Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

KULTURNA POLITIKA

Kulturna politika

   

 

Dragana Grujičić

MLADIĆ SA MINĐUŠOM

Ovih dana visoki crkveni velikodostojnik naše Srpske pravoslavne crkve ispričao je priču o krštenju jedne do tada nekrštene duše (logično) i jedne minđuše (nelogično). Ovo što ćete pročitati nije nešto što nekome prebacujem ili zameram, već je samo – glasno razmišljanje.

Nešto mi nije jasno, preosvećeni. Zar niste imali volje, hrabrosti ili kuraži da mladića sa minđušom poučite kako treba da dođe na krštenje? Sa čim, ali i bez čega? Sa čim da krene, a šta da ostavi kada pođe na takav put i u takav poduhvat?

Čak i mnogo manje važni događaji i radnje imaju svoj ritam, pravila i „uputstvo“ po kojima se treba ponašati.

Na ispit se kreće sa olovkom, papirom i obaveznim indeksom. Naravno, ako je reč o pravom fakultetu na kome je znanje prioritet i gde nema nikakve šanse da polaganje ispita počne ako pred profesora iznesete, kao dodatni rekvizit, knjigu ili pak beleške. Još i ako ležerno izjavite: ”Slušaj, profo, ja stvarno ne mogu bez ovoga da polažem, ne dolazi u obzir da sklonim ovo sa stola”, dobićete nazad svoj indeks, uz tople preporuke da ponovo dođete, ali u sledećem roku, a da ne govorim o pogrdama na račun vašeg nedoličnog ponašanja i nedostatka kućnog vaspitanja. I tako u nedogled. Ukoliko ne poštujete pravila! Iz roka u rok, iz semestra u semestar.

Razmišljam… Krštenje je jedna od svetih tajni. Prva sveta tajna, zapravo. Bez krštenja nema ni uslova za učestvovanje vernika u drugim svetim tajnama. Svako ko je kršten kao odrasla osoba zna šta znači odlazak u manastir ili crkvu. Imate osećaj da idete na važan sastanak. Jedan od najbitnijih u vašem životu. Na taj dan najmanje imate povoda i vremena da budete nadobudni, oholi, samovoljni. Može se desiti da je neko nervozan, neko je pak ushićen, a neko i strašljiv pomalo jer nije siguran da li je spreman za izlazak pred Gospoda. O pitanju da li ću biti u stanju da odgovorim na svu težinu podviga koji hrišćanin mora da podnese – da ne govorim. Preispitivanje, pitanja, opet preispitivanje. Toga dana za sve oko vas naizgled ste zamišljeni i ćutljivi, dok u stvari u tišini, nemo, bez ijedne prozborene re č i – razgovarate. Toga dana najviše i najozbiljnije razmišljate o svom životu.

Razmišljam... Kakav je čovek koji toga dana kada sa sebe svlači firmirano odelo, svilenu košulju, naočare za sunce i navlači belu haljinu, koja je samo za njega spremana i oblači se samo jednom u životu, bira da od svega što ostavlja za sobom pre uranjanja (pogružavanja) u novo zadrži – minđušu? Minđuša je simbol mnogobožačkih plemena i, pored tetovaže (tatua), jedan od znakova raspoznavanja pripadnika određene grupe, statusa i njihovog načina borbe sa nepoznatim. Paganizam, mnogoboštvo, neukost… Neukost!

Ne treba osuđivati neukost… Ne pre nego što neukog – poučimo!

U slučaju da ste mladiću sa minđušom rekli da istu skine, a on vas nije poslušao – znači da nije bio dovoljno spreman za krštenje. Ako mu pak niste skrenuli pažnju – čija je krivica?

Razmišljam... Š ta je moglo da se desi pa da neuki ne bude poučen? Nije valjda da ste se, kao Dinarac, potajno divili i plašili, ili pak poštovali tu energiju koju mladić sa minđušom neosporno ima? Ili ste, možda, gajili nadu da će se sve to u dobro izroditi?
Pa ipak, mladić sa minđušom je i ranije bio ono što je sada. Gomila sirove energije i bezobrazluka, čak nevaspitanja (tu zaista mislim na kućno vaspitanje). Buzdovan, narodski rečeno. U ovom slučaju, mlad(j)i buzdovan, ali suština je ista. To je mogao da primeti i običan posmatrač. Svega nekoliko minuta je dovoljno da shvatite o kakvom je čoveku reč. Ni deset minuta ne može da izdrži a da ne povileni, galami, viče, buči, skoro urla.

Razmišljam…Buni me ta navika u našem narodu da poštuje, čak i da se divi sili. Ko zna, možda smo svi mi pomalo Tesla, zaintrigirani i opsednuti energijom.

Zbunjuje me kako to da srpski vladika (tada) ne vidi – a za to nije potrebno biti prozorljiv – s kim ima posla. Pretpostavljam, ili želim da je tako, da ste mislili da će krštenjem ta uzjogunjena energija biti pravilno kanalisana. Pa ipak, verovatno je Valtazar Bogišić, iako samo pravnik, davši definiciju ustava pronikao i u zakone same prirode: što se grbo rodi, vrijeme ne ispravi! A kako vreme i događaji pokazuju, male su šanse da od Savla postane Pavle.

I nema ni ljutnje ni prebacivanja u celoj ovoj priči, već istine da je zaista teško biti pravoslavni hri š ćanin. I sa ove, i sa one strane oltara. Nakon krštenja predstoji borba – i sa samim sobom i sa neprijateljem spolja. Neko poklekne odmah, neko je gubitnik i nakon duge, požrtvovane i naizgled uspešne bitke.

 

 
 
Copyright by NSPM