SAŠA GAJIĆ

300 – BITKA KOD TERMOPILA ILI FILMSKI SUKOB CIVILIZACIJA

Ovogodišnji filmski hit 300 – bitka kod Termopila tretmanom slavne antičke bitke u kojoj su se Spartanci herojski suprotstavili nadmoćnoj persijskoj armiji pobudio je mnoge kontroverze. U trenutku zaoštravanja krize oko iranskog nuklearnog programa i afere vezane za britanske vojnike uhvaćene u iranskim teritorijalnim vodama ovaj holivudski spektakl sve više se doživljava kao produkt koji moderni sukob civilizacija iz dela Hantingtona “učitava” u antičko doba. Zato ne začuđuje što je iranska diplomatska služba uputila zvaničan protest Ujedinjenim nacijama zbog načina na koji su u filmu prikazani njihovi persijski preci.

Iako je ovaj film adaptacija poznatog stripa Frenka Milera, dakle krajnje slobodna interpretacija iz treće ruke a ne ni približno verni istorijski spektakl, šablon u okviru koga se mitologizuje Termopilska bitka bez sumnje je vrlo aktuelan i ideološki usmeren. Ne zaboravimo da je pređašnja ekranizacija ove bitke 300 Spartanaca Rudolfa Mejta iz 1962. godine – upravo ona koja je opčinila mlađahnog Milera i podstakla ga da u zrelim godinama nacrta istoimeni strip – takođe predstavljala (doduše, istorijski nešto vernije) “učitavanje” tadašnjeg ideološkog sukoba na liniji slobodan svet–komunistički robovski totalitarizam. Ove činjenice nam, donekle, mogu potvrditi univerzalnost pouka koje pruža antička istorija sačuvana unutar ukupne svetske kulturne baštine, takva kakva je, kao otvorena priča, i koja nam baš zato daje mogućnosti za kasnija čitanja i moderne ideološke reinterpretacije, pogotovo ako smo ljubitelji starina i skeptični prema svim paranoičnim stavovima. Iz drugog ugla, sve to podseća na (ne)svesnu filmsku manipulaciju istorijom koja ima sjajan izgovor: “Kako ne razumeš, ovde nije reč o istorijskoj istini, već o stripovskom, slobodnom umetničkom doživljaju!”

Provučena kroz prizmu dečje mašte i njenog oduševljenja antičkim herojstvom, ali i primetnim modernim političko-korektnim uslovljavanjima, ova nova “slobodna” verzija filma u bogatom vizuelnom pakovanju daje ne samo poznatu već i lako predvidivu priču. S jedne strane su Spartanci, odličje zapadne civilizacije, individualizma i discipline, a s druge Persijanci kao kolektivističke varvarske horde. Ovde je nebitno što ovakvo (inače široko rasprostranjeno) tumačenje nema ozbiljnog istorijskog utemeljenja jer istorijska istina nije puno obavezivala ni strip ni film. Činjenica da spartanska antička monarhija nema gotovo nikakve veze s modernim Zapadom prosečnom filmskom gledaocu ne vredi ni pet para. Da je Zapad produkt Leonidinih hrabrih Spartanaca, on bi zasigurno bio militaristički, mačo totalitarni Rajh, u kome bi ružni, slabi i invalidni bili ubijani, a nabildovane vojničine vladale masom robova-podanika. Možda je Sparta, ipak, podsvesna želja u evoluciji elita modernog građanskog društva?

Pseudoistorijske fantazmagorije

Neke istorijske činjenice, a naročito njihovu kasniju poslovičnu mitologizaciju, ne bi bilo loše pomenuti zbog vekovima primetne tendencije da se menjaju u skladu sa “slobodnim interpretacijama” i novim tumačenjima. Najprisutnija iskrivljavanja odnose se na dve stvari: na broj učesnika trodnevnog sukoba u Termopilima, koji datira još od “oca istorije“ Herodota koji je (verovatno sasvim svesno) preuveličao cifre stvarajući na taj način mit da se milionskoj orijentalnoj armiji suprotstavilo 300 Spartanaca; druga stvar je motiv spartanskog žrtvovanja u Termopilu. Savremene procene persijske invazione armije kreću se između 70.000 i 100.000 vojnika, dok su grčki saveznici u Termopilima okupili pribli žno 7.000 ratnika, među kojima i 300 spartanskih hoplita s pomoćnicima koje je predvodio kralj Leonida. Razlog grčkoj malobrojnosti bilo je održavanje Olimpijskih igara, ali i nesloga polisa oko mesta pružanja zajedničkog otpora stranim zavojevačima.

Drugi stereotip vezan za bitku tiče se motiva žrtvovanja Leonide, gde se po pravilu ovaj spartanski vođa prikazuje gotovo kao hrišćanski vladar koji unapred bira svoje najbolje ljude da odu i poginu u Termopilima i tako ispune proročanstvo da će Sparta ili biti osvojena ili izgubiti kralja, ali na posletku proterati zavojevače. U cilju ispunjenja proročanstva, tako prikazani Leonida povlači niz poteza kako bi svesno stradao da bi buduća pokolenja imala moralni uzor, time i razlog više da brane vrednosti helenske civilizacije.

U vreme Termopila ne samo da nije postojala dovoljno razvijena svest o jedinstvu helenske civilizacije, već naprotiv – bilo je jasno samo negativno određenje prema drugima kao “varvarima”. Svest o jedinstvu počela je da se poima upravo nakon persijske invazije koja je tome pogodovala. Ipak, taj osećaj zajedništva nije trajao duže od grčko-persijskih ratova, niti je doveo do željenog jedinstva Helena, čemu je kasnije doprineo drugi strani zavojevač, Filip Makedonski. Spartanci ni izbliza nisu predstavljali branik jedne slobodne i demokratske civilizacije koja je porodila nezapamćen uzlet ljudskog duha, kako se na modernom Zapadu često pogrešno interpretira, čak ni uz nategnuto prikazivanje Sparte kao surovog, oružanog dela koji je služio zaštiti “ostatka” uzvišene helenske kulture. Surova je istina da su spartanska monarhija i njeni termopilski heroji bili neuporedivo bliži persijskoj despotiji nego idealu merkantilističke demokratije, koji istoričari u proteklim vekovima pronalaze u kratkom i silovitom bljesku Periklove Atine. Uostalom, samo šezdeset godina nakon Termopilske bitke isti ti Spartanci su pomoću persijske flote uništili atinsku vojnu ekspediciju na Siciliji i tako trijumfovali u dugom i krvavom Peloponeskom ratu, zavodeći potom reakcionarnu tiraniju širom Helade sve dok joj taj primat nije preotela prvo Teba, a potom poluvarvarska Makedonija.

Spartanska žrtva je, dakle, bila herojska, ali mnogo manje patetična nego što prikazuju savremena tumačenja. Ne samo da je strateški položaj Termopila pogodovao da se u bici anulira brojčana premoć neprijatelja, već je i držanje Termopila s malobrojnom armijom imalo vojničkog smisla u široj grčkoj strateškoj zamisli. Dok se Kserksova armija zadržavala u Termopilima, istovremeno se odvijala znatno ravnopravnija pomorska bitka kod Evtebeje, koja se završila nerešeno. Strateški cilj bio je sledeći: dok Leonida drži Termopilski tesnac s malim, ali za tu namenu dovoljnim brojem ljudi, saveznici na moru treba da skrše invazionu flotu i odseku njenu znatno brojniju kopnenu armiju od ustaljenih ruta pomorskog snabdevanja i tako je nateraju na povlačenje. Termopilski poraz prekinuo je ovu pomorsku bitku zbog konfuzije i potrebe helenskog pregrupisavanja.

Leonidin poslednji otpor sa 300 Spartanaca predstavljao je zapravo savršeno racionalan potez da bi se, nakon što su Persijanci okolnim putem zaobišli tesnac i pretili da potpuno opkole sve grčke kopnene snage, dalo vremena preostalim Grcima da se povuku i pregrupišu na rezervne položaje. Time spartansko herojstvo nije ništa manje, pogotovo zato što je i kasniji ishod rata (Grci su ponovili taktiku braneći na kopnu peloponesku prevlaku dok se ključni boj vodio na moru, kod Salamine, gde je persijska flota “iz drugog pokušaja” uništena, a kopnenim osvajačima onemogućeno dalje pomorsko snabdevanje) pokazao osnovanost grčke strateške zamisli i opravdanost Leonidinog herojskog držanja odstupnice.

“Hleba, igara i krvi” za globalni puk

Sve navedeno, naravno, nimalo ne interesuje globalno filmsko gledalište koje je, gotovo po pravilu, naviklo da uživa gledajući paletu specijalnih efekata koje vezuje tanka, pojednostavljena i moralistička priča. A tu zaista ima šta da se vidi: nasuprot preplanulim spartanskim “antičkim marincima” u tanga gaćicama, koji kao da su izašli iz fitnes centra, Persijanci su prikazani kao inkarnacija čistog zla, kao tamnoputi dekadentni mutanti sa životinjskim njuškama koje despotska vlast pušta s lanca na hrabre i odvažne pojedince. Pored svih raspoloživih arsenala oružja masovnog uništenja, otelotvorenih u gigantskim nosorozima i slonovima, talasi njihovih napada lome se o organizovani zapadni profesionalizam. A despot Kserks, prikazan kao goluždravi pirsingovani transvestit, očajava sve dok ga nakazni izdajnik ne uputi kako da priđe Spartancima s leđa i slomi njihov nadljudski otpor.

300 - bitka kod Termopila predstavlja odu profesionalnom militarizmu i pokolju, koga ni zbog političke korektnosti ubačena paralelna priča o kraljici Gorgi i “rodnoj ravnopravnosti” spartanskih žena ne ume da ublaži i humanizuje. Namera režisera da film emocionalizuje paralelnom “ženskom” stranom koja treba da bude kontrateža “muškom” krvoproliću pravi je fijasko. Evo i zašto. Stripovski pojednostavljeni likovi ne poseduju ni minimalnu dimenziju emotivnosti koja, kako se radnja razvija, deluje sve bespredmetnije. Štaviše, jednodimenzionalnost karaktera i njihova dehumanizacija toliko su jaki da ni završne scene pogibije Spartanaca ne pobuđuju nikakvu emotivnu reakciju, niti identifikaciju gledališta. Tako ni prikaz mrtvog Leonide izbodenog strelama kako leži u pozi “hristolikog raspeća”, kojim se, valjda, simbolički ukazuje na hrišćansko-demokratski svet čiji je preteča bio, svojom izveštačenošću ne samo da ne može da prevaziđe ravnodušnost koju ceo film izaziva, već može i da stvori odbojnost.

Zapravo, mistifikacija rata u filmu 300 – bitka kod Termopila, očigledno prilagođena publici željnoj specijalnih efekata, promašila je cilj: i pored vizuelne impozantnosti, beskrajne scene borbi u nadrealnom ambijentu, uz bespoštedno korišćenje slow motion -a, samo postižu kontraefekat stvarajući osećaj prezasićenja i dosade. Nakaznost neprijatelja – već viđena u Gospodaru prstenova – ne postiže željeni cilj u mitologizaciji ove istorijske priče, već je poništava i baca na tlo fantastike, potirući ne samo istorijsku stvarnost već i herojstvo kao njen sastavni deo. Dok je stripovsko “retuširanje” glumaca u Sin City-ju (takođe rađenom po Milerovim “grafičkim novelama”) dalo neophodan “šmek” i patinu nadrealnog film noira, isti tretman primenjen na Termopile stvara mučan utisak da se bitka vodila na Mesecu, između spartanskih robokapova i persijskih demonolikih Orka.

300 – bitka kod Termopila jeste, dakle, filmski promašaj, ali je zasada nezahvalno reći bilo šta o njegovoj drugoj, političkoj potki, koja je izvor kontroverzi u masovnim medijima. Upravo nas ova druga strana – po posledicama daleko moćnija po gledalište – stavlja pred dilemu: ako je ova vizuelno-ideološka mitologizacija klasične starine ovako bezdušna, surova i dosadna, kakav tek može da bude manihejski sukob civilizacija koji se ovakvim filmovima priziva i pomoću kojih mu se kod globalne publike potencijalno priprema teren?