Lorna Štrbac

Kulturni neoliberalizam

U okviru svog normativnog pojma, globalizacija se shvata kao proces koji vodi konstituisanju kosmpolitske demokratske zajednice, u kojoj će logikom međunarodne slobodne trgovine biti smanjen jaz između bogatih i siromašnih, posredstvom političke liberalizacije ostvarena liberalna demokratija, a duhovnom saradnjom stvorena nova svetska kultura utemeljena na slobodi, humanizmu i pluralizmu razlika. U stvarnosti, globalizacija je proces koji vodi političko-pravnoj unifikaciji sveta. No, političko-pravna unifikacija, to jest ekstenzija liberalne demokratije zahteva bar delimičnu modifikaciju nacionalnih kultura, kao i usvajanje istih i zajedničkih (zapadnih) kulturnih vrednosti, koje bi bile kompatibilne liberalnoj demokratiji i tržišnoj ekonomiji. Iako su kulture dinamičke kategorije, menjaju se i modifikuju pod uticajem čitavog niza internalnih ili eksternalnih faktora, pa ni jednu kulturu a priori ne treba odbaciti kao inkompatibilnu demokratiji, zapadna liberalnodemokratska društva ipak imaju specifičnu kulturu koja omogućuje funkcionisanje tog sistema, a „nezapadni“ delovi sveta, to jest Bliski i Daleki istok, Afrika i Latinska Amerika tu kulturnu paradigmu nemaju. Kao primer možemo navesti specifičnu azijsku kulturu u čijoj osnovi se nalazi konfučijanizam. Konfučijanci svaki sukob, disharmoniju, konfrontaciju doživljavaju kao pretnju fundamentalnim konfučijanskim vrednostima – harmoniji i skladu. Sa druge strane, demokratija je takav oblik vladavine koji socijalno-strukturalne razlike kanališe u razlike političkih ideologija, programa, stavova i mišljenja, a kroz dijalog tih različitih stavova dolazi do političkog i socijalnog konsenzusa.

Tokom 60-ih godina došlo je do promena u formi i suštini politike. Ove promene su deo jednog opštijeg postmodernog zaokreta, koji je usledio posle erupcije novih društvenih pokreta i studentske politike. Za razliku od devetnaestovekovnih društvenih pokreta koji su imali klasnu i socijalnu dimenziju i u čijoj suštini se nalazila borba za socijalna i politička prava, novi društveni pokreti u drugoj polovini 20-tog veka su organizovani nezavisno od partija i predstavljali su neklasne identitete kao što su pol, etničko ili seksualno opredeljenje. Ova promena je generisana promenama u socijalnoj strukturi, to jest promenama u strukturi radničke klase i poremećaja stabilnih radničkih života praćenih sve većom neizvesnošću i institucionalizacijom postfordističke radničke prakse. „Projekti“ demokratizacije društva u drugoj polovini 20-og veka su za svoj objekat pronašli nove neklasne identitete, a kao cilj postavili konstrukciju atmosfere i društvenog konteksta u kojem slobodno mogu da se manifestuju opredeljenja i praktikuju stilovi života u skladu sa tim opredeljenjima i pripadnostima. Borba za prava manjinskih rasnih, verskih, etničkih ili seksualnih manjina, odnosno onih koje odlikuje odsustvo moći u odnosu na većinu, borba za prava crnaca, latinoamerikanaca, homoseksualaca ili žena unutar zapadnog društva posledica je liberalnodemokratskog hipostaziranja principa slobode i jednakosti, ali i stvarne potrebe da se, pre svega, u američkom društvu (u kojem je postajala ozakonjena diskriminacija crne rase sve do 1964.) otkloni sistemska diskriminacija manjinskih zajednica. Sa druge strane, kad je reč o globalnom kontekstu, ova humanistička intencija protekcionizma nemoćnih je manje uočljiva. Na globalnom, ne samo političkom i ekonomskom, nego i kulturnom planu, postoji jasno izražena neravnomerna raspodela moći. Nacionalne ili regionalne kulture (porodice kulturno srodnih naroda) možemo hijerarhizovati po stepenu moći koji im je inherentan. Kulturna moć stabilnih država kakve su SAD, Kina, Japan, Nemačka, Velika Britanja ili Francuska, ne samo ona koja proističe iz kulturne industrije, nego i ona koja proizilazi iz sposobnosti da se kultura kao skup verovanja, vrednosti, pravila, normi i kulturnih tekovina proširi izvan granica u čijem kontekstu je nastala i u kontekstu kojih funkcioniše, svakako je veća od kulturne moći nerazvijenih država Trećeg ili Četvrtog sveta, država koje se nalaze u procesu tranzicije i država u kojima preovladavaju socijalni nemiri i političke krize. Upravo su ove nemoćne etničke, pa čak i regionalne kulture često na meti stigmatizacije nekih zapadnih liberalno orijentisanih intelektualaca, koji su svojim naučnim studijama dali značajan doprinos razvijanju novih klasifikacija kultura. Star više od dvadeset vekova, model geografske ali i simboličko-vrednosne podele na Istok i Zapad, postao je obrazac za novo klasifikovanje i hijerarhizovanje kultura na progresivne/regresivne, produktivne/neproduktivne i demokratske/autoritarne, gde se ovim drugim predlaže radikalna redefinicija merama kulturne politike uz učešće socijalno angažovanih neoliberala, kako bi se uklopile u tokove savremenog sveta i omogućile širenje liberalne demokratije i tržišne ekonomije.

Nivelacija kulturnih razlika, amplifikacija identičnih kulturnih sadržaja zapadnog porekla na ostale delove sveta, modifikovanje kultura u smeru stvaranja takvih kulturnih konteksta koje bi bili korelativni političkoj ideologiji liberalizma, dovode u pitanje ključne zapadne političke vrednosti pluralizma i tolerancije, ali i normativni pojam globalizacije koji obećava opstanak svih kulturnih identiteta. Nipodoštavanje raznih, etničkih nezapadnih kultura, sa jedne strane, i glorifikacija zapadne kulture, sa druge strane, mogu determinisati pojavu uobličenog kulturnog rasizma koji je daleko od tolerancije i pluralizma kulturnih razlika na svetskom planu. U novom, kulturnom rasizmu, kultura je relativizovana i politizovana, ali je istovremeno apsolutna u smislu da polazi od strogih podela različitih kultura. Sa druge strane, glorifikacija zapadnih kulturnih vrednosti vodi ka reaktivnoj multiplikaciji kulturnih ili civilizacijskih narcizama, kristalizaciji kulturnih identiteta i stvaranju većih potencijala za regionalne sukobe koji mogu imati kulturnu ili versku dimenziju.

Kulturni neoliberalizam, udružen sa političkim i ekonomskim neoliberalizmom stvara konzistentan idejni projekat odbrane globalizacije, koja se odvija u obliku vesternizacije i u obliku planetarizacije kapitalizma. Sve tri varijante neoliberalizma relativizuju nacionalnu državu. Politički tako što redukuje državni suverenitet i denacionalizuje teritoriju, ekonomski tako što nametanjem ekonomskih mera neoliberalne politike destabilizuje nacionalnu ekonomiju, a kulturni putem relativizacije fundamentalnih kulturnih vrednosti identieta nacije. Iako je daleko od toga da bude prihvaćen od građana najvećeg broja razvijenih ili nerazvijenih zemalja, njegova moć je ipak grandiozna, a proizilazi iz, poslednjih decenija uspostavljene veze između intelektulnog miljea, finansijskog transnacionalnog kapitala i svetskih formalnih i neformalnih centara moći. Za razliku od socijaldemokratske orijentacije ili levice, koji teže stvaranju socijalnog konsenzusa, stvaranju i održavanju stabilne srednje klase kao stuba demokratskog društva, neoliberalizam je indiferentan prema socijalnoj pravdi, socijalnim i ekonomskim pravima, socijalnom raslojavanju, siromaštvu, a orijentisan je na odbranu interesa krupnog kapitala i privilegija globalne elite moći. Slično ekonomskom neoliberalizmu, kulturni neoliberalizam takođe zaobilazi pitanje klase, klasnih razlika i akcentuje razlike stilova života, razlike urbanog i ruralnog, homosekusalnog i heteroseksualnog, modernog i tradicionalnog, a kulturu često smatra odgovornom za bogatstvo ili siromaštvo pojedinca ili kolektiva. Prebacivanje odgovornosti za socijalni položaj sa države i krupnog kapitala na stanje duha, kulturu i dominantne vrednosne orijentacije korespondentno je ekonomskom neoliberalizmu, koji takođe svu odgovornost za socijalni položaj prebacuje na leđa pojedinca oslobađajući državu svake odgovornosti.

Shvatanje nerazvijenosti pojedinca ili države kao nečega što je proizvedeno neproduktivnom kulturom je shvatanje koje pripada teorijskom modelu kulturnog determinizma. U poimanju svetskih razlika u stepenu razvijenosti, neoliberali često inkliniraju poziciji kulturnog determinizma, i nerazvijenost smatraju posledicom religijskih verovanja, načina života, dominantnih vrednosti i stanja duha jednog naroda. U analizama stepena razvijenosti, zaobilaze se strukturalni uzroci, a potenciraju se uzroci koji potiču iz kulturne oblasti društva. Ovakav teorijski pristup nije nikakva novost, on je postojao i u prošlosti. Maks Veber je tvrdio da se demokratija može razviti samo u specifičnom kulturnom i socijalnom miljeu prostorno male zapadne civilizacije. U prošlosti su čitavi narodi opisivani kao kulturno nekvalifikovani za stabilnu demokratiju, smatralo se da je protestantizam podsticajan i za demokratiju i za preduzetnički duh, a katolicizam, posebno pravoslavlje i islam su često smatrani religijama koje inhibiraju napredak i guše preduzetnički duh. Konfučijanizam je takođe, i od kineskih intelektualaca i od zapadnih, dugo vremena smatran nepremostivom preprekom tržišne ekonomije i modernizacije, a kolektivistički duh u čijoj osnovi se nalazi konfučijanizam, je po tom tumačenju antipod individualnom preduzetničkom duhu koji postoji u protestantskim zemljama. U društvima gde preovladava konfučijanizam, pojedinac svoj status izvodi iz pripadanja čitavom nizu društvenih grupa, a ne iz svojih individualnih sposobnosti i ličnih vrednosti.

Ukoliko se kultura imenuje autoritarnom, tradicionalnom ili čak antimodernom, utoliko se ona smatra preprekom koja onemogućuje ekonomski prosperitet i demokratizaciju društva. Sa druge strane, ukoliko se zapadna kultura smatra osnovom napretka i liberalne demokratije, utoliko se nezapadnim narodima koji teže demokratizaciji društva i postizanju zapadnog standarda u ekonomiji, sugeriše kulturna transformacija po modelu zapadne kulture.

Dok u kontekstu poimanja svetskih kulturnih diferencijacija još uvek postoje dihotomije konstituisane od parova apsolutnih vrednosti tradicionalno-moderno, autoritarno-demokratsko, regresivno-progresivno, kulturni neoliberalni diskurs unutar angloameričkog društva odlikuje relativizacija svih apsolutnih kategorija, identiteta, pojmova i dihotomija. Pojmovi čije značenje je nekada bilo jasno, kao što su patriotizam, nacija, pol ili istina, postaju semantičko polje u kojem se ukrštaju, međusobno konfrontirajuće, ideološki uslovljene definicije. Ta relativizacija proizvodi konfuziju u simboličkom poretku i poretku realnosti, destabilizaciju odnosa označitelja i označenog, neodređenost označenog, i promenu odnosa između simboličkog poretka, sa jedne strane, i čoveka, sa druge strane. Ovaj relativizam je teorijska paradigma dubokih kulturnih promena za koje se pretpostavlja da će se desiti u postindustrijskom, informacijskom društvu tokom narednih decenija i vekova, kakve su na primer promena tipa porodice (legalizacija brakova homoseksualaca, vanbračne zajednice, i drugi tipovi nemonogamnih zajednica) , promena odnosa među polovima i opredeljenja koja proističu iz relativizacije pola, promena odnosa prema državi (redukcija patriotskih osećanja i proglašavanje patriotizma za anahronu glupost, što je kompatibilno globalističkoj pretpostavki da će nacionalna država u budućnosti nestati), nastanak novih, alternativnih oblika obrazovanja, promene u kontekstu religijskih verovanja (nastanak novih verskih sekti i kultova, jačanje sujeverja, prodor magije ali i ekumenizam) itd. Kulturni relativisti i neoliberali, boreći se za slobodu i jednakost svih kulturnih stilova i opredeljenja, stavova i mišljenja, načina života i identiteta, samom Zapadu nameću nove postmoderne kulturne modele analogne postistorijskom svetu, vrednosti i shvatanja, koja iako se nadovezuju na koncept sloboda i prava, ipak vode destabilizaciji same zapadne kulture, čiju suštinu čine elementi kao što su monogamna porodica, protestantizam i katolicizam, tradicija i elitna kultura kao identifikatori koji održavaju zapadnjački narcizam, elitističko obrazovanje koje se oslanja na naučnu tradiciiju i institucionalnu tradiciju univerziteta, klasicizam u umetnosti koji se osporava novim stilovima ali i reprodukuje kao uzor itd.

Transnacionalne elite stvorene sintezom inkorporiranih segmenata lokalnih društava i fragmentiranjem tih društava, inetelektualno proizvedene u alternativnim obrazovnim centrima, finansijski podržavane od strane multinacionalnih kompanija, u sprezi sa strukturama političke moći i globalnim medijima snažno i nekritički podržavaju sve varijante neoliberalizma – ekonomski, politički i kulturni. Denacionalizovane elite imaju strateški značaj za globalistički projekat stvaranja svetske države, svetske policije, svetske vojske i na kraju svetske kulture. U svom ideološkom diskursu podržavaju i glorifikuju kosmopolitizam kao oblik identifikacije, praktično i teorijski relativizuju nacionalnu državu, a „reafirmišu“ u skladu sa idealom antičke demokratije lokalni identitet. Posebna pažnja u kulturnom neoliberalizmu transnacionalnih elita je posvećena odbacivanju tradicije kao navodne kočnice infinitezimalnog napretka. Skoro sve kulturne konstituitivne komponente nacionalnog identiteta se designiraju kao pretnja miru i skladnim međudržavnim odnosima, smatraju se reziduom prošlosti, i izvorom potencijalnog rasizma ili fašizma. Mnoge odlike i karakteristike moderne kulture kao načina života i skupa shvatanja, normi, vrednosti i pogleda na svet, proglašavaju se zaostalim i nenaprednim elementima, koje treba posredstvom „projekata“ eliminisati iz svesti i života savremenog čoveka. Promena svesti i kulture kao načina života je misija neoliberala. Upravo zbog ovakve ideološke i vrednosne orijentacije, neoliberali su često neprihvaćeni od strane građanstva razvijenih/nerazvijenih zemalja bilo kog kontinenta, a posledica koju proizvode je jačanje konzervativizma, odnosno intenziviranje osećanja odanosti svojoj zajednici/naciji, državi, lokalnoj sredini. No, osim ove posledice, značajno je takođe da institucionalna i u suštini nelegitimna moć kulturnog, ali i svakog drugog neoliberalizma, stvara sve veći jaz između onih koji vladaju i onih kojima se vlada, krizu poverenja u državnu administraciju, anomiju i radikalno otuđenje zbog svesti o ugroženosti socijalnih i ekonomskih prava i usmerenosti elita na borbu za kvazi-prava. Ove transnacionalizovane elite i same su dokaz krize demokratije u svetu koji se globalizuje. Umesto podele društva na klase, savremena društva poslednjih decenija imaju tendenciju da se vertikalno diferenciraju na liniji masa-elita, a diferencijacija tog tipa je simptom autoritarizacije društva. Simptomi autoritarizacije nacionalnog, ali i globalnog konteksta su pogodno tlo za cvetanje neoliberalizmu konfrontirane megaideologije – političkog, ekonomskog i kulturnog konzervativizma, strategije hipostaziranja zajednice, tradicije, „zatvorene“ i „statične“ kulture. Reafirmacija konzervativizma i jačanje partikularnih, pojedinačnih, nacionalnih ili regionalnih identiteta bi mogla da rezultira implozijom nastajućeg svetskog društva i njegovih, za sada, krhkih ustanova i mreža moći.