Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

KULTURNA POLITIKA

Kulturna politika

   

 

Ljubiša R. Mitrović

Između kulture zavisnosti i traganja za sopstvenim modelom

(Problematizacija uloge kulturne politike iz perspektive sociologije društvenih promena i geokulture razvoja Srbije)* 

“Kulturna politika vidi svoj cilj u

oslobađanju i razvijanju kulturnih

potreba... Ona, dakle ne može biti određena

postojećim, već mora pripremati uslove

da se prekorače granice postojećeg i zakorači

u prostore mogućeg... Kulturna politika je

probuđena svest o potrebi novih vrednosti

i staza da te vrednosti uđu u život” 

Branko Prnjat

Uvod: Značaj problematizacije pitanja kulturne politike u zemljama u tranziciji u kontekstu savremenog društvenog razvoja 

U eri globalizacije značajnu ulogu igraju, pored ljudskog, kulturni kapital i simbolička moć. Njihov kapacitet i uloga determinišu mesto jedne zemlje i njen rejting u globalnom selu. Otuda se moderne elite i vlade okreću građenju savremenog, racionalnog i demokratskog modela kulturne politike koji će, svojim posredovanjem između individua, društvenih grupa (stvaraoca, države i drugih institucija) i društva, pomoći rastu i ekspanziji kulturnog kapitala, a preko toga i afirmisanju razvojnih i emancipatorskih potreba društva. U tom smislu među istraživačima iz ovih zemalja afirmisan je stav o značaju metamorfoze megatrenda od geopolitike ka geoekonomiji u XX veku i od geoekonomije ka geokulturi u novom milenijumu.

Zemlje u tranziciji nalaze se u procepu između starog i novog: retradicionalizacije i modernizacije. Bez obzira na ideološke legitimacije i trenutno stanje u evrointegracijskim i evroatlanskim procesima, većina njih, sledeći logiku i ključ neoliberalne zavisne modernizacije, doživela je radikalnu periferizaciju svojih privreda, društva i kulture. Tranzicioni  šok doveo je do anomije sistema vrednosti, a sama tranzicija, iako je bučno najavljivana kao modernizacijski proces, u većini zemalja ostvarivala se u duhu restauracije i kontramodernizacije.[1]

Modernizacijske elite više su delovale kao akteri političke sile, a manje kao nosioci nove preduzetničke inicijative i kao faktor kulturnih promena. Tranzicija, koja se odvijala u duhu Hantingtonove paradigme “trećeg talasa”, tj. talasa demokratizacije i modernizacije na Balkanu, posebno na prostoru bivše SFRJ imala je određene specifičnosti (etnički i ratni sukobi).

Rat je bio jedna od formi građanskog i etno-religijskog sukoba, ali i forma smene, ne samo socijalističkog režima i razbijanja jugoslovenskog državnog okvira, već i dezintegracije civilizacijsko-sociokulturnog globalnog sistema i promene kompozicije društvenih klasa i društvene moći na ovom geoprostoru. Raspad Jugoslavije, dakle, nije bio diktiran samo suludom igrom interesa  unutrašnjih snaga policentričnog etatizma, već i geostrategijskim interesom velikih sila.

Društvene promene  u postsocijalističkim zemljama odvijale su se kombinacijom “meke” i “tvrde” strategije: reformističke, tj. “dugim maršem kroz institucije” (R. Dučke), ali  i radikalnom upotrebom političke sile. Na istorijskoj, sociološkoj i politikološkoj nauci ostaje da istraži i proceni dubinu, karakter, smer i domet tih promena.

Što se tiče globalne tranzicije u svetskom sistemu, prema rezultatima dosadašnjih istraživnja, tu su podeljena mišljenja među istraživačima različitih idejno-teorijskih orijentacija u savremenoj sociologiji i politikologiji (npr. Gi Sormana, F. Fukujame i S. Hantingtona, sa jedne strane i I. Volerstina i P. Burdijea, sa druge). Dok prvi autori euforično govore o “velikoj  tranziciji” kao pobedi liberalno-demokratskih vrednosti, zapadnog modela društvenog razvoja i “kraju istorije”, dotle drugi kritički ocenjuju ove procese zbog neizvesne budućnosti koju za sobom povlači tranzicija, do apodiktičkih ocena da se radi o konzervativnoj revoluciji u ključu istorijske restauracije u funkciji mundijalizacije krupnog kapitala, “eksploatacije bez granica” i plutokraskih klasa.

Bilo kako bilo, većina elita u zemljama u traziciji opredelila se za neoliberalni model društvenog razvoja (u znaku krilatice: privatizacija, liberalzacija, deregularizacija, demokratizacija, modernizacija, evroatlanske integracije). Posledice ovakvog opredeljenja na privredni razvoj manje-više videljive su, ali se posledice na razvoj društva i kulture u ovim zemljama nedovoljno istražuju, precizinije nedovoljno kritički istražuju.

Sledeći imitativno neoliberalnu paradigmu razvoja  nove elite su podcenile značaj  i ulogu kulture (kulturnog potsistema) što je ostavilo negativne posledice na društveni razvoj. U tom smislu većina balkanskih društava, koja su u “zoni  izbora i tranzicije” (S. Hantington) razapeta su između retradicionalizacije i modernizacije. I dok se Zapadna Evropa, kroz brojne integracije i globalizaciju, kreće ka postnacionalnim konstelacijama (J. Habermas) i dobu postnacionalizma, Jugoistočna Evropa je još na raskršću i bez obzira na retoriku elita više inklinira retribalizaciji i balkanizaciji. Na ovim prostorima to pak znači povratak u protomoderna društva, “sunovrat u zajednicu” (Đ. Jovanović) i retribalizaciju (povampirenje prednacionalizama). Sa druge strane modernizacija je reducirana na imitativnu zavisnu modernizaciju (vesternizaciju). Rečju, suočeni smo: sa jedne strane na povratak ili pad na matrice tradicionalnih arhiideologija (krvi, krsta i tla) ili pak na mehaničko preuzimanje obrazaca masovne kulture i kolonijalno zavisne kulture. I jedna i druga tendencija pokazale su se u praksi, u svojim ekstremima, kao neproduktivne i štetne po razvoj. Potreba kritičkog promišljanja mesta i uloge kulture u društvenim promenama i potraga za izgradnjom adekvatnog modela kulturne politike danas ima veliki značaj, te stoga svaka pohvala Centru za istraživanja NSPM što se opredelio za organizaciju naučnog skupa na ovu temu.

1. Kultura u društvenim promenama

Društvene promene su, posle kategorije društvenog kretanja i društvene strukture, jedan od ključnih pojmova u sociologiji kao nauci. Naravno, u zavisnosti  od paradigme koja se sledi zavisi i njihova interpretacija. Teorijski uvid omogućuje nam  pregled heterogenih orijentacija, tj. da se društveno kretanje, društvena promena i razvoj tumače u ključu: teorije cikličnh krugova, teorije modernizacije i linearnog progresa, teorije evolucije i spontaniteta “cilj nije ništa, kretanje je sve” - (Bernštajn), ili teorije revolucionalnog-radikalnog  raskida i diskontinuiteta (Marks). Ovome se mogu dodati brojni drugi teorijski koncepti koji idu iz geoplitike, geokulture, kulturologije, etnosociologije ili pak savremenih teorija – paradigme informacionog razvoja, teorije komunikativnog delovanja, simboličke moći i dr.

Valja reći da uprkos tendenciji disciplinarnog haosa, dominacije analitičkg uma i specijalističkog “razmrvljenog rada”, duh multidisciplinarnog i transdisciplinarnog pristupa sve više prodire u savremene društvene nauke i sociologiju. S pravom su Ž. Ricer i M. Pečujlić zagovarali potrebu afirmisanja integrisane pradigme u sociološkoj nauci, koja bi kroz dijalog i sintezu različitih teorijskih diskursa, otvorila put kvalitetnim naučnim istraživanjima kompleksnih društvenih fenomena savremenosti.

Upravo polazeći od ovog pledoajea čini nam se prihvatljivom ona definicija društvenog razvoja i društvenih promena koja u sebi integriše saznanja iz moderne antropologije, kulturologije, sociologije i politikologije. U ovom kontekstu razmatranja čini nam se najprihvatljivija ona definicija kulture koju nalazimo u studijama Miloša Ilića, Zagorke Golubović ili u shvatanju kulture i društvenih promena u radovima Zgmunda Baumana i Pjotra Štompke.[2]

Kultura  nije samo epifenomen, proizvod društva, ona je i  proizvođač. O njoj treba govoriti kao o kontekstu, ali i akteru promena. Ona je integralni deo strukture i dinamike društva i bitan faktor socijalizacije i razvoja ličnosti. Kulture se razvijaju i obogaćuju u interakciji sa drugim kulturama ali i sa kritičkim respektibilnim istraživanjima svojih korena, tradicije, duhovne vertikale, negovanja i očuvanja identiteta.

Sociologija se zalaže za širu konceptualizaciju pojmova kultura i društvena promena. U ovom kontekstu razmatranja čini nam se da je prihvatljivo govoriti o integralnom konceptu razvoja i socio-kulturnoj dinamici. U suprotnom, postoji opasnost reduciranja razvoja na puki privredni razvoj, vulgarni ekonomizam ili pak normativistički idealizam. Te dve iluzije danas očaravaju naše reformiste i modernizacijske elite: da će pukim privrednim rastom i razvojem, uključenjem u  procese globalne ekonomije ili pak mehaničkim prepisivanjem evopskog ustava, preuzimanjem  institucuja EU, biti preko noći rešeni svi problemi u Srbiji (Balkanu). Problem je, nažalost, mnogo kopleksniji i  “čvornovatiji”!

Sve je više istraživača koji ukazuju na značaj ljudskog, kulturnog i socijalnog kapitala u društvenim promenama u savremenosti, pledirajući da se društveni razvoj interpretira u ključu integralnog koncepta održivog razvoja. Upravo polazeći od tog kompleksnog zahteva, mogli bismo sva društva u savremenosti podeliti ne samo sa stanovišta različitog stepena tehnološkog razvoja i kapitalne uloge resursa (tradicionalno, industrijsko i postindustrijsko – A. Turen) , ili pak svetsko-sistemskog pristupa (centar, poluperiferija i periferija – I. Volerstin) ili pak sa stanovišta civilizacijskog pristupa i funkcionalne teorije (predmoderna, moderna i postmoderna – T. Parsons), već i sa stanovišta kreativnosti i značaja kulturnog kapaciteta za modernizaciju i razvoj na: 1) inovativna, 2) imitativna i 3) blokirana društva. Odnosno, na društva: 1) koja su sposobna za inovaciju, kreaciju, razvoj i progres; 2) koja nisu sposobna za inovaciju, ali su sposobna za imitaciju tj. korišćenje tekovina i znanja drugih i 3) koja niti imaju sposobnost za inovaciju, niti imitaciju, koja su u stagnaciji, blokirana društva, okrenuta “šoku prošlosti”, a zatvorena za modernizacijske izazove savremenosti i budućnosti.

Kultura u najširem smislu te reči, kao riznica materijalne i duhovne kulture, kao način života, nije samo faktor socijalizacije ličnosti,  društvenog kontinuiteta, prilagođavanja postojećem poretku, već i faktor socijalne dinamike. Ona u sebi sadrži i emancipatorski potencijal u vidu kulture otpora, kritičkog odnosa naspram postojećeg stanja, u funkciji istorijske kreacije i inovacije, građenja alternativnih projekata i prekoračivanja granica postojećeg i iskorak u istorijsko moguće.

Polazeći upravo od značaja kulture (kulturnog kapitala) u društvenim promenama, za razvoj identiteta i samosvesti aktera, u borbi za promene, tj. značaj kulturne orijentacije aktera u izboru i definisanju strategije razvoja, posebno želimo istaći značaj istraživnja mesta i uloge modela kulturne politike u sociokulturnim promenama savremenog srpskog društva, u njegovoj transformaciji. Društvene promene nisu puki proizvod spontanog kretanja društva, igre tržišnih snaga, nevidljive ruke tržišta, niti mudrosti i makijavelizma političkih sila, ili pak “mrtve ruke tradicije”, već su izraz  brojnih determinističkih, polivalentnih faktora različitog kvaliteta i smera. Razvoj i promena su stvar izbora  i kreacije, odnosno društveno-istorijske intervencije društvenih aktera u polje istorije, a ne samo mehaničkog kopiranja drugih u ključu zavisne modernizacije. Za tu vrstu promena potrebno je ne samo hrabrosti i  znanja, već i mašte i mudrosti. Ono što Srbiji danas nedostaje to je konkretno-utopijski blohovski zavičaj budućnosti u osmišljavanju strategije globalnog razvoja. Kao da je ta vizija i perspektiva budućnosti isčilela za sva vremena pred naletom pragmatične elite i halapljive lumpenburžoazije.

2. Modeli kulturne politike  

U savremenoj sociološkoj i kulturološkoj literaturi prisutno je nastojanje brojnih autora da definišu pojam kulturne politike i njenu ulogu u društvenim promenama. Ovde ukazujemo na neke strane i domaće istraživače koji su se bavili ovom problematikom. Tako, na primer, među renomiranim stranim istraživačima su: Z. Bauman, A. Kloskovska, E. Moren, P. Burdije; a među domaćim: M. Ilić, Z. Golubović, B. Prnjat, S. Majstorović, S. Lukić, T. Inđić, B. Stojković, M. Dragićević-Šešić, D. Vujadinović.

Savremena evropska  nauka, koja kulturnu politiku definiše kao racionalni postupak, koji u sebe uključuje i teoriju i profesionalno delovanje i vođenje javnih poslova u kulturi, ima velike zasluge za pojavu i promociju novih naučnih disciplina u oblasti kulturne politike. To su: kulturologija, socio-kulturna antropologija, sociologija kulture, etnosociologija kulture, sociologija kuturnog razvoja, ekonomika kulture. U okviru ovih i drugih discipline izgrađen je čitav sistem socio-kulturnih indikatora kao pokazatelja kulturnog razvoja.

Miloš Ilić kulturnu politiku definiše kao “usmeravajući program akcije društva prema kulturi”. Branko Prnjat kulturnu politiku definiše kao “onaj činilac koji kulturni razvoj i kulturno stvaralaštvo usmerava i usklađuje  postojećim društvenim odnosima. Ona na odlučujući način određuje uslove i mogućnosti kulturnog razvoja”. Milena Dragićević-Šešić kulturnu politiku definiše kao “Svesno delovanje usmereno ka ostvarivanju društveno prihvatljivih ciljeva u oblasti kulture”. UNESCO-va definicija kulturne politike (iz 1967. godine sa međunarodne konferencije posvećene kulturnoj politici) glasi da se pod “kulturnom politikom podrazumeva suma svih svesnih i promišljenih postupaka, akcija ili odsustva akcija u zajednici, čiji je cilj da se zadovolje određene kulturne potrebe preko optimalnog korišćenja svih fizičkih i ljudskih potencijala kojima u određenom trenutku raspolaže data zajednica”.[3]

Istorijsko iskustvo ukazuje da se u društvenoj praksi oblikovalo nekoliko modela kulturne politike. U sociološkoj i kulturološkoj literaturi sačinjen je pregled i klasifikacija tih tipova. Ovde činimo kratak osvrt na njih. Tako, na primer, Hund i Kramer sve oblike kulturne politike reduciraju na dva: tradicionalni i demokratski tip. Tradicionalna kulturna politika stvaralaštvo interpretira kao stvar pojedinca i fetišizira ga, dok demokraska kultura vidi svoj cilj u  tome da razvija stvaralačke mogućnosti onih koji do sada nisu imali priliku da ih ispolje.[4] Prof. Branko Prnjat ističe četiri modela kulturne politike: etatistički, samoupravni, tržišni i model afirmacije kulturnog identiteta.[5]Milena Dragićević-Šešić i Branimir Stojković, u svojoj studiji “Kultura, menadžment, animacija i marketing” (1996) razlikuju četiri osnovna modela kulturne politike: 1) liberalni model kulturne politike (presudan značaj pridaje tržištu kulturnih dobara, kulturnoj industriji namenjenoj publici masovne kulture, karakterističan je za SAD); 2) državni (birokratski ili prosvetiteljski) model kulturne politike (prevlast države koja preko svojih aparata kontroliše kulturu, centralistički-administrativno je usmerava i planira, primer Francuske, Švedske ali pre svega Kine i ranije zemalja tzv. socijalističke zajednice); 3) nacionalno-emancipatorski model kulturne politike (vezan za zemlje u razvoju, bivše kolonije, zemlje pod uticajem sovjetske prevlasti, primer za Peru, Senegal, Estoniju) i 4) paradržavni model i model kulturne politike i  kulturnog života u procesu tranzicije  (kombinacija državnih uticaja i tržišta, centralne i lokalne vlasti /opštine, gradovi/, uloga umetničkih saveta kao paradržavnih tela, civilnog društva, primer Velike Britanije, Irske i zemalja u tranziciji).[6] 

U literaturi izvršene su i drugojačije klasifikacije modela kulturne politike. Tako se u Enciklopediji političke kulture (u odrednici o kulturnoj politici koju je napisao B. Prnjat), između ostalog ističu četiri modela: 1) kompleksni  (koji kulturnu politiku smatra sastavnim delom opšte društvenog kretanja), 2) supstancijalni (koji se javlja u zemljma sa tržišnom usmerenošću), 3) model rezervne intervencije i 4) model kulturne samosvojnosti. Takođe se ističe model kulturne politike u funkciji demokratizacije kulture, preko različitih oblika demetropolizacije kulturne infrastrukture (poznat kao koncept Andrea Marloa, francuskog ministra kulture) i drugi koncept koji je poznat u savremenosti kao kulturna demokratija, a čiji je autor O. Žirar koji se zalagao za kulturni pluralizam (kultura se ne sme redukovati samo na vrhunsku, kulturu stvaraju svi). Smisao ovog koncepta je da se zadovolji  kulturni pluralizam, raznovrsnost kulturnih potreba koji se javljaju u okviru nardone, masovne i vrhunske kulture, i da se omogući participacija svih stanovnika i decentralizacija u odlučivanju. Sve bi to dovelo do respekta kulturne raznovrsnosti, do isticanja lokalnih kultura kao i identiteta subkultura. Svakako je najboli model koji teži da uspostavi ravnotežu između ova dva modela (centralističkog i decentralističkog), između vrhunske (elitne) i narodne i masovne kulture. E. Moren pravi razliku između demokratskog  i autoritarnog, odnosno totalitarnog tipa kulture i kulturne politike.

Postoje različite definicije politike: kao usmeravajuće delatnosti društva, kao veština mogućeg, kao makijevelistička moć upravljanja interesima ljudi, kao tehnokratski socijalni inžinjering. Većina ovih definicija je u senci levijatanske totalitarne moći države, odnosno etatističkog redukcionizma, u interpretaciji karaktera politike. Postoje, međutim, i kompleksnije definicije prirode politike, koje u političke procese uključuju i njena neetatistička polja odnosno dimenzije (građansko društvo, civilni sektor...) brojne forme neposredne i participativne demokratije i aktere asocijativne moći.

Čini nam se da su ključne odrednice politike – usmeravanje, interesi i moć. Upravo polazeći od njih, kulturnu politiku mogli bismo definisati kao podsistem globalne politike u jednom društvu i kao usmeravajuću delatnost aktera, institucija u formi projektovanja, planiranja i ostvarivanja politike u oblasti kulture. Kulturna politika predstavlja instrument društvenih aktera u funkciji razvoja ili socio-kulturne integracije sistema i održanja status quo-a. Svaka kulturna politika ima svoje ciljeve. Te ciljeve u demokratskim društvima, po pravilu, definišu oni koji stvaraju vrednosti (stvaraoci), a u totalitarnim oni se heteronomno nameću spolja, od strane centara moći. Humanistički i emancipatorski definisana kulturna politika, kako ističe Branko Prnjat, “vidi svoj cilj u oslobađanju i razvijanju kulturnih potreba. Ali se to oslobađanje ne može odvijati stihijno, podsticano slepim komercijalizmom. Naprotiv, oslobađanje kulturnih potreba, kao  oblik čovekovog oslobađanja znači kretanje prema višim estetskim i duhovnim vrednostima... Kulturne potrebe se oslobađaju i obogaćuju ne samo time što prihvataju raznovrsnost i bogatstvo kulturnog i umetničkog stvaralaštva, već i time što se potreba za prihvatanjem kreacije pretvara u potrebu za sopstvenom kreacijom.”[7]

3. Kulturna politika savremene Srbije između zavisne modernizacije i retradicionalizacije 

Kritički osvrt na istoriju kulturne politike Srbije u XX veku suočava nas sa deficitom racionalnosti u njenom oblikovanju i ostvarivanju. Istorijsko iskustvo nam ukazuje da je ona između dva velika rata vođena u znaku integralnog jugoslovenstva i kulturne integracije ondašnje nove države, a posle drugog svetskog rata takođe je nastavila na tom tragu samo u drugoj formi – pod sloganom “bratstva i jedinstva” i “integralnog samoupravljanja”. I u jednoj i u drugoj varijanti, zapostavljen je srpski nacionalni interes. Tako da je s pravom Slobodan Jovanović mogao primetiti da je angažman na pitanjima izgradnje kulturnog obrasca bio skroman i nedovoljan  i da je odnos prema kulturi bio u znaku neodgovornosti i zapuštenosti. U vezi s tim on piše “naša inteligencija nije presadila nikoji strani kulturni obrazac, niti je iz kulturnih elemenata našeg narodnog života izradila jedan originalni obrazac”[8].

Aplikacija neoliberalnog modela društvenog razvoja, u formi zavisne modernizacije, u zemljama u tranziciji na Balkanu dovela je do periferizacije privrede, društva i kulture. Fetiška ideolatrija “nevidljive ruke tržišta” i vulgarni ekonomizam potisnuli su značaj kulture u društvenim promenama. Uporedo sa procesima deregulacije i dezideologizacije u uslovima restauracije kapitalizma poluperiferije, nastala je devastacija, urušavanje mreže kulturnih institutcija. Nova lumpenburžoazija i njena kompradorska elita kao da ne haju za kulturu, jer imaju preča posla u  uslovima nove prvobitne akumulacije kapitala. Nastupilo je vreme socijalne i kulturne anomije i kao da iza blještave retorike reformatora i modernizatora, čujete refren Disove pesme “Naši dani”...

U uslovima globalizacije sve značajniju ulogu igraju monopoli u oblasti medijske industrije (industrije svesti) – i simboličkog sistema moći, preko njih se ostvaruju uticaji na regione i planetarni prostor u formi hegemonije i zavisnosti. Pod firmom “slobodne razmene ideja” vrši se dalja mondijalizacija kapitala a globalni mediji ostvaruju funkciju kulturnog imperijalizma. Američki i britanski geostratezi (Kuper i Kagan) otvoreno zagovaraju tezu da je nastupilo doba liberalne imperije, a Fukujama u svojoj studiji Građenje države ideološki legitimiše imperijalnu moć SAD u novom svetskom poretku. Danas su mali i veliki Balkan (Evroazija) one geostrateške tačke gde se ovaj imperijalni, ekonomski, politički i kulturni inžinjering testira i realizuje. Zbog toga je neophodno da kulturna politika malih naroda sadrži i odbrambene mehanizme protiv nelojalnog uticaja stranih medija, a da to ne dobije formu kulturnog zatvaranja jednog naroda. Uzmimo za primer kakva se danas borba vodi za dobijanje medijskih frekvencija, na tlu Srbije, od strane globalnih medija iz SAD i Zapadne Evrope. Nemački WATS je do sada “stavio šapu” na preko 70 medijskih kuća u  Jugoistočnoj Evropi.

Učinili se pregled kulturne politike u balkanskim zemljama od 1989. do danas, da se primetiti da su se iskristalisala četiri tipa: 1) konzervativni model kulturne politike (vezan za strategiju retradicionalizacije i retribalizacije, koja vodi refeudalizaciji bića i svesti, etnocentrizmu i etnopolitici), 2) liberalni korporativni tržišni model kulturne politike (oslonjen na neoliberalnu strategiju zavisne modernizacije, koji vodi u poluperiferno zavisno društvo, gde je kultura podređena stihiji tržišta), 3) neokonzervativni etatistički model kulturne politike (sa naglašenom ulogom države u  formiranju kulturne promene), 4) socijaldemokratski socijalni model kulturne plitike (koji počiva na dvostrukoj igri, intervenciji vlasti  i tržišta i pluralizmu aktera, od civilnog društva, nevladinog sektora, preko ustanova kulture, tržišta, do uloge države, lokalnih organa /opština, regija, gradova/ aktera participativne demokratije).[9]

Ako se posmatra razvoj Srbije u poslednjih 17 godina može se zaključiti da postoje dva perioda. Prvi je u znaku blokirane, odložene tranzicije, 1989-2000, koji je u ključu neokonzervativnog modela društvenog razvoja, u uslovima sankcija, klaustrofobične politike i snažne međunarodne izolacije koja se preko niza formi ekonomskog, informativnog rata završila vojnom intervencijom. Oslobodivši se “nomenklaturnog kapitalizma” miloševićevskog tipa,  Srbija je, posle 5. oktobra, krenula u liberalno-demokratske promene. Treba, međutim, reći da se dosadašnje promene mogu razumeti u ključu neoliberalne zavisne modernizacije, koja se izrodila u kontramodernizaciju, a razvoj u subrazvoj i lumpenrazvoj, u proizvođenje nerazvijenosti, odnosno kapitalizma poluperiferije.

Savremena Srbija nema zvanični koncept i program kulturne politike. U ovoj oblasti politika se vodi ad hoc, od slučaja do slučaja. Zbog toga su  u praksi brojna lutanja i pogrešni potezi. Srbija se u kulturološkom pogledu nalazi razapeta između ortodoksnog tradicionalizma i radikalnog antitradicionalizma (pseudomondijalizma). Rečju, kada je u pitanju tranzicija njene kulture i kulturna politika, prisutne su dve tendencije: jedna oličena u retradicionalizmu i fetišu etnokulture, a druga u formiranju klonirane kulture zavisnosti, u formi  imitativne vesternizacije. Ta dva koncepta (modela) sudaraju se u liku ruralne i urbane subkulture ili kontrakulture, u liku “Guče” i   “Exita”, iza kojih stoje određene političke stranke i vrši se dnevnopolitička instrumentalizacija. Čini se pokušaj da se u ovom kontekstu i mlada generacija Srbije veštački podeli  u svojoj kulturnoj orijentaciji – između mondijalizacije (rok kultura) i retribalizacije (preko turbofolka), odnosno između masovne (zabavne) i  narodne (populističke) kulture.

Kritički analitičari u Srbiji ističu da danas oko 10% stanovnika živi u totalnom ekonomskom siromaštvu, ali da više od 90% stanovnika živi u kulturnom siromaštvu koja već prelazi u duhovnu bedu[10]. Ovi analitičari ističu da u poslednjih sedam godina nije donešen ni jedan zakon koji bi regulisao položaj i ulogu kulturnih institutcija, zaključujući da je Srbija danas, ne samo u socijalno-zdravstvenom, već i u kulturološkom smislu ozbiljno bolesna te da , “nasuprot politici elite u Srbiji od sredine XIX do početka XX veka, politička ekonomska i kulturna situacija u današnjoj Srbiji ne ispunjava očekivanja mladih generacija koje maštaju da svoju budućnost ostvare u nekoj razvijenijoj državi Evrope”.[11] Odliv “sivog”, ljudskog i kulturnog kapitala može biti katastrofalan po razvojni interes Srbije. Periferni, vulgarni kapitalizam u Srbiji doveo je do masovne deprivacije stanovništva i izbacio u sveru privredne i političke nomenklature brojne “prelazničke kategorije” sa ambivalentnim kulturnim profilom, koje podsećaju na kompradorsku lumpenburžioaziju iz Latinske Amerike od pre 20-30 godina. Ta nova buržoazija u nas daleko je od toga da je preduzetnička, racionalna i građanska, bez obzira na neka istraživanja naših kolega o privrednoj eliti Srbije koja je bliska EU. Pre bi se reklo da je ona bliska po znanju jezika i političkoj mimikriji nego po stvarnim preduzetničkim kvalitetima. Nažalost, naša buržoazija je više “alava” i potrošačka negoli poslovna i preduzimačka. Otuda mladi ljudi koji su socijalno osetljivi doživljavaju razočarenje i traže izlaz u bekstvu van Srbije.

Stoga je pravo pitanje: kako zaustaviti periferizaciju kulture u Srbiji, što je preduslov njenog daljeg devastiranja i buđenja kulturne samosvesti – kako bi se odgovorilo na pitanje: kuda vodi ovaj put, kuda plovi ovaj brod i šta nam valja činiti?

4. U potrazi za novim konceptom kulturne politike

Savremena Srbija nema definisanu strategiju  dugoročnog društvenog i kulturnog razvoja, zato njena elita sledi strategiju imitativne neoliberalne zavisne modernizacije u svim oblastima. U kulturološkom smislu Srbija je razapeta između ortodoksnog tradicionalizma i radikalnog antitradicionalizma, između kulturnih obrazaca predmodernog tradicionalnog društva i postmodernizma i pseudomondijalizma. Srbiji je neophadan nov koncept kulturne politike, koji će omogućiti sintezu tradicionalnih i modernih vrednosti, koji će omogućti spoj najboljih vrednosti tradicije i modernosti.

Polazeći od antropološko-sociološkog i kulturološkog pojama kulture sadržanog u radovima M. Ilića i Z. Golubović, kao i pojma kulture koji je prezentevao S. Jovanović u svojoj studiji “Kulturni obrazac”,[12] kulturnu politiku određujemo kao specifičnu delatnost definisanja strategije kulturnog razvoja društva, potsticanja kulturnog stvaralaštva i afirmisanja kulturnog pluralizma i kvalitetnog zadovoljavanja kulturnih potreba stanovništva, kao i način usmeravanja institutcija kulture i upravljanja promenama u kulturnom životu zemlje. Ovakva definicija kulturne politike ptretpostavlja nekoliko njenih funkcija: integrativnu, identitarnu, razvojnu i humanističko- emancipatorsku. Ovakvo određenje kulturne politike, u operacionalnom smislu, komplementarno je sa definicijom kolege Trive Inđića koji kulturnu politiku definiše: “kao određivanje ciljeva delatnosti društva, svih njegovih delova, u oblasti kulture, kao i način i sredstva za njihovo ostvarivanje. To bi značilo da kulturna politika neće biti više monopol nijedne društvene grupe, nego delatnost svakoga od njih”[13].

Postavlja se pitanje: koji je optimalni model kulturne politike u uslovima tranzicije savremene Srbije? Najpre treba reći da je bez racionalnog izbora i jasno definisane globalne startegije društvenog razvoja, teško precizno odrediti mesto i ulogu kulturne politike u društvenim promenama. Polazeći od toga treba istaći da su u savremenoj praksi tranzicije balkanskih društava, grubo definisano,  ispoljene četiri tendencije u profiliranju strategije globalnog razvoja  (inverzivna strategija retradicionaliozacije, strategija neoliberalne zavisne modernizacije, neokonzervativna strategija društvenog razvoja i socijal-demokratska).[14] Iako u praksi danas dominira strategija neoliberalne zavisne modernizacije, treba reći da svaka od ovih strategija tranzicije, objektivno determiniše mesto kulture i kulturne politike u društvenim promenama.

Tako npr. izbor inverzivne strategije retradicionalizacije, objektivno gura kulturnu politiku u krilo države i crkvene hijerarhije, reducirajući je na predmoderne matrice etnokulture i etnopolitike;

Izbor strategije neoliberalne zavisne modernizacije kulturnu politiku podređuje snagama tržišnog fundamentalizma, gde je profit vrhovni arbitar svemu,  pa i kulturnim dobrima;

Izbor neokonzervativne strategije društvenog razvoja, kulturu gura u posed države, odnosno etatističke regulacije i upravljanja;

Izbor socijaldemokratske strategije društvenog razvoja omogućio bi harmonični razvoj kulture, u uslovima socijalno  usmerene tržišne privrede i stvaranja društva ravnopravnih socijalnih šansi.

Naš pledoaje je: za izbor i izgrađivanje takve strategije globalnog društvenog razvoja, za tranziciju i globalizaciju sa ljudskim likom i socijalnom odgovornošću, za novo istorijsko partnerstvo rada i kapitala u funkciji razvoja, napretka i mira u svetu. Za humanistički, održivi, integralni koncept razvoja, kako je to definisao Frederiko Major – u funkciji razvoja svakog čoveka i za sve ljude (“Popularum progressio”). [15]

Socijalnodemokratska strategija društvenog razvoja kulturu ravnopravno tretira u njenom sadejstvu sa ekonomskim faktorom (tržište) i politikom (država). U tom kontekstu definisana kulturna politika ima aktivini stvaralački karakter u društvenim promenama. Osnovne odrednice takvog modela i koncepta  kulturne politike su:

  1. ona je građanska (jer izražava građanski princip i ravnopravnost različitih identiteta civilnog društva),
  2. ona je multikulturna (ona nije etnocentrična, već slojevita i multiidentitetska),
  3. ona je demokratsko-participativna (jer podstiče decentralizovan sistem razvoja kulture – regije, gradovi, opštine).
  4. ona je pluralistička (jer računa na brojne aktere kao stvaraoce i potošače kulture),
  5. ona je razvojno-civilizacijska (jer služi kao faktor razvoja, društvenog progresa, u funkciji je novih proizvodnih snaga),
  6. ona je otvorena prema izazovima tržišta (ali ne i potpuno podređena njegovim zakonitostima, kultura je jedan od ključnih elemenata razvoja preduzetništva i biznisa),
  7. ona je humanističko-emancipatorska (jer polazi od idividue, čoveka i njegovih potreba, u službi je emancipatorskih pokreta),
  8. ona je evropska (jer povezuje lokalne i univerzalne vrednosti, respektuje raznolkost nacionalnih identiteta i povezuje nacionalne kulture u jedinstven kulturni prostor).
  9. i da služi očuvanju nacionalnog kulturnog identiteta.

Takva kulturna politika u sebi nosi, pored odrednice o neotuđivom pravu svake nacije na svoju kulturu i odrednice o univerzalnim, zajedničkim vrednostima, o planetarnoj svesti, etiku globalizujućeg društva i nastajućeg ujedinjenog čovečanstva.

Ovakva kulturna politika respektuje pravo na razliku i bogatstvo multikulturalizma. Ona je u funkciji svih delova društva i stvara socijalne šanse svim slojevima da se izraze, ne samo kao potrošači kulturnih dobara, već i kao stvaraoci kulture.[16]

Kako bi se savladali otvoreni procesi retadicionalizacije ili zavisne modernizacije u oblasti kulture,  neophodno je, u savremenom srpskom društvu, jasno definisati ciljeve kulturne politike u službi modernizacije, razvoja i izgradnje građanskog demokratskog društva, očuvanja nacionalnog kulturnog karaktera i afirmisanja multikulturalizma i emancipatorskih potreba aktera progresivnih društvenih promena.

U tom smislu nova kulturna politika Srbije ne sme biti redukovana na partijsku niti državnu stvar, niti eksperimentalne igrice NVO. Ona mora biti postavljena na najširoj osnovi – postulirana u službi obnove, izgradnje i očuvanja jedinstva kulturnog prostora srpskog naroda, respekta kulturne različitosti, građanske i opšteljudske emancipacije. Koncepcijski, svojim programom ona treba da spoji  i izrazi najbolje vrednosti iz naše duhovne tradicije i modernosti, nacionalnog i  univerzalnog u razvoju kulture.

Osnovni principi i polja (dimenzije) savremene kulturne politike Srbije mogli bi se definisati na sledeći način:

  1. pravo na kulturu, kao integralni deo osnovnih ljudskih prava (tj. pravo svake individue na razvijanje kulturne kreativnosti i kvalitetno zadovoljavanje kulturnih potreba);
  2. kulturna politika kao faktor podsticanja, stimulisanja kulturnog stvaralaštva svih društvenih grupa;
  3. kulturna politika u  funkciji očuvanja kulturne baštine, tradicije, nacionalno-kulturnog identiteta;
  4. kulturna politika u funkciji multikulturalizma – prava nacionalnih manjina na očuvanje kulturne samobitnosti, razvijanje odgovornosti za respekt bogatstva kulturne različitosti;
  5. kulturna politika u službi razvijanja evropskog identitata, tj. kulturna politika u uslovima globalizacije kao novog oblika akulturacije i interkulturalizma;
  6. kulturna politika  u funkciji dijaloga, i partnerstva različitih kultura i civilizacija;
  7. kulturna politika i nova preduzetnička kultura rada;
  8. kulturna politika i demokratska politička kultura;
  9. kulturna politika  i odgovornost za formiranje nove privredne, političke i kulturne elite društva;
  10. kulturna politika i kultura mira;
  11. kulturna politika i dijaspora (borba za očuvanje jedinstva duhovnog i kulturnog prostora u uslovima fragmentacije SFRJ i globalizacije sveta, odgovornost za očuvanje kulturnog identiteta Srba van matice);
  12. kulturna politika i razvoj novog patriotizma (ustavnog, građanskog, radnog);
  13. za demokratski model kulturne politike (decentralizaciju  i demetropolizaciju kulturnih institutcija  i participativne oblike upavljanja kulturom od strane kulturnih stvaraoca)
  14. rečju, za kulturnu politiku koja je u funkciji modernizacije, razvoja i demokratizacije Srbije, za afirmaciju kulture mira među narodima i emancipaciju čoveka.

Da bi se kulturna politika racionalno i odgovorno definisala neophodan je kritički pristup u odnosu na pseudonaučne koncepcije u kulturnoj politici. To znači kritiku onih nastojanja koja redukcionistički definišu kulturnu politiku u funkciji vladajućeg režima; ili je podređuju politici vladajućih dominantnih grupa. Kritiku onih koncepata i nastojanja da se podredi kulturna politika religiji i crkvi. Zatim, kritika neoliberalnog koncepta kulturne politike koja je građena sa stanovišta zavisne modernizacije i kuturnog kolonijalizma, tj. njeno funkcionalno građenje, na principima političke korektnosti, prema novom Velikom bratu, odnosno centrima moći u globalnom svetu.

Ako je pravo na kulturu sastavni deo ljudskih prava i sloboda, onda se i autentična kulturna politika mora koncipirati, tj. graditi i ostvarivati u tom horizontu: polazeći od čoveka i služeći čoveku, tj. širenju, obogaćivanju i emancipaciji njegovih kulturnih potreba. Stoga njene funkcije, još jednom podvlačimo, su: razvoj kulturnih potreba ljudi, oslobađanje zavisnosti svake vrste (religijske, ideološke, kolonijalne, od neznanja...); u funkciji emancipacije; u funkciji razvoja i evrointegracije; u funkciji socijale integracije; u funkciji razvoja kulturnog identiteta i samosvesti, u funkciji razvijanja dijaloga, tolerancije i kulture mira. Postavlja se, međutim, pitanje: kako se u uslovima asimetričnog modela globalizacije i tržišne privrede, radikalnog raslojavanja i deprivacije, može realizovati pravo građanina na kulturu i odbrana nacionalnog i kulturnog identiteta?

U koncipiranju osnova kulturne politike danas u Srbiji neophodno je osloboditi se najmanje četiri  pristupa: 1) neoliberalne iluzije da će ekonomski  razvoj sam po sebi vući društvo u progres, odnosno podređivanje kulture logici tržišta i pragmatičnog komercijalizma; 2) Neoetatističkog pristupa (da bez intervencije države i njenog arbitriranja u pitanjima kulturnog razvoja nema kulturne politike); 3) oslobađanje tradicionalističkog partikularizma (koji kulturnu politiku sagledava u predmodernim njenim oblicima i u ključu etnocentrizma) i 4) oslododiti se pseudomondijalizma ili lažnog univerzalizma – koji je u funkciji “Velikog brata“ i poništava identitet i kulturnu raznolikost.

Treba ovde podsetiti na misao Tomasa Eliota: da se razvoj kulture jednog naroda izgrađuje samo kroz kreativan odnos sa jedne strane, prema svojim duhovnim i istorijskim korenima  (tradiciji) i sa druge strane, u komunikaciji sa svetom tj. najvrednijim delima iz stvaralaštva čovečanstva. To pak znači da treba izbeći, kako zamke izolacionizma, tako i zamke zavisne modernizacije odnosno kulturnog imperijalizma.

Novi koncept kulturne politike traži i redefinisanje aktera, mehanizama i puteva kojima će se ostvarivati ta politika. Nasuprot etatističom i ekonomističkom redukcionizmu (da je kulturna politika isključivo stvar države ili tržišta i njegovih mehanizama), neophodno je proširiti ulogu različitih aktera koji su nosioci odgovornosti za projekovanje i ostvarivanje kulturne politike. U te aktere mi ubrajamo: 1) najpre stvaraoce – građane (pojedici kao stvaraoci i korisnici kulturnih dobara); 2) obrazovanje (škole, fakulteti, univerziteti); 3) država (sa svojom strategijom kulturne politike, kulturnom diplomatijom i budžetom); 4) institutcije (razuđena mreža kulturnih ustanova); 5) izdavačke ustanove; 6) masmediji; 7) civilno društvo; 8) političke partije i društveni pokreti; 9) uloga dijaspore; 10) donatorstvo, zadužbinarstvo (sponzorstva)... Samo sinhronizacijom aktivnosti svih ovih aktera, i njihovom odgovornošću, može se realizovati jedan nov koncept kulturne politike – koji bi bio moderan, racionalan i demokratski opredeljen i dugoročno doprineo očuvanju nacionalnog kulturnog identiteta, demokratskom razvoju  i napretku  društva Srbije.

Ne preferirajući apriori, u ovako pluralističkom konceptu aktera kulturne politike, nikakvu posebnost nijedne društvene grupe, institucije ili organizacije, ipak nam se čini da demokratski koncept kulturne politike, pretpostavlja i potencira aktivnu  ulogu stvaraoca kulturnih dobara i njihovih asocijacija u uređivanju kulturne politike i participativni model upravljanaja kulturnim promenama. Treba, međutim, istaći da u kriznim epohama, kakvo je i doba tranzicije, značajnu ulogu i odgovornost ima država u oblasti kulturne politike, tj. u definisanju dugoročne strategije kulturnog razvoja. Tim pre je to danas značajno, kada se i sama država kao centralna institucija političke organizacije društva, našla na dvostrukom udaru, kako piše Laš, spolja: od aktera globalizacije (tj. razularenog mondijalizovanog megakapitala), i iznutra: delovanjem separatističkih pokreta (koji vode retribalizaciji, idezintegraciji i secesiji).[17] U ovom kontekstu, i savremena  država Srbije danas je razapeta, na udaru, razvaljena ovim procesima, koji su proizvedeni ne samo suludom igrom etnocentrista, tj. lošom politikom elita iznutra, već i uticajem geostraških interesa velikih sila.

Naglašavajući ulogu države u oblasti politike, moramo biti svesni činjenice da će se u uslovima globalizacije i novih konfrontacija, globalnih i regionalnih, menjati politička geografija. Uostalom, pogledajmo istorijsko iskustvo: država Srbija se širila i smanjivala, ali je i u  najtežim okolnostima težila očuvanju svog naroda i njegove duše. Ne smemo zaboraviti geopolitičku sudbinu Balkana, na kome su i rat i mir najčešće generirani spolja.

Čini nam se da savremena država Srbija ima veliku odgovornost da u oblasti kulturne politike, moderno i precizno definiše svoje dugoročne ciljeve i zadatke u tri pravca: 1) odgovornost  u oblasti obrazovanja i vaspitanja mlade generacije, posebno stimulisanja darovitih (talenata kao ljudskog resursa), za smanjenje odliva mozgova, najskupljeg resursa na tržištu sive materije i kroz pozitivnu kadrovsku selekciju omogući izgrađivanje nove srpske elite (privredne, kulturne, političke) neophodne za razvoj i napredak srpskog društva u savremenosti i budućnosti. Upravo ti potencijali, oličeni u “mladim lavovima”, novoj generaciji, treba da odigraju presudnu ulogu onih “1300 kaplara” danas preko potrebnih za nove bitke oko desatanizacije Srbije, skidanja nevidljivih okova stigmi, stereotipa i žigova razvejanih propagandom širom sveta, i omoguće uspravljanje Srbije, vraćanje našeg ponosa i časnog mesta u evrpskoj i svetskoj zajednici, kao i pretpostavka njene modernizacije, razvoja i napretka; 2) Odgovoran odnos u definisanju kulturne politike prema dijaspori, kako prema staroj (evropskoj i prekookeanskoj), tako i novoj – nastaloj posle raspada SFRJ i ratova iz devedesetih godina. U ovom kontekstu neophodno je sačiniti program borbe i razraditi mehanizme za očuvanje jedinstva duhovnog i kulturnog prostora srpskog naroda u rasejanju. Tim pre sada, kada je srpski narod postao manjina i na prostoru bivše Jugoslavije, a negde mu se odriče i pravo na taj status; 3) Razraditi i definisati ulogu masmedija u kulturnoj politici. Dobro je što se posle više decenija najzad privršava gradnja Hrama Svetog Save na Vračaru, i što će to biti najveći hram na Balkanu vidljiv izvan fizičkih i političkih granica Srbije. Međutim, u eri globalizacije, informatičke revolucije, velika je uloga simboličke moći, stoga Srbija treba da ima makar jedan visoko-tehnološki, opremljen i  moderno programski koncipiran globalni medij, a ne da bude poligon propagandnog uticaja stranih medija, koji isijavaju obrasce zavisne neokolonijalne kulture i potpomažu širenju nove podaničke svesti.

U ovom kontekstu razmatrajući ulogu pojedunih aktera kao protagonista kulturne politike, posebnu, nezaobilaznu ulogu i odgovornost ima univerzitet – posebno u definisanju strategije globalnog društvenog razvoja i dugoročnog kulturnog razvoja Srbije.

Sadašnji Univerzitet u Srbiji i njegove elite najčešće su zaokupljene dnevnim reformskim poslovima, na sprovođenju Bolonjske deklaracije – o funkcionalizaciji obrazovanja saobrazno potrebama evropske podele rada i megakapitala. U suštini radi se o programu reformi obrazovanja u ključu “šuvarice na kub” koja ima za cilj proizvodnju “specoždera” za potrebe korporacijskog mondijalizovanog kapitala.

Ovde želimo istaći posebnu odgovornost Univerziteta kao središta sticanja ne samo obrazovanja, tj. znanja i naučnih istraživanja, već i  centra duhovnosti, razvijanja humanističke kulture. U ovom kontekstu ističemo posebne ciljeve i zadatke Univerziteta: 1) naučno istraživanje i definisanje dugoročne koncepcije kulturnog razvoja Srbije u uslovima globalizacije; 2) razvoj humanističkog obrazovanja preko modernih programa studija (pored isticanja vrednosti evropske kulture neophodno je istaći značaj studija balkanskih kultura, istorije kulture Srba i osnova filozofsko-humanističkog obrazovanja) i razvijanje naučnog pogleda na svet; 3) jačanje kulturne funkcije Univeziteta i njeno ostvarivanje – kako unutar akademske zajednice, tako i šire prema društvu; 4) razvoj naučne i društvene kritike (koja je za sada klanovska i sranačka); 5) uloga Univerziteta u razvoju demokratske  javnosti (kritičkog javnog mnjenja).

***

U uslovima globalizacije, kada nove tehnologije dovode do umrežavanja sveta, a globalna ekonomija “guta” narode i nacije, kada se politika sve više transformiše u znaku “demokratije bez granica” i kada neoliberalna ideologija i asimetrični model globalizacije generiraju “eksploataciju bez granice” – kultura je poslednja enklava, beleg po kome će se prepoznavati narodi, u zajednici čovečanstva, čuvajući svoj identitet. Bez očuvanja kulturne raznolikosti, čovečanstvo ulazi u doba megdonaldizacije i kretenizacije. A pesnik reče “da cvet koji zaboravi na svoje korene, ne zaslužuje da raste!”. Zbog toga mali narodi, u globalnom selu koje nastaje, moraju da respektuju megatrend o metamorfozi geopolitike i geoekonomije u geokulturu u XXI veku. Upravo, to je vrlo značajno u borbi za njihov opstanak i razvoj, za njihovu emancipaciju, ali i očuvanja čovečanstva kao multikulturne zajednice ravnopravnih građana i naroda.

Kada je u pitanju sadašnje stanje kulture i kulturne politike u Srbiji, neophodno je još jednom istaći potrebu bržeg napuštanja kulturnog neoliberalizma i izgrađivanje modernog socijal- demokratskog koncepta kulturne politike koji će imati razvojnu, integrativnu i emancipatorsku ulogu u savremenim društvenim promenama. Ako je rat počeo u glavama ljudi onda se i borba za mir mora osvajajati “novim prosvetiteljstvom” (T. Inđić), novim prosvetljenjem, radikalnim prevrednovanjem sistema vrednosti. U tom smislu Srbija mora imati snage, ne samo za suočavanje sa prošlošću, već i za izgrađivanje kritičkog odnosa prema savremenim tendencijama u kulturi koje idu iz šireg okruženja. Ona mora imati snage da se otme iz čeljusti  kulturnog neoliberalizma, koji vodi kulturi zavisnosti i otvara put kulturnom imperijalizmu. To, pak, ne treba da  znači nikakvo zatvaranje Srbije i njen put u kulturnu izolaciju. Srbija ima snage da se svojom kreativnom kulturom preliva u svetsku riznicu kulture čovečanstva. Patriotizam njenih građana i njenog naroda, ono što je Miguel De Unamuno nazvao ”religijom rodoljublja”, ne mora uvek da dobije “vojničke oblike”[18]. Danas je neophodno da se živi u skladu sa modernim izazovima, u duhu poruke starog Đure Daničića da se “za otadžbinu može ginutu na svakom poslu”. 

(Autor je redovni profesor Opšte sociologije na Departmanu za sociologiju Filozofskog fakulteta Univerziteta u Nišu. Bavi se problemima sociološke teorije i sociologije razvoja i rukovodilac je makroprojekta Kultura mira, identiteti i međuetnički odnosi u Srbiji i na Balkanu u procesu evrointegracija. Prilog sa skupa "Kulturna politika u Srbiji" koji je u organizaciji NSPM održan 31. avgusta i 1. septembra na Tari.) 

 

Rezime 

Savremeno srpsko društvo razapeto je između izazova modernizacije i retradicionalizacije. Po mnogim indikatorima to je anomično društvo sa izrazitim protivrečnostima. Neoliberalni model zavisne modernizacije doveo je do periferizacije privrede, društva i kulture.

Istraživanje kulturnog potsistema, u okviru globalnog sistema, danas je višestruko značajno. Devastacija ovog potssitema ima katastrofalne posledice, kako po pitanju socio-kulturne integracije društva tako i očuvanja nacionalnog  identiteta, kao i sa stanovišta formiranja razvojnih i  emancipatorskih potencijala.

U svom radu autor kritikuje model imitativne kulture zavisnosti, kao i posebno razmatra potrebe i mogućnosti definisanja modela kulturne politike u uslovima tranzicije, koji bi omogućio sintezu tradicionalnih i modernih vrednosti i bio u funkciji napretka i slobode, a ne novih oblika porobljavanja.

 

Ključne reči: kulturna politika, zavisna modernizacija, identitati, napredak, emancipacija. 

 

CULTURAL POLITICS IN SERBIA – BETWEEN THE DEPENDENCY CULTURE AND A SEARCH FOR ITS OWN MODEL

(A discussion of the role of cultural politics from the point of view of  Sociology of sociological changes and geoculture of Serbia’s development) 

Summary 

Contemporary Serbian society is torn between the challenges imposed by the processes of modernization and retraditionalization. According to many indicators it is an anomic society with distinct contradictions. A neo-liberal model of dependent modernization has led to the marginalization of economy, society and culture.

The study of a cultural subsystem, within the global system, is significant in many aspects. The devastation of this subsystem has negative results both in socio-cultural integration of the society and the preservation of national identity, and in the formation of developmental and emancipation potentials.

In this paper the author criticizes a model of imitational dependency culture, and he also discusses needs and possibilities of defining a model of cultural politics in the period of transition, which would enable a synthesis of traditional and modern values and which would help the promotion of further development and freedom, but not the promotion of new forms of slavery.  

Key words: Cultural politics, dependent modernization, identity, development, emancipation.   


 

* Rad je deo istraživačke delatnosti autora na projektu 149014D Kultura mira, identiteti i međuetnički odnosi u Srbiji i na Balkanu u procesu evrointegracija, koji se realizuje na Filozofskom fakultetu u Nišu, a finansira ga Minitarstvo nauke RS.

[1] Opširnije o ovome u autorovoj studiji: Put u zavisno društvo (Bilans tranzicije na Balkanu), Niš, Centar za balkanske studije, 2004.

[2] U vezi s tim, podsćamo na definicije funkcija kulture i kulturne politike koje su u svojim radovima dali  M. Ilić (Sociologija kulture i umetnosti, 1987), Z. Golubović (Čovek i njegov svet, 1998), P. Štompka (The sociology of social change, 1994) i Z. Bauman (Kultura i društvo, 1984).

[3] Citirano prema: Prnjat, B. Kulturna politika, Beograd, Radnička štampa, 1979, str. 32.

[4] Citirano prema B. Prnjat, Kulturna politika, Beograd, Radnička štampa, 1979, str. 21.

[5] B. Prnjat, Kulturna politika i kulturni razvoj, beograd, Savremena administracija, 1986, str. 37-42.

[6] M. Dragićević-Šešić i B. Stojković (1996), Kulturni menadžment, animacija i marketing, Beograd, Clio, str. 40.

[7] B. Prnjat, Uvod u kulturnu politiku, Stilos, Novi Sad, 2007, str. 186.

[8] S. Jovanović, Kulturni obrazac, Stubovi kulture, Beograd, 2005. str. 45.

[9] Videti  opširnije u autorovoj studiji: Ka kulturi mira na Balkanu, Centar za balkanske studije, Niš, 2005, str. 64.

[10] Opširnije o tome videti u člancima Dimitrija Vujadinovića “Na rubu kulturnog siromaštva” i “Seobe, intelektualne i umetničke”, Politika, Beograd, od 11. i 13. avgusta 2007.

[11] D. Vujadinović, “Seobe, intelektualne i umetničke”, Politika (Kulturni dodatak) od 11. 08. 2007, str. 2.

[12] U vezi stim S. Jovanović piše: “Kultura je širi pojam i od nauke i od umetnosti i od politike... kada je reč o kulturi jednog naroda, moraju se uzeti  u obzir sve grane njegovog duhovnog života: ne samo njegova nauka, nego isto tako njegiva vera i moral, njegova književnost i umetnost, njegova politika i pravo, njegova vojska i privreda, njegovi običaji i zabave... tek se na osnovu svega toga može reći kakav kulturni obrazac taj narod ima i koliko je taj obrazac produbljen  i prefinjen” (Kulturni obrazac, Stubovi kulture, Beograd, 2005, str. 41-42).

[13] Trivo Inđić, Kultura i kulturna politika, RU “Đuro Salaj”, Beograd, 1966., str. 25.

[14] Opširnije o tome videti u: Lj. MItrović, Savremeno društvo – strategije razvoja i akteri, Institut za političke studije, Beograd, 1996, str. 167.

[15] Opširnije o ovom konceptu videti u studiji F. Majora Sutra je uvek kasno, Jugoslovensa revija, Beograd, 199., str. 69.

[16] Videti opširnije u autorovoj studiji Ka kulturi mira na Balkanu, Centar za balkanske studije, Niš, 2005, str. 62-63.

[17] Opširnije u studiji Kristofera Laša, Pobuna elita i izdaja demokratije, Svetovi, Novi Sad, 1996.

[18] Opširnije o tome vdeti u studiji M. Unamuna Građanski rat i mir, Vreme, Beograd, 1993.

 

 

 
 
Copyright by NSPM