Saša Gajić

SICKO: DEMASKIRANJE KORPORATIVNE POHLEPE

Premda je i novi dokumentarac Majkla Mura Sicko u dobroj meri polarizovao javnost na one koji odobravaju i one koji se suprotstavljaju njegovoj polupropagandističkoj mešavini satire i liberalnih stavova, javnost je manje-više jednodušno ocenila ovaj film kao njegovo do sada najzrelije, najkompletnije, pa u neku ruku i najnepristrasnije ostvarenje.

Ovakvim pozitivnim kvalifikacijama doprinelo je više stvari. Kao prvo, sama tematika filma – zdravstvena zaštita u SAD – predstavlja bolnu stvarnost spram koje je svaka iole suvisla kritika dobrodošla, bez obzira na ideološke perspektive autora i njegove već više puta demonstrirane sposobnosti da se otisne u jednostranost i preterivanje (koje ni ovde ne manjka) često preko svih granica dobrog ukusa, što je, mimo nesporne zanimljivosti svakog njegovog dela, dovodilo do iskrivljene dokumentarističnosti sa pamfletskim političkim porukama. U filmu Sicko predmet Murove kritike je već toliko očigledan a konkretni primeri potresni, jasni i nedvosmisleni da je Mur morao da, koliko-toliko, odstupi od svog manira pretvaranja fokusa kritike u burlesku. Na izvestan način, ovim filmom on je zatvorio svoj rediteljski krug, vraćajući se i tematski na izvorište – socijalnu problematiku, kojim je započeo karijeru filmom Roger and Me , koji se, da podsetimo, bavio sudbinom njegovog rodnog mesta Flint (Mičigen) nakon što je „Dženeral motors“ zatvorio tamošnje fabrike i preselio ih (zbog konkurentnosti uzorkovanih nižim dnevnicama) u Meksiko. Kao i njegov filmski debi, i Sicko se, nakon manje ili više uspešnih obračuna sa konzervativnim krilom američkog sna u filmovima Bowling for Columbine i Fareneheit 9.11 , ponovo okreće drugoj omiljenoj Murovoj meti – neoliberalističkoj globalizaciji.

Drugi razlog Murovog delimičnog „povratka korenima“, koji se reflektovao poboljšanim kvalitetom novog filma, leži u sasvim ličnoj statusnoj činjenici. Naime, Mur je prethodnim ostvarenjima stekao visok autorski status, svetski prestiž i dovoljno novca da zaista bude nezavisan i moćan da usmeri oštricu svoje socijalne satire prema bilo kome za koga smatra da to zaslužuje, a da ne mora da traži političku, niti bilo kakvu drugu zaštitu na „drugoj strani“. I ako bi se za Farenheit 9.11 slobodno moglo reći da je predstavljao predizborni pamflet impregnirane antibušovske propagande kojom je Mur svesno podupirao njegovog demokratskog protivkandidata na prethodnim predsedničkim izborima, filmom Sicko on se izdigao ili, bolje reći, izmakao od američkog bipartizma, podjednako kritikujući eksponente obe dominantne američke stranke kao deo manje-više jedinstvenog establišmenta u službi korporativnog kapitala u zdravstvenom sektoru. Sama činjenica da je u filmu podjednako oštro prikazao Bušove konzervativne senatore i potencijalnog demokratskog predsedničkog kandidata Hilari Klinton, kao osobu koja je pod pritiskom lobija odustala od nekada javno proklamovanih idealističkih planova o reformi američkog zdravstvenog sistema, dovoljno govori sama za sebe.

Zdravstvena zaštita – naličje „američkog sna“

Dokumentarac Sicko kroz poznati Murov tretman “propušta” sistem američke zdravstvene zaštite, istražujući njegove stvarne dimenzije i fokusirajući se na odnose farmakološke industrije, samog zdravstva i profitnih, privatnih društava za zdravstveno osiguranje spram zdravlja građana. Film poredi američki privatni sistem zdravstvene zaštite sa neprofitnim sistemima opšte i obavezne zdravstvene zaštite kakvi postoje u Kanadi, Francuskoj, Velikoj Britaniji, ali i na, iz ideoloških razloga ozloglašenoj, Kastrovoj Kubi. Činjenica koju ne treba zaboraviti je da su SAD jedina industrijalizovana država i nacija koja, držeći se strogo uzusa liberalizma, ne omogućava svojim građanima da od države imaju sistemski ustanovljenu opštu zdravstvenu zaštitu. Prema Muru, ovakvo surovo istrajavanje u otklonu države spram brige o zaštiti zdravlja sopstvenih građana posledica je gramzivog odnosa korporacija iz ovog sektora i njene sprege sa vrhovima političkog establišmenta. Snimak razgovora Ričarda Niksona sa Džonom Erlihmanom o punoj privatizaciji zdravstvene zaštite, prenet iz ranih sedamdesetih godina u današnje dane, deluje ubedljivo i zastrašujuće, tim pre što je i njihova ideološka vizura i dalje ne samo prisutna već i dominantna u širokom spektru američkih javnih delatnika koji smatraju da je uvođenje javne zdravstvene zaštite siguran put u socijalizam i sva zla koja mešanje države u društveni život donosi.

Film, naizgled, počinje predvidivom pričom o tome kako približno 50 miliona Amerikanaca živi bez zdravstvene zaštite, ali se već sledeći trenutak vrlo pronicljivo okreće na onih preostalih 250 miliona koji redovno plaćaju zdravstveno osiguranje privatnim kompanijama, ali u velikom broju slučajeva bivaju prevareni, izigrani i nezaštićeni. U uvodnim scenama defiluju likovi običnih građana i njihove životne priče koje svedoče o tome kako su nakon udesa ili bolesti bankrotirali a da im nije omogućeno adekvatno lečenje. Potom slede intervjui sa bivšim službenicima, te zastupnicima osiguravajućih kompanija koji objašnjavaju kako se sklapaju ugovori o osiguranju, čije se pojedine klauzule prećutkuju, odnosno konsekvence sklopljenih ugovora ne prikazuju u celosti osiguranicima, dok se, s druge strane, objašnjava cela metodologija odbijanja pružanja zaštite osiguranicima u velikom broju težih bolesti, u slučaju da nastupe.

Istorija debate o zdravstvenoj zaštiti unutar SAD sledeći je blok Murovog dokumentarca. On objašnjava ideološke neoliberalne korene protivljenja obaveznoj zdravstvenoj zaštiti, koje je obilato koristila antikomunistička hladnoratovska propaganda, posebno ona iz Makartijeve ere. Pri tome, slikovito citira Ronalda Regana koji je šezdesetih godina, pred predstavnicima Američkog medicinskog udruženja, izjavio kako bi njegovo uvođenje postepeno dovelo do komunizma u Americi, premda u SAD postoji čitav niz javnih službi od poštanskih službi, državnih škola, pa do policije koje, naravno, nisu dovele do komunizma. Da iza cele priče stoje i jasni materijalni interesi, svedoči pomenuti snimak razgovora Niksona i Erlihmana, koji nakon dogovora o podupiranju sistema privatnog osiguranja eksplicitno obznanjuje bezdušnu logiku profita: “Što im manje nege (osiguranicima) pružimo, više ćemo napraviti para.” Ova nehumana izjava deluje utoliko zlokobnije uz saznanje da ovaj snimak postignutog deal -a predstavlja temelj važećeg sistema zdravstvene zaštite koga je institucionalizovao Helth Maintenance Organization Act iz 1973. godine. Film nadalje prati veze privatnih korporativnih lobija i vrha sadašnje američke politike, naročito one između vodeće farmakološke kompanije PhRMA (Pharmaceutical Research and Manufactures of America ), njenih lobija u Vašingtonu i pojedinih senatora, iznoseći cifre pojedinih donacija, kasnijih nameštenja američkih političara u upravnim odborima privatnih kompanija, zasluženih izgleda zagovaranjem protivljenja uplitanja države u privatni sektor, uz obilatu liberalnu frazeologiju. Pod posebnim Murovim udarom je Hilari Klinton, nekada glavni zagovornik plana o reformi zdravstvene zaštite, za koju navodi da je nakon što je revidirala svoje planove postala drugi po redu primalac donacija farmakološke industrije za potrebe svoje političke kampanje.

Središnji deo filma prikazuje sisteme opšte zdravstvene zaštite u Kanadi, Velikoj Britaniji i Francuskoj. Prateći slučaj američkih državljana koji su sklopili fiktivne brakove sa Kanađanima ne bi li tako postali korisnici njihovog sistema zdravstvene zaštite i omogućili sebi neophodan bolnički tretman, Sicko , kroz kontakte sa Kanađanima, i to mahom onima konzervativne provinijencije, i ljudima zaposlenim u zdravstvu (medicinskim osobljem, mikrohirurzima), razbija predubeđenja o pogubnom “komunističkom” učinku državnog regulisanja ove društvene sfere. S druge strane okeana, u Britaniji, takođe postoji razvijen opšti sistem zdravstvene zaštite u kojem su lekovi besplatni za obolele ispod 16 i preko 60 godina, dok za ostale staju tričavih 6,65 funti, bez obzira na to o kojoj je količini reč. Da ovakav sistem nužno ne urušava kvalitet zdravstvenih usluga, niti primanja i standard lekara, pokazuju razgovori sa mladim britanskim doktorom koji se iščuđava nad predubeđenjima koja o tom pitanju vladaju sa druge strane Atlantika. Slične stavove, sa nešto više levičarsko-socijalističkih primesa, pokazuju i Murovi sagovornici na starom kontinentu, u Francuskoj.

Najsubverzivnija je sama završnica filma. Vraćajući priču na tle SAD, Mur pokazuje dvoličnost političkog sistema prema onima koje su svojevremeno javno proglašavali herojima – vatrogascima i drugim spasiocima koji su nakon terorističkog napada na Njujork 11. septembra doživeli da, nakon što im je zdravlje trajno poremećeno, prikupljaju milostinju ili putem raznih samoorganizovanih fondova pokušaju da obezbede novac neophodan za lečenje. Na Murovo pitanje da li u Americi igde postoji mogućnost besplatne zdravstvene zaštite, stiže više nego ciničan odgovor – takav zdravstveni tretman uživaju jedino ratni zarobljenici Al kaide zatočeni u vojnoj bazi Gvantanamo na Kubi. Zato se on, zajedno sa obolelim radnicima-spasiocima, otiskuje gliserom na Kubu ne bi li ubedio vojne vlasti u Gvantanamu da identičnu negu koju pružaju teroristima pruže i svojim hrabrim državljanima, čije je zdravlje narušeno upravo od onih koje drže zatočene u ovoj bazi. Nakon uzaludnih pokušaja da uspostavi kontakt sa američkim vojnim vlastima u Gvantanamu i ignorisanja svih Murovih apela, u čemu se neraskidivo prepliću tragedija i farsa, ne ostaje mu ništa drugo nego da obolele saputnike odvede u bolnice u komunističkoj Kubi, gde napokon dobijaju besplatnu hospitalizaciju i tretman.

O kritici Murove kritike

Kritičari Murove kritike zdravstvene zaštite u SAD nakon gledanja filma Sicko tvrde da on meša pojmove i svesno unosi zablude kod gledališta svojim simplifikacijama i jednostranostima, kao i da u filmu preovladava anegdotski pristup, te da je faktografija koju navodi u izvesnoj meri netačna. Najsuvislije su primedbe da u ružičastim bojama prikazuje zdravstvenu zaštitu drugih zemalja, ne pokazujući njihove slabosti i makroekonomsko stanje, te iznose obaveznog osiguranja koje svi građani uplaćuju u zdravstvene fondove, pa se stoga njihovi sistemi zdravstvene zaštite nikako ne mogu nazvati “besplatnim”, kako Mur mnogo puta ponavlja. Ipak, uprkos delimičnoj osnovanosti ovih primedbi, utisak koji ostavlja Sicko više je nego jak jer apeluje na ljudsku solidarnost, humanost, i zahteva pravdu i brigu za one kojima je zdravstvena nega najpotrebnija.

Sâm scenario je veoma pronicljivo struktuiran, a egzekutiva kamere i montaža moćna i ubedljiva. Film ima nekoliko neverovatno uspelih, satiričnih, postmodernih bisera, od kojih je ona sa abecednim spiskom bolesti koje ne ulaze u okvire privatnih osiguranja, a odlaze u beskraj galaksije, uz muziku iz filma Rat zvezda kao svojevrsni omaž Lukasu, najuspelija. Scene dolaska sa megafonom zajedno sa obolelim spasiocima ispred vojne baze u Gvantanamu ne samo da su nezaboravne, već i lukavo prethode kasnijem odlasku na lečenje u Havanu, čime se pobijaju argumenti korporativnih kritičarskih lakeja koji se trude da Murove stavove olako proglase “prokomunističkim”. Film, takođe, izbegava da se usled potresnog sadržaja pretvori u patetiku, i to upravo satiričnom naracijom koja daje kontrapunkt emotivnim scenama, ne bivajući vulgaran čak ni kada, recimo, prikazuje scene poput dileme čoveka koji se, izgubivši dva prsta na strugu, morao da odluči između rekonstrukcije srednjeg prsta za 60 hiljada dolara ili domalog za “samo” 12 hiljada. Prikazujući pacijenta nakon operativnog zahvata kako svira gitaru, narator ironično napominje da mu je domali prst bio ne samo jeftiniji za hirurški zahvat već i draži pošto na njemu nosi venčani prsten.

Ovakvim pristupom Mur uspešno demaskira ideologiju i praksu korporativne pohlepe u zdravstvu, ne budeći pri tome mržnju, niske porive, niti zastupajući slepo suprotna ideološka uverenja, što je, priznaćemo svi, poprilično umeće, bez obzira na levo-antiglobalističke zahteve koji bi od bavljenja ovom problematikom tražili konkretnija i ideološki “pravovernija” rešenja. Mur, svakako, nije autor koji bi ispunio ovakva očekivanja. Od jednog etabliranog filmadžije – pripadnika holivudskog establišmenta (ma koliko se on od toga ograđivao) – i ovo je, uprkos navedenim manjkavostima, sasvim dovoljno.