Dušan Kovačev

POROBLjAVANjE ZNANjA

...čovek je diplomirani intelektualac za plemenite alkohole!

(Iz filma “Radio Vihor zove Anđeliju”)

Znanje i obrazovanje kao roba

U toku je “neoliberalni udar na univerzitet”, koji će nastavu pretvoriti u “trening i kurs”. Privatni fakulteti vrše “svođenje znanja i obrazovanja na kategoriju robe”, uz “srozavanje kriterijuma”. Cilj reforme visokog i višeg školovanja jeste “da deca nauče da mešetare”, da se pretvore u “akademske hohštaplere” i “kvazistručnjake” kroz “kupovinu diploma”. Svim ovim stavovima glasnijeg dela naše domaće akademske javnosti (1), opredeljenog za javno, a protiv privatnog preduzetništva u visokom obrazovanju, ne možemo osporiti osnovanost. Suprotstavljeni su vulgarnom tržišnom shvatanju koncepta visokog školstva i osuđuju njegovu zloupotrebu koja se gubi u zloupotrebama prosvetnih špekulanata.

Uslovno, može se prihvatiti da je njihova vrednosna ocena o prednosti javnog nad privatnim obrazovanjem obuhvaćena stavom Stefana Sušića: “I najlošiji državni univerzitet neuporedivo je bolji od najboljeg privatnog.” Druga strana nije tako glasna, ali je “vlasna”. Njen stav najpotpunije je izrazio Dragan Domazet (2) tvrdeći da “ovde postoji lažna dilema – privatni ili državni univerzitet” pošto “suštinske razlike između njih nema jer svaki fakultet naplaćuje školarine”.

Visokoškolski vaučeraj

Uoči donošenja novog zakona o visokom i višem obrazovanju u Srbiji (sve su prilike da će počivati na vrlo liberalnim tržišnim načelima), postoji već puno privatnih fakulteta i njihovih “diplomiranih studenata (3)“. Do pre koju godinu visoka stopa rasta školarina i taksa za fakultetske usluge “bogatih” državnih fakulteta bila je, sem nekoliko časnih nastavničkih izuzetaka, studentska muka. Granic a visine monopolskih cena studiranja na državnim fakultetima posle 2000. godine nije uspostavljena gornjim pragom rashoda studentskih porodica, ali je uspostavljena konkurentnom cenom usluga “privatnih” fakulteta. Ipak, profesori privatnih fakulteta retko kritikuju dojučerašnji monopol svojih “državnih” kolega. Svesni da teško mogu konkurisati kvalitetom znanja koje pružaju, radije ćute. Setimo se prosvetne istorije. Demokratska Atina je svoju najtežu prosvetnu raspravu vodila oko “prodaje” znanja, i “sofisti” su u javnosti žigosani upravo zbog toga što su “prodavali znanje”. Znanje i obrazovanje su lična svojstva, po pravnoj prirodi neotuđiva od ličnosti, pa po pravilu ne mogu biti predmet prodaje. Liberalizam ipak poznaje i ovu mogućnost (4), o čemu je kritički podsetio Miladinović.

Domazetov predlog (reč je o predsedniku Odbora za obrazovanje DS), prihvaćen od Odbora za obrazovanje ove stranke, sasvim odgovara kategoriji znanja i obrazovanja kao robe. Domazet, odnosno DS, predviđa solomonsko rešenje obrazovno-robnog čvora srpskog visokog obrazovanja – bonovima. Svi korisnici sistema visokog i višeg obrazovanja bi za uplate dobili bonove, pismene isprave, kojima bi se legitimisali pred visokoškolskom ustanovom čije bi usluge izabrali da koriste. Ideja bi izgledala sasvim primereno da se Dom a zetu nije “omaklo” sledeće: “Država više neće davati novac visokoškolskim ustanovama, već studentima (u vidu vaučera), a oni će birati bilo koji akreditovani fakultet (...) i vaučerom plaćati svoje obrazovanje”. Pazite: po pravilu, bon je isprava o plaćanju, ona nije hartija od vrednosti. Kao takav, ne može da uđe ni u najšire shvaćen pojam novca (5). Reč je o pismenoj ispravi kojom se legitimiše student kao remitent onoga kome je platio (valjda univerzitetu ili državi), pred fakultetom (trasatom) koji studentu vrši uslugu školovanja. Fakultet (kao trasat) naplaćuje cenu svoje usluge od države, odnosno organizacije kojoj studenti vrše uplatu (trasanta). Ako vam izgleda komplikovano, setite se svoje abonentske knjižice i plaćanja u studentskoj menzi, pa će vam biti jasno. Zamislite da pri overi semestra, ili uz indeks na ispitu predajete i bonove! Imalac bona (Nemci ga zovu “gutšajn”, “vaučer” je engleski termin) već je obavio novčano plaćanje, on se davanjem bona samo legitimiše kao lice kome pripada izvršenje već plaćene usluge. Bonom ne plaća . Iako bon liči na novac, on to nije, zato se i naziva kvazinovcem .

Sâm termin vaučer za bonove zloupotrebljen je u prvim tranzicionim privatizacijama devedesetih i pomodarska upotreba tog termina u novčanom smislu koji navodi Domazet duboko je onespokojavajuća. Znači li to da se u kuloarima planira privatizacija državnog fakulteta koji će imati pravo da emituje svoj novac – “vaučer”? Već je bilo govora o “privatizaciji fakulteta”, a špekulacijom (6) se može otvoriti put za specifično parafinansijsko sredstvo i zasnovati monopol na višem nivou u odnosu na koga su “privatni” i “državni” fakultetski interesi partikularni, a za koje Domazet i onako govori da su “lažna dilema”. Da ne govorimo o tome kako Domazet već pominje kvote kojima će se propisati koliko će studenata najviše da prime državni univerziteti. Kvote ne navodi za privatne univerzitete. Imajući sve u vidu, izgleda je Miladinović u pravu. Znanje i obrazovanje zaista će silom postati roba. A znamo i čime će se plaćati – bonovima.

Diploma kao špekulativna vrednost

U odnosu na surovu neoliberalnu stvarnost “mejnstrima” visokog školstva, Sušićeva alternativa izgleda kao dirljivo, pastoralno vraćanje na tradicije zlatnog doba visokog školstva. Njegov predlog zabrane i ukidanja privatnih visokih obrazovnih ustanova zapravo je vapaj za restitucijom. Svetska hiperburžoazija nije dozvolila povratak na odnose pre boljševičke revolucije svojim klijentskim režimima, pa neće ni nama. Pošto su tranzicione narode opljačkali u špekulativnoj privatizaciji, oteli građansku štednju piramidalnim finansijskim, a buduće zarade kreditnim špekulacijama, sada ih “rade” privatizacijom posla na izdavanju diploma. Kategorički imperativ breton-vudskih ustanova, koji je postavljen zemljama u tranziciji, zapoveda da sve prepustimo tržištu i ono će sve pravilno urediti samo (7). O prirodnoj potrebi izgradnje vladavine prava koja će kontrolisati jednakost tržišnih subjekata gromoglasno se ćuti.

Domazet, kao i ostali domaći zastupnici evroatlantskih vrednosti, navodi potrebu planskog “udvostručavanja broja diplomiranih studenata” po ugledu na EU i SAD. Miladinović je pomenuo da je enormni procenat diplomaca u strukama “marketing i poslovanje”, kao i “novih atraktivnih tehnologija, kao što je majkrosoft eksel”. Dok Sušić otvoreno govori o “kvazistručnjacima” i “akademskim hohštaplerima”, ne možemo da se ne podsetimo diploma stečenih za visoko i više ideološko obrazovanje u socijalizmu, struke marksizma ili kumrovačke škole. Uz jedinstveno opredeljenje “tržišnih privatizatora” za ostvarenje planskog povećanja broja diplomaca, sve izgleda kao nešto što smo u tradiciji već imali. Postoji svetski trend pada interesovanja za tehničke i tehnološke struke, kako navodi profesorka Turajlić (8). Ove nauke tradicionalno imaju težinu egzaktnosti u narodnom shvatanju obrazovanja. Kod nas već imamo javno izražen stav Instituta G 17 da je “obrazovanje usluga koja mora da se plati i kao takva pripada tržištu (9)“. Predstoji nam poplava “transnacionalnog obrazovanja (10)“, koja pored “odeljenja van sedišta fakulteta” nudi “dopisno i internet obrazovanje”. Lišeno egzaktnosti, nastave svedene na trening i kurs, visoko obrazovanje se pretvara u čistu tržišnu špekulaciju, koja postaje vrhunska visoka struka, prigodno nazvana prestižnim nazivom (marketing i menadžment), da se Vlasi ne dosete kako se u stvari radi o inž e njerima – tehnolozima špekulacije.

Tok poniženja srpskog visokog školstva

Doduše, mi imamo tradiciju velikih prosvetnih promašaja. Otkad je Jugoslavije, visokom školstvu se prilazilo nakaradno. Dr Arčibald Rajs je u svom znamenitom delu Čujte Srbi posebno napao beogradski Pravni fakultet zbog forsiranja reprodukcije gradiva napamet na ispitu kao kriterijuma znanja, što je izrodilo čudnu ispitnu praksu da se prolaznost, opterećena debelim udžbenicima, obezbeđuje doslovnim učenjem iz tankih skripta. Pri tome se radi teorijskog koncepta nastave sasvim zapostavio praktični rad. Još se H. Dž. Vels čudio konceptu visokog obrazovanja Kraljevine Jugoslavije, koji je bogate roditelje studenata opterećivao ogromnim fakultetskim školarinama da bi siromašni studenti studirali džabe. Komunistička vlast je pedesetih godina razbila jedinstvo Univerziteta, organizaciono izdvajajući fakultete kao posebna pravna lica. Šezdesetih godina je nagli tehnološki razvoj privrede učinio da se javi potreba za podizanjem obrazovnog nivoa stanovništva. Pošto je stanovništvo bilo neškolovano, planski je sprovedena “kursistička” kampanja, koja je urodila nominalnim povećanjem srednje školske stručne spreme i kvalifikacija, ali i opštim padom njenog obrazovnog nivoa. Niz reformi je do kraja doveo do uništenja gimnazije kao “zastarele” tekovine “građanskog društva”. Visokoškolovani kadar se iz Jugoslavije sve češće odlivao u razvijene zemlje (ovo je bila važna specifičnost SFRJ u odnosu na socijalističke zemlje, gde je taj proces počeo tek posle 1990. godine). Ogroman broj domaćih stručnjaka školovanih za inostranstvo predstavlja važan faktor kolapsa našeg visokoškolskog sistema. Kad je Srbijanka Turajlić u vezi sa privatnim fakultetima postavila pitanje zašto bi državni univerzitet podsticao sopstvenu konkurenciju (11), već su se mnogi pitali čiji je javni interes da država o svom trošku školuje omladinu koja će, zahvaljujući diplomama, da odlazi u inostranstvo.

U doba “kataklizme komunizma” kod nas je došlo do stvaranja prvih privatnih fakulteta 1992. godine. Sušić, koji je učesnik organizovanja privatne visokoškolske nastave u njenim ranim danima, doveo je ovo u direktnu vezu s politikom Danila Markovića po volji Mirjane Marković, ali i potrebama da se obezbedi svojstvo visokog akademskog zvanja unutar familijarnih krugova i zaobiđu visoki stručni kriterijumi za sticanje najviših akademskih zvanja. Nedefinisanost uslova za osnivanje i rad privatnih univerziteta nije bio samo njihov specijalitet. Zakonom ova pitanja nisu regulisana ni za državne fakultete, a s vremenom se razvio problem sukoba interesa. Profesorka Turajlić doslovno kaže da jedan profesor može da ostvari korist u ovom sistemu po dva osnova: “profitira novčano na privatnom, a ugledom na državnom (12)“ fakultetu. Do transfera zaposlenog nastavnog kadra s državnih na privatne fakultete (13) došlo je još pre primene Bolonjske deklaracije.

Kako su debele krave počele da jedu mršave

Posle prevrata iz 2000. godine, dobili smo vlast koja se opredelila za zapadne uzore. Premijer kratkotrajne “Srbije na Zapadu” imao je smelosti da kaže roditeljima koji žele da im dete studira, a nemaju novca za rastuću školarinu da prodaju stan, kupe manji i od razlike novca ga školuju. Fakultetska autonomija (14), snažno legitimisana serijom političkih protesta studenata protiv Miloševićevog režima, poslužila je za legitimaciju povećanja školarina i raznih fakultetskih taksi u doba vladavine DOS-a i njegovih nastavljača. Svela se na finansijsku autonomiju. Istina zahteva da se kaže kako, za sve vreme svog političkog trajanja, Miloševićeva politika na Univerzitetu nije dozvoljavala ovakvo ponašanje. Tek suočen s ozbiljnim teškoćama finansiranja Univerziteta, od 1988. godine, Miloševićev režim stidljivo uvodi kategoriju “sufinansirajućih” koji se, za razliku od ostalih domaćih studenata, delimično finansiraju iz svojih sredstava.

Posle 2000. godine dolazi do naglog rasta troškova studiranja. Država, u ogromnim finansijskim neprilikama, prepušta finansijsko poslovanje visokoškolskih ustanova njima samima. Nagli brojčani rast kategorije “samofinansirajućih” studenata prati rast fakultetskih taksi i sve veće žalbe studenata na pad stope prolaznosti ispita. Državni fakulteti sasvim perverzno počinju da se dele na “bogate” i “siromašne” prema prihodu zasnovanom na broju studenata raspoloženih da plaćaju sve skuplje troškove studiranja. Svi pokušaji da se ova pojava obuzda propali su (15), upravo zbog pravnih instrumenata finansijske autonomije fakulteta u odnosu na Univerzitet i državu. Naročito je upadljivo bilo suprotstavljanje “bogatih” fakulteta usvajanju “Konsolidovanog završnog računa svih fakulteta (16)“. Neuspeh jedinstvenog “Predloga za utvrđenje školarine (17)“ na Univerzitetu obrazložen je otvorenim navodima predstavnika državnih fakulteta da se oni “rukovode tržišnim principima (18)“. Javnost pre 2005. godine još nije rado prihvatala da na tržištu obrazovanja ima i privatnika s kvalitetnom ponudom. I Megatrend i BK univerzitet su u početku imali problema sa akreditacijom, pa iako su ih brzo rešili, pratio ih je “zao glas”. “Društvo” ih je nipodaštavalo po modelu “male privrede” iz doba “ekonomske stabilizacije”. Trajni rast cena studija na državnim fakultetima konačno je doveo do studentskog protesta 2006/07. godine. Jedan časni izuzetak, koji je posebno ukazao na klasni sukob profesora i studenata i nedoslednost nastavnika s katedre za sociologiju BU (po opredeljenju levičara), jeste Marko Kalić (19).

Kako su mršave krave počele da jedu debele

Otvaranjem Fakulteta za poslovno pravo u Beogradu brzo je nastala značajna konkurencija jednoj državnoj ustanovi – Pravnom fakultetu BU. Zahtev za zabranu polaganja pravosudnog ispita diplomcima privatnih pravnih fakulteta, koji je uputio dekan Pravnog fakulteta Mirko Vasiljević (20), izazvao je reakciju Vladimira Vodinelića (21), profesora Pravnog fakulteta Union univerziteta u Beogradu. Vodinelić (i sâm bivši profesor državnog PF BU) nabrojao je s punim pravom i detaljno sve mane “državnog” konkurenta, ističući da je stav dekana državnog Pravnog fakulteta monopolistički i da je, kao takav, protivustavan. Međutim, nije naveo kako je diplomcima Fakulteta za poslovno pravo bilo onemogućeno da dobiju pravo na polaganje državnog stručnog ispita dok je ova ustanova bila akreditovana za obrazovanje polaznika samo u jednom delu prava – poslovnom pravu. Na Vodinelićev propust javnost je podsetio Sušić (22). Ipak, niko nije mogao da ospori sve nepovoljnosti koje postoje na državnom Pravnom fakultetu koje je Vodinelić nabrojao.

O mogućnostima sprovođenja načela iz Bolonjske deklaracije skoro niko nije ozbiljno razmišljao. Kada se tadašnji rektor državnog BU Dejan Popović ukratko osvrnuo s komentarom da univerzitet nema kapaciteta, ni mogućnosti da primeni deklaraciju, niko ga nije shvatao ozbiljno. Evroatlantski obrazovni utopisti ignorisali su činjenicu da najstariji evropski (i svetski najugledniji) univerziteti nisu prihvatili ovaj programski akt ministara EU. Među tim univerzitetima je i sâm univerzitet u Bolonji, kao i Sorbona.

Formiranjem Komisije za akreditaciju i donošenjem akata kojima se sprovodi Bolonjska deklaracija upravo se desilo ono što je Popović predvideo – sve je ostalo po starom. Prolaznost je i dalje mala, odobrilo se prenošenje nepoloženih ispita u narednu godinu (23).

S druge strane, privatni fakulteti su na vreme formirali Zajednicu privatnih univerziteta i fakulteta Srbije (24) i uspeli da se nametnu za akreditaciju. Dogodio se, međutim, skandal kad je jedan profesor državnog Ekonomskog fakulteta, član Komisije za akreditaciju, pretučen nakon što je odbio da glasa za akreditaciju jednog privatnog fakulteta.

Međutim, neuporedivo veća bruka zadesila je državne fakultete. Opštepoznata afera s gotovo totalnom korupcijom (25) na državnom Pravnom fakultetu u Kragujevcu, među čijim su akterima bili ugledni saradnici Ministarstva prosvete i raznih javnih ustanova, nepovratno je u javnosti srušila ugled znanja i diploma stečenih na državnim fakultetima. Preko noći su fakultetsko znanje i akademsko zvanje stečeni na državnim fakultetima relativizovani kao vrednost. A time su se opasno približili špekulativnom pojmu vrednosti. U poređenju s kragujevačkom diplomom, “kupovna” diploma privatnog fakulteta prestala je da “smrdi”, čak je počela da “miriše” na sposobnu, solventnu porodicu koja može da je plati. Narod je to komentarisao: “Što da plaćaju mito kad na privatnom fakultetu može diploma pošteno da se kupi?”

U TV debati, koja je povodom “kragujevačkog slučaja” organizovana na programu Nacionalnog informacionog servisa, profesorka Turajlić iznela je podatak da je bolonjska komisija za verifikaciju još pre kragujevačkog skandala iznela uverenje da na našim državnim univerzitetima postoji korupcija, i to na osnovu dva parametra: niske prolaznosti i odsustva mogućnosti pismenog polaganja ispita, prema egzaktnim kriterijumima tamo gde je prolaznost niska. I naša javnost je spekulisala o korupciji na državnim univerzitetima, ali su nedostajali egzaktni pokazatelji (26).

“Ko nije dobar čoban i junak, ne znam kakve škole da ima, ništa mu ne vredi”

Ne treba gajiti iluzije da je moguće zaštititi nivo visokog obrazovanja javnim vlasništvom, niti zabranama privatnih fakulteta. Problem je mnogo dublji. To što su upravo neki visoki stručnjaci, nekad obavezani da poštuju nauku “istorijskog materijalizma”, otvorili vrata visokoj struci nauka “špekulativnog materijalizma” sasvim je logično. Činjenica da su svetom prestale da vladaju tehnološki vrlo realne, oklopne i strateške snage SSSR-a vremenski se podudara sa padom zanimanja za tehnološke nauke. A obrnuto , s činjenicom da je dolar postao globalno prihvaćen tržišni ekvivalent, istovremen je nagli rast interesovanja za špekulativne nauke i potražnju za šuškavim diplomama bez stvarne podloge u znanju.

Ovaj jad nije mimoišao ni Srbiju. Naša javnost je ambivalentna oko najviših akademskih zvanja kad su u pitanju ideološke nauke. Rugaju im se, ali opet vole da ih imaju. Danas izgleda da se ostvario “duvarski” san srpske “porodice Tarana” – da urame i okače na zid diplomu na kojoj piše “Pepika Cvijović, DR”. Ipak, činjenica da su upravo brojni nosioci visokih naučnih zvanja stečenih u SFRJ, koristeći princip političkog oportuniteta, tako brzo odšili etiketu DR sa istorijskog i prišili je na špekulativni materijalizam govori da je ova pojava ukorenjena u doba starija od osnivanja prvih privatnih fakulteta. Konačno i opšte prihvatanje “tržišnih principa” u politici visokog obrazovanja izvršeno je posle 2000. godine, upravo zahvaljujući pohlepi za profitom rukovodstava onih državnih fakulteta koje je javnost nazvala “bogatima”.

U situaciji gde je “tržišni princip” postao realno prihvaćeno načelo visokog obrazovanja jedini izlaz je da se zaštiti tržišna sloboda, naročito kroz osiguravanje jednakosti tržišnih subjekata – privatnih i državnih fakulteta, odnosno dosledno obezbediti slobodnu konkurenciju. U tom cilju, mora se istrajati u borbi protiv korupcije u visokom školstvu (vlada je borbu već povela). Sukob privatnog i javnog interesa u ovoj oblasti svakako je nužno ograničiti (tezgarenje nastavnika državnog fakulteta na privatnom), uvesti egzaktne kriterijume za obezbeđenje jednakosti u polaganju ispita i omogućiti pismeno polaganje, čime bi se izbegla paušalnost u ocenjivanju, a uravnotežila prolaznost na privatnim i državnim fakultetima. Najzad, pored Komisije za akreditaciju, država bi trebalo da podrži formiranje i drugih slobodnih ustanova koje bi egzaktno vrednovale znanje, bavile se zaštitom slobodnog rada nastavnika i štitile interese studenata. Problem špekulativnosti statusa najviših akademskih zvanja bio bi time samo ublažen jer se on, kao hronično stanje vezano za međunarodni vladajući špekulativni poredak svih vrednosti, može temeljno rešiti samo kada dođe do sloma globalnog špekulativnog poretka.

Akutni problem koji nailazi, a čije je potpuno rešenje moguće, tiče se buduće faktičke nejednakosti fakulteta kao subjekata ponude na tržištu visokog obrazovanja. Neoliberalistički monopolisti (rogobatnog li, ali istinitog naziva) boriće se za ograničavanje broja studenata na državnom univerzitetu kvotama i podupiraće ovu meru u korist privatnih univerziteta, kojima će biti omogućeno da primaju studente bez ograničenja. Još će nam navesti kao argument činjenicu da Evropska unija svuda propisuje kvote. Ta se pojava mora onemogućiti. Ma čije zalaganje za tržište, uz istovremenu borbu za monopol, treba razobličiti kao neistinu osnovnim sredstvom koje nudi liberalizam – načelom formalne tržišne jednakosti. Zar opšti nacionalni javni interes, iza kojeg svojim vlasništvom na Univerzitetu stoji država, ima manji legitimitet od privatnog vlasništva nekog tajkuna? Možemo osnovano očekivati takvu situaciju da se “radi tržišnog rizika” državnim fakultetima ponudi sigurna, ali niska kvota studenata. Time bi se nastavnom kadru državnog univerziteta ponudio mali, ali stabilan dohodak, a izgubili bi ogroman, ali teoretski neizvestan profit. Ovaj opasni mamac ne treba shvatiti olako. Kad su se jednom opredelili za tržišni način poslovanja, državni fakulteti treba na tome i da istraju.

Celo ovo stanje liči na prodaju “roga za sveću” i “šila za ognjilo”. Čak i oni koji su svesni toga da kupuju “mačku u džaku” nisu svesni da je taj mačak možda šugav ili ćorav. Poplava kratkotrajne jagme za “kupovnim diplomama”, posle veštački izazvane žeđi niskom prolaznošću na bogatim državnim fakultetima, veštački je izazvana, pomodna i brzo će proći. Domaća javnost poseduje tržišni instinkt za preživljavanje, veoma izoštren u doba šverca, inflacije i opsade, i odlično zna šta je pijaca. Brzo će shvatiti da i fakultetske diplome mogu da dožive inflaciju. Brzo će shvatiti i da privatni trust obrazovanja sa svojim “vaučerima”, subvencijama, kvotama i monopolima koji emituje “kupovne diplome” nije tržište kako se predstavlja.

11. 10. 2007.

Fusnote:  

1. Ovde pre svega imam u vidu autorske komentare:

Marko Kalić, “Neoliberalni udar na univerzitet i studentski protest”, http://www.nspm.org.yu/koment2006/2007_kalic1.htm

Milica Jovanović, “Privatni fakulteti: akreditacija ideala”, Danas 2006. http :// www . nspm . org . yu / kulturnapolitika /2006_ akreditacija 1. htm

Slobodan Miladinović, “Liberalna ekonomija i otvaranje tržišta obrazovanja” , http :// www . nspm . org . yu / kulturnapolitika /2006_ milad _ privatni . htm

Stefan Sušić, “Privatni i familijarni fakulteti u službi degradacije države, privrede i društva”, http :// www . nspm . org . yu / kulturnapolitika /2007_ ssusic . htm

2. “Student u centru odlučivanja”, Danas , 4. 5. 2007. http :// www . danas . co . yu /20070504/ terazije 1. html

3. Ibid . Sticanjem akademskog zvanja prestaje svojstvo studenta. Domazetovo korišćenje ove rogobatne, a pogrešne kategorije veoma je tipično. Savremeno doba pokazuje jaku tendenciju za stalnim “apdejtovanjem” visokih stručnih zvanja, pa se u shvatanju akademske javnosti sticanje diplomskog zvanja sve manje vezuje za svršetak studija.

4. Ideja prometljivosti i otuđenja ličnih dobara vezana je za najranije tradicije liberalizma. Hugo Grocijus uči o tome da je sloboda dobro koje se može prodati. S ovim ne treba mešati eksploataciju imovinskih derivata ličnih dobara.

5. Izuzetno može, u slučaju nedostatka novca u nekim vanrednim okolnostima, ali se u teoriji ovaj pojam jasno diferencira od opšteg pojma bona i naziva novčani bon. Domazetova upotreba pojma bona je finansijski izraz odgovarajuće domaće društvene težnje, koju je svojevremeno Đ. Vukadinović imenovao kao h ronično vanredno stanje .

6. Na području Jugoslavije postoji tradicija zloupotrebe finansijskih emisija novca, dok u današnjem svetu konvertibilnnost valute postaje sve više špekulativna vrednost.

7. Ivica Stojanović, “Makroekonomski problemi tranzicije i evropske integracije”, Ekonomski pogledi , 11–12. 5. 2006.

8. O. Nikolić, “Internet diploma za samo 10.000 dolara”, Glas javnosti , 26. 4. 2003. http :// arhiva . glas - javnosti . co . yu / arhiva /2003/04/28/ srpski / D 03042502. shtml

9. Ibid .

10. Ibid .

11. S. Turajlić , ”Rizik privatnog”, NIN , 29. 4. 2003. http :// www . nin . co . yu /2003-04/29/28719. html

12. S. Turajlić, Ibid .

13. Dr Radmila Marinković-Nedučin, “Srbija složna, Bolonja joj zajednička”, Dnevnik , 24. 5. 2005. http :// www . dnevnik . co . yu / arhiva /24-01-2005/ Strane / drustvo . htm

14. Dr Ljubomir Madžar je ostrakiranje vlasnika iz procesa odlučivanja na fakultetu nazvao “ravnim konfiskaciji”. “Država nas gura na marginu”, Glas javnosti , 11. 2. 2003. http :// arhiva . glas - javnosti . co . yu / arhiva /2003/02/11/ srpski / D 03021006. shtml

15. Srećko Šekeljić, “Znanje kao roba”, Student , 31. 7. 2007. http :// sekeljic . wordpress . com /2007/07/31/ znanje - kao - roba / . Ovaj izuzetni članak je svedočanstvo kako su državni fakulteti sami iskopali jamu u koju su upali.

16. Ibid .

17. Ibid .

18. Ibid .

19. Marko Kalić, “Neoliberalni udar na univerzitet i studentski protest”, http :// www . nspm . org . yu / koment 2006/2007_ kalic 1. htm

20. Mirko Vasiljević, “Biznis ili nauka”, Politika , 2006. http :// www . nspm . org . yu / kulturnapolitika /2006_ priv _ fak _ vasiljevic 1. htm

21. Vladimir Vodinelić, “Biznis kao nova tradicija”, Politika , 20–21. 2. 2006. http :// www . nspm . org . yu / kulturnapolitika /2006_ privfak _ vodinelic 1. htm

22. Stefan Sušić, “Privatni i familijarni fakulteti u službi degradacije države, privrede i društva” , http :// www . nspm . org . yu / kulturnapolitika /2007_ ssusic . htm

23. Srećko Šekeljić, “Analiza prolaznosti u junskom ispitnom roku”, Student , jun 2007, http :// sekeljic . wordpress . com /

24. Danas, “Država nas gura na marginu”, 11. 2. 2003. http :// arhiva . glas - javnosti . co . yu / arhiva /2003/02/11/ srpski / D 03021006. shtml

25. Vasilije Mišković, “Pravni obrazovni multilevel”, http :// www . nspm . org . yu / koment _2007/2007_ vasilije 1. htm

26. Primer za ovo je Istraživanje postojanja korupcije na univerzitetu u Beogradu 2001/2002 . koje je izvršio Savez studenata Beograda u saradnji s Centrom za istraživanje tržišta FON, kao i istraživanje koje je obavila Transparentnost Srbija. “Osumnjičenost”, “smatranje”, “verovanje” i “čuvenje” i “stavovi” o korupciji nažalost nemaju egzaktan karakter kao podaci policije i suda. Videti Srećko Šekeljić, “Niski udarci visokom obrazovanju”, Student , april 2007. http://sekeljic.wordpress.com/2007/07/31/korupcija-univerziteta/