Jovana Papan

Kilavost kao srpski modus vivendi

Srbiju je zahvatila teška epidemija kilavosti. Svima ponešto fali, i svi se time ponose. Dok su bolesti u mnogim svetskim kulturama tema za apsolutno izbegavanje u društvu, a lični zdravstveni problemi kriju se se kao nešto najintimnije - čak i od šire porodice, a kamoli od kolega i prijatelja - kod nas se umešnost beskonačnog žuborenja o sopstvenim i tuđim probranim tegobama - upalama, alergijama, ekcemima, hroničnim sinuzitisima, akutnim artritisima i galopirajućim konjuktivitisima - kotira veoma visoko na listi vrhunskih ljudskih kvaliteta. Prečešljavanje medicinskih kartona u Srbiji je najpouzdaniji način da nikada ne ostanete bez teme za razgovor u društvu, univerzalna žvaka za izbegavanje svake neprijatne tišine. Zato ne dajte da vas stereotipi prevare - nasuprot rasprostranjenom uverenju, nagvaždanje o bolestima daleko je popularnije nego čuveno srpsko pretresanje politike i sporta. Dok dve navodno „najomiljenije“ srpske teme počešće rezultiraju „bratskim“ ubeđivanjem, koje se prepoznaje po učestalom pominjanju familije, što kod obe strane izaziva naprasnu želju da polete jedna drugoj u susret, priče o boljkama predstavljaju zapravo vrstu veoma kvalitetne društvene terapije, koja poput čudotvornog melema učvršćuje harmoniju i ljubav među sabesednicima, budući da su, kada je zdravlje u pitanju - svi pomalo kilavi - a samim tim i jednaki.

Čim se kilavci nađu na okupu, što u kancelariji, što na porodičnom skupu, što, na primer, u čekaonici Doma zdravlja, terapija može da krene. Signal za početak obično je nečiji prigovor na vremenske uslove, težak dan, nizak atmosferski pritisak. Ovu primedbu istog trenutka svi ostali potvrđuju, i odmah se nadovezuju ispovedanjem svih svojih aktuelnih smetnji - nekoga obavezno glava boli otkako se probudio, neko zbog glavobolje nije ni spavao, neko se žali kako ga nešto „hvata“ (a i javili su na televiziji kako vladaju neki virusi), nekog već „drma“ a neko nikad i ne ozdravlja, jer mu je imunitet u „totalnom raspadu“.

Kada se konačno svi simptomi izlože na videlo, pravo je vreme da se pređe na leteću dijagnostiku. Poznato je da u svakom društvu ili kancelariji postoji bar jedan hiperobavešteni nadrispecijalista koji tačno zna koja opaka boleština vreba iza svake vaše tegobe, i samouvereno svima izriče neoborive presude: „to mora da je koksaki !“, „vidi se da imaš nedostatak folne kiseline!“, „ma, sigurno imaš nervozna creva!“, „sto posto je hijatus hernija , moraš uvek da spavaš na dva jastuka!“.

Sledeći stadijum seanse je opšte rovarenje po džepovima i tašnama, i međusobna razmena medikamenata i preparata, bez kojih se niko u Srbiji ne usuđuje čak ni da istrči do poštanskog sandučeta. Posle grupnog kljukanja, nastupa faza plodne razmene medicinskih iskustava - sa specijalističkih pregleda, snimanja, operacija, intervencija, terapija, porođaja, zatim štedro prosipanje lucidnih saveta praćeno nemilosrdnom paljbom po doktorima (koji nemaju pojma), a sve se završava diktiranjem naziva kineskih čajeva, preporu čivanjem aparata koji emituju terapijske talase, jonizatora, ozonizatora, magneta, viskova, kristala i amajlija. Jednostavno, kada se povede reč o bolestima, Srbi se totalno raspomame.

Imajući u vidu stepen naše opsednutosti bolestima, nije nimalo čudno što je već hiljadama godina najveći neprijatelj Srba - promaja. Svima je poznato da je promaja specifično balkanski fenomen koji izaziva sve najstrašnije bolesti, od kojih je ubedljivo najpodmukliji „nazeb“. Promaja je, sudeći po merama predostrožnosti koje se zbog nje preduzimaju, verovatno do sada pokosila više Srba nego svi ratovi kroz istoriju zajedno. „Hong Kong ima SARS, Amerika ima HIV, Mađari ptičji grip...“ - piše jedan ovdašnji bloger – „a mi imamo tri uzročnika svega lošeg: promaju, gola leđa i bose noge“. Čovek je, verovatno u brzini, propustio da pomene i četvrtu arhipretnju srpskom zdravlju – hladna pića. Da nije ova četiri jahača apokalipse, Srbija bi danas verovatno bila bogatija za bar stotinak miliona ljudi. Stoga je i razumljivo što panika od ovih strahota, isto kao kad je u pitanju i svaka druga golema pošast, prevazilazi granice ustaljenih normi pristojnosti. Nemate zato razloga da se čudite što se stariji i iskusniji građani osećaju obaveznim da vam izvuku uši na ulici zato što ste „razdrljeni“ i što slučajni prolaznici uspaničeno vašem detetu uvlače potkošulju u pantalone. Ruku na srce, dok vi dotrčite, može već da bude kasno... A ako se slučajno jogunite i imate neke „ideje“ o tome da se deca navodno od malih nogu mogu navikavati na sokove iz frižidera i bosonogo trčkanje po kući, vi zapravo na krajnje drzak i neodgovoran način izlažete mudre i dobronamerne starine još jednoj iskonskoj pretnji po ljudsko zdravlje – „sekiraciji“ – i zbog toga ste dužni da ih odmah poslušate.

Nepisano pravilo tradicionalne srpske medicine jeste da je u slučaju i najmanje prehlade, a kamoli, na primer, upaljene zanoktice, obavezno gutanje konjskih doza antibiotika. Nema tu mnogo dvoumljenja jer, zaboga, nikad se ne zna, „đavo se spava“, bolje sprečiti, nego da nedajbože siđe na pluća. Sasvim konsekventno, najpouzdanija terapija za najteže bolesti poput raka i side, u Srbiji su narodni čajevi, bioenergija, i konsultacije sa ekspertima za podzemne vode i feng šui . Ukoliko sve to nekim čudom ne pomogne, i bolest opako uznapreduje, pravo je vreme da se za spas obratite i zvaničnoj medicini.

Kilavost je u Srbiji ultimativni izgovor za sve neuspehe, lenjost, neodgovornost i svaki neobavljen posao. Iza svake eskivaže stoji neki medicinski razlog (i obrnuto). Tako opravdanje za nepoloženi ispit postaje „anksioznost“, za nedolazak na posao - migrena, rođendani i slave propuštaju se zbog „nisam nešto najbolje danas“, izlazak zbog „dobila sam“, kada se ustaje u podne - to je zbog „katastrofalne“ krvne slike, drema se triput dnevno zbog „hroničnog umora“, a na poslu se pet puta izlazi na užinu jer je „pao šećer“. Kada se prema drugima ponašate kao stoka, ne morate da se izvinjavate, jer ste pod „stresom“, a kada, recimo, usled trapavosti slupate auto prilikom parkiranja, za to su sigurno krivi astigmatizam i poremećaj centra za ravnotežu. Ako ste neskloni tvrdim Ikarbusovim stolicama, autobus slobodno zamenite taksijem, sa obrazloženjem da vam od stajanja u zagušljivom prostoru obavezno pozli. Ukoliko vam se ne mili da izlazite po kiši, vetru, hladnoći, vrućini, magli, smogu, omorini – vi mora biti da ste „meteoropata“, pa je najbolje da pažljivo pratite vremensku prognozu, kako bi znali kada uopšte smete da pomolite nos iz kreveta. A ako vam se stalno ništa ne radi i prosto vas mrzi da živite - definitivno patite od teškog oblika depresije i potrebno vam je mnogo odmaranja, bez „sekiracije“ naravno.

Interesantno je da pomenuti „čvrsti kano klisurine“ argumenti u odbranu svih naših zabušancija, u mnogim svetskim društvima uopšte ne postoje ni kao pojmovi u jeziku, a kamoli kao izgovori za kojekakve lenčuge. U nekim kulturama kilavost je samo bedni pokušaj opravdanja za neobavljen posao, koji se ne toleriše ni u snu, a negde stvari idu toliko daleko da je sramota uopšte i biti bolestan, jer je to znak slabosti koja ne odlikuje „ozbiljne igrače“. Zanimljivo je, takođe, da nekim čudom i ovi naši kilavci, ukoliko slučajno radi posla zađu u beli svet, a shvativši da „kilavi diskurs“ tamo ne vrši posao, vrlo brzo i bez mnogo koprcanja izbace iz rečnika sve one drage i srcu prirasle izgovore. Sasvim je, doduše, moguće, da nostalgija počne da ih trese baš kada se zažele svih onih nezaboravnih medicinskih seansi sa prijateljima i kolegama, na kojima su prvi put otkrili šta im sve fali, koliko su u stvari bolesni, i zašto im ništa u životu ne ide od ruke.

Za one koji su odlučili da ipak ostanu na ovoj „našoj maloj klinici“, veoma je važno da nauče nekoliko osnovnih principa, koji im garantuju da ni u jednom društvu propasti neće. Pravilo broj jedan glasi : ako vas slučajno (mada deluje prosto neverovatno) ništa ne boli, ni po koju cenu ne smete to priznati. Zna se da su Srbi još onomad Dekartov cogito (sasvim razložno, razume se) unapredili u „boli me, dakle postojim“, i zato, ukoliko ne želite da vaše bivstvovanje bude ozbiljno dovedeno u pitanje, morate odmah pronaći neku tegobu. Ako na brzinu ne možete da smislite ništa bolje - požalite se bar da vam je od sedenja utrnula noga. To vam kupuje malo vremena da osmislite neki ozbiljniji portfolio, koji mora da uključuje jednu hroničnu, jednu do dve autoimune, i bar tri sistemske bolesti. Uz dobro osmišljenu i pažljivo izbalansiranu medicinsku biografiju, nikada se više nećete obrukati pred svetom.

Drugo vrlo važno pravilo jeste, da neizostavno morate biti „hipersenzitivni“, tj. vrlo osetljivi na čitav kompleks uslova života. To znači da obavezno mora da vam uvek bude zagušljivo u svakoj prostoriji, ali i da vam bude hladno kad se otvore prozori (imate jako lošu cirkulaciju) , pa zato odmah zahtevate da se pojača grejanje. Leti važi obrnuto – nenormalno vam je vruće, ali vam klima baš bije u glavu. Dim od cigareta štipa vas za oči, ili ste alergični na njega, pa odmah počnete da kijate, kašljete, škripite u grudima. Hranu ne podnostite tešku, slanu, slatku, gorku, ljutu, sa glutenom, zasićenim mastima, prostim šećerima, od alkohola se nadujete, od kiselog vas boli čir, ili dobijate gorušicu. Kad vidite veliku porciju uzdišete od nemoći, jer imate jako mali želudac (nekako ste saznali) U autobusu nikako ne možete da sedite okrenuti leđima vozaču, jer vam odmah pripadne muka. Na letovanju obavezno u vodu ulazite najmanje dvadeset minuta, da vas ne „preseče“, a posle kupanja neizostavno presvlačite gaće i navlačite bademantil, jer imate osetljivu bešiku ili jajnike. Od sunca se ospete, od hodanja dehidrirate, u travu ne smete zbog toga što krpelji i komarci baš uvek idu na vas. Hronično loše spavate, jer vam smetaju vlaga, grinje, prašina. Vuna vas grebe, od sintetike se upalite, od jeftine obuće dobijete „atletsko stopalo“. Da nema flaširane vode, ne bi vam bilo spasa, jer hlor iz česmovače ne podnosite. Ukratko, da nije striktnog poštovanja svih signala upozorenja koje vam vaš organizam blagovremeno šalje, vaš život bi neprestano visio o koncu.

Konačno, treće, i ključno pravilo, bez koga vam opstanka u Srbiji nema, jeste da uvek, baš uvek, imate apsolutno razmevanje za sve kilavosti drugih, ma koliko one još gluplje i neverovatnije zvučale od vaših. Nikada i ni pod kakvim uslovima ne smete dovoditi u pitanje tuđa opravdanja, tegobe, dijagnoze, metode lečenja i mere predostrožnosti, ma koliko se one kosile sa zdravim razumom i logikom, i pritom nepotrebno komplikovale vaš život.

I za kraj, zapamtite dobro, da ne biste posle kukali kada ostanete sami ko prut: u savremenom srpskom jeziku, ni u kakvom obliku ne postoje fraze poput „nije ti bre ništa!“, i „neće valjda mene baš da strefi!“. Hoće, kako neće, šta lupetaš, tako je i siroti pokojni Laza govorio dva dana pred smrt...