Slavoljub S. Lekić

Balkanska nesreća

Evropska ideja je velika i premaša kontinent na kome je rođena pošto je osvojila ceo svet. Njena milenijumska naplava u sebi skriva mnogo slojeva. O njoj lepo pripovedaju književnici, naučnici, ali i praktični političari. Evropom se, s vremena na vreme strasno, bave i sustali narodi Balkana, manje zarad prošlog, a više radi budućnosti. Nekoliko se smerova nazire u ovim razmatranjima. Predstavnici prvog polaze od analize raznih pravnih ili privrednih fakata uobličenih pomoću tehničke analize. Evropsku ideju izjednačavaju sa mlađanom Evropskom unijom. Njena zamisao, još uvek samo, golica uobrazilju balkanskih masa i novostasalih elita svojim čudesima i prividima. Zagovornici ovog usmerenja uronjeni su u propise i direktive iza kojih je jedva vidljiv horizont Sredozemlja i grčkih ostrva. Drugi su okrenuti pojavama kakve su demokratsko pitanje, privredni rast i saradnja među narodima. Treći, među kojima su politički filosofi, kulturolozi, umetnici razlažu, ponekad zamišljeno, evropsku ideju kao takvu. Mnogi među njima podučavaju da se duševni život masa odvija po istim zakonitostima kao život svake njene jedinke ponaosob. Otuda iskrsavaju brojni nesporazumi između prosvećenih pojedinaca i neprosvećenih gomila. U očima prvih, mase izgledaju kao budućnosti neprilagođen pojedinac koji nije savladao lekcije sa najmodernijih kurseva novatorskog nestrpljenja.

Epoha u kojoj smo, najavljena je i označena kao doba gomila. (1) Saobraćaj i štampa, a u novije vreme televizija i globalne mreže, uzdigle su novu društvenu silu (mase) koja se danas popularno naziva javnim mnjenjem. Javnost ima nevidljivu i neporecivu moć u svim zemljama. Njen poseban, obogotvoren (demokratski), oblik javlja se u takozvanim tranzicionim zemljama koje simbolično predstavljaju svet u religijskom, političkom, ekonomskom i kulturnom prelazu. Socijalna fizika vremena u kome je Le Bon pisao svoje radove, blagodareći elektronskim medijima i posebno internetu, prerasla je u svojevrsnu metafiziku socijalnog. Ona se pojavljuje u času kada vlast gomila gubi svoja fizička svojstva i postaje netelesna i virtualna blagodareći globalnim mrežama.

Udovoljenje volji masa prvi je i jedini zadatak stranačkih i radničkih vođa koji žele da je pridobiju. Zavođenje i obećavanje ili pak neprimereno zastrašivanje onim što će biti u budućnosti, neretko mimo zdravog razuma, vođi naroda upodobljuju tako da pridobiju naklonost mase. Oni se stavljaju u ulogu hipnotizera koji zahteva neograničeno poverenje, popustljivost i nekritičnost. U ovom paradigmatičnom regresivnom odnosu, na jedinstven način, spleteni su oslabljena intelektualnost, nezajažena osećajnost i lakomost masa prema bilo kojoj granici, inače svojstvene divljaku i detetu. Zato su osećanja glavno sredstvo oblikovanja gomila. Na kraju dvadesetog veka ovo je posebno istaknuto i naglašeno u zemljama koje su pripadale sovjetskom bloku (Varšavski pakt) gde je valjalo obaviti ekonomsku transformaciju, potpunu desovjetizaciju (derusifikaciju) i sveobuhvatnu vesternizaciju. Dakle, neku vrstu privođenja masa pravoj veri u moć zapadne politike, institucija slobodnog tržišta i demokratije, u snagu čoveka pojedinca. Međutim, kako zapaža Le Bon u stvarima koja se tiču osećanja (vera, politika, moral, naklonosti) i „najodličniji ljudi retko prevazilaze nivo najobičnijih pojedinaca.“ (2) Duhovna nadgradnja, svojstvena svakom pojedincu, biva zatrpana nanosima lave nesvesnog što je u dubini bića masa. U gomili pojedinac slobodno može da odbaci potisnute nesvesne nagone u kojima je klica zla ljudske duše. (3)

U egzistencijalnim pitanjima koja se tiču nebesa naših duša nekada ni najbolje psihoanalize, ontologije ili metafizike ne mogu pomoći. Svaka nacija, socijalna grupa, budi koja izdvojena masa, pojedinac ima puno pravo na razmišljanje o čoveku, svetu, sreći i poslednjim stvarima. Crv sreće najčešće nagriza upravo one čiji život klizi ispod čežnjivog i setnog pogleda u slatku budućnost. Suočavanje sa preteškim pitanjima pojedinca goni u zagrljaj drugih da bi zatomio svoj nemir nesebično se obećavajući svojoj kasti, naciji, stranci, divnoj porodici. Snaga pojedinca spram zla uništenja i tlačenja zanemarljiva je, ali je tu čovečanstvo koje samo što nije postalo ono pravo, toplo, nežno i za svakog podjednako prijemčivo.

Velike ideje i balkanske mase

Balkan je geografska odrednica bliska ostrvskom, britanskom prezrivom pogledu na prastari deo evropskog kontinenta. Nešto bezličniji termin jugoistočna Evropa primereniji je ukošenom i oštrom pogledu Beča kojem se pridružuje oko Berlina. Ovaj razroko gledan prostor u daljoj prošlosti rojio je ideje i uzdizao imperije da bi ih kasnije satirao i gasio. Mahnitost prostora ili ljudi koji ga naseljavaju dala mu je trajno obeležje. S prve polovine prošlog stoleća Isidora Sekulić delikatno ističe jedno od obeležja balkanskog umornog tla – sirotinju. (4) Od tada do danas, na prostoru iskričavih balkanskih kultura, skoro da je zadržan isti poredak stvari. Ponovo se balkanski problem iscrtava na mapi siromaštva i neispunjenih želja. Opet zgrudvane mase balkanske, posle brodoloma, traže pomoć sa strane, od onih čiji okrajak jesu ili samo slute. Ne mogu se same izboriti u uzburkanom moru evropskih izazova, sa evropejstvom koje jeste ili izgleda da jeste. Svaki mali narod na jugoistoku Evrope ima skoro jednake osobine sa drugim, čak i kada mu se čini da je daleko odmakao u odnosu na druge. Isto tako, ovi narodi, skrajnuti i pod paskom imaju privid svoje beznadežne slabosti. U njihovim očima ono što izgleda, ono što jeste i što drugi ima jednako je. Mali narodi bez imanja osuđeni su na samoću koja snaži i jača rasu, ali ne razvija državu i kulturu. (5) Suverenitet velikih naroda davno je izašao iz njihovog političkog ega i postao apstrakcija dok je kod malih suverenost stvar mutna, često na nivou fizičke nužde. (6) Upravo ih to tera da u dvadeset i prvom veku prihvate uvreženi stav bogatih da slobodu valja potčiniti slavi i tako se osloboditi samoće i povezati se sa svetom izvan sebe sama.

Kada predstavnici velikih naroda kažu Balkancima da se moraju suočiti sa prošlošću oni ne pozivaju samo na preispitivanje dela i nedela malih. Veliki hoće i samozaborav rase koja male čini narodom. Države i kulture Balkanaca nisu novina ili smetnja Evropljanima čija je tradicija duboko zaronjena u originalno (svetsko) poimanje društva i politike. Malim narodima, nerazvijene ironične pronicljivosti preko potrebne za razumevanje drugih, Evropa poručuje da su manje evropski, a više vaseljenski materijal. (7) Ugrožena pukim biološkim odumiranjem ostarela Evropa traži tu presnu krv na istoku i jugu, a malima nudi zgodnu iluziju: izgledaćete kao mi u svetloj budućnosti koja dolazi. Balkanska zaostalost evropska je prednost. Cinična i kombinacijama nazasita starica prećutkuje šta ovi narodi imaju i šta stvarno jesu predupređujući bojazan malih odlučnim zahtevom da se suoče sa stvarnošću. Sâmo preispitivanje prošlosti olakšava oturanje nepodnošljive sadašnjice i plahovito hipertrofiranje budućnosti koja kao Feniks nastaje iz pepela ružnog prošlog i mutnog sadašnjeg. Možda bi poneki od balkanskih naroda imao izgledniju budućnost ako bi zamolio za kratki predah, za tiho kulturno primirje umesto obilne finansijske pomoći. Iscrpljeni, slabunjavi i duhovno klonuli Balkanci lako postaju meta špekulantskog podzemlja, uvek spremnog da se otisne u vode neuređenih privreda, prekomerno zaduženih i željnih ravnopravnosti skovane u diplomatskim frazama.

Slovene, među njima i Srbe, možda više no druge narodne skupine, prožima duh promene i prelazništva. U njemu je neodređen moral i neobavezno promišljanje dobra i zla, a pravda je stavljena pred mnoge prepone. (8) Prelazništvo je neodvojivo od došljaštva koje je usud Srbije u poslednja dva veka. U malim narodima lako je vaspostaviti prolazna mišljenja, ali ne i ona koja dugo traju jer se protive njihovom prelazničkom mentalitetu. Prva se lagano i neosetno menjaju kao mode, dok druge preinačuje težina narodnih masa. Potkopavaju ih burne revolucije, a oblikuje sâmo vreme. S redstva masovne kulture (televizija, štampa, internet) svojim zaraznim delovanjem onemogućavaju mase i narode da ustale mišljenja. Kroz njih tutnje različit i ljudi i informacije koje se međusobno sukobljavaju. Otuda se čvrsto javno mnjenje teško vaspostavlja. Slikovna moć modernih medija , izmešana sa veličanstvenim rečima hipnotiše i opsenjuje mase . Obično one kazuju pojmove nejasnog smisla kao što su: demokratija, komunizam, jednakost, sloboda, otadžbina, progres i sl. Ma da neke od njih do sada nisu definisale i pobliže opisale ni brojne na učne knjige i romani, one izazivaju dejstvo na ljude pošteđene dubokoumnih razmišljanja. (9) Njihovo ponavljanje u političkoj borbi učinkovito je kao i potrošačke reklame. Opsene su agens napretka pošto olakšavaju prelazak u nehajan zaborav masa željnih iluzija čiji savremenici i svedoci odavno nisu živi. Uverljivo zvuči mišljenje da se gomile ne vode argumentima već ugledanjem. (10) A ko su očekivanja od budućnosti slabunjava, preuveličana slika prošlosti podstiče oprez, a ne nehajno stremljenje masa. Uz to nema moćnijeg popatuljačenja sadašnjosti od shvatanja da je ona beočug između veličanstvene prošlosti i uzvišene budućnosti. (11)

Promena načina života neodoljivo golica balkanski duh zapušten vekovnim tavorenjem i robovanjem. U temelju žudnje za „boljim životom” stoji neuništiv osećaj duboke zakinutosti i osujećenosti. Ovaj utisak luta dušama, kako balkanskih (slovenskih) naroda, tako i njihovih elita koje nekada mahnito i, neretko, besvesno pokušavaju da promene sopstveni položaj nabolje. Zato je u Slovena, posebno jugoistočnih, često svaljivanje krivice, za skoro ropski položaj, na svet ma šta ova reč značila. Svet je pojednostavljeno opredmećenje njihovih nevolja. Zato na umornom balkanskom tlu iznova isklijava vekovna nedoumica da li prirodu i sudbinu jedne grupe određuju njeni inferiorni članovi te da li istorijska igra pripada samo najboljim i najgorim? (12) Mada najveći pokretači balkanskih masa nisu bili najbedniji i ljudi bez samopouzdanja. Naprotiv. Na čelu srpskih ili istočnoevropskih prevratničkih snaga bejahu oni koji u sebi nađoše samopouzdanje i razlog za veliku misiju preporoda u obliku civilizatorskog blickriga. Njegov je uspeh osigurala vera masa u svetlu budućnost i ubeđenje nadolazeće elite da će novonastalo stanje trajati koliko i generacije njihovih potomaka. Zato je elita pokazivala sve znake smelosti. Dok čovek ispunjen nadom svoju moć lako može crpsti iz najsmešnijih izvora moći: parole, reči, značke. (13) Ovako su „nove snage” Balkanaca uspevale da potpale i razulare nade umornih masa u izbavljenje i put u zemaljski raj, koji je lako zamenio, dotad stameno, carstvo nebesko. Budućnost je uspela da pobedi sadašnjost zagnjurenu u oprez. Magična moć balkanskih prevrata i revolucija potiče od njihove ubedljivosti i pothranjene nade. Otuda je „kontrarevolucija” uvek bila na marginama društva budući da su snaga nade i privlačnost budućnosti jači pokretač od nezadovoljstva zakinutih. Uz to, potonji su po prirodi svoga bednoga stanja manje skloni promenama budući da su suočeni sa izazovima svakodnevice i rutine koja ih održava u životu i prigušenoj nadi.

Ni sva etnička čišćenja stanovništva, česta među balkanskim narodima, ne bi bila laka i moguća da žrtve i same nisu verovale u svoj spas, zabludu dželata i privremenost nesreće. To je njihovo stradanje pretvaralo u predstavu. U njoj su žrtve bile dramski privid, žrtve kobajagi, što je masama davalo pravo da se nadaju svetloj budućnosti u kojoj će nepravde biti istinski ispravljene. Odsecanju od stvarnosti služila su i fantastična proricanja događaja koji će biti, popularna u svim kriznim vremenima. Lutrijske igre i neverovatni dobici samo su mali deo ovog fantastičnog sveta budućnosti koja samo što nije. Bez njega život masa bio bi duševni pakao, a ne samo fizički teret.

Tranzicija i revolucionarni um masa

Za promišljen politički život tranzicione zemlje pored ekonomije, koja je uvek na prvom mestu, neophodna je i politička filosofija. Ova pak nije moguća bez filozofa i posebno razvijenih i iskristalisanih škola mišljenja. Uz to škole mišljenja nikada nisu počivale na pozivima fanatičnih vođa, ljudi vlasti, zatočenika prividnih vrela moći, a posebno ne na oveštalim obrascima javnog sporazumevanja dokonih i prezrivih. Kakva je politička filosofija srpske elite i kakvo je njeno poimanje sveta, vekovna je nepoznanica za mase koje je slede. Možda se o njoj posredno može suditi budući da je veliki deo onih koji sebe vide kao filosofe skončao u partijskoj politici. D a li se s rpska filosofija obrela tamo gde je bila najpotrebnija? Ili je zalutala? Mudri Erik Hofer zapaža da su beznadežno osujećeni, među trajno neprilagođenim članovima masa, ujedno i najotrovniji, upravo oni s neispunjenom žudnjom za stvaralačkim radom. (14)

Suočen sa neimaštinom ili ratom srpski čovek oduvek je osećao egzistencijalnu teskobu i strah, ali je odolevao. O tome svedoče, na prvi pogled začuđujući, primeri herojstva u ratovima i teškim vremenima. No suočen sa kvrgavom tranzicijom i ekonomskim promenama čovek iz mase je posustajao, baš kada bi ratovi i pretnje utihnuli. Na pragu slobode i budućnosti. U ratu i neimaštini bio je sa drugovima, prijateljima ili čitavom zemljom. U tranziciji se našao sam, sirak tužni bez igde ikoga. Njeno breme nije se moglo podeliti. Svako je morao nositi svoje suočen sa bezličnim kentaurom. Kosovski mit, slavna prošlost, slobodarski duh, nisu bili od pomoći u slobodi, a za lenstvovanje, površne opservacije i srebroljublje, vremena nije bivalo kao nekada. Gnjidava i ljigava tranzicija opkolila je svakog pojedinačno i ćuteći postavila pitanje: biti ili ne biti?

Ankete javnog mnenja moćno su oružje koje pritiska vlade, a njegov uticaj nesporno je dostignuće modernizacije. Upravo one pokazuju izmrvljenost balkanskih masa i ravnodušnost prema pitanjima koja se ne tiču njihovih neposrednih potreba. Pri analizama političkih kretanja često se ističe broj ljudi koji žive blizu ili ispod granice siromaštva. Oni se, neretko, označavaju kao zagovornici retrogradnih nastojanja i nepredvidivi činilac bunta i kontrarevolucije budući da su siromašni, a uz to još i neobrazovani ili polucivilizovani, te nesposobni da uoče privlačnost budućnosti koja dolazi. U pojednostavljenom obliku ovo shvatanje polazi od toga da vizni sistem, izlivi bratske solidarnosti, razumevanje sličnomišljenika, olakšano putovanje i druge sitnice, društvo čine stabilnijim i mirnijim. Naprotiv, privlačne tričarije podstiču apetit masa i prijemčivost za bogatu evropsku trpezu. Oni koji su bili nezadovoljni to će biti i dalje. Beda je retko kada u direktnoj vezi sa nezadovoljstvom. Svakodnevna borba za opstanak ljude lišava osećanja jalovosti. (15) Nezadovoljstvo je jače ako su mase iznad granice siromaštva, „bolji život” na dohvat ruke, a beda skoro podnošljiva. Naime, po svim objektivnim pokazateljima ekonomske prilike tranzicionih država, bolje su, ali nisu preokrenute. Otuda su mase sve nezadovoljnije pošto nije preskočen „prag bede” niti su blizu omamne slasti evropskog života i blagostanja. Propagatori evropskih ideja trenutni položaj masa vazda su prikazivali kao stanje pre idealnog i tako podizali horizont njihovih očekivanja. Objašnjenja pomoću složenih grafikona, tabela ili procenata o rastu standarda, investicija, kupovne moći ne dopiru do pamćenja masa. Zato ukus evropskih integracija mesto apetita podstiče mučninu i pobunu mnoštva protiv njihovih zagovornika. Tome doprinosi i zamisao da je evropski kapitalizam neka vrsta potrošačkog raja, a ne oživotvorena protestantska etika akumulacije kapitala. Ili još pre, da je industrijsko društvo stvoreno na potrošnji, a ne na temelju kulta rada. Ponajmanje su balkanske elite i mase sklone mišljenju da je kapitalista uglavnom imao asketski stav prema radu i želju da plodove svoga rada ulaže u razvijanje ekonomije, a ne rasipanje i razmetanje. (16)

Na Balkanu nisu nezadovoljni siromašni već oni koji su se nadali epohalnom preokretu u svom položaju. O čekivali su da će nakon transformacije opsenarskog komunizma u demokratiju njihova kolena zapljusnuti valovi toplog mora slobode i blagostanja. No to se nije dogodilo njima već drugima. Neuspeh aktera poslednje ili ranijih revolucija leži, barem malo, u istrajnom i nepodesnom mešanju kratkotrajnih i dugotrajnih narkotika. Njihovi su nazivi: smena starog režima, saradnja sa svetom, jedinstvo Srbohrvata, evropske integracije, bratstvo i jedinstvo, brz ekonomski oporavak i sl. Nepodesna i neplanska primena prevratničkih opijata, pre ili kasnije, dovodila je revolucionare pod udar nestrpljivih masa. Uostalom, nezadovoljstvo je direktna posledica oslobođenja stege koju su činile sankcije, ratovi i zebnja. Sloboda je pred elitu iznova postavljala mnoge zadatke jer je krunska, egzistencijalna, prepreka (vladar, režim, poredak) ustupila mesto brojnim i zamršenim problemima umornog balkanskog tla.

S atiranje sadašnjice i čari strančarenja

Politička isključivost zla je kob malih naroda. Budući da su u kulturi nepoznati, u ratovodstvu slabi, u privredi neprimetni, mali narodi često su prijemčivi, shodno temperamentu i kulturi, za razmahnuto, jalovo političko strančarstvo.To nije puka slučajnost. Mnogo je izvora i podsticaja. Valja istaći javna glasila iz kojih izranja kolektivno nesvesno. Strančarenje je način da se očuva nada u preokret onih koji nemaju jasan plan zbivanja oko sebe. Uz to politička jednostranost izjednačava ljude, te se u ovakvoj vrsti raspri ne može uočiti jasna razlika između uglednih akademika, profesora, umetnika, biznismena ili partijaških šarlatana. Svi oni međusobno liče. Strast, a često i mržnja, okupljaju ih i hrane političku taštinu i tako održavaju u životu. (17) Brinući tuđu brigu upuštaju se u dnevnopolitička naklapanja, grozničavu partijsku, nacionalnu, rasnu ili sindikalnu graju koja obesmišljava život pojedinca i goni ga da svoje interese traži izvan sebe. Stoga „svi oblici predanosti, divljenja, lojalnosti i samopotčinjavanja u suštini su očajničko hvatanje za nešto što bi moglo dati vrednost i smisao našim jalovima, upropašćenim životima.” (18) Ujedinjujuću moć mržnje i svetle budućnosti koja samo što nije, podstiče podozrivost koja iznova iskiva neprijatelja i krepi snagu pokreta spremnog da konačno reši zadati problem. U javnom životu nema milosti, svi koriste najteže reči i uvrede kao verbalni topuz. (19) Bojažljive ljude sumnja osvaja brzo, (20) a ona može biti snažan podstrekač odanog sledbenika pokreta za budućnost.

Podložnost opsenama, netrpeljivost, povodljivost, prenebregavanje nemilosrdne stvarnosti neke su od osobina koje gone ljudske čestice stisnute u masu da se usiljenim ujedinjenjem žrtvuju za opšte dobro. Osoba koja radi za određenu stvar nema ime već je demokrata, vernik, socijalista, domaćin, evropejac i samo ako je na ivici gubitka života postaje ljudsko biće – čovek. Ostrašćenost i isključivost glavne su osobine verujućih masa podređenih vođi, njegovim idejama i zajedničkoj stvari kakvog god opredeljenja ovaj bio. Kada revolucionarna svest oslabi narušava se jedinstvo. Zajednička mržnja i zavist iščezava, mase se povlače. Da bi nastalu situaciju prevazišli revolucionari, neretko, udesetostručuju ulog. Mržnju sa „spoljneg neprijatelja” (koji je iščilio) skreću na „unutrašnjeg neprijatelja” naroda. Tako sve u nedogled.

Preterivanje i uporno ponavljanje, oruđe je strančara. Mase i partijski sledbenici ili kao suštu istinu prihvataju ili kao očiglednu zabludu odbacuju ideje koje im se nude. Pored netrpeljivosti mase pokazuju i nestrpljivost. Stalno napeto iščekivanje mnoštvo čini ranjivim, pokretljivim i povodljivim. Pred njegovim očima neprekidno je željena slika budućeg života koji će biti sasvim drugačiji od sadašnjeg. Slikovite maštarije raspaljuju legende i pripovesti koje bujaju na tlu lakoverstva.

Upravo dolazak mladih i poletnih stranačkih tehnokrata u Srbiju, s početka dvadeset prvog veka, doneo je duh promene koji se ne libi da raskrsti sa prošlošću. (21) Prvi korak na tome putu je razgradnja zatečenog uređenja i prilagođavanje ustanovama nove Evrope u koju će svi stići. Neiskustvo je ovde najveći saveznik budući da revolucionare štiti od straha i teškoća koje prate velike poduhvate. Nasuprot tome, iskustvo je brana brzih promena te je, sa razlogom, proskribovano. Masovni pokret nastupa da uništi sadašnjost, a svu svoju krepkost i pogonsku snagu crpi iz budućnosti. (22) Odbacivanje starih institucija uvod je u novo rođenje i novi život. Žurba ka Evropi ili budućem životu podstiče izgradnju novog identiteta i utvrđivanje jednoobraznosti. Kao na severnoameričkom kontinentu ispunjenom odbačenim i preobraćenim Evropljanima reprogramiranog bića prijemčivog za svakovrsne novine i nezadrživ napredak. 'Prekinuti sa starom Evropom', ushićeno uzvikuju srpski mislioci i revolucionari nekad nepoverljivi prema seljačkom konzervativizmu, monarhizmu, komunizmu, a danas prema evropskom tradicionalizmu. Njima nasuprot stoje zagovornici klasične, ukorenjene Evrope kao uvek nove Evrope. (23) Požurivanje masa zamišljenih i ukočenih na crti evrolimesa podstiče regresiju u kojoj nestaju pojedinačne ličnosti, a misli i osećanja usmerena su u istom pravcu kao u prahordi. (24)

Protivnicima satiranja sadašnjeg, novostvoreno stanje liči na raspad, te oni sa strahom i prekorom gledaju na ovakav razvoj događaja. Budući da su oprezni i nepovreljivi zadovoljni su stanjem koje je bilo pre. Uzdržani misle da je p riroda katkad radikalana, ali nikad kako na prvi pogled izgleda. Stoga je manija velikih reformi nešto najgore za jedan narod, ma kako izvrsne te reforme mogu teorijski izgledati. One ne bi bile korisne sem ako bi bilo moguće odjednom izmeniti i dušu naroda. Jedino pak vreme ima takvu moć. (25) Inteligencija raznolikih balkanskih pokreta, koja ne krije civilizatorsku megalomaniju, često je sklona da prihvati učtive fraze ili opšta mesta iz međunarodnog, ekonomskog i diplomatskog života kao gotovu stvar , bez ozbiljnijeg udubljivanja ili analize. Ne čudi što Arčibald Rajs opominje Srbe i primećuje da njihova površna i ljubomorna inteligencija vidi samo spoljni sjaj, a sadržajem se ne bavi. (26) Rajs istovremeno pokazuje, na posredan način, da inteligencija ljudi nije toliko stvar školovanja pojedinca već živosti i zdravlja otresitog naroda. Iz elita balkanskih naroda, nesigurnih i neutemeljenih, iznikla je, a kasnije u talasima bujala kao korov, svakovrsna podela ljudi. Svejedno da li su jedni druge jedili kao pristaše kralja ili republike, jedni navijali za komunizam drugi za kapitalizam, jedni za Miloša drugi za Karađorđa. Deo ovog sveta školskih klasifikacija jeste i trećinska matematička podela srpskih masa na reformiste, konzervativce i patriote. (27) Slavoljubivi balkanski reformatori vazda su verovali da se oštrim deobama društva (divide et impera) može podstaći modernizacija. Tome protivureče svetli primeri Japana i Kine u novije vreme. Ova društva bila su i ostala prožeta naponom zajedničke akcije i grupne svesti o kolektivnom identitetu koji je pružio potporu i granicu objedinjenog delovanja u svetu koji ih je kušao i prema kome su se određivali. Sličan primer je i propali SSSR. Evropeizacija i društvena (nacionalna) nesolidarnost protivni su jedno drugom. Evropa je poučan primer kako ratna razaranja i kidanje društvenih veza (dvadeseti vek) osujećuju procese objedinjavanja i normalizacije. Ono za šta je Evropi trebalo pola stoleća, Srbija ne može učiniti preko noći, a posebno ne žudeći da se u više kolona pridruži toj, još uvek rastrzanoj, Evropi.

Evropejstvujušči sa jugoistoka Evrope čvrsto veruju da jedno društvo može raskinuti sa prošlošću i to blagodareći vođi obdarenom novim idejama, koje se smatraju naprednim. Sama revolucija pak, neraskidivo je povezana sa evolucijom. Sve dok svemoćno vreme ne nagrize i razgradi ideje, paljevine, juriši ili bombardovanja vladinih ustanova, samo prividno razaraju trezore političkih i kulturnih ideja naroda. Zato e vropski pokret Balkanaca ima izgled na uspeh ako usavrši organizaciju koja je kadra da prisajedini i u sebe utopi sadašnje nevernike i potencijalne vernike. Osećaj pripadnosti nikada neće biti suviše jak u masovnom evropskom, evroatlantskom ili nekom drugom pokretu. Da li pokret za budućnost Balkanaca nova korporativna organizacija bivših komunista ili mladih tajkunizovanih evropskih demokrata ili nešto treće ostaje da se vidi. Pobuna onih čije je opredeljenje označeno kao antievropsko nije toliko posledica njihove snage već osećaja da je sam evropski pokret neuverljiv te oni napadaju njegovu slabost. Ono što balkanska elita evropskog usmerenja ne uočava jeste da njene ideje često razdražuju i produbljuju osećaj osujećenosti masa. Izgleda da je evropeizacija kao takva, pronunsirana od bivših tvrdih komunista ili njihovih potomaka, stvorila reakciju koje ne bi bilo da je ova iznenadna avangarda ostala tamo gde je i bila pre komunističke revolucije – na margini zbivanja. Njeno uključivanje raskolilo je balkanske zajednice budući da je pretendovala na istinu i još jednu epohu vladavine. Okean mogućnosti koji američki model društva nudi, dao je za pravo balkanskim civilizatorima da mase pozovu na demokratsku solidarnost, rodoljubivo pešačenje ka Evropi, sa strašću kopača zlata, špekulanata, kockara ili lovaca na ucene.

Meta strančarskih raspri, evropskih i antievropskih, jesu đaci, studenti, nezaposleni, bivši ratnici, neostvareni pesnici, naučnici, umetnici. Skoro da je stvar slučaja gde će se neko od pomenutih zateći. Bilo koje opredeljenje ispunjava njihove osiromašene živote i neostvarene karijere, prepune traganja za bilo čim, često bez cilja ili vidnog rezultata. Ovi ljudi su najupečatljiviji dokaz da nikada ne možemo imati dovoljno onoga što odista ne želimo, i da najbrže i najduže trčimo dok bežimo od sebe. (28)

Bekstvo od Balkana u Evropu

U svim državama snaga propagande obrnuto je srezmerna sigurnosti i ubedljivosti vladara. Međutim, prinuda, ujedinjena sa dugotrajnom propagandom, može dati rezultate i na duži rok. Evropejski pokret Balkanaca prožet je istorijskom misijom popravljanja sveta. Balkanski čovek, bio on na mestu vođe ili savesnog građanina, okrenut je Evropi kao oslobodiocu. Sloboda jeste ukorenjeno osećanje koje tinja u masama ili njihovim članovima čak i kada, bar privremeno, pristaju uz neprijatelje slobode. (29) Evropski kapitalizam oslobodio je čoveka i stavio ga pred izazov koji nastaje srećnim slučajem. Sreća je izjednačena sa rizikom , ali i veličinom napora pojedinca. Njen opipljivi izraz je novac, nepodmitljivi egalizator i selektor, koji daje osećaj da svaki šaptač može postati glumac. Oslobađa pojedinca turobnog podaništva gospodaru i drugim ljudima. Jedino njemu pojedinac služi, a zauzvrat je zaštićen od samovolje drugih među koje spadaju komšije, rođaci, crkva, država. Evropska granica slobode nepovratno je pomerena u korist pojedinca. Zato je svaki Balkanac ustremljen ka evropskom zapadu, simbolu slobode. Njegova elita traži spas begajući, uverena da žuri u zamišljenu budućnost i da na lukrativan način objedinjuje beg i slobodu. Slavnu i udobnu evropsku budućnost pretpostavlja neizvesnoj balkanskoj slobodi. Stoga u masama traži postojane sledbenike koji nisu skloni dokonom preispitivanju. Nije čudo što je malobrojno jezgro zagovornika ove ideje katkad fanatizovano i netrpeljivo prema sumnjičavcima. Ipak fanatizam nije saveznik bilo kog pokreta. Balkansko prosvetiteljstvo izjenačeno je sa promenama, smelim, temeljnim, bolnim i jednako lekovitim za evropsku ideju, zasejanu u umorno tlo. Zato balkanske reformističke elite preziru sadašnjicu, a obožavaju budućnost koja izrasta u „čarobnog pomagača”. Sadašnjost je puko gubitništvo, a budućnost zamašna rajska nagrada.

Već vekovima balkanski prosvetitelji grozničavo tragaju za saveznicima. Čas su oni u inteligenciji, čas u naprednim zanatlijama, čas u dalekoj Evropi, čas u novoj tehnici, prosveti i nauci, čas u veri u čovečanstvo. No, samouvereni i zadovoljni retko kada traže saveznike jer saveze podstiče i sklapa slabost, netrpeljivost i zloba. Saveznike uvek tražimo ako mrzimo. (30) Savezništvo je dobro došlo dok se borimo za bogati plen ili odagnavamo samoprezir, osećaj neprilagođenosti i krivice. Ozlojeđenost izbija iz nezadovoljnih saveznika, a spočitavanje krivice masama (neevropejstvo, antikomunizam, nazadnjaštvo) i usađivanje kukavnog osećaja stida i pokajanja lagano pojačava agresivnost i začikava drski otpor. Autoritarnost rađa autoritarno ponašanje. Upisivanje krivice masama nevešt je pokušaj bukača da svoju nečistu savest zabašuri i odagna, a krivicu pripiše drugima. Na duge staze udesetostručeni ulog mržnje ili strasne žudnje, koliko god bio delotvoran pri ujedinjavanju jedne grupe, posebno partije i pokreta, mogao bi biti žuljevito i preteško breme pod kojim će ostati zgnječene vrednosti i ideje dostojne odbrane. Netrpeljivost i mržnja agenti su gadne jednakosti koja sve poništava i svet utemeljuje od samog početka. Obogotvorena misao da je groblje jedini simbol jednakosti dovoljno je pogubna da bi je ma ko priželjkivao, koliko god bio zakinut.

Jednakost sa Evropom ištu Balkanci čiji su životi straćeni i oni koji se toga pribojavaju. Premda na prvi pogled bezrazložno, ovaj poziv na izjednačavanje sa bogatim svetom, nailazi na nerazumevanje tradicionalista koji odbijaju preispitivanje osporene prošlosti. Modernisti žele da pronađu novi identitet i zabašure sopstvo ugledanjem i izjednačavanjem sa drugima i tako potru osujećenost i spreče premeravanje snage. Jednakost pogoduje slabim, sloboda jakim. Pravednost slabog izlazi iz zamisli da ako sam nije povlašćen onda to ne mogu biti ni drugi. Slabići su poslušniji od samouverenih, između odgovornosti i dužnosti nepogrešivo se odlučuju za drugu. Nestrpljivo iščekuju trenutak kada će svoju nezavisnost zameniti za lišenje obaveza i tako se poravnati sa vođom, zvao se on Staljin, Klinton, Tito ili slobodno tržište. Balkanski tužni reformizam nije ništa do preobučeni mazohizam čiji je cilj osloboditi se sopstvenog ja, izgubiti se i otarasiti bremena slobode. (31) Otuda su se balkanske mase i elite skoro podjednako pribojavale oslobođenja od diktature, kulturnog ropstva, korumpirane vlasti ili njenih represalija. Zato su težile da ustanove jednolikost i tako zbrišu stari režim kao oličenje anarhoidne slabosti i nesklada.

Balkanski modernisti koji se zalažu za slobodu previđaju da bezimeni ne mogu biti konkurentni već samo jednaki. U socijalističkim društvima Balkanaca vladala je jednakost, a sloboda je bila ostavljena malobrojnim. Zato su tâ bila prividno stabilna. Objediniti slobodu i bezimenost nije moguće ni na zapadu Evrope, a kamoli na prostorima koja su po prirodi geopolitičkih zbivanja izložena ratovima, pobunama i pustošenjima. Spoj slobode i bezimenosti preteča je jalovosti koja razara stvaralaštvo. Za svako društvo (posebno nemirno) jednakost mora biti veća pretnja od sirotinje budući da pravolinijska egalizacija ubija kreativnost što nikada ne čini siromaštvo. Među izjednačenim sloboda je breme koje iscrpljuje i stvara duboko osećanje nesigurnosti, beznačajnosti i nespokojstva. (32) U društvima koja su sazdana na poprištu imperijalnih sukoba, dok se bore za slobodu, povremeno se razgore stvaralaštvo, maštovitost i osobine neophodne za učešće u slobodnom nadmetanju naroda i pojedinaca. Ako ovaj slobodarski i stvaralački plamen zgasne čeka ih bezdan koji guta narode slabiće.

Fusnote:

1. Le Bon, G. 2005. Psihologija gomile . Beograd, „ Algoritam ” , str. 16.

2. Le Bon, G. 2005. Isto, str. 32.

3. Frojd, S. 2006. Psihologija mase i analiza ega. „ Fedon ” , Beograd, str. 134.

4. Sekulić, I. 2003. Balkan . „Plavi jahač” , Beograd, str. 19.

5. Sekulić, I. 2003. Isto, str. 37.

6. Sekulić, I. 2003. Isto, str. 41.

7. Sekulić, I. 2003. Isto, str. 45.

8. Velmar-Janković, V. 1991. Pogled s Kalemegdana . Ogled o beogradskom čoveku . „Biblioteka grada Beograda”, Beograd, str. 40.

9. Le Bon, G. 2005. Isto, str. 103.

10. Le Bon, G. 2005. Isto, str. 124.

11. Hofer, E. 2004. Pravi vernik . „ Prosveta ” , Niš, str. 79.

12. Hofer, E. 2004. Isto, str. 31-32.

13. Hofer, E. 2004. Isto, str. 17.

14. Hofer, E. 2004. Isto . Autor smatra da: „ Pisac, slikar, naučnik koji omašuje – omašuje zbog isušivanja stvaralačkog toka iz njega samoga – ranije ili kasnije otpluta u tabore vatrenih rodoljuba, zaljubljenika rase, zagovornika prevrata i zatočenika svetih stvari. Možda su seksualno nemoćni poldožni istom porivu“ , (str. 43). I dalje dodaje: „U stisku očajničke strasti jednako su oni koji pokušavaju da pišu, slikaju, komponuju itd., kao i oni koji, posle kušanja ushita stvaralaštva, osećaju presušivanje stvaralačkog toka u sebi, i znaju da više nikad neće stvoriti ništa vredno“, (str. 57).

15. Hofer, E. 2004. Isto, str. 35.

16. From, E. 1989. Bekstvo od slobode . „Naprijed ” , Zagreb, str. 83.

17. Vukadinović, Đ . 2006. Mržnja nas je održala. „ Politika”, 28. novembar, str. 11.

18. Hofer, E. 2004. Isto, s tr. 24.

19. Katić, N. 2006. Reči i topuzi . „Politika ” , 6. decembar, str. 13.

20. Bekon, F. 1967. Eseji . „ Kultura ” , Beograd, str, 111.

21. Skoro sličan dolasku mladih tek školovanih komunističkih kadrova u Beograd 1944. oslobođen od „narodnih neprijatelja”.

22. Hofer, E. 2004. Isto, str. 98.

23. Knežević, M. 2005. Moć Zapada . „ Mali Nemo ” , Pančevo , s tr. 214.

24. Frojd, S. 2006. Isto, str. 187.

25. Le Bon, G. 2005. Isto, str. 10.

26. Rajs , A. R. 2004: Čujte Srbi. Čuvajte se sebe. „Glas crkve“, Eparhija šabačko-valjevska. str. 33-36.

27. Đelić, B. 2006. Kada će nam biti bolje. „Službeni g lasnik,” „B92”, Beograd, str. 300.

28. Hofer, E. 2004. Isto, str. 57.

29. From, E. 1989. Isto, str. 9.

30. Hofer, E. 2004. Isto, str. 103.

31. From, E. 1989. Isto, str. 110.

32. From, E. 1989. Isto , str. 47.