Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

KULTURNA POLITIKA

Kulturna politika

   

 

Jovana Papan

DAVLjENICI U SOPSTVENOM EGU

Nekada davno, dok je domaća televizija još bila u pelenama, nastao je onaj legendarni izgovor za sve slučajne prolaznike, nevoljne da na pitanje reportera izuste par reči u kameru: „Ja nisam odavde!“. Običnog čoveka, nenaviklog da ga posmatraju i slušaju milioni sunarodnika ispred TV ekrana, po pravilu je hvatala panika u situacijama kada treba nešto da izjavi za televiziju, na primer da zahvali za neku nagradu ili da preda poklon nekom funkcioneru. Ni takozvani profesionalci se često nisu mnogo bolje snalazili, i možemo da se prisetimo mnogih novopečenih estradnih zvezda koje su svoja televizijska krštenja provele rumeneći, zamuckujući, i zureći u mustru na tepihu, dok su naše mame i babe ispred malih ekrana komentarisale: „Pogledaj ovu, kao da je progutala oklagiju!“

No, vreme stida i neupadljivosti je odavno prošlo, zajedno sa svojim „malim čovekom“, skromnim i nenaviklim na pažnju. Uključite danas televizor, a iz njega će odmah iskočiti neki anonimus koji umire od želje da sva pažnja ovog sveta bude usmerena baš na njega, i spreman je da zarad te pažnje učini sve što se od njega bude tražilo.

Prošle godine su nas mesecima svojim intelektualnim gibanjima i emotivnim turbulencijama maltretirali učesnici Velikog brata - kada već nisu hodali četvoronoške, lajali, cijukali, vezivali se u čvor, ili šta im je već bio zadatak – a oni su bili samo retki srećnici izabrani među hiljadama onih koji su želeli to isto – da ih auditorijum upozna „iznutra i spolja“, da postanu javni i slavni. Kada je Veliki brat okončan (bar na kratko), usledio je katastrofalni B92 eksperiment pod nazivom „Moj TV Dnevnik“, u kome je svakog dana osmoro mladih ljudi filozofiralo po dva minuta na slobodnu temu, u grčevitom pokušaju da na brzaka stekne 200 grama slave i tuce obožavalaca. Pričalo se o svemu i svačemu, od „skidanja mraka“ do skidanja bora i celulita, pokazivale su se tetovaže, plombe i žuljevi, a najveći deo besmislenog blebetanja aktera emisije svodio se na opisivanje svojih mnogopoštovanih i nesumnjivo svima intrigantnih ličnosti iz svih mogućih uglova, i do detalja koje ako ne moraju, ne bi podneli da slušaju ni njihovi najrođeniji.

Oni koji rado prate ove trenutno (kod nas) ultramoderne simbioze voajerskih i egzibicionističkih strasti, sigurno ne propuštaju ni najnoviji B92 rialiti hit „Draga mama“, emisiju u kojoj svaki put upoznajemo po jedan izabrani par majka-ćerka, dve „najbolje drugarice“, koje se prvo do iznemoglosti međusobno veličaju i dive jedna drugoj, sa neskrivenim naslađivanjem poveravaju bizarne pojedinosti svojih odnosa auditorijumu, a zatim, kao vrhunac večeri - demonstriraju svoj modni stil javnosti, tako što jedna drugu „oblače“ po svom ukusu. Slično je koncipiran i konkurentski šou TV Pink „Gledaj majku-biraj ćerku“ (po forumima popularan kao „muvaj kevu-smuvaj ćeru“), u kome dobrodržeće super-mame pokušavaju svojim šarmom da obrlate jedinog muškog protagonistu, ne bi li on odlučio da na kraju izabere baš njihovog anđela. A tu su još i „Menjam ženu“, „Sve za ljubav“, „48 sati svadba“... hiljade i hiljade srpskih očajnika svakodnevno se upinju da bar jedan intimni trenutak prožive pred očima javnosti.

Utapanje u sebe

O okeanu gluposti koji nas svakodnevno zapljuskuje sa malih ekrana potrošeno je već mnogo reči, i volimo da kažemo da nas u tom pogledu ništa više ne može previše iznenaditi, budući da je u savremenoj tržišnoj medijskoj utakmici, sinonim za dobar program postao gledan program - onaj koji producentima donosi mnogo parica od skupih sekundi reklamnog prostora.

Zapanjuje nešto sasvim drugo – sa koliko se prirodnosti, samoobuzetosti, i egzibicionizma uskače u današnjih 15 minuta slave. Mladi, kao najčešći učesnici ove vrste programa, deluju prosto kao da su odrasli pred kamerama, navikli da je svaki njihov pokret i postupak od neizmernog značaja, i da oni samo treba da budu „ono što jesu“, pa ćemo ih mi voleti. Izgledaju i ponašaju se kao da im je sasvim logično da svi mi ispred malih ekrana p r ovodimo živote čekajući da čujemo šta baš oni misle o trenutnoj društveno-političkoj situaciji, globalnom otopljavanju ili najnovijem holivudskom blokbasteru.

Zapravo, oni i imaju sve razloge da smatraju da su nešto posebno, i da su njihove ideje, raspoloženja i bubice vredni svakog sekunda tuđe pažnje, kao uostalom i većina onih rođenih u 70/80-im godinama i kasnije. Kao srpska verzija „generacije Y “, „Milenijumske generacije“ odnosno „generacije Ja“, kako ju je krstila američki psiholog Džin Tvenge ( Jean Twenge ) u svojoj studiji „Generacija Ja: zašto su današnji mladi amerikanci samouvereni, prodorni, ambiciozni - i nesrećni kao nikada ranije“ ( “ Generation Me : Why Today ' s Young Americans Are More Confident , Assertive , Entitled — and More Miserable than Ever Before ), oni su odrastali učeći da je sasvim prirodna stvar biti u centru pažnje, i sta v ljati uvek sebe na prvo mesto. Tvenge bazira svoje argumente na 14 godina sopstvenih istraživanja, i višedecenijskim rezultatima kolega psihologa, baziranim na anketiranju više od 40000 subjekata.

Prema njenoj hipotezi, „generacija Ja“ obuhvata sve one koji su rođeni u rasponu od poslednjih 30 godina, što znači da u nju spadaju i današnji osnovci i tridesetogodišnjaci, a ono što im je svima zajedničko, jeste da su odrasli u eri u kojoj je fokusiranje na sebe ne samo tolerisana praksa, već i društveno promovisani životni stil. Oni su zamorčići epohe u kojoj su stručnjaci i profesionalci na juriš preuzeli ljudsku ličnost pod svoje, pretvorivši, kroz intenzivnu psihologizaciju i terapeutizaciju svakodnevice, građanina u pacijenta, a porinjanje u sebe u vladajući društveni etos.

Ego iz epruvete

Za početak, ovo su „najželjenije“ generacije od kako je sveta i veka. Razvoj kontrole rađanja - pristupačnost kontraceptivne pilule i legalizacija abortusa, priuštili su roditeljima pravo izbora kao nikada ranije, pa su ovi klinci postali „specijalni“ pre nego što su se čak i rodili. Obična, rasprostranjena imena za njih nisu bila dovoljno dobra – poslednjih decenija roditelji sa mukom smišljaju neobična, jedinstvena imena koja će njihova zlata učiniti posebnim, što je nekada davno bio dovoljan razlog za dobijanje batina od druge dece na igrališ t u. Odrastali su pod staklenim zvonom, sa sterilizatorima, jonizatorima, bebi alarmima i kamerama, uz hiljadu najnovijih naučnih otkrića, slušali su Mocarta i pevanje kitova zbog inteligencije i jeli homogenizovane i probiotičke obroke iz teglica i epruveta kako bi rasli po propisu. A moderne psihološke teorije i nju ejdž veltanšaung zatim su njihovo vaspitanje pretvorili u nauku, koja je trebalo da im omogući da na pravi način oslobode svoje „unutrašnje biće“.

Roditelji su se bacili na čitanje hiljada stranica raznih priručnika i magazina o odgajanju dece, iz kojih su saznali da će, kako god postupali, na jedvite jade i uz mnogo truda i sreće, možda uspeti da izbegnu teške posledice svojih intervencija po buduću psihičku stabilnost svojih potomaka. Počeli su da veruju kako se dete mora besomučno hvaliti i bodriti da ne bi postalo gubitnik, kako mu se ne sme kazati „ne“ i „ne može“ da se ne bi istraumiralo, i da se nikako ne sme koristiti ono tradicionalno „zato što ja tako kažem“ jer će nedajbože postati autistično.

Ceo univerzum se ujedinio u nameri da oni izrastu u zdrave, samopouzdane, samoostvarene i kreativne jedinke. Sa svih strana, od roditelja, psihologa, pedagoga, preko slikovnica, knjiga, emisija, crtaća, filmova, reklama i svih ostalih kanala popularne kulture, deci su u ogromnom količinama stizale iste mantre: „ti si poseban“, „poštuj sebe“, „voli sebe da bi voleo druge“, „spoznaj sebe“, „izrazi sebe“, „otkrij svoje biće“, „budi svoj“, „veruj u sebe“, „unapredi sebe“, „obogati svoja iskustva“, „budi iskren prema sebi“, „zauzmi se za sebe!“, „možeš biti šta god poželiš“, „ti to zaslužuješ!“. Analiza novinskih i televizijskih vesti objavljenih između 1980. i 1999. godine, pokazala je da je tokom ove dve decenije drastično porasla učestalost upotrebe reči kao što su ja , moje , mene , dok su pojmovi koji posreduju kolektivni duh (npr. čovečanstvo , ljudi i država ) istovremeno izgubili na značaju.

Svi su pobedili

Š kole su se veoma brzo uključile u trend i počele predano da rade na razvijanju dečjeg „samopouzdanja“, koje je postalo važnije od učenja slova i razlomaka. Kako tvrdi Tomas Sauel ( Thomas Sowell ) u knjizi „Istina o američkom obrazovanju“ ( Inside American Education ), tradicionalno gradivo i rad na razvijanju kritičkog mišljenja, postepeno su ustupili mesto psihoterapiji i politički korektnim klišeima, a sve u cilju „razvijanja cele ličnosti“. Postalo je najvažnije ubediti decu da su posebna samo zato što su „ono što jesu“, bez obzira na uspeh u učenju ili talente. Učiteljima i nastavnicima stalno je sugerisano da ne ukazuju previše deci na njihove greške, kako se ona ne bi zbog toga obeshrabrila. U pojedinim školama čak je direktivom izbačena iz upotrebe crvena olovka kojom su se do tada ispravljali pismeni zadataci, jer crvena boja, navodno, loše utiče na dečje samopoštovanje. Uvode se i novi predmeti kako bi učenicima bilo zabavnije – osnovcima se predaju efemerne teme kao što su „mistično i natprirodno“, ili „velike američke ljubavne priče“, dok se elementarne stvari, poput dela klasičnih pisaca, ostavljaju za visoko obrazovanje.

Pozitivna diskriminacija postala je uobičajena praksa - deca se nagrađuju bez obzira na rezultate, i niko više ne sme ostati bez diplome samo zato što ima i boljih, pa su trofeji i priznanja postali „kompenzacija za pojavljivanje“. Deca navikla na stalnu hvalu kod kuće, očekuju isti tretman i u školi, a latentni pritisak visokih očekivanja utiče i na profesore, koji već decenijama konstantno učenicima i studentima daju sve više i više ocene, što degradira sam smisao ocenjivanja. Nema više frke za klince ni kada se zakaže roditeljski sastanak - ako i dođe do nekih problema, roditelji neće pitati svoje dete „šta si to uradio?“ već „šta su ti uradili?“ - odgovornost je uvek na drugima, jer je „njegovo veličanstvo dete“ postalo uvek u pravu.

Čeda „bejbi bumera“

Kako se dogodilo da roditelji zapadnu u takvo titranje sopstvenoj deci, koja su ionako, po prirodi daleko egocentričnija od odraslih? Osećaj krivice je jedno od objašnjenja – prema istraživanju sociologa, roditelji danas u proseku sa decom nedeljno provode 22 sata manje nego što su provodili 1960. godine. Prezaposleni roditelji, koji sve manje viđaju svoju decu, logično žele da to malo zajedničkog vremena sa decom provedu u ljubavi i harmoniji, sa što više maženja i paženja, uz hvaljenje umesto muštranja i nametanja discipline. Kako objašnjava Kristofer Laš ( Christopher Lasch ) u studiji „Narcistička kultura“, nadzor stručnjaka i stalan pritisak društvenog liberalizma i atmosfere permisivnosti, odgovara roditelje od tradicionalnih metoda samopomoći i verovanja vlastitim instiktima. I sami pod uticajem imperativa samoostvarenja, i ideala savršenog roditelja, dete doživljavaju kao sopstveni produžetak, objekat ulaganja naučne i formalne brige o fizičkoj i duhovnoj higijeni. Usled narušenog roditeljskog samopouzdanja, obasipaju ga neumerenom pažnjom i brigom, podstičući detetov preterani osećaj vlastitog značenja.

Indikativno je takođe i to što su pripadnici „generacije Ja“ zapravo potomci kontrakulturne generacije „bejbi bumera“. Kao deca rođena u velikom populacionom bumu posle drugog svetskog rata, bejbi bumeri su sebe, i svoje sveže patentirano „unutrašnje biće“, otkrili tek u odraslom dobu, kroz proteste, grupne sesije, „primalnu terapiju“, seminare „oslobađanja“, „ponovnog rađanja“, vraćanja majci Zemlji, bekstvo od autoriteta, konformizma i slično. Oslobođeni i samospoznati, želeli su svojoj deci da pruže radikalno drugačije vaspitanje od onog strogog i tradicionalnog koje su sami imali, a koje je toliko dugo sputavalo njihove ličnosti i osećanja. Umesto na društvenu integraciju i traženje svog mesta u zajednici, što je do tada bila praksa, oni su svoju decu usmeravali na traženje sebe, insistirajući na individualizmu i nonkonformizmu.

Kao rezultat novih metoda vaspitanja, kulta samospoznaje, etabliranja personalnosti, „moderne duše“, i obilatog zasipanja pohvalama bez zasluge, kod mladih generacija je došlo do svojevrsne „inflacije ega“. Narcizam s vremenom prerasta u konstitutivnu društvenu energiju, vladajući društveni mentalitet koji je neophodan za preživljavanje. Godine 1950., samo 12% američkih tinejdžera smatralo je sebe „važnom osobom“, a danas je takvih 80%. Prema rezultatima anketa sprovedenih na američkim studentima u periodu od 1982. do 2006. godine, broj osoba koje se uklapaju u opis narcisoidne ličnosti porastao je sa jedne trećine na dve trećine - standardni upitnik sadržavao je tvrdnje kao što su „Ako bih ja vladao svetom, on bi bio bolje mesto“ „Mislim da sam specijalna osoba“ , ili „Živeću svoj život kako god ja želim“.

Sam svoj idol

A uslovi im zaista i dozvoljavaju da još od malih nogu žive kako oni žele – u sopstvenim sobama, opremljeni zasebnim telefonskim linijama, svim potrebnim tehničkim uređajima, sa zasebnim kupatilom, garderobom, često i ličnom dnevnom sobom u kojoj primaju posete. Kako bi mogli da se dovoljno posvete sebi, jedan kalifornijski preduzimač po narudžbini čak proizvodi i dečju sobu „američki idol“, opremljenu velikim ogledalima za vežbanje nastupa, i šminkernicom u holivudskom stilu.

Otkako znaju za sebe, ove generacije kamera je pratila u svim važnim životnim trenucima. Od momenta izlaska iz materice, preko prvih koraka, gašenja svećica, školskih priredbi, utakmica, letovanja, pa do mature i dodele diploma - oni su uvek igrali glavne uloge u porodičnim produkcijama. Umesto da, kao njihovi roditelji, vode tajne dnevnike i kriju ih ispod dušeka, oni se danas ispovedaju celom svetu putem blogova ( online dnevnika), i distribuiraju svoje podatke, fotografije ili video klipove preko internet portala kao što su MySpace , Facebook ili YouTube , nadajući se da će ih globalna internet zajednica primetiti, a da će njihova intima postati svačija zanimacija.

U sopstvenom sistemu vrednosti, oni slavu stavljaju na prvo mesto, čak i ispred bogatstva. Svakojaki rialiti šou programi uz koje su odrastali, naučili su ih da obični ljudi mogu preko noći postati zvezde, pa oni pokušavaju to isto - masovno se prijavljuju, obilaze sve moguće audicije, i krajnje samouvereno rade sve što se od njih traži, bez obzira na evidentan nedostatak talenta ili veština. Kako su još od malih nogu dobijali aplauz za svaki (ne)uspeli pokušaj pevušenja i đuskanja ispred televizora, sada bez blama falširaju pred celom nacijom u „Američkom idolu“, i rezignirano odbijaju da prihvate kritike i loše ocene žirija, jer (sasvim logično) smatraju da su izvanredno daroviti.

Izgovor za sve

„Iako danas imamo bolje mišljenje o sebi, nemamo baš previše razloga za to“, podseća Džin Tvenge - nade polagane u nove metode vaspitanja izjalovile su se, a njihov rezultat - inflacija samopouzdanja koje je u neskladu sa realnim mogućnostima, nije se pokazao kao preterano korisna stvar. Mada je nivo samopouzdanja i pozitivnog samovrednovanja mladih u rapidnom porastu od 80-ih godina pa na dalje, u stalnom porastu su i problemi poput maloletničke delikvencije, tinejdžerskih trudnoća, depresija i samoubistava, a nivo akademskog znanja stalno se srozava. Naduvano samopouzdanje vodi u riskantne oblike ponašanja, jer proizvodi nadobudne osobe koje misle da su dorasle svakoj situaciji.

Ali jednom usvojena životna filozofija ne može se tako lako korigovati. To je problem sa kojim će društvo u budućnosti morati ozbiljno da se suoči, budući da je tako duboko zahvatio svaku poru ljudske kulture. Za „generaciju Ja“ je toliko prirodno i normalno da se svet okreće oko njih, da se to naprosto ne dovodi u pitanje. Zašto i bi, kad pruža toliko zgodnih opravdanja i izgovora koji skidaju svaku odgovornost sa subjekta – ukoliko se svojom glupošću uvališ u probleme, alkohol, drogu, kriminal, uvek možeš da kažeš da si stekao dragoceno iskustvo i naučio mnogo o sebi. Ukoliko si drzak i nepristojan, uvek možeš da kažeš da si nekonvencionalan i ekspresivan, da samo izražavaš svoja osećanja. Kada potrošiš poslednju kintu na cipele, onda si samo dao sebi oduška i oslobodio se stresa, ispoštovao si sebe.

Sudar sa realnošću

Očekivanja „generacije Ja“ su tako velika, a realnost je toliko puna izazova, da će oni verovatno postati nejneostvarenija generacija do sada. Naučili su da mogu da budu šta god požele, odrasli su usvajajući sistem vrednosti po kome je najvažnije biti bogat i slavan, i logično je da sada smatraju da je to njihov domet. Pošto misle da je poželeti jednako zaslužiti, provode svoje dvadesete godine pokušavajući da ostvare svoje snove, i ne pristaju na kompromise. Kada se zaposle, ne pristaju da posao bude njihov život, ali očekuju da ih „ispunjava“, da rade nešto od značaja; u opštenju sa saradnicima, ne dozvoljavaju da ih neko tretira sa visine, jer „znaju koliko vrede“, i očekuju da uvek budu „ispoštovani“. Nisu spremni da oćute šefu, jer su naučeni da sve kažu „u lice“, i da naglas analiziraju svoje emocije i odnose.

Kada je u pitanju zarada, tu su tek u oblacima – američki tinejdžeri ispitivani 1999. godine prognozirali su sebi prosečnih 75 000$ godišnje plate kada napune 30, a u realnosti im sleduje samo 27 000$, jedva nešto više od trećine očekivanog. Prema aktuelnom stanju ekonomije, iako skoro svi računaju na diplome koledža (80% njih) ili univerziteta, visoke plate, kuće od 250 000$, i privatne škole za svoju decu, biće dobro ukoliko uspeju da bar približno dostignu svoje roditelje i nekako se uguraju u srednju klasu. Dobrih poslova je sve manje, plate su sve niže, kuće sve skuplje, dostupne samo manjini populacije, a zdravstveno osiguranje može da priušti sve manji procenat ljudi.

Kao rezultat razočarenja koje neminovno pogađa posle sudara sa stvarnošću, sve je više depresivnih mladih ljudi, sve više njih doživljava emotivni slom kada shvati da više nisu superstarovi iz učionica, već obične plave i bele kragne, radnička i činovnička klasa, koja će se do (sve neizvesnije) penzije batrgati radeći jednolične i nimalo „popularne“ poslove kako bi prehranila porodicu. Kako su se kao ličnosti formirali postavljajući uvek sebe i ispunjenje ličnih potencijala u fokus, oni su nesposobni da se posvete drugim ciljevima izvan sebe, kada već iznevere sopstvene mladalačke snove. Postaju razočarani, cinični, isprazni, nezainteresovani za zajednicu, otuđeni, gube kontrolu nad sopstvenim životom. Čak 20% mladih danas ima obiljne napade kliničke depsresije u odnosu na 2% početkom 20. veka, od povećane anksioznosti pati gotovo svaki student, u odnosu na 25% njih pre pola veka.

Strategija za propast

Nemamo ni mi previše razloga da se radujemo što nismo Amerika. Zbog specifičnih kulturnih i istorijskih uslova, moglo bi se diskutovati o tome kada se rađaju prvi domaći „Ja“ klinci, i koje su lokalne specifičnosti ovog fenomena, ali je očigledno da su generacije rođene u 90-im godinama i kasnije, definitivno sustigle svoje američke vršnjake. To su isti oni poletarci kojima svakog podneva donosite doručak u krevet, iste one atlete i gazele koje se sa penzionerima i trudnicama svakodnevno tuku za mesto u autobusu, i isti oni samozaljubljeni protagonisti domaćih rialiti šou programa, koji su u sveže reformisanim školama, na časovima predmeta „jezik i komunikacija“ naučili da koriste samo prvo lice jednine. Oni trepću kao Širli Templ kada ih posmatra kamera, diskutuju kao kod Opre kada im se postavi neko pitanje, i histerišu kao Paris Hilton ako ih neko ne „ispoštuje“. Roditelji su presrećni što su im deca tako prodorna i snalažljiva, tako zrela i puna talenata. U školi im ide fenomenalno, a ako slučajno bude nekih problema, mama i tata odmah doleću da ispitaju ko je to kriv zbog toga što su njihova čeda zakinuta. A ako su im deca malo više agresivna, ništa strašno -to je sigurno zbog stresa od svih tih silnih predmeta i ocena, teške školske torbe, lošeg prijema na mobilnom – ionako će se sve rešiti čim im se profesor izvini što su morala da ga biju.

Imaju već sjajne planove za svoju budućnost, otprilike na nivou onih američkih – čim pronađu, i zatim upoznaju sebe, baciće se na kontruktivne unutrašnje dijaloge iz kojih će se već izroditi neki kompromis o tome šta bi u životu moglo da ispuni njihove potencijale, i obogati njihova iskustva.

A onda, kada jednog dana izvire iz sopstvenog bića, saznaće da njihova skupa fakultetska diploma više ne važi, da kum više nije u upravnom odboru, a da su svojih 15 minuta slave odavno potrošili. Kad odluče da upotrebe svoj poslednji adut, shvatiće da je „dovoljno je samo poželeti“ - samo besmisleni reklamni slogan u kampanji za najnoviji lek protiv depresije.

 

 
 
Copyright by NSPM