Marinko M. Vučinić

RAZUM I POLITIKA

"Vaspitan sam kao demokrata. Nastojim da se kao demokrata ponašam i da savladam urođene totalitarne, gotovo bih rekao antropološke antidemokratske osobine, potekle iz sebičnosti, žudnje za moći, taštine i rđavog iskustva sa ljudima. Verujem u demokratiju kao najbolji od svih rđavih sistema, a svakako najpodnošljiviji, u realnu i realističku demokratiju upravljanja razumom, kontrolisanog od javnosti i izbornih tela, oplemenjenu socijalnim interesom za sudbinu bližnjeg i kompromisom sa potrebama zajednice, ali i efikasnu u zaštiti svega ličnog što predstavlja građansku i političku slobodu, u parlament kao majku, a ne maćehu naroda, opšte i tajne izbore, slobodno udruživanje, stalnu razmenu ideja, rada, kapitala, težnju ličnom uspehu i blagostanju, privatnu inicijativu, pravo regulisano zakonom i menjano voljom većine, uz stalnu misao o egzistenciji manjine.

Verujem u pravila građanske igre. Demokratija je u prvom redu kompromis. Moramo ga jednom napraviti i sa svojim najlepšim nadama i najzanosnijim utopijama, i od onog što je nemoguće, bar na vreme, uzeti ono što je moguće. Inače, ostaće bez ičega jer će u međuvremenu i ono što je moguće postati za nas nemoguće."

Ovo je samo jedan od mnogobrojnih lucidnih i uvek veoma inspirativnih stavova Borislava Pekića o demokratiji i politici. Govorio je da postoje dve strasti: književnost i politika. U njegovom inače veoma razuđenom delu prepliću se tumačenja i pogledi o karakteru politike kao izuzetno kompleksne i uvek izazovne ljudske delatnosti. Pekićevo književno delo predmet je mnogih multidisciplinarnih književno-teorijskih proučavanja, vrednovanja i analiza. Međutim, njegovo shvatanje politike i demokratije nije razmatrano na sintetički i sveobuhvatniji način. On je svakako pisac koji je u opusu izgradio izuzetno originalno, samosvojno i pre svega neapologetsko shvatanje politike i demokratije. Pri tome, nije bio samo puki i nemoćni posmatrač političkih dešavanja, već neposredni, delatni i aktivni učesnik u zbivanjima koja su dovela do ponovnog uspostavljanja demokratije i političkog pluralizma u Srbiji, što je bio njegov cilj i san iz mladalačkih dana.

On je, što je inače velika retkost u našim političkim i društvenim prilikama, bio spreman da se žrtvuje za svoje političke ideale, bez obzira na cenu. Kod nas se intelektualno poštenje ne sreće tako često. Pekić je u tom smislu bio i ostao jedan od najvećih i neprevaziđenih uzora.

U jednom razgovoru Pekić je naše doba označio kao epohu apsolutne prevlasti politike nad svim drugim oblicima ispoljavanja ljudskog duha i volje. Takođe, on je neprestano problematizovao i pitanje odnosa morala i politike, kao jedno od najznačajnijih pitanja u celokupnoj istoriji politike, i bio ubeđen da je politika nemoguća bez morala kao njenog civilizacijskog i humanističkog utemeljenja. U pitanju je bila odanost principu opšte volje i javnog interesa, ali i privrženost pojmu vrline koji se izgubio u našoj savremenoj politici. Ovako određenje uloge morala u politici danas u velikoj meri deluje utopijski jer je politička delatnost ispražnjena od moralnih principa, ostala je samo ljuštura političkog pragmatizma i zastupanje ogoljenog i prizemnog političkog interesa.

Pekić je istrajavao u uverenju da je “lični moral osnov svake politike. Budimo ljudi, građani i Srbi, ali nikada nijednu od tih osobina urođenih ili stečenih ne žrtvujmo drugoj. Ko počne sa žrtvovanjem svojih vrlina, završiće sa žrtvovanjem tuđih života. Ako vas smatraju moralnim čovekom, morate to po cenu glave ostati. Inače ste hulja, ono što se inače svakom drugom velikodušno dopušta. Ako ste jednom bili demokrata, morate to ostati i na samrtnoj postelji, te i smrt, kao većinsku snagu, demokratski prihvatiti. Politika je javni moral. Moral je privatna politika. Dame i gospodo, veli se da politika ne poznaje moral kao kategoriju s kojom bezuslovno računa u svom praktičnom delovanju. Priznajem da u tome ima istine. Ali ako ga ne poznaje društveni sistem što ga takva politika gradi, ako on nema svoje moralne osnove, svoja načela i svoje zakone, na koje se svi možemo s jednakim pravima osloniti, on prestaje biti legitiman, čak i ako ostaje legalan.”

Borislav Pekić se neprestano pitao da li je politika moguća kao racionalna i na razumu zasnovana ljudska delatnost. Ta dilema se kao zajednička nit provlači kroz njegovo celokupno poimanje politike i demokratije. Zastupao je stanovište da politika pre svega mora biti zasnovana na razumu i moralu, bez obzira na to što su njegovi stavovi bili često osenčeni blagom, ali ubitačnom ironijom, što nije značilo odsustvo čvrste i nepokolebljive vere u demokratske ideale i načela, već stalnu kritičnost i zapitanost nad racionalnim zasnivanjem politike i ljudskog društva. Pekić je delio Aristotelovo poimanje politike kao veštine zajedničkog života, i to mu se činilo kao najbolja i najpreciznija definicija. “Nikad politika, ta jedina oblast u kojoj ima prilike da se ispolji naša sopstvena mera racionalnosti, nije bila manje racionalna nego sada u dobu političkog racionalizma.”

Odgovor na ovu dilemu je tim teže dati jer živimo u vremenu dubokih i razornih iracionalnosti u kome se demokratija, nakon pada socijalističkih sistema, tek pomalja, učvršćuje i stiče legitimno pravo na postojanje. Može se sa puno argumenata reći da se Pekić u svojim tekstovima javlja kao odlučni i nepokolebljivi zagovornik i tumač najtemeljnijih principa građanske demokratije, bez čijeg uspostavljanja ne može ni doći do obnove građanskog društva. “Mi ćemo se truditi da u demokratsku budućnost uđemo zdrava razuma, čista srca i mirne svesti.”

Ono što Pekić posebno apostrofira je uloga razuma u filozofskom i praktičnom zasnivanju politike. U tom smislu, on je na tragu antičkog ideala politike koji je odavno poništen u savremenoj političkoj delatnosti koja je politiku svela na goli materijalni interes i primenu sile. Takvom shvatanju politike Pekić suprotstavlja stav: “I da je razum, ma koliko ga prezirali kao mlak ni studen, ni vruć, pa predviđen da iz usta bude izbljuvan, oprezni pipavi Razum, bar u politici, pouzdaniji vodič, bolji savetnik, jasniji tumač ideje bilo koje buduće stvarnosti i savršeniji njen graditelj i od najplemenitijih ali nepredvidljivih osećanja. Znači, demokratija je nešto što ne uključuje u principu nasilje, ali otpor nasilju je obaveza i dužnost svakog slobodnog čoveka.”

Navodeći Aristotelovu misao o najboljoj državi, Pekić takođe raspravlja o tome koja je država dobra, praveći inverziju o idealnoj rđavoj državi. Uporno ističe moral kao jednu od temeljnih pretpostavki racionalno zasnovane politike. Ove reči zvuče kao svojevrsni moralni kategorični imperativ politike, kao zahtev da se ne izneveri zvezdano nebo u nama, ali i ljudski razum i odanost osnovnim ljudskim vrlinama. “Ne lažimo u javnom životu, nemojmo izneveriti svest, moralno osećanje u nama i zvezdano nebo nad nama, ni onda, a naročito onda kada znamo da ćemo zbog toga biti na gubitku.” Upravo je veliko izneveravanje ovog kategoričnog moralnog imperativa dovelo do toga da je danas politika na ovim prostorima potpuno poništila svaki moralni i humanistički ideal i pretvorila se u sferu u kojoj sve manje ima mesta za uzvišene demokratske i moralne ideale, o kojima je sa toliko strasti govorio i pisao Borislav Pekić.

U njegovim političkim raspravama dolazi do izražaja shvatanje demokratije kao temeljnog i odlučujućeg uslova za stvaranje građanskog i pluralističkog društva. Navešćemo samo nekoliko gotovo aksiomatskih misli koje najreljefnije pokazuju njegovo shvatanje demokratije. “Demokratija nije u pravu ve ćine da vlada, nego u pravu manjine da se toj vladi svim dogovorenim sredstvima opire. Politička sloboda je temelj svim ostalim. Demokratija ne sme imati ispred sebe prideve, pogotovo one koji joj protivreče. Ne postoji ni građanska demokratija jer je to pleonazam. Ako građanska i za građane nije, nije nikakva. Parlament koji nema, pored zakonodavne uloge, i punu kontrolu nad poštovanjem tih zakona i stalni nadzor nad radom svoje vlade, ne vrši svoju osnovnu funkciju. Demokratija pretpostavlja vladu koja je odgovorna jedino svom parlamentu, pa preko njega i narodu koji ga je izabrao, i vladu koja je u svom radu pod stalnom kontrolom Narodne skupštine.”

U Pekićevom razumevanju demokratije veoma je važno njegovo iskreno zalaganje za kompromis u političkom životu i funkcionisanje političkih odnosa. I pored tegobnog zatvorskog iskustva i česte i teške izolovanosti i marginalizacije u socijalističkom režimu, on zastupa ideju kompromisa u politici kao odlučujuću odrednicu politike i demokratije. U njegovim rečima nema ostraš ć enog i osvetoljubivog revanšizma, bez obzira na to što je antikomunizam bio sastavni i permanentni deo njegovog ukupnog shvatanja politike. “Čovek je kompromis između inteligencije i instinkta. Ni ljudska zajednica ovom modusu ne izmiče. I ona je kompromis. Kompromis između slobode i ropstva. U demokratskim državama kompromis je uslov postojanja i funkcionisanja samog sistema. Kompromis je druga reč za demokratiju, dublja možda i od ‘vladavine većine', ravnopravna možda i s vladavinom prava i pravde.” Bez kompromisa nema države, nema odnosa među ljudima, nema porodice, nema života. Kompromis, međutim, ne znači odustajanje ili čak izdaju sopstvenih stavova, već nastojanje da se oni s nekim tuđim izmire do mere obostrane koristi.

Poredeći svoje zatvorsko iskustvo i karakteristike tzv. socijalističke slobode, Pekić se određuje i prema komunističkom poretku kao apsolutnoj negaciji demokratskog ustrojstva društva i zajednice. Osnovne karakteristike tog ideološkog projekta bile su sveopšta kontrola populacije, onemogućavanje komunikacije i razmene informacija sa spoljnim svetom, represija i teror zasnovan na strogim, ali rigidnim zakonima, širenje straha, arbitrarna zloupotreba zakona, pravna nesigurnost, sistem manipulacije povlasticama i opšta korupcija, samodovoljna i zatvorena privreda, opadanje simptoma civilizovanog društva, stroga hijerarhija funkcija i njihova pristupačnost samo određenom broju ideoloških vernika i istomišljenika. Govoreći o srodnosti zatvora u kome je robijao i socijalizma u kome je živeo, Pekić je odbacivao svaku mogućnost reforme realsocijalističkih sistema i pri tome negirao nastojanja da se pukim menjanjem forme, uz apsolutno očuvanje političkog monopola vlasti, snage starog režima jave kao kreatori obnove građanskog društva i demokratije.

Razmatrajući krivicu takvog autoritarnog sistema i ljude koji su u njemu živeli i bili njegovi voljni ili nevoljni saučesnici, Pekić ne poriče mogućnost promene mišljenja i opredeljenja, pri čemu mu je odbojno svako revanšističko raspoloženje i opredeljenje. Zato njegove re či i danas zvuče kao dalekosežna i inspirativna opomena. “Ako brzopleto budemo sudili, postaćemo samozvani i nesnosni pravednici, a da niko ne zna šta je uistinu nama pošlo za rukom da ostanemo tek gledaoci, a ne i saučesnici. Ako tako postupimo, zaboravljamo na naša saučesništva, posredstvom slučaja, uz pomoć zablude, svesnom zloupotrebom pružene prilike, pa i neutralnošću. Istina je da nismo svi krivi. Ali i da sasvim nevini nismo, i to je istina, bili ili ne bili članovi komunističke partije. Ako mislite da, uz kontinuiran otpor komunističkoj ideologiji i represiji, izvesne kompromise sa realnošću nisam pravio – varate se. Nadam se jedino da su retki, iznuđeni, a koji nisu srazmerno beznačajni, i da njima nikoga i ništa do vlastitog samopoštovanja nisam oštetio. Radikalan valja biti samo u pameti, razumu i dobroti. Politika nije u teškim rečima, već u mudrim rešenjima.”

Odnos demokratije i rešavanja srpskog nacionalnog pitanja jedna je od velikih tema kojom se Pekić bavio. Istoriju je smatrao za izuzetno inspirativan i koristan literarni predložak. Nije bio opterećen prigodnim i otužnim nacionalnim romantizmom i idolatrijom nacije i nacionalnog. Često se ironično poigravao sa našim mnogobrojnim mitomanskim predstavama o srpskoj istoriji. Ali razrešavajući taj izuzetno kontroverzni odnos demokratije i nacionalizma, nedvosmisleno ističe potrebu uspostavljanja kreativne ravnoteže između ova dva gradivna elementa srpskog identiteta i istorije. Smatrao je da srpsko nacionalno pitanje može biti trajno rešeno samo u sklopu ukupnog demokratskog preuređenja našeg političkog sistema i uspostavljanja stabilne demokratije i građanskog društva. U njegovim shvatanjima politike i demokratije nema mesta za nacionalnu isključivost i zloupotrebu nacionalnog pitanja radi održanja na vlasti.

Pekić takođe nije zagovarao poništavanje srpskog nacionalnog osećanja, već ga je smeštao u najširi civilizacijski i demokratski kontekst. Zato su njegovi stavovi o ovom pitanju i danas više nego ikad od posebnog značaja jer živimo u vremenu u kojem se proglašava nestanak nacija i nacionalnog identiteta. “Veliki cilj, ovog puta nacija, ponovo se postavlja pred naše oči da nam opet zakloni demokratiju, kojoj težimo i bez koje ni nacija nema preveliki smisao, bez koga se i nacija svodi na golu i ropsku egzistenciju navodnoj istorijskoj nužnosti. Utisak ne bi u toj meri bio strašan da ne vidim kako se deo te srpske inteligencije, uvek slobodouman i uvek na žrtve spreman, podaje iluziji da će komunizam postati bolji ako postane nacionalan. Kao demokrati, nikad ne dopustimo da budemo uvučeni u veštačku dilemu izbora između nacije i demokratije. Jer za demokratiju je nacija njena nužna stvarnost, za naciju demokratija je njen izabrani cilj. Demokratija i Nacija – Da, Demokratija ili Nacija – Ne.“

Pitanje srpskog nacionalnog interesa dobilo je odgovor pre pola veka u rečima Ljube Davidovića koji je rekao da “srbuje samo onaj ko pametno srbuje. Biti rodoljub nije sramota. Ponavljam da ćemo, pored demokratije kao svoje stranačke obaveze, braniti interese srpskog naroda, bez obzira na budući državni model Jugoslavije, pogotovo u slučaju njenog sporazumnog iščezavanja, Jugoslaviju, naravno, nećemo, razbijati, ali više nećemo dopustiti da ona razbija nas. Demokratska stranka se zalaže za moderni evropski sistem vrednosti u kome rodoljublje ima svoje podrazumevajuće mesto, zajedno sa svim drugim demokratskim i građanskim institucijama, bez kojih nam ni ono, ma kako veliko i iskreno, ne bi mnogo vredelo. Niko narodu ne može pomoći ako on sam sebi ne počne pomagati. Mitologija je kodirana duša jednog naroda i nema nacije bez svoje mitologije. Ali se ne živi na njoj, ne od nje. Ona je arhetipska osnova od koje polazimo da bismo svoje nove vrednosti, vrednosti primerene ovom veku, ovom danu, doveli u vezu sa starim vrednostima na koje smo gordi, ali koje su važile za onaj dan, u jednom od onih vekova, te ih činili boljim, upotrebljivijim, savremenijim.”

Pekić je takođe govorio o trezvenom nacionalnom osećanju i tu se opet javlja razum kao glavna komponenta njegovog shvatanja politike i demokratije. I taj trezveni nacionalizam nama danas najviše i nedostaje jer smo još u zagrljaju političke prakse koja iracionalno instrumentalizuje nerešeno nacionalno pitanje srpskog naroda u cilju održanja na vlasti.

Borislav Pekić je bio apsolutno svestan svih ograničenja koja donosi mešanje pisca u politiku. Ali on je smatrao da pisac jednostavno ne može i ne sme da ostane van matice vremena u kome živi, a koja često turbulentno oblikuje naš ukupni društveni i politički život. Nije se povlačio na komotnu poziciju političkog komentatorstva i politikantskog sufliranja, već je bio spreman da se neposredno uključi u dnevni politički život, potpuno svestan koliki je to izazov i opterećenje za pisca njegovog formata i književnog opredeljenja. “Sasvim je sigurno da bavljenje politikom šteti piscu. Ne samo zbog gubitka vremena, već zbog gubitka kontakta sa onom parastvarnošću sa kojom korespondira i gde je neophodna apsolutna i potpuna koncentracija. Posle bavljenja politikom, dužeg bavljenja politikom, mnogi ljudi i prestaju da budu pisci. Zato sam u jednom intervjuu rekao da sam silom okolnosti počeo, odnosno nastavio, da se bavim politikom.”

U ovim rečima jasno je ocrtana Pekićeva pozicija u odnosu na realnu političku delatnost. I jasno je da on nije imao mnogo dilema kada je trebalo da se uključi u tešku svakodnevnu političku borbu za uspostavljanje demokratije i ostvarenje njegovih političkih ideala. Bio je svestan da postoje istorijski događaji koji od pisca jednostavno traže da deo svog talenta i poimanja sveta i politike uključi u neposredni politički život. Zato je i angažovanje Borislava Pekića u delovanju Demokratske stranke od izuzetne važnosti ne samo za ovu stranku, već za našu celokupnu političku istoriju i demokratsku tradiciju. Njegova istupanja i govori u okviru Demokratske stranke označavali su i gradili njen politički i ideološki profil kao moderne proevropski i liberalno orijentisane stranke, ali koja nikada nije iz idejnog korpusa izbacivala socijalne korektive i brigu za kvalitet života naših građana. Pekić sigurno nije bio orijentisan ka socijal-demokratiji, ali nije ni prenebregavao važnost socijalnih pitanja. On se takođe zalagao za neposredni i aktivni kritički dijalog u redovima stranke kojoj je pripadao, težeći da se afirmišu principi čestitosti, moralne predanosti, skromnosti i posvećenosti demokratskim idealima. To su njegove glavne pouke u vremenu kada se naše stranke, a i sama Demokratska stranka, udaljuju sve više od ovih načela, težeći da svoju ideološku prazninu nadomeste univerzalnim važenjem i delovanjem političkog pragmatizma i odbrane ogoljene težnje da se po svaku cenu ostane na vlasti.

“Opasno je za bilo koju partiju da bude u položaju iz kog ne može razlikovati one koji su u njoj iz opredeljenja od onih koji su tu iz interesa. Treba uvek gledati na program stranke, a ne ideje, u stvari, čak pre na ljude nego i na program jer program uvek zavisi od ljudi, a ne ljudi od programa. Istrajno i časno borimo se za svoja načela, ali ih ne obožavajmo. U nesavršenom svetu savršenih načela nema. O sudbini obožavatelja totalne istine možete se obavestiti takođe kod komunista koje je porazio pre nedostatak sumnje, nego suvišak vere.”

Zadatak literature prostraniji je od povremenih političkih lozinki. Pekić je dosledno sledio ovo mudro upozorenje Stanislava Vinavera. On je u svojim političkim raspravama i shvatanjima bio daleko iznad pogubnosti i zavodljivosti povremenih političkih lozinki, koje danas u velikoj meri čine suštinu našeg političkog života. Tim više su danas i ovde politička misao i politička filozofija Borislava Pekića dragoceniji i potrebniji. Mislim da biti gospodin u prvom redu znači biti velikodušan, biti hrabar, biti častan, skroman i tolerantan, govorio je Borislav Pekić. Ne smemo prestati da verujemo da je ovaj toliko inspirativni ideal moguće ostvariti i u našem političkom i društvenom životu. Pogotovo što je celokupno društveno, literarno i političko delovanje Borislava Pekića istinsko svedočanstvo da je ovaj ideal zaista moguće ostvariti.