Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

KULTURNA POLITIKA

Kulturna politika - prenosimo NIN

   

 

Dragana Perić

“Narkomani” i “divljaci” - Exit vs. Guča

Nesumnjivo važne kulturne vrednosti oba festivala zametnule su se u podeli na “gučiste” i “egzitovce” i postale do te mere nebitne da se stiče utisak kako u Srbiji nema onih kojima ne odgovara muzički sadržaj ni jednih ni drugih

Iako sasvim sigurno nije ravan najvećim svetskim, pa ni evropskim muzičkim festivalima, Egzit je jedini festival na kome nastupaju zvezde moderne muzike na Balkanu. Iako nije najbolje što Srbija ima da ponudi, Dragačevski sabor trubača jedina je kulturna manifestacija koju premijer i vlada finansijski i protokolarno tretiraju kao veliki srpski brend. Dok traju ove dve manifestacije, međutim, Srbijom za nekoliko dana prođe više turista nego tokom cele godine, a korist od promocije srpskih proizvoda tokom Egzita i Guče je višestruka. Ma koliko prizemni i racionalni, to su osnovni razlozi zbog kojih treba poštovati ova dva događaja, bez obzira na to što nijedan od njih van Srbije ne uživa ugled, posebno ne tako veliki kakav uživaju među svojim poklonicima u ovdašnjoj javnosti.

Stranci, kao najveći adut Egzita (na ovogodišnjem su činili čak 45 odsto, od čega najviše Engleza) uglavnom su lutajući studenti koji na proputovanju Evropom u toku leta posete sve muzičke “Open air” manifestacije s nekoliko glavnih odrednica: danskim Roskildom, nemačkim Rock am Ring and Rock im Park, engleskim Glastonburdž, belgijskim Rock Wechter, austrijskim Nuke ili mađarskim Sziget festivalom. Poslednji je čak najmanje poznat među evropskim festivalima, pa bi onima koji su zbog geografske blizine čuli za Siget ili bili u prilici da ga posete, mogao biti dobra odrednica za smeštanje Egzita na tu skalu. Po broju prodatih karata, Egzit je malobrojniji i manje poznat od pomenutih festivala. Na austrijskom Nuke dan posle nastupa na Egzitu nastupale su sve ovogodišnje zvezde festivala na Petrovaradinu.

Guča, interesantna balkanskim narodima kojima je srpski mentalitet blizak i još eventualno Slovencima koji možda imaju drugačiju kulturnu matricu, ali su veliki poklonici jeftinoće ovdašnjeg piva i talenta za dobar provod, niko i ne poredi sa sličnim etnodogađajima u drugim zemljama, jer je svaki od njih stvoren na specifičnom kulturnom obrascu. Ima manje posetilaca od Egzita, a oni koji dominiraju, često doživljavaju sabor kao jedinu priliku da u svom mukotrpnom životu u dijaspori osete dodir s maticom i proslave kult Ratka Mladića za čiji su lik i delo tek povremeno čuli tamo daleko.
Kakvi da su, Srbija ima samo ova dva velika “sabora” i bolje od njih ne može. Toga su verovatno svesni i njihovi poklonici dok se na Internet stranicama prepucavaju šta je bolje i korisnije za Srbiju, šta je vašar, a šta muzika, šta je nacionalni brend, a šta samo brend.

Istina je da je javnost počela da se deli na “gučiste” i “egzitovce” već kada je Nenad Čanak kao tadašnji predsednik Skupštine Vojvodine otvorio kapije Države Egzit, u čijim su zidinama svoju izvedbu te 2001. godine imali i ministar finansija Božidar Đelić i guverner Narodne banke Mlađan Dinkić. Ta fiktivna podela podgrejana je tribinom koju je Oli Ren lično održao na Egzitu, a godinu dana ranije i posetom Maje Gojković novosadskom festivalu. Nevladine organizacije koje na Egzitu danas, sedam godina posle petooktobarskih promena, imaju glavnu političku ulogu, smatrale su da je radikalskom kandidatu za gradonačelnika mesto u Dragačevskom kraju, pa je gest Gojkovićeve izazvao strašan bes nevladinog sektora.

S druge strane je Vlada Srbije, prošle godine, kada je još uvek dominirao “narodnjački blok”, u punom sastavu, kao da je na sednici, pozdravila Dragačevce sa glavne bine. Strasti su usplamtele do te mere da se svi posetioci Egzita u očima onih drugih skraćeno zovu “narkomani”, a svi gosti sabora u Lučanima su “divljaci”. Premda su na oba festivala domaći gosti uglavnom studenti koji početak jula provode na Petrovaradinu, a u avgustu se sele na Jelicu. Prosek godina na oba festivala jedva prelazi dvadeset. To potvrđuju organizatori oba događanja i smatraju da je podela na “egzitovce” i “gučiste” besmislena.

Dok Bojan Bošković, glavni menadžer Egzita koji posećuje Guču, tvrdi da je takva podela “besmislena, jer su Guča i Egzit samo dva projekta, ali dobro ukazuju na prevelika očekivanja građana i od jednog i od drugog”. Bošković kaže da je to posledica prevaziđene podele koja je u društvu inače isforsirana “na B92 i Pink kulturu, ono što je kul i ono što nije kul”.
Direktor Dragačevskog sabora Adam Tadić kaže za NIN da domaći studenti i stranci iz okruženja uglavnom posećuju oba festivala.

“Razlika između ova dva događaja je samo u vrsti muzike i ni u čemu više. Omladina voli da se zabavlja i na oba festivala ona nalazi dobru zabavu, različitog tipa”, kaže Tadić.
On čak veruje da će na sledećem Egzitu jedno veče na jednom od petrovaradinskih stejdževa nastupati prvaci saborske trube, iako je njegov kolega Slobodan Jolović, predsednik Saborskog odbora i predsednik opštine Lučani, za NIN kazao doslovce: “Dragačevci ne vole stavljanje njihovog 'narodnog stvaralaštva' u isti koš sa Egzitom čak ni kada ih proglašavaju brendom. Egzit utiče da se utre srpstvo, a na saboru stranci vide ko smo mi.”

Jolovićeva izjava u to je vreme bila samo podgrevanje atmosfere u kojoj vlada podela na posetioce Guče i posetioce Egzita, narodnjake i svetske duše, prosrpski i proevropski orijentisane ili, ako hoćete, antievropski i antisrpski nastrojene. Protokolarnom ulogom otvaranja Sabora koja je data premijeru Republike Srpske Miloradu Dodiku kreatori te podele dobili su argument u ruke u optužbama “gučista” za nacionalizam. Mada nije sasvim jasno kakvim drugim do nacionalnim simbolima bi trebalo da se kiti festival nacionalne muzike, istina je da je, zapravo, politizacija oba festivala stvorila podelu između ta dva najveća srpska proizvoda u oblasti zabave. Iako se Dodik pre samo tri meseca sa predstavnicima Egzita dogovorio o održavanju velikog muzičkog festivala na Tjentištu.

“Političari nas verovatno koriste za sopstvenu promociju, ali koristimo i mi njih da nam pomognu. A sam Dodik je imao neku ulogu, jer odlično sarađujemo sa organizatorima Sabora trubača u Republici Srpskoj, a i publika nam je velikim delom odande”, objašnjava Tadić.

Sociopolitička dimenzija Egzita, s druge strane, preovladava nad svim drugim dimenzijama od nastanka ovog festivala do danas. U početku, slobodarski pokret u borbi protiv Miloševićevog režima pretvorio se u profitabilnu menadžersku mašineriju koja se u neprekidnoj promociji nevladinog sektora zapravo zalaže za “stalne promene”, kako to kažu njegovi osnivači.

“Imamo jasan politički stav, a on je progresivan i proevropski i bez obzira ko je na vlasti, od toga nećemo odustati. Ali političar može da dođe na Egzit samo da bi uživao u muzici. Sasvim je u redu da država učestvuje u manifestacijama tog tipa, ali političar će otvoriti ili zatvoriti Egzit ponovo samo ako to bude nužno zlo. Prve tri godine Egzit nije dobijao novac od države. Sada novac koji dobije pokriva samo sanaciju infrastrukture i što se mene tiče, ne mora ni toliko, ali onda neka niko ne očekuje da na skali od jedan do deset svetskih festivala Egzit bude pri vrhu. Ako se to očekuje, i ako se očekuje korist od Egzita, onda on mora biti i strateški projekat države”, kaže Bošković.

Ali Guča to svakako jeste. Iz sentimentalnih ili političkih razloga Mlađan Dinkić, kao ministar finansija u ostavci, potpisao je protokol kojim je predviđena finansijska podrška Egzitu u minimalnom iznosu od 30 miliona dinara godišnje za razvoj ovog festivala od 2007. do 2010. godine. Potpomognut predanošću i nadasve jakim lokalpatriotizmom donedavnog ministra za kapitalne investicije, a sada ministra za infrastrukturu Velimira Ilića, Dragačevski kraj ekspresno je dobio hotele, puteve, infrastrukturu sabora, pa čak i heliodrom. Narodnjački i urbani političari i oni koji s njima vole da se identifikuju, podelili su tako sav smisao kulturnih manifestacija na pitanje ko je “gučista”, a ko “egzitovac”, pa shodno tome ko pripada kome socijalnom i političkom miljeu.
Politički korektni će tako biti oni koji prate tokove svetske muzike, ali nikako ne posećuju etnofestivale. Iz toga valjda logično sledi da se na okupljanjima na kojima se ne kanališe politička korektnost i formalna demokratija, posetioci prežderavaju, prepijaju, ponašaju bahato prema prirodnom i društvenom okruženju. A ništa manje bahato ne ponašaju se ni redovni posetioci najčuvenijih evropskih letnjih festivala. Spavaju u šatorima mesecima, jedva da se kupaju, žive na pivu i hlebu i ne traže priliku ni mesto na kome će izbaciti višak iz želuca. Uostalom, po svim teorijama i po strukturi svih festivala, razlog njihovog nastanka i njihova svrha do danas ostaje baš to – kanalisanje nagomilanog nezadovoljstva, ventil za otpor sistemu koji služi održavanju sistema. Najbolji primer za to je najveći svetski festival na kome nastupaju sve bivše i sadašnje zvezde popularne muzike. Live Aid se, naime, jedanput godišnje bori, na primer, za očuvanje planete, dok svi učesnici ove manifestacije koja se održava širom sveta istovremeno, ostatak godine žive od korporacija koje uništavaju planetu. Upodobljenost kapitalističkim potrebama na ovom je festivalu slikovita, ali su i svi pomenuti evropski festivali zapravo nastali na istom zapadnjačkom modelu zabave, koji ovom podneblju nije svojstven. U tom smislu se i sam Sabor trubača, koji su ne tako davne 1961. godine osnovali muzički prvaci, a za koji je Branko V. Radičević smislio nagradu “Zlatna truba”, iz uživanja u zvuku trube pretvorio u zapadni model nadmetanja u prodatim proizvodima – u ovom slučaju kobasice i piva.

Marketinškom logikom za zaključak da je etnofestival “narodno veselje”, a da festival popularne muzike nije, dovoljno je i to što je na Sabor trubača ulaz slobodan, a na Egzitu se za ovdašnje prilike skupo plaća. Istina, na evropskim je festivalima sa kojima se Egzit meri ta karta nekoliko puta skuplja. Bojan Bošković kaže da organizatori Egzita zapravo subvencionišu cenu karte tako da ona bude pristupačna domaćoj publici čija je kupovna moć značajno manja u odnosu na strance koji posećuju ovaj festival.
S planine Jelice, opet, u svet svake godine ide slika raspojasanih popunjenih čikica što bacaju novac u trubu zlatom okićenim prstima, dugonogih popularnih “stolovača”, najboljih cugova piva i volova na ražnju. Retko se čuje muzika, a posebno retko se pamti ime najboljeg trubača sabora. Adam Tadić kaže da u želji za senzacijom mediji često ne prenose događaje na samoj pozornici i atmosferu koju proizvodi muzika.
Nesumnjivo važne kulturne vrednosti oba festivala zametnule su se u podeli na “gučiste” i “egzitovce” i postale do te mere nebitne da se stiče utisak kako u Srbiji nema onih kojima ne odgovara muzički sadržaj ni jednih ni drugih. Onih koji ne idu ni na Egzit ni na Guču. Ili ne identifikuju se ni sa jednom od ekstremnih orijentacija i ličnosti.


 

 

 
 
Copyright by NSPM