Saša Gajić

ESTRADNA POLITIKA

Za jedne, sve je otpočelo još onoga časa kada je premijer Koštunica izjavio: ”Oni koji ne mogu da vole i razumeju Guču, ne mogu ni da vole i da razumeju Srbiju”. Drugima su stvari definitivno postale “kristalno jasne” kada je na dočeku pravoslavne Nove godine Ceca Ražnatović pozdravila “voljenog premijera-ujedinitelja”, a Bora Čorba odrecitovao svoju pesmu o izvesnom Čedi. Treći, pak tvrde da oni, kojima Guča i Ceca bodu oči, svet konstantno mere dvostrukim aršinima, pa im smeta kada se ovakve stvari dešavaju u predizbornoj kampanji u korist njima neomiljenih političkih opcija, a nije im smetalo kada je praktično cela paleta javnih ličnosti i predstavnika pop kulture stala na Tadićevu stranu između dva kruga predsedničkih izbora u proleće 2004 godine, od Divca do “Mileta sa Čubure”.

Popularna kultura, estrada i savremena politika nikada i nisu bile različite stvari – i jednoj i drugoj cilj je isti – ponuditi publici ono što ona od njih očekuje, a zauzvrat pribaviti podršku da se dobije ono što se najčešće želi – slava, novac i društveni uticaj. U postmodernoj epohi poodavno se proučavaju uzajamni odnosi stvaralaštva, masovne kulture i parlamentarne demokratije, odnosno, kako društvene promene utiču na približavanje društvenih mehanizama i njenih vrednosti, a kako ličnosti iz sveta pop-kulture i drugi aktivisti kroz građansko angažovanje deluju na evoluciju parlamentarizma čija se suština od devetnaestovekovne “tolerantne debate” u naredna dva veka sve više izmešta ka prostoru show businessa.

U obe situacije, i kod popularne kulture i kod politike, ulogu trojanskog konja odigrao je moderni marketing. Epoha masovne kulture, postmodernih simulakruma i interpretacija stvarnosti koje više utiču na konzumente putem iracionalnih sadržaja poput simbola, slogana i raznih drugih vrsta audio-vizuelnih utisaka, usmerila je kroz marketing i političku delatnost, a naročito onu predizbornu, put pop-politike koju inače odlikuje ideološko pojednostavljivanje, brojni demagoški performansi i konstantno nuđenje puku “hleba i igara”.

Puk je ove ponude oberučke prihvatio. Svestan svoje beskrajne udaljenosti od koncentracija moći i kapitala na koje je putem predstavničkih tela sve teže uticati, demos se, i na globalnom i na lokalnom nivou, poveo za geslom “daj šta daš”, to jest počeo da podržava one koji mu, pored najmilozvučnijih obećanja (na koje niko iole priseban ne daje pet para), prikažu najbolji show sa njegovim omiljenim pop-zvezdama i pritom dobaci koju koricu hleba, ili već šta slično. Moglo bi se zato, parafrazirajući K. Šmita, šaljivo reći da, ako je suština političkog definisana kao razlikovanje prijatelja i neprijatelja, onda je suština pop-političkog razvrstavanje, razlikovanje i opredeljivanje ljudi prema svojim idolima, tj. diferencija između fanova u skladu sa vrednostima sa kojima se kroz svoje pop idole identifikuju, uz uzgrednu, trenutnu i manju materijanu korist.

Igra rokenrol svetska demokratija

Ovaj trend nam potvrđuju i američki izbori, odvajkada delom nalik na cirkus, koji su se početkom novog milenijuma pretvorili u gigantski reality show koji svoje gledalište zasipa šarenilom informacija svih vrsta, od običnih gluposti do najperfidnijeg podmetanja i simplifikacija najozbiljnijih tema prilagođenih gledaocu sviklom na bizarnosti tipa “Džerija Springera”. Tamo su javne i popularne ličnosti toliko ispolitizovane i angažovane, više nego ikad zadnjih par decenija (skoro kao u zenitu Vijetnamskog rata), i to od sadržine svog javnog delovanja ili stvaralaštva, preko otvorenog pridruživanja pojedinim političkim opcijama do “bočnog angažovanja” preko manjih, nestranačkih aktivističkih grupa i organizacija.

Pop-politizacija se zajedno sa širenjem trećeg demokratskog talasa (S. Hantington) razlila po celom svetu u kome postoji višestranački parlamentarizam, čak i šire od toga. Srednjeazijske autoritarne države, pa i relikti klasičnih jednopartijskih diktatura, sve više koriste postmoderne medijske obrazce da bi odbranile, opravdale i učvrstile svoju vlast. Od bizarnih lidera poput sada već pokojnog Sapamurada Nijazova ili uzbečkog “jakog čoveka” Islama Karimova, preko korejskog veličanja kulta ličnosti i slavljenja vrednosti čuvara islamske revolucije koga oličavaju iranske mule, svi ovi primeri pokazuju da je pop-politička dimenzija dvadesetovekovnog totalitarizma, ponajviše onog komunističkog oličenog u sletovima i paradama, evoluirala u postmodernoj epohi tvoreći nove oblike simbioze estradnog delovanja i politike kojom se uspešno deluje na psihologiju masa (G. Le Bon). Šarene revolucije i njihov estradni mizancen samo su pokazatelj istog procesa interakcije klasične i kulturne politike – nije uzalud Ruslana bila jedna od ključnih ličnosti koje su pomogle da se Juščenko popne na svoj položaj u Kijevu.

Vratimo se u demokratski svet, gde je proces estradizacije politike daleko odmakao. Nema nikakve sumnje da su npr. Bil Klinton (sve sa saksofonom pred sobom i Monikom Levinski ispod sebe), Toni Bler ili Vladimir Putin prave pop zvezde. Za Putina bi se čak moglo reći da se radi o planetarnoj pop-ikoni koja je svojim “obaveštajnim stajlingom” (vožnja aviona, poznavanje borilačkih veština i visoke tehnologije) presudno uticao na jedan drugi lik iz postmodernog, korporativnog pop-panteona, Džemsa Bonda, i to toliko da njegov novi interpretator Danijel Krejg fascinantno podseća, i likom i pokretima, na ruskog predsednika.

Stari kontintent još ne tvori globalne političke pop-ikone, bar ne one u pravom smislu te reči. Ali su zato evropski “celebrities” odavno postali nezaobilazni deo političkog života, naročito njenih predizbornih kampanja. Italijanski rock ”Festival dell Unita” po pravilu pokušava da mobiliše svoje levičarske glasače koji vole ovu vrstu muzike, a sličnu stvar rade i njihovi desničarski rivali. U Francuskoj poznate pop zvezde, kao što je nekad Iv Monten iskazivao simpatije prema komunistima, javno obznanjuju svoja politička opredeljenja. Brižit Bardo, čiji je suprug u užem rukovodstvu Nacionalnog fronta, neštedimice je agitovala za svog supruga i Žan Mari Le Pena, dok Blerove laburiste u medijima podržava čitav niz popularnih ličnosti. Najdalje je u svojoj postmodernoj pop- političkoj evoluciji otišla Slovačka i njen lider Vladimir Mečijar, nekada (uz Miloševića i Lukašenka) u globalnim medijima najprokazaniji evropski lider. On je, naime, u svojoj kampanji iskoristio ne samo domaće pop zvezde, već i one inostrane, poput Klaudije Šifer i njene imenjakinje sa prezimenom Kardinale, kao i svetskog glumačkog barda Žerara Depardjea, naravno, za dobre honorare. Susedna Hrvatska se od vremena sveopšteg domoljubivog svrstavanja estrade pod šahovnicu i pevanja “Danke Deutchland” već mnogo puta delila u predizbornim kampanjama na više stranačkih polja. Džiboni i “Parni valjak” su predstavljali glavne koncertne adute prethodnih predizbornih kampanja Račanove DP i Budišine HSLS, Hourino “Prljavo kazalište” podržavalo je stranku Nikole Štedula, dok je Severina “nacionale” svojim angažmanom nesumnjivo doprinela parlamentranim uspesima HDZ-a.

Srpska estradna politika

A kako su se stvari odvijale u Srbiji? Ne tako davno, i javna scena i estrada mahom je bila u jednom, opozicionom taboru, sa izuzecima Zorice Brunclik, Neše Galije ili Ljubiše Ristića i još nekolicine Miloševićevih “poslednjih aduta” iz redova popularnih ličnosti sa malih ekrana (npr. glumci Desimir Tošić i Manda). Na svome početku, ranih devedesetih godina, Miloševićev režim je, iako nedvosmisleno okrenut masovnim medijima, još i umeo da nas iznenadi pojedinim retkim, pa i skoro genijalnim potezima estradne politike kao što je bilo dovođenje šahovskog maga Bobija Fišera na Sveti Stefan. Postepenu dekadenciju režima u početku je označilo i medijsko opadanje koje se prvo očitovalo kroz prisustvo raznih "filozofa i humanista” na domaćim televizijskim stanicama, da bi se potom režim sunovratio kroz medijske aktivnosti JUL-a kao svojevrsne sekte odevene u ruho pop-politike, ponajbolje oličene u “Pink” spotu “Jul je cool”.

Sa približavanjem petooktobarskih promena stvari u estradnoj politici su počele prvo da se nagomilavaju, a potom i da se raslojavaju. Vrhunac predpetooktobarskog svrstavanja javne scene i estrade protiv Miloševića bio je “Band aid za promene” (u produkciji G17+, ANEM-a i kampanje “Vreme je”), kao i putujući muzički karavan koji je pod nazivom “Vreme je – izađi na crtu” okupio skoro celu domaću pop-rock scenu koja je pratila DOS u njenim predizbornim aktivnostima, dok je druga mesta pohodio “karavan poznatih” (Danilo Bata Stojković, Ružica Sokić, Dejan Cukić, Branko Cvejić, Neda Arnerić, Ana Stanić, Vlada i Bajka, Nebojša Glogovac, Verica Rakočević, Zoran Kalezić, Dara Džokić, Gorica Popović, Nikola Đuričko i dr.). Nasuprot njima, režim u agoniji pokušao je, manje-više bezuspešno, da mobiliše svoje pristalice putem preostalog dela sebi lojalne estrade (Ekstra Nena, Maja Nikolić, Izolda Barudžija).

Raskol unutar DOS-a označio je i raslojavanje estrade na liniji Đinđić-Koštunica, pri čemu su oni bliži ovom prvom bili za vreme DOS-ove vladavine medijski neuporedivo zastupljeniji, da bi se stranačka diferencijacija nastavila u predizbornim kampanjama u decembru 2003. godine, i naročito predsedničkim izborima iz 2004. godine. Ovi izbori označavaju, što zbog dubine i obima estradnog raslojavanja, a što zbog poraslog značaja uticaja ličnosti iz sveta popularne kulture na ishod trke za predsedničko mesto, početak nove faze srpskog višestranačja, u kome dominira marketing i imidž nad sadržajem, a estradizacija i piramidizacija politike postaje njena dominantna crta.

Što samo zarad dobrog honorara, a što zarad opredeljenja ili ličnog interesa, srpska se popularna scena razvrstala spram političkih stranaka. Od stranke SSJ koju su već tradicionalno podržavali Ceca Ražnatović, Oliver Mandić, Džej i Mira Šorić, preko kratkotrajnog Karićevog uzleta na krilima njegove medijske imperije iz koje su mu bezrezervnu podršku dali tadašnja “snajka u pokušaju” Jelena Karleuša, veterani Tozovac i Cune i do tada politički neopredeljeni Zdravko Čolić, ili Maršićaninovog debakla koga nisu ublažili ni “Riblja Čorba”, Bebi Dol, Đorđe David, Milutin Popović Zahar i Lokica Stefanović, pa sve do radikalskih estradnih zagovornika Vesne Rivas, Lidije Vukićević i grupe “Osvajači”, ovi izbori su postali paradigma svih budućih kampanja, sa vrhuncem u Tadićevoj kampanji kojoj se u finišu priključila do tada neviđena količina medijskih, popularnih ličnosti.

“Show must go on…”

Tako polako dolazimo do aktuelne kampanje koja pokazuje ne samo da su sve političke partije naučile lekcije predizborne estradne podrške, već su počeli i da podižu ranije postavljene standarde na ovom polju političke agitacije, naravno, sve u skladu sa novčanim sredstvima odvojenim za ovaj vid stranačke promocije.

Tako su se ovih dana i Prle i Tihi, sve uz muziku iz “Otpisanih” , pretvorili u izborne agitatore u prilog Tadićevom DS-u, dok se, tek oporavljen od srčanog udara, Bata Živojinović vratio u svoje SPS jato da bodri penzionere koji su tradicionalni glasači ove stranke. Demokrate zdušno podržavaju i Bajaga, Zoran Cvijanović, Sava Milošević i mnogi drugi. Glumica Olivera Ježina priklonila se LDP-u, čije sve predizborne mitinge, koji su inače ponajdalje otišli u pravcu postmodernog showa sa brojnim obeležjima pseudorevolucionarnog simulakruma, otpočinje Vlada Divljan sa pratećim bendom, sasvim u skladu sa jednom od predizbornih poruka ove koalicije “Divljan, a ne Kopicl”. Najveći napredak u ovoj kampanji pokazao je do sada poprilično konzervativni DSS, koji je od slikanja Koštunice sa Zdravkom Čolićem do famoznog novogodišnjeg koncerta i završne stranačke konvencije u kojoj su mu društvo pravili Bodiroga i Kusturica, po svemu sudeći na polju upotrebe estrade u kampanji daleko iza sebe ostavio sve svoje rivale. Stoga su nesuvisle primedbe pojedinih predstavnika “druge Srbije” na račun primitivizma već bezbroj puta ocrnjenog estradnog kiča ovaj put stavljenog u službi narodnjačke koalicije, jer se radi o globalnom, postmodernom trendu kome bez trunke zazora pribegavaju i njihovi politički favoriti, samo sa tom razlikom što je Ceca ipak daleko popularnija među srpskim glasačima i od Divljana i Šapera koji je tumačio Kopicla u kultnom filmu “Davitelj protiv davitelja”.

Svidelo se to nama ili ne, priroda postmoderne pop-politike i estrade idu pod ruku, na obostrano zadovoljstvo i materijalnu korist. Idealističko doba srpskog parlamentarizma poniklog u disidentskim, intelektualnim krugovima u kome su carevali istoričari, pravnici i književnici je bespovratno prošlo. Političari uz pomoć estrade danas često sabiraju više glasova nego svojim predizbornim obećanjima i stranačkim programima, dok zvezde popularne kulture ne samo da dobijaju dobre honorare, već u vremena teškim za naplatu svojih delatnosti i još težim za organizovanje turneja pred velikim brojem ljudi, dobijaju priliku da spoje i jedno i drugo, i još pojačaju svoje prisustvo u elektronskim medijima kao važne i uticajne figure. Ko još nije naučio ovu lekciju spajanja lepog i korisnog, nema šta da traži ni u postmodernoj politici, niti u estradnim vodama masovne kulture.