelji zaista osete da nisu samo neki ludaci i neshvaćene entuzijaste, već da je važno i cenjeno to što rade, pa će i treće dete možda postati obrazac, a ne samo egzibicija. A za to, osim na državi, odgovornost leži ipak na svima nama!

 

 

 
 
Copyright by NSPM