Jovana Papan

Rat protiv muškaraca

„Sva ta priča o patrijarhalnoj dominaciji, falokratiji, davnašnjoj povlašćenosti muškog, nije li to jedna odveć jevtina priča na čijem početku stoji razmena žena u primitivnim društvima, stupidno protumačena kao prvi stadijum žene-objekta. Sve što nam u vezi s ovim pričaju, taj rašireni diskurs o nejednakosti polova, inače lajtmotiv egalitarne i revolucionarne moderne koji se u naše vreme sve više hrani energijom promašene revolucije – sve je to jedna velika besmislica.“ (Žan Bodrijar)

Pre nekoliko meseci Srbiju je protresao medijski skandal zbog prikazivanja epizode izvesnog rialiti šou programa, u kojoj jedan mladoženja priznaje kako ima običaj da ošamari svoju buduću iz vaspitnih razloga. Sama činjenica da je ova priča emitovana na televiziji, umesto da bude spaljena na istoj lomači na kojoj i glavni protagonista, izazvala je pravu psihozu u domaćoj javnosti, a to što se pokazalo da buduća, kao ni njena okolina - nisu imali problema sa njegovom sklonošću ka bubecanju - dodatno je žestoko uspaničilo domaće borce i borkinje za spasavanje duša programiranih srpskih snajki, koje, očigledno, pojma nemaju o tome šta je dobro za njih. Naravno, iako tek jedina od stotinak (u ovoj emisiji) do sada prikazanih priča o budućim bračnim parovima, u kojoj se pojavljuje nasilje nad ženom, ovaj slučaj odmah je proglašen za srpski modus operandi, mladoženja za paradigmu srpskog muškarca - profesionalnog nasilnika i mizoginistu, a nevesta za tipičnu srpkinju – večnu žrtvu institucionalizovanog patrijarhata, koja, razume se, kao i svaka zabludela naivka –slepo brani sopstvenog zlotvora.

Međutim, mada dosta govori o unutrašnjim problemima srpskog društva, koje je sticajem čitavog kompleksa istorijskih, političkih i sociokulturnih faktora, akutno rastrzano između atavizama, modernosti i postmodernosti, ova poslednja epizoda iz srpskog rata protiv patrijarhata još jednom svedoči o tome koliko smo, u smislu internalizacije ideologije političke korektnosti, zapravo u zaostatku za zapadnim svetom. Spašavanje sirotih ženskih dušica iz ralja patrijarhalne nemani u svetu je odavno out , a njegove najnovije žrtve, nad čijim se izmanipulisanim dušama revnosno praktikuje spasenje, danas su muškarci.

Rat protiv dečaka

U ovoj spasilačkoj akciji prednjače, razume se, predstavnice američkog feminističkog establišmenta, poput Kerol Giligen (Carol Gilligan) ili Glorije Stajnem ( Gloria Steinem), koje zastupaju gledište da su muškarci ti koji su glavne žrtve kapitalističkog hetero-patrijarhata, te da ih od malih nogu svim sredstvima treba čuvati od maskuliniteta, te opasne i toksične ideje. Dečaci moraju biti zaštitićeni od kulture koja promoviše muškost, potiskuje humanost, udaljava ih od sopstvenih osećanja, i tera u rat i nasilje. U diskursu akademskog feminizma, muškost danas prerasta u „društveno zlo“, vrstu poremećaja od koga je potrebno lečiti se.

Sa druge strane, stavovima mejnstrim feminizma suprotstavljaju se retki glasovi feministkinja-disidentkinja, poput Kristin Hof Somers ( Christin Hoff Sommers ), Kamile Palje ( Camille Paglia ), Keti Jang ( Cathy Young ) ili Nore Vinsent ( Norah Vincent ), koje, svaka na svoj način, pokušavaju da se suprostave vladajućim feminističkim teorijama, pozivajući ženski pokret na razum, umerenost i empatiju prema navodno „neprijateljskoj“ strani.

Somersova, profesor filozofije, feministkinja iz revolucionarne generacije 60-ih i jedan od prvih disonantnih glasova u američkom ženskom pokretu, u svojoj knjizi „Rat protiv dečaka“ ( War against Boys , 2002), upozorava da su upravo mladi muškarci ti koji su danas ugroženi i zaostaju za ženskim polom, i to zahvaljujući totalitarnoj feminističkoj propagandi koja, umesto da teži osnovnom feminističkom idealu - ravnopravnosti polova - uporno stigmatizuje muškarce. „Ne smemo zaboraviti da je pravda ono za šta smo se borile“, upozorava Somersova, i zbog toga „imamo moralnu dužnost da protestujemo“ protiv nepravednih mera u korist žena. Još gore, društvo preplavljeno iracionalnim feministkinjama na kraju će udariti na samu ideju feminizma, pa će diskvalifikovati i sve njegove pozitivne strane. Slično misli i Keti Jang , američka novinarka, pisac i feministkinja, kada upozorava da je klatno socijalne pravde danas otišlo predaleko u suprotnom smeru, i da je feminizam žrtvovao zalaganje za jednakost i fer pristup - ratu rodova, u kome danas definitivno ne pobeđuju muškarci. Jangova podvlači da toliko hvaljeni princip ženske solidarnosti postaje moralno sumnjiv, ukoliko pripadnost rodu počne da se pretpostavlja pravdi.

Dečaci su devojčice sa greškom

Šta je glavni problem u načinu na koji savremeno (američko) društvo tretira dečake? Somersova smatra da je sama ideja „muškosti“, sledstveno premisama vladajuće feminističke ideologije, proglašena politički nekorektnom. Stigmatizacija muskuliniteta otišla je toliko daleko da je danas čak i u muškom homoseksualnom diskursu postalo politički nekorektno glorifikovati muževnost, a mačo seksualnost potpuno je potisnuta sa stranica gej magazina, kao, navodno, perniciozna esencija logike patrijarhata.

Kako somersova primećuje, feministički ziloti danas propagiraju stav da su dečaci pogrešno „maskulizovani“, da se podižu i vaspitavaju na potpuno naopak način, koji vodi silovanjima, masovnim ubistvima, i kapitalizmu. Ono što navodno treba činiti, jeste „osloboditi dečake od muškosti“, koja je, kako one tvrde, samo jedan poguban kulturni i ideološki konstrukt, a nikako intrinsična biološka osobina. Muški princip jedino se može iskoreniti ukoliko dečaci budu podizani kao što se podižu devojčice, što znači da ih treba držati što dalje od takmičarskih aktivnosti, učiti ih da se igraju sa lutkama, i nagrađivati ih za svako izražavanje osećanja.

A zahvaljujući uticaju ženskog pokreta na američku javnost, anti-maskulina feministička propaganda odavno je izašla iz granica feminisičkog diskursa, raširila se po javnom prostoru i ušla u učionice, gde je zavladao izrazito negativan stav prema tipično dečačkim oblicima ponašanja, kao što su sklonost ka nestašlucima i preterana „živahnost“. Institucionalizacija anti-muškog raspoloženja uzrok je tome što dečaci danas zapadaju u neverovatno problematične situacije, i Somersova navodi zapanjujuće primere iz američkog obrazovnog sistema, npr. slučajeve u kojima su dečaci suspendovani iz obdaništa zbog zbog igranja „policajaca i lopova“, jer se to kosilo sa politikom nulte tolerancije prema nasilju. Dečaci se redovno kažnjavaju i zbog trčanja i skakanja tokom odmora, a sve više je škola koje su potpuno ukinule klasičan školski odmor, kako realizacija projekata izmene „rodnih šablona“ slučajno ne bi bila narušena nekakvim „muškim“ aktivnostima poput pentranja, jurcanja i „militarističkih“ igara.

Još strašniji su slučajevi u kojima se šestogodišnji dečaci susreću sa optužbama za seksualno zlostavljanje zbog toga što su poljubili drugaricu u obraz ili nacrtali golu ženu. „Za feminizam“, primećuje Somersova, „nema razlike između klinca koji vuče devojčicu za kike, i tinejdžera koji je siluje“.

Da ponašati se kao dečak u savremenom društvu više nikako nije probitačno, slaže se i Majkl Tompson ( Michael Thompson ), koautor studije „Podizanje Kaina“ ( Raising Cain ), i tvrdi da je d anašnja škola sasvim skrojena po meri devojčica. One su sklonije uzornom ponašanju, na nastavi umeju duže da sede u miru i tišini i strpljivo čekaju dozvolu da progovore, što je ponašanje koje predstavlja zlatni standard, paradigmu kojoj svi treba da teže. Dečaci, koji ne uspevaju da se uklope u zadate imperative, postaju tretirani kao „defektne“ devojčice. Zapravo, značajan procenat nemirnih dečaka danas se po kratkom postupku proglašava obolelim od „poremećaja pažnje“, što se u američkim školama tretira Ritalinom, lekom za smirenje, a nakljukani klinci, na radost svih, zatim uspešnije zadovoljavaju norme vladanja.

Nestali u školskim reformama

U međuvremenu, dok sistem i dalje neumorno pokušava da pomogne devojčicama, verujući da su one i dalje diskriminisani pol, dečaci sve ozbiljnije zaostaju u učenju, a obrazovne perspektive sve su im lošije. Somersova iznosi niz statističkih podataka koji govore da se proporcija polova na američkim univerzitetima sve više približava odnosu od 60-40 u korist žena, iako je demografska struktura mladih od 18-24 godine takva da ima 15 miliona mladića i 14.2 miliona devojaka. Na sve veći jaz u obrazovanju polova, upozorava i Margaret Spelings (Margaret Spellings), američki Sekretar za obrazovanje, koja navodi da nova situacija „ima duboke implikacije na ekonomiju, društvo, porodice i demokratiju“. Prednost žena naročito je upadljiva kada je u pitanju crna populacija. Prohodnost na univerzitete u ovom slučaju je gotovo potpuno ograničena na devojke, dok crni mladići praktično nemaju nikakve šanse, jer društvo, smatrajući ih nadmoćnim polom, ne čini ništa da im u tome pomogne.

Očigledno je da pritisci savremenog obazovnog metoda žestoko iskušavaju moć i ograničenja „dečačkog mozga“, kako ga psiholozi nazivaju - danas se sve više veruje da je kinetičko, dezorganizovano, impulsivno ponašanje dečaka pre urođeno nego naučeno kroz socijalizaciju. Istraživanja pokazuju da prefrontalni korteks (region u mozgu zadužen za više funkcije) kod dečaka kasni sa razvojem u odnosu na devojčice za oko 18 meseci.

Muška deca zaostaju na svim stupnjevima obrazovanja – imaju lošije ocene, ređe stižu do visokog obrazovanja, manje učestvuju u dodatnim školskim aktivnostima. U osnovnoj školi, imaju dva puta više šanse da im budu dijagnostikovane „teškoće u učenju“, ili da završe u specijalnom odeljenju za slabe đake. U srednjoj školi gube trku sa devojčicama u rešavanju pismenih testova. Prosečni dečak iz jedanaestog razreda, objašnjava Somersova, piše kao devojčica iz osmog. Istina je, da dečaci još drže blagu prednost u prirodnim naukama, ali, zahvaljujući stalnim kampanjama i dodatnom radu sa devojčicama, ta razlika se sve brže topi. Sa druge strane, društvo koje je podsvesno rukovođeno idejom da su devojčice i dalje glavne žrtve sistema koji favorizuje dečake, dečacima ne nudi nikakve programe za pomoć u nadoknađivanju sve većeg zaostatka.

Sasvim suprotno mejnstrim teorijama, Somersova smatra da nije višak muškosti problem današnjih dečaka, već upravo njen manjak – odsustvo oca iz vaspitanja, kako ona navodi, jedan je od glavnih faktora loših rezultata koji postižu dečaci. Samim tim, alarmantan je podatak da, zahvaljujući rati razvoda od 40%, danas raste armija dečaka bez očeva u neposrednoj blizini, a samim tim i bez pravog muškog modela na koji bi se mogli ugledati, što je naročito pogubno za dečake iz siromašnih sredina i one sa problemima u učenju. Stariji muškarac predstavlja model za identifikaciju, i najlakše dečaku može da prenese vrline poput radne etike i samopožrtvovanosti, da ukaže na važnost učenja i škole. U sredinama gde je otac u porodici retka pojava, kao što je slučaj u afro-američkim siromašnim susedstvima, procenat odustajanja od škole kod dečaka je šokantno veliki. Kako tvrdi Džordž Gilder (George Gilder), autor knjige „Vidljivi čovek“ ( Visible Man ), u nedostataku muškog autoriteta i stabilnog porodičnog okruženja, mladi muškarci, naročito u getoiziranim sredinama, ostaju uskraćeni za proces „civilizovanja“, disciplinu i osećaj strukture i smisla, što vodi vladavini nasilja. Sa druge strane, i sam sistem obrazovanja prestao je da nudi disciplinu, red i izazove. U školama koje insistiraju na ovim „tradicionalnim“ školskim vrednostima, dečaci postižu mnogo bolje rezultate nego u onima koje se fokusiraju na rad na „samopouzdanju“ i emocijama, a koje proizvode podivljalu decu sposobnu jedino da terorišu okolinu bez savesti. Somersova ističe da dečaci vole, i lakše uče u atmosferi koja neguje kompeticiju i hijerarhiju, a toga u današnjim obrazovnim strategijama nema.

Živimo u ženskom svetu

Pored Somersove, za zanemarene probleme današnjih muškaraca, kao i za korigovanje dominantnih anti-muških stereotipa, zainteresovala se i Nora Vinsent, poznata američka novinarka, feministkinja i lezbijka, koja je pre nekoliko godina napustila posao kolumniste u Los Anđeles Tajmsu, radi jednog uzbudljivog projekta - osamnaest meseci provela je živeći prerušena kao muškarac, družeći se sa muškarcima, i radeći sve ono što prosečan amerikanac iz radničke klase čini – od kuglanja do posete striptiz barovima.

Rezultate svog antropološkog poduhvata, potaknutog radoznalošću da pronikne u muški svet i sazna kako oni zaista razmišljaju i kako se osećaju, Vinsentova je objavila u knjizi „ Self - made Man “, koja je ove godine postala američki bestseler. „Muškarci pate“ ispoveda u svojoj knjizi Vinsentova „oni imaju drugačije probleme nego žene, ali im nije nimalo bolje“. Posle ovog iskustva, činjenicu što je žena ona sve više doživljava kao privilegiju u današnjem, ženskom svetu. Žene, po njenom mišljenju, imaju danas mnogo veće mogućnosti i slobode, dok je raspon prihvatljivih ponašanja za muškarce sve uži.

Muškarci su, svedoči Vinsentova, neprestano pod pritiskom uloge koja se od njih zahteva – da budu jaki i muževni, osećajni (ali ne previše) i empatični, da podržavaju feminizam istovremeno se ponašajući tradicionalno kavaljerski. Dok žene svoju karijeru doživljavaju kao simbol svoje oslobođenosti i trijumfa, dokaz da sada mogu da biraju svoj život, za muškarce je karijera pritisak, minimum koji se očekuje od njih i jedini izbor koji imaju osim gubitništva (na tu činjenicu upozorava i Keti Jang kada kaže da je „pritisak na očeve da kući donesu platu mnogo veći nego pritisak na majke da odstanu kući“). Neprestano su progonjeni seksualnim nagonom koji ne popušta, a žene ih konstantno stavljaju na muke svojim flertovanjem, uvijanjem, izazivanjem. Istovremeno, žene su pune esencijalističkih predrasuda o muškarcima, često grube i nepristupačne. Običaj žena da sude unapred i stalno rigidno ocenjuju svaki muški postupak, napravio je od Vinsentove privremenog mizoginistu. „Muškarcima je potrebno naše razumevanje i ljubav“, zaključuje ona.

Feministička cenzura

A dok se muškarci danas batrgaju u problemima - što sa muškošću i identitetom, što sa obrazovnim sistemom - stvari za žene nikada nisu bolje stajale. Suprotno dominantnom stanovištu koje žene obično izjednačava sa žrtvama, Somersova tvrdi da one nikada nisu imale toliko mogućnosti, slobode i jednakosti. Međutim, umesto da ženski pokreti sada polako „spuste loptu“, priznajući da se položaj žena poslednjih decenija drastično promenio na bolje, oni postaju sve ogorčeniji i bešnji, a optužbe na račun muškaraca sve ozbiljnije.

Upravo je ovaj radikalni, agresivni i ostrašćeni feminizam bio predmet kritike u njene prethodnoj knjizi: „Ko je ukrao feminizam: kako su žene izdale žene“ ( Who stole feminism: How Women Have Betrayed Women), u kojoj je Somersova napravila oštru razliku između tzv. „rodnog“ feminizma, koji se pretvorio u levičarski usmeren politički pokret, koji zastupa interese žena na štetu muškaraca, insistirajući na nekom nužnom antagonizmu između polova, i klasično-liberalnog „feminizma jednakosti“, koji se ograničava na borbu za izjednačavanje prava polova, na primer za izjednačavanje zarada.

Baziran na marksističkoj teoriji, rodni feminizam kategoriju „roda“ poistovećuje sa kategorijom „klase“, insistirajući na premisi da su rodne uloge arbitrarne, konstruisane da zatoče žene u sistem u kome su osuđene na ulogu žrtve, kontrolisane od strane muškaraca u svakom pogledu. Rodna teorija ide toliko daleko, da pojedine autorke proglašavaju sve muškarce silovateljima, a heteroseksualni odnos eufemizmom za silovanje (Andrea Dworkin), pozivaju na kraj porodice, ili proglašavaju brak, silovanje i prostituciju nerazdvojivim (Catharine MacKinnon).

Kako bi se uništila suština nametnutih rodnih uloga, rodni feminizam zahteva čišćenje jezika, udžbenika i klasičnih dela od i najmanjih naznaka seksizma. To ide do takvih krajnosti da se u Betovenovim simfonijama pronalaze motivi silovanja, ili da se zahteva promena naziva „velikog praska“ u astronomiji, jer je to, navodno, sekstistički, i zastrašujuće za mlade žene.

Po mišljenju Somersove, svoju glavnu snagu rodni feminizam crpi iz plasiranja poluistina, iskrivljenih statistika i grotesknih preterivanja, kojima pokušava da žene po svaku cenu predstavi kao ultimativne žrtve. Jedan od paradigmatičnih primera preterivanja u cilju izazivanja panike, jeste plasiranje u javnost podatka da svake godine četiri miliona amerikanki biva pretučeno na smrt (pravi broj je 3.600). Slična je i tvrdnja da svake godine 150.000 amerikanki umire od anoreksije (zapravo umire nešto preko 100), što je predstavljeno kao „holokaust nad ženskim telima“ od strane muškaraca. Poznat primer je i fabrikovanje podatka da svake godine tokom večeri finala Super-boula, nasilje nad ženama poraste za 40%, ili famozna kampanja Kerol Giligan koja je digla Ameriku na noge teorijom da devojčice od 12 godina najednom masovno gube samopouzdanje zahvaljujući represiji sistema koji favorizuje dečake. Takve bombastične priče, po pravilu (i bez provere) dospevaju na sve naslovne strane i u glavne vesti, i postaju savremeni mitovi koji stvaraju opštu psihozu i anti-muško raspoloženje. Naravno, one obezbeđuju i ogromne vladine donacije raznim, establišmentu bliskim organizacijama za promovisanje rodne jednakosti.

Osim mržnje prema muškarcima, netolerancija i cenzura prema ženama-neistomišljenicama među najgorim su manifestacijama savremenog rodnog feminizma, a Somersova ih je više puta iskusila na svojoj koži. Kada je na jednoj konferenciji krajem osamdesetih prvi put istupila sa stavovima koji su se kosili sa stavovima njenih kolega iz Američke asocijacije filozofa, kritikujući akademski feminizam, izazvala je pravi skandal, a, prema njenim rečima, jedna od učesnica skupa umalo se onesvestila. Na drugoj konferenciji ućutkana je usred držanja govora, pa je, zasuta uvredama i psovkama prisutnih, bila prinuđena da ode, i to samo zato što je u svom izlaganju dovela u pitanje svrsishodnost i naučnu utemeljenost određenih vladinih „džender“ projekata.

Somersova se pribojava da odbijanjem trezvenog sagledavanja činjenica, i upornim ponavljanjem feminističkih dogmi i katehizama, ženski pokret postaje sve više anti-intelektualan. Navodna „zdrava debata“ među različitim feminističkim strujama danas se svodi na efemerne sukobe između marksisto-lenjinista, socijalista, lezbejki, eko-feminista, što predstavlja samo bledi privid pravih intelektualnih previranja. Još gore je to što feministički establišment pretenduje da govori u ime svih žena. Samim tim, ona žena koja se ne slaže postaje reakcionar, pretnja sopstvenom polu, seksista, anti-žena.

Zahvaljujući takvom ekstremizmu i aroganciji, savremene američke feminiskinje uništile su ugled koji je ovaj pokret imao pre nekoliko decenija, insistira Somersova: „nekada je bilo zabavno biti feministkinja“, kaže ona, „a pokret je privlačio sve vrste zanimljivih žena“. Danas će malo koja žena hteti da se identifikuje sa feminizmom, jer on sve više asocira na izigravanje žrtve, na šovinizam, bes i ogorčenost prema muškarcima. Žene naročito iritira patronizirajući odnos akademskih feministkinja prema običnim ženama, navodno zavedenim patrijarhatom. Paradigmatičan je primer feministkinje Linde Hiršman (Linda Hirshman), koja u svojoj knjizi „Na posao!“ ("Get to Work: A Manifesto for Women of the World"), insistira na stanovištu da se one žene koje ne rade, već ostaju kući da brinu o deci jer ih to navodno ispunjava, ne smeju tolerisati. Žene ne mogu imati pravo izbora kada je u pitanju zapošljavanje, već je njihova dužnost da rade, dok je „dužnost feminizma da one žene koje ne rade osuđuje, i da ih ubedi da je njihov izbor loš za žene i društvo“. Ovakvi stavovi žene samo udaljavaju od feminizma, budući da će malo koja obična žena trpeti da joj neka nadobudna intelektualka iz više srednje klase soli pamet tvrdeći da mnogo bolje zna šta je dobro za nju od nje same.

Zbog čega je feminizam postao tako radikalan? Somersova smatra da je problem u tome što, kao vrsta „melanholične filozofije“, feminizam privlači određeni tip osoba, hiper-senzitivnih i hronično uvređenih. Ženske studije su naprosto magnet za žene takvog profila, što utiče i na čitav pokret i njegovu ideologiju.

Između nauke i indoktrinacije

Slično misli i Kamila Palja, kada ocenjuje da je „feminizam postao univerzalna fioka u koju nesigurne i kenjkave žene mogu da odlažu svoje bajate neuroze“ Kao žestok kritičar akademskog feminizma, Kamila Palja (socijalni filozof i profesorka klasičnih nauka i medija) danas je jedna od najpopularnijih ali ujedno i najomarženijih američkih intelektualki. Palja, enfant terrible američke akademske scene, koju je magazin Plejboj jednom prilikom okarakterisao kao antifeminističku feministkinju, antigej lezbijku i antiliberalnog liberala (Glorija Stajnem je uporedila i sa Hitlerom), autorka je nekoliko bestseler izdanja, od kojih je najpoznatije njeno seminalno delo „Seksualne persone“ (kod nas objavljeno u izdanju Zepter Book ).

Prema Paljinom mišljenju, feminizmu su najviše štete nanele tri stvari: prva je otklon od velikog nasleđa zapadne kulture i umetnosti, koji je na velika vrata u ženske studije ušao sa knjigom „Seksualna politika“ Kejt Milet ( Kate Millett, 1970). Miletova je vrhunska umetnička dostignuća ljudske civilizacije svela na maliciozna politička čitanja, a velike autore iz istorije optužila za seksizam, što je sve talentovane mlade intelektualke toga vremena sasvim odbilo od ženskih studija.

Druga greška, po njenom mišljenju, bilo je uvođenje francuskog dekonstrukcionizma i poststrukturalizma u kampus, što je ženske studije odvelo u visokoparna teorijska naklapanja, i potpuno udaljilo od stvarnosti, pravog života, prave politike, običnih ljudi. Elitistički, cinični žargon Lakanovaca postao je ideal angloameričkog feminizma, u čemu su, po mišljenju Palje, pomodnost i karijerizam imali značajnu ulogu.

Treća greška jeste slepo prihvatanje konstrukcionizma, koji je tvrdio da su sve rodne razlike zapravo rezultat društvenog inženjeringa, proglašavajući svakog ko se sa time ne slaže za esencijalistu. Biologija, hormoni, polno - kao da nisu ni postojali za akademski feminizam. Sama istraživanja bioloških razlika među polovima, prema rodnim feministkinjama, trebalo bi da budu zabranjena, jer su, tvrde, usmerena protiv žena. Teoretičari poput Džona Stoltemberga, optužuju naučnike za korišćenje arbitrarnih kriterijuma kako bi ljudsku vrstu veštački podelili na mušku i žensku kategoriju

Palja smatra da je ideološko čišćenje najvećih dela umetnosti i filozofije od strane akademskog feminizma, a pod izgovorom seksizma, dovelo do toga da ženske studije danas odvlače mlade žene od onoga najboljeg što je čovečanstvo postiglo, pritom afirmišući mediokritetske mislioce i petorazredne ženske pisce koji naglabaju o svojoj ugnjetavanosti, što nadarenim devojkama oduzima dragoceno vreme tokom studiranja. Što je još gore, uticaj ženskih studija danas je toliko duboko prodro u sve društvene nauke, da je sasvim upropastio univerzitetske društvene odseke. Afirmativne akcije, koje su se isprava činile kao divna ideja, takođe su se pokazale štetnim – visoko školstvo, po njenom mišljenju, uništeno je afirmativnom akcijom za žene, budući da se danas odabir budućih studenata pretvorio u jurcanje za kandidatima odgovarajućeg oblika polnog organa, umesto da se procenjuju nečije znanje ili intelektualne sposobnosti.

Ženske studije, objašnjava Palja, tokom 70-ih i 80-ih uspostavljene su bez pravog utemeljenja u nauci, oslanjajući se na rodne generalizacije koje su donosili društvenjaci, bez ikakvih znanja o genetici, endokrinologiji, psihologiji. Poststrukturalistički zazor prema nauci samo je pogoršao stvari, izbacivši u prvi plan blasfemične igre rečima i teoretisanje fukoovskim jezikom dvosmislenosti, umesto pravog naučnog istraživanja. Dijalog je zamenila politička korektnost, indoktrinacija, cenzura jezika i uvođenje orvelovskog „novogovora“, što je ionako poduhvat unapred osuđen na propast, budući da uopšte ne istrebljuje predrasude i netoleranciju, već ih samo „sakriva u orman“.

Osim pristrasnosti, i zatrovanosti retorikom političke korektnosti, savremeni mejnstrim feminizam, po mišljenju Somersove i Palje, odlikuje i značajna doza oportunizma i lukrativosti. Iskrenu borbu za pravdu i jednakost polova zamenila je danas multi-milionska industrija, koja zapošljava na hiljade aktivista, predavača, konsultanata. Somersova ih naziva partijskim birokratama koji profitiraju trošeći ogromne količine novca na institucionalizaciju viktimizma kao ideologije koja ih održava u životu, stalno perpetuirajući predrasude o ženama kao večnim žrtvama muškaraca. Za ovaj feminizam nema mnogo razlike između pravog silovanja i običnog komplimenta o lepim nogama.

Muškarci su svinje

„muškarci su svinje,

vikala si moje ime,

i da su svi isti,

prljavi šovinisti.

a žene su moćne

i kada su bespomoćne...

...a žene su jake

i kada su nejednake“

(Prljavo kazalište)

Vrativši se na domaće tle, moramo na kraju priznatiu da društvo kakvo je naše sigurno (u svojoj celini) nije ni blizu toliko prožeto retorikom feminizma koliko je to američko, pa samim tim ni „rat protiv patrijarhata“ i njegove nusposledice, poput progona maskuliniteta ili diskriminacije dečaka, nisu baš prvi na listi naših brojnih problema. Međutim, naš javni prostor, mediji, popularna kultura i umetnost (što domaća što strana), sa svojim dalekosežnim uticajem na kulturu svakodnevice, na vrednosti i stavove građana, uveliko su dobrim delom uronjeni u otrcane feminističke stereotipe o sebičnim, zlim i nasilnim muškarcima i moralno i intelektualno superiornim, ali ugnjetavanim ženama. Najzad, nema konvencionalnijeg, politički korektnijeg i društveno prihvatljivijeg stava od onog koji se može, što kroz šalu, što u ozbiljnosti, čuti od bilo koje poznate žene u medijima – bila ona folk pevačica ili političarka – a to je da su žene mnogo lepše, pametnije i bolje, a da su muškarci svi isti – prljave sebične bezosećajne svinje i šovinisti. Dokaz tome je i činjenica što, uprkos stalnom lamentiranju nad objektifikacijom ženskog tela, trendi običaj tretiranja muškaraca kao „mesa“, svakoj ženi odmah obezbeđuje simpatije ostalih.

Nipodaštavanje muškaraca očigledno postaje univerzalni kod pomoću kojeg se danas prepoznaju navodno samosvesne, oslobođene i jake ženke, a mit o muškarcu-ugnjetavaču - svakoj mrziteljki muškaraca daje legitimitet da o njihovim gresima ostrašćeno nagvažda u prajm tajmu. Posle svakodnevnih zastrašujućih (bez sumnje istinitih) TV-priloga i emisija o hiljadama zlostavljanih, pretučenih i terorisanih srpskih žena, u kojima novinari, viktimolozi, psiholozi, i razni aktivisti svojim paničnim diskursom stvaraju opštu psihozu i predstavu o tome da smo sredina u kojoj je maltretiranje žena fundamentalna društvena institucija, teško da bi se ijedan muškarac usudio da progovori u svoju odbranu.

Ali, kao što se može naučiti od kritičarki viktimizma poput Somersove i Palje, u pitanju definitivno nije samo naš izum, već trend koji je odavno sa Zapada počeo da se razliva planetom. A kada smo mi u pitanju, poznato je da ionako imamo običaj da polovne, felerične i havarisane ideologije uvozimo kao robu vrhunskog kvaliteta, sa sklonošću da ih zatim vrlo nekritički branimo i zastupamo sa više strasti nego zdrav razum i logiku. Samim tim, uvođenje disharmoničnih i upozoravajućih glasova u dominantni diskurs, glasova koji pozivaju na promišljanje i preispitivanje konvencionalnih stavova o feminizmu i muškarcima, više je nego dragoceno za naše sazrevanje.