Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

KULTURNA POLITIKA

Kulturna politika

   

 

Dragana Grujičić

Dobošari “zdravog razuma”

Hajde da se osvrnemo na prvoprogramsku ertee-ss-sovsku emisiju “Upitnik”. Možda bi bilo prijemčivije da je naziv iste "Znak pitanja", ali pretpostavljam da je autorka želela da izbegne prvu asocijaciju na istoimeno i prepoznatljivo mesto u Beogradu.

Pa ipak, koliko puta ste gledajući emisiju stekli utisak da voditeljka, što namerno, što … dovodi celu diskusiju i priču na određenu temu, upravo na nivo gorepomenutog (prepoznatljivog) mesta.

Sve je tu zastupljeno: i ljuta (diskusija), i jedan ili čak dva uljeza (tek da zaprže čorbu), i lupanje (u najblažoj varijanti rukom o sto), i upadanje (u reč), i nadmudrivanje… A kao pod obavezno i nakon “Znaka pitanja” i “Upitnika” posetiocima, odnosno gledaocima, slede i mamurluk i glavobolja. Očigledno, u nečemu se jaaako preteruje.

Nedavno, a prvi put, “Upitnik” je osmišljen u vidu mini-serije u dva dela.

Prva epizoda emitovana je u subotu uveče, a druga u utorak. Tema ozbiljna. Ravnodušnih nema ni u prvoj, ni u drugoj epizodi. Ali ima – ritma…

Ritam tam–tama i ratničkih bubnjeva koji čujete kroz buku i bujicu reči-laži (što očiglednije, to po zdravlje ubitačnije), nadvikivanje, optužbe, nemirenja (naročito pomirljivog), šutiranje ispod stola, istresanje prljavog veša na sto…

Lako ćete prepoznati ovaj ritam neprijateljskih dobošara. Oni vas ubeđuju, bez stida i blama, da je to glas ”zdravog razuma” i da je upravo to ono što koristi vašem zdravlju i, naravno, da je sve samo za – vaše dobro, dok na svojoj koži osećate da je sve to zarad uništenja vašeg zdravlja, a s ciljem što efikasnije – dresure!

Epizoda prva.

Sve trešti od siline, ali ne i od argumenata. Voditeljka, nepogrešivo i znalački, uspeva da napravi takav odabir gostiju koji gledaocima garantuje nervozu i besanu noć.

Tu je gospodin za koga se, bez obzira na temu, pouzdano zna da će vikom i drekom obrazlagati svoje stavove.

Zatim, kao opozit, čovek-stećak pokraj koga ne biste ni zastali jer vas drži sećanje na njegovo mesto s koga je mogao da uradi tako mnogo, a stvarnost podseća da nije uradio ništa.

Gospođa iz NLO-a, pardon iz NGO-a. Dok govori, prede i – na prvi pogled – ne grebe. (Pa ipak, i naši stari su znali, a i sama nauka potvrđuje da je za ljude pametno i korisno da izbegavaju mesta na kome sede i “predu” mačke).

I naravno, tu je i gospodin profesor od koga smo očekivali da upotrebi tipično akademsko, a uvek efikasno oružje. Doduše, jedino koje nam je preostalo – argumente. Avaj, on je bio potpuno nespreman za prvu epizodu. (Kolega, vidimo se u sledećem ispitnom roku. Odličan pet!)

Tu su i dva uljeza za zadatkom da zaprže gorepomenutu čorbu. U prevodu: da gledalište zaspu sočno začinjenim polulažima.

Ova “zdravorazumska” epizoda imala je zaista svakakvih delikatesa na meniju. Šteta samo što je glavni kuvar zakazao jer smo ga zapamtili samo po osećanju mučnine i gađenja. Verovatno je imao to u vidu kad nam je, u nastavku, poslužen meni.

Epizoda druga.

Tema emisije ista i neizbežna, ali teče u sasvim drugačijem ritmu. Pored voditeljke, prisutni su gospoda: analitičar i pregovarač, koordinator. Ne, ne… Koordinator nije “Treći čovek” (mada sve ukazuje na dobru režiju), niti običan pregovarač. To je funkcija, nameštenje. Klasa – što bi rekao Nušić!

Pregovarač, pardon koordinator, ostavlja utisak kakav želi da ostavi – Rubenovog Mislioca, s upletenim prstima doduše. Tu je i akten tašna, verovatno s namerom da nas asocira na deklaracije, rezolucije, gomilu papirologije i ozbiljnost vlasnika iste.

Svom sagovorniku, koga očigledno dobro poznaje, daje znak laganim, ali upornim tapkanjem kažiprstom da prekine tamo gde on nađe za shodno da nastavi. Verovatno je to u jednom trenutku analitičara iznerviralo, pa je malkice podvrisnuo: evo sad ću da završim rečenicu!

Sve u svemu, akteri su suzdržani, elokventni, otpozdravljaju jedan drugom klimanjem glave, imaju potrebu i da podrže jedan drugog klimanjem glave, govore jednoličnim tonom, izbegavaju iznenađenja (verovatno jer iznenađenja i nema, sve je unapred dogovoreno), slušamo poznate rečenice koje uljuljkuju, čak prete i dobrom dremkom.

Imala sam mučan utisak da sanjam. Ni manje ni više nego banku. Kao: ja uzimam kredit, a službenik objašnjava da kamata od 100 odsto nije visoka, a što se tiče odloženog plaćanja od 50 godina... monotonim i upornim glasom govori (da ne bih stekla utisak da me ubeđuje) da je to zapravo sitnica… Proći će tih 50 leta očas posla, ko dlanom o dlan. Sve što treba je da se dogovorimo i da (ja) potpišem.

Pred sam kraj emisije uskače – uljez!

Onaj isti koji nam je sto puta uzeo celu ruku kad smo mu pružili prst, osokoljen, iako daaaleko od sokola, ali ne i za potcenjivanje, krvožedan, opasan, istrajan.

Njemu je već prešao u naviku sledeći obrazac ponašanja: zna srpski, razume srpski, govori srpski, ali naprasno zaboravlja isti kad mu se postavi nezgodno pitanje. Dalje ide ovako: počinje da muca, priča nerazgovetno, rečenice sklapa tako što spoji početak prve s krajem druge reči, sve to vrati unatraške, pa nekoliko puta ponovi istu nebulozu i dok se vi iščuđavate nakon tih s(h)ok rečenica i zaboravljate postavljeno pitanje, govorniku se iznenada, kao grom iz vedra neba, obnavlja znanje i on na tečnom srpskom daje završnu reč i odgovara na postavljeno pitanje odlučno negirajući sve, baš sve činjenice koje idu njemu na štetu.

Malo li je takvih?

U čemu je svrha ovog mini-serijala? Možda je kroz ovaj meni provučeno i jelo koje nam je zbog kojekakvih splačina promaklo? Prisećam se, zar nije gospodin analitičar (u drugoj epizodi, dakle) nekoliko puta provukao rečenicu “kroz 10, 15 godina”. Šta je time želeo da nam kaže? Da pregovora nije ni bilo? Da je sve ovo, pardon ono, bila dobra koreografija, a da tek predstoje pravi pregovori? Hmm, šta sve čoveku može da promakne kad ga naviknu na buku i dobošare?!

A posle ćemo se žaliti kako ”nismo znali”, “nismo čuli, niti videli”, a sve vreme smo sedeli za stolom na kome nam je “glavno jelo” bilo posluženo!

objavljeno 23. 3. ‘07.

 

 
 
Copyright by NSPM