Jovana Papan

Eurosong ili kraj balade o evropskoj harmoniji

Kako nam u knjizi „Tiranija trenutka“ zabrinuto objašnjava norveški socijalni antropolog T. H. Eriksen, zbog sveopšte tendencije vrtoglavog i nekontrolisanog rasta koji odlikuje informaciono društvo, mi danas za posledicu imamo više svega, a naročito informacija, kojih je, prema podacima koje on navodi, čovečanstvo proizvelo podjednako mnogo u poslednjih 30 godina, koliko u prethodnih 5000 godina. Kada je nauka u pitanju, problem uglavnom više nije nedostatak znanja, već njegov višak - usled hiperprodukcije istraživanja, umnožavanja radnih mesta na institutima, otvaranja katedri za sve više bizarnih oblasti, naučna zajednica je danas zatrpana nezamislivom količinom podataka, studija, zbornika, časopisa, diplomskih, magistarskih i doktorskih radova, koje niko prosečnih ljudskih sposobnosti nije više u stanju da obuhvati svojom pažnjom. Hiljade i hiljade stranica posvećuju se temama, koje pre samo par decenija nije bilo moguće ni zamisliti u naučnom kontekstu, a koje danas zaslužuju čak i svoje zasebne kurseve i naučne discipline.

Ko je, na primer, daleke 1956. godine, kada je u Luganu održano prvo takmičenje za pesmu Evrovizije, mogao čak i da pomisli, da će jednoga dana, kroz nekoliko brzih i hiperproduktivnih decenija, iznići jedno posebno interdisciplinarno naučno polje, pod teško izgovorljivim nazivom „evroviziosefologija“ (eurovisiopsephology), koje će se baviti baš proučavanjem obrazaca i zakonitosti u glasanju na ovom „trivijalnom“ takmičenju? U „evroviziosefologiji“, koja je stidljivo počela da se pomalja tokom 90-ih godina, do sada su se ogledali naučnici iz najrazličitijih oblasti – matematičari, fizičari, sociolozi, ekonomisti, informatičari i politikolozi, posvetivši na hiljade radnih sati konstruisanju tabela, dijagrama, pravljenju softvera, matematičkih i statističkih modela, i ostavivši na desetine ozbiljnih studija koje pokušavaju da proniknu u famoznu tajnu pobede na ovom šljokičavom poprištu evropskih lakih nota.

Štetnije od NATO bombardovanja

A da li su evrovizijske lake note ujedno i laka tema, i tako nevažna stvar, kako ih često predstavljaju, nakon ovogodišnjeg takmičenja vidljivo je možda više nego ikada ranije. Posle još jednog „evrovizijskog hladnog rata“, kako su ga zapadni mediji krstili, u kome je pobedu opet odnela „glasačka mafija“ sastavljena od nekih istočnoevropskih, balkanskih i mediteranskih zemalja, i njihovih razgranatih dijaspora, tema televoting-konspiracije stigla je čak i do Britanskog parlamenta, u kome je, za evro-harmoniju vidno zabrinuti liberalni demokrata i ministar Ričard Janger-Ros, izneo inicijativu da se način glasanja odmah promeni, ili da se festival bojkotuje, jer je „štetan za odnose među ljudima Evrope“.

Za razliku od političara, britanski novinari bili su nešto manje zabrinuti za osećanja nekih Evropljana (ako nas uopšte njima i smatraju), pa su Mariju Šerifović u reportažama predstavili kao „lošu pevačicu“, a Srbiju kao „državu-pariju“ ovenčanu „kič pobedom“ („Daily Mail“, „Guardian“). Osim što je gledaoce uveseljavao zbijanjem šala na račun fizičkog izgleda naše pevačice, komentator BiBiSi-ja Teri Vogan je dominaciju istočnog bloka na tabeli propratio i komentarem: „Gde je NATO sad kad nam je potreban?“, dok je tabloid “The Sun” sve to začinio i lansiranjem više nego nategnute i prljave priče kako je „Molitva“ u stvari plagijat neke nesrećne albanske pesme (sa kojom deli ukupno dve note).

Zapravo, pobedom Srbije, i istovremenim, ko zna kojim po redu, (krajnje opravdanim) debaklom Velike Britanije, kulminiralo je dugogodišnje nezadovoljstvo Britanaca zbog činjenice da, mada kao jedna od osnivačkih zemalja plaćaju lavovski deo troškova organizovanja festivala, u sadašnjoj konstelaciji učesnika, i pod sadašnjim uslovima glasanja (osim ako ne pošalju Robija Vilijamsa zajedno sa Rolingstonsima kao pratećim bendom), imaju vrlo slabe šanse da se vinu na vrh tabele.

No, upravo zahvaljujući dostignućima evroviziosefologije, i u Britaniji ima retkih duša koje ne gube razum zbog muzičkog genocida pokvarenih Srba, i ostalih Eurosong mafijaša. Derek Gatherer , britanski stručnjak za Evroviziju, u više navrata je pokušao da objasni novinarima i gledaocima, kako stvari nisu baš tako drastične, i da je samo trećina poena koje je Srbija dobila utemeljena na komšijsko-rođačkim vezama. Osim što je uoči takmičenja srpska pesma vodila na svim kladionicama (gde radi lova, a ne srpske veze), Marija je prema konačnom skoru pobedila i na nivou Zapadne Evrope. No, kako primećuje D. Gatherer, nemaju prava da nam mnogo zameraju ni na onoj „kvarnoj“ trećini rezultata - ono što nama Balkancima polazi za rukom zahvaljujući našem lošem usudu zbog kojeg smo rasejani u toliko zemalja, rado bi iskoristili i drugi, da im se može. Prema njegovoj računici, čak 82% zemalja učesnica Evrovizije, danas je upleteno u razmenu glasova, i jedine zemlje koje trenutno mogu da se pohvale „neutralnošću“ su Izrael, Švajcarska, Mađarska i Francuska.

Kultura ispred politike

Šta su evroviziosefolozi još utvrdili u dosadašnjem radu? Najpre, da je stvaranje glasačkih „blokova“ bio dugotrajan proces, vođen kako aktuelnim društvenim procesima, tako i unutrašnjim zakonima evolucije. Sve je počelo od malih glasačkih partnerstava (čak i tako neobičnih kao što je kratkotrajni savez Francuske i Britanije od 1975.-1980.), da bi sredinom 90-ih kulminiralo stvaranjem velikih geografsko-kulturnih glasačkih zona. To je dovelo do velikog preokreta u rezultatima takmičenja, jer je srušilo dugotrajnu hegemoniju zapadnoevropskih zemalja, koje su u periodu od 1975.-1992. godine, redovno postizale vrhunske rezultate. To im je polazilo za rukom kako zahvaljujući bogatom uzajamnom nagrađivanju poenima, tako i zahvaljujući činjenici da su iz ostalih evropskih regiona uvek dobijale mnogo bodova, što se uglavnom tumačilo kao rezultat uticaja komercijalne dominacije zapadnih zemalja u pop muzici na ukus ostatka Evrope, u kome još nisu bile ojačale lokalne muzičke industrije. No, od 1998. godine, kada je pobedio Izrael, i kada je uveden televoting, nije bilo ni jedne pobedničke pesme koja nije dolazila iz neke „blokovske“ zemlje.

Jedno od prvih istraživanja na ovu temu, iz 1995. godine, kada je o pobedniku još uvek odlučivao žiri, pokazalo je da su u periodu od 1975.-1992. godine delovala tri bloka – zapadnoevropski, mediteranski i severnoevropski. Druga, novija studija izdvojila je tri aktuelna bloka- „vikinško carstvo“ (skandinavske i baltičke države), „varšavski pakt“ (eks-SSSR, Poljska) i „balkansko-mediteranski blok“, koji je trenutno najmoćniji.

Proučavanje fenomena reciprociteta u glasanju, pokazalo je da postoji težnja da se državama od kojih se dobijaju visoki brojevi poena, uzvraća takođe sa dosta poena. Recipročna veza se vremenom učvršćuje, što kroz duži vremenski period dovodi do grupisanja u blokove. Za grupisanje postoje i drugi faktori – pre svega, to su kulturne i jezičke sličnosti, koje su se pokazale mnogo snažnijim faktorima nego što su politički. To je, u slučaju Balkanskog bloka, ono što naročito izluđuje novinare zemalja kao što su Velika Britanija i Nemačka - činjenica da se sada, posle svega što smo jedni drugima radili pre samo jedne decenije, međusobno redovno nagrađujemo maksimalnim brojem poena.

Reciprocitet u glasanju bazira na kulturnoj bliskosti, baš zbog visokog nivoa poverenja, koje se sa kulturnom distancom gubi. Tako, na primer, narodi Severne Evrope imaju manje poverenja u južnjake, kao nepouzdane, i samim tim, ne mogu da se oslone ni na reciprocitet, jer smatraju da im neće biti uzvraćeno poverenje, niti uloženi bodovi.

No, da li se može govoriti o nekakvoj „zaveri“, kako to uvređeni stanovnici zemalja bez dijaspore i prijatelja pokušavaju da predstave? Ono što se smatra navodno strategijskim glasanjem, prema rezultatima istraživanja, predstavlja zapravo vrlo iskreno glasanje, a pristrasnost uopšte ne mora biti na svesnom nivou. Kada, na primer, grčki gledaoci saznaju da je sledeća numera kiparska, oni, zbog bliskosti sa Kiprom, podsvesno žele da ime se pesma dopadne, i slušaju je sa dozom simpatije i pozitivnih predrasuda. Sasvim suprotno se dešava kada Britanci čuju da sledeća pesma stiže iz Nemačke.

Ipak, bez obzira na sve vanmuzičke faktore, studije pokazuju da kvalitet pesme, osim u izuzetnim slučajevima, ima i dalje najvažniju ulogu. Lošoj pesmi prosto ništa ne može da pomogne, dok će dobra pesma privući sve potencijalne glasove prijateljski nastrojenih suseda, koji su isto tako mogli i da se raspu i na ostale članice bloka.

Raštimovana Evropa

Šta će se promeniti u budućnosti takmičenja? Ostaje nam da sačekamo sledeću godinu, i evrovizijski „debi“ srpske prestonice, ne bismo li saznali da li smo sa „Molitvom“ uhvatili poslednji voz, pre nego što se okolnosti okrenu nekome drugom u korist. Oni, koji su već analizirali i potencijalne izmene u sistemu glasanja, kažu da se vreme „stručnog“ žirija verovatno neće vratiti, i to ne zato što je takvo rešenje loše, već zato što donosi manje profita, koji, naravno, danas mnogo više vredi od nekog fer-pleja. A pomenuta „evroviziosefološka“ istraživanja pokazuju da je „stručni“ žiri, iako daleko od toga da je bio nepristrasan, ipak manje bio pod uticajem kulturnih, jezičkih ili političkih faktora, nego što je to publika. Na žiri je manje uticao i redosled numera, a prema zaključcima naučnika, kvalitetne pesme su tada nešto lakše nalazile put do vrha tabele.

Trenutno se od opcija pominju i odvojena polufinala za Istočni i Zapadni blok, regionalne kvalifikacije (koje bi valjda trebalo da izazovu animozitet unutar blokova), ili čak zabrana glasanja za susedne zemlje. Šta god da bude konačno rešenje, do izbora očišćenog od politike, naklonosti i antipatija, a samim tim od likovanja jednih i ljutnje drugih, teško da može da dovede. Ni muzika nikada nije samo muzika, pa ni takmičenje za najbolju pesmu nikada nije samo takmičenje za najbolju pesmu – ono je i bitka za ekonomsku dobit, za medijsku pažnju i kulturni uticaj, ali i prilika za svaku državu učesnicu, da preko desetina ili stotina hiljada svojih anonimnih glasača, neopterećenih dogmama „tolerancije“ i političke korektnosti, izrazi svoje iskreno mišljenje o ostalim članicama evropskog jata, ali i da ujedno stekne neku sliku o tome kako je drugi vide. Pa makar i izgubila živce zbog toga, što je ne cene onoliko koliko bi želela.

A svako, ko želi da u ovogodišnjem izboru za pesmu Evrovizije iščita još nešto, osim friškog recepta za uspeh naredne godine (pogađate, to je „snažna“ balada), treba da zaboravi na sve one fraze, koje govore da je u pitanju samo trivijalni muzički festival, kič-šlagerijada koja nema nikakavog značaja. Možda ne može baš da se pohvali velikim uticajem na glavne tokove popularne muzike, ali izbor za pesmu Evrovizije nam iznova i iznova pokazuje, kako je evropski identitet jedna krajnje krhka konstrukcija, ispred koje, uprkos proklamovanoj evropskoj ideologiji, uvek dolazi briga za sebe, za svoje susede, prijatelje, ili sapatnike iz evropske kompozicije treće klase. Festival koji je zamišljen i osnovan kako bi razvijao „evropski duh“, i privrženost Evropskoj uniji, pokazuje danas, da teško premostive kulturne razlike, i potiskivane strasti tobože denacifikovanih Evropljana, koriste svaku priliku da se razmašu. A ako evropska ideja „puca“ na nečem tako neozbiljnom kao što je zabavna muzika, kako učiniti da funkcioniše u mnogo ozbiljnijim pitanjima?

Evroviziosefološke reference:

Clerides, Sofronis, and Thanasis Stengos, “Love thy Neighbor, Love thy Kin: Strategy and Bias in the Eurovision Song Contest”, May 2006., Working Papers 2006-5, University of Guelph, Department of Economics, <http://www.economics.uoguelph.ca/Research/DisPapers/2006_5.pdf > Doosje, B., and H. S. Alexander, “What Have they Done for Us Lately? The Dynamics of Reciprocity in Intergroup Contexts," Journal of Applied Social Psychology, 35, 508{535., 2005.

Fenn, Daniel, Omer Suleiman, Janet Efsathiou and Neil F. Johnson, “How does Europe make its mind up? Connections, cliques, and compatibility between countries in the Eurovision Song Contest”, arXiv: physics/0505071 v1, 10 May. (2005) <http://arxiv.org/PS_cache/physics/pdf/0505/0505071.pdf>

Gatherer, Derek, “Birth of a Meme: the Origin and Evolution of Collusive Voting Patterns in the Eurovision Song Contest”, Journal of Memetics - Evolutionary Models of Information Transmission , no. 8. (2004.), <http://jom-emit.cfpm.org/2004/vol8/gatherer d letter.html>.

Gatherer, Derek, “ Comparison of Eurovision Song Contest Simulation with Actual Results Reveals Shifting Patterns of Collusive Voting Alliances” Journal of Artificial Societies and Social Simulation, vol. 10, no. 2, 2006, <http://jasss.soc.surrey.ac.uk/9/2/1.html>

Ginsburgh, Victor, “ Cultural Voting: The Eurovision Song Contest”, ECARES, Universit´e Libre de Bruxelles and Center for Operations Research and Econometrics, Louvain-la-Neuve

Abdul Noury, ECARES, Universit´e Libre de Bruxelles, November 2004. < http://www.core.ucl.ac.be/services/psfiles/dp05/dp2005_6.pdf>

Haan, Marco, Gerhard Dijkstra and Peter Dijkstra, “Expert judgment versus public opinion. Evidence from the Eurovision Song Contest”, Journal of Cultural Economics , no. 29, 59-78. (2005.)

Yair, Gad, “'Unite Unite Europe' The political and cultural structures of Europe as reflected in the Eurovision Song Contest”, Social Networks , no. 17, 147-161. (1995)