Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

KULTURNA POLITIKA

Kulturna politika

 

 

Vesna Đukić-Dojčinović

TRANZICIONE KONFUZIJE I DILEME KULTURNE POLITIKE U SRBIJI – SEDAM GODINA KASNIJE

Sažetak: Na izborima 2000. promenjen je režim, ali ne i sistem. Demokratski režim zamenio je totalitarni da bi bio uspostavljen sistem koji ide u susret potrebama građana, a ne interesima totalitarne elite. Da bi takva vizija željenog sistema postala stvarnost, potrebno je stvoriti određene uslove. Neophodno je strateško planiranje razvoja i podizanje kapaciteta da se planirano ostvari. Pri tome će se novi režim razlikovati od prethodnog samo ako u ostvarenju novih demokratskih ciljeva koristi nove, demokratske instrumente. Ali rezultati istraživanja kulturne politike ukazuju na to da je Srbija, i nakon sedam godina tranzicije, i dalje na samom početku ovog procesa. Koliko god nesavršena bila prethodna delegatska procedura usvajanja dugoročnih strateških planova u Narodnoj skupštini (ukinuta Miloševićevim ustavom), to je ipak bila javna procedura kakvu nismo imali do 2000. godine. Pošto je stara procedura ukinuta, a nova nije stvorena, Srbija je i dalje bez kulturne politike i strateškog plana razvoja koji se odnosi na ukupnu teritoriju države. A bez strategije, haotična i preokupirana dnevnopolitičkim pitanjima, kulturna politika je nesposobna da se približi viziji budućnosti kulture u Srbiji.

Ključne reči: kulturna politika, teritorijalno usmerenje, strateško planiranje, vizija, ciljevi, instrumenti.

Često se u javnosti vodi debata o tome da li kulturna politika u Srbiji postoji. Neretko se čuje da je nema samo zato što efekti dosadašnjih kulturnih politika nisu doprineli tome da se uspostavi jedan konzistentan i savremen kulturni sistem u kojem se tačno zna ko ima kakvu ulogu i kakvom cilju te uloge vode. Međutim, u zemljama koje imaju m inistarstvo kulture i gradske organe javne uprave u oblasti kulture , kulturna politika je javna praktična politika u oblasti kulture. Kakva god da je – implicitna ili eksplicitna, kratkoročna ili dugoročna, zasnovana na konkretnim potrebama i problemima građana , ili na apstraktnim i maglovitim idejama, ili uopštenim načelima političke i kulturne elite koja mogu biti primenjena svugde (ali zato i nigde!) – u zemljama u kojima država izdvaja sredstva za kulturu i usmerava ih za kulturni razvoj preko resornog organa državne uprave – kulturna politika postoji. Dakle, u Srbiji postoji kulturna politika, i to ne bi trebalo da bude predmet javne debate (osim ako cilj takvih debata nije da budu besplodne i jalove pošto se onda sasvim sigurno ništa neće promeniti). Pitanje je, međutim, šta je misija te kulturne politike, kuda ona vodi kulturu i umetnost, ko i koliko efikasno sprovodi njene kratkoročne i dugoročne ciljeve, kakvi su rezultati, šta još treba učiniti da se misija, vizija i ciljevi ostvare.

Kulturna politika nije apstraktna, maglovita ideja, i li uopšteno načelo o tome kakvu kulturu treba da imamo, nego čitav niz praktičnih postupaka državnih organa i svih zainteresovanih aktera kulturnog života koji treba da vode jasno definisanom cilju. To je, dakle, osmišljen niz aktivnosti koje sprovodi neko vladino telo, nastojeći da odgovori na praktične potrebe i probleme društva ili određenih grupa u društvu. Ovo podrazumeva ak tivnost jednog ili više državnih i/ili paradržavnih organa sa zakonsk im , političk im i finansijsk im autoritet om da na osnovu elaboriranih ciljeva reaguj e na konkretne potrebe i probleme u društvu. Može se i drugačije reći: to je rešenost organa javne vlasti (saveznih, republičkih, regionalnih i lokalnih) da, na demokratski način, intervenišu u određene oblasti i aktivnosti da bi ostvarili definisane strateške ciljeve. Takva “intervencija” može da ima različite forme – direktne i indirektne, zakonodavne i finansijske – zavisno od toga kojim se mehanizmima, procedurama i instrumentima služe organi javne uprave. Pri tome, postoji “zlatno pravilo da bi organi javne vlasti trebalo da svoju intervenciju definišu kroz jasno postavljene ciljeve, a ne da je vezuju za konkretne organizacije i aktivnosti”, čime se ukazuje na značaj strateškog planiranja i jasno definisanih ciljeva razvoja donetih na demokratski način.

Uloga države i zainteresovanih aktera

Svako nadležno vladino telo odluke o ključnim pitanjima kulturnog razvoja na ukupnoj državnoj teritoriji ( teritory driven cultural policy ) mora da donosi na osnovu strateških istraživanja i analize postojeće situacije u oblasti kulture, na osnovu potreba različitih populacija unutar zemlje, da uočava probleme i pronalazi odgovarajuće načine da na njih odgovori nizom praktičnih postupaka. Oni čak uopšte i ne moraju da budu isključivo i neposredno vezani samo za oblast kulture i umetnosti pošto kultura odavno nije izolovani resor, već jako važna oblast multidimenzionalnog razvoja svake društvene zajednice koja ima kapacitete da prepozna njen potencijalni ili ostvareni doprinos. To znači da kultura može doprineti razvoju turizma ukoliko se aktiviraju kulturni potencijali koji su atraktivni za turiste, ili da umetnost može da služi socijalnoj koheziji, terapiji i lečenju bolesnih, marginalizovanih i manjinski grupa, ili da kulturna industrija doprinosi povećanju broja zaposlenih i otvaranju novih radnih mesta itd. Jedini uslov da se to dogodi jeste da vlada ima kapacitet da uoči razvojne potencijale kulture i umetnosti. Ako ona na kulturu nastavi da gleda kao na potrošača koji troši novac iz državnog budžeta, a ne donosi nikakve vidljive i konkretne rezultate (ekonomske ili političke), nastaviće da se ponaša kao u prošlosti. Davaće finansijska sredstva koliko može, po pravilu uvek malo i nedovoljno, kultura neće biti prioritet i sve će nastaviti da funkcioniše po starom sistemu piramidalne kulturne politike “od gore”, pri čemu će politička elita na vrhu procenjivati značaj kulture bez dovoljno motivacije, znanja i sposobnosti da doprinese strukturalnim promenama. One su u tranziciji neophodne budući da je njen cilj da postojeći centralizovani totalitarni sistem transformiše u demokratski. Da bi se to dogodilo, piramidalni sistem odlučivanja mora da se transformiše u horizontalni odnos moći, u kojem organi državne uprave (na svim nivoima) postaju ravnopravni i jednaki partneri ostalim zainteresovanim akterima kulturnog razvoja. Iskustva ukazuju na to da se tranziciono kretanje zaustavi kod jednog od dva tradicionalna i jedino moguća modela kulturne politike u onim državama u kojima je kulturni razvoj odgovornost vlade i državnih organa. Ta dva modela su državni ili paradržavni, s tim što i jedan i drugi u tranziciji trpe neophodne strukturalne promene kako bi mogli da odgovore savremenim potrebama društva. Sve one idu ka tome da se razlike među njima smanje, i to kroz praktična rešenja za ublažavanje rizika koji su svojstveni ovim modelima.

Tradicionalni državni model je bio razvijen u zemljama latinskog govornog područja (lider je Francusk ), kao i u svim zemljama bivšeg istočnog blok a. Osnovna karakteristika je da držav ni organ planira strategiju kulturnog razvoja i obezbeđuje najveći deo finansijsk ih sredstava potrebnih za kulturni razvoj, imenuje direktore državnih ustanova kulture itd. Kultura tako postaje deo poslova države, deo političkog aparata (u nadležnosti ministarstva kulture), čime država pokazuje da je kultura od velikog državnog interesa jer je činilac nacionalnog identiteta, element imidža i prestiža u svetu i slično. U tom smislu, svi zaposleni u kulturnom sektoru su državni činovnici, a direktori imaju visok položaj u političkoj hijerarhiji, zahvaljujući čemu se formira piramida moći , pa manjina koju čini politička elita na vrhu ima v eću moć od većine zainteresovane za kulturni razvoj. Rizik ovog modela je opasnost od prekomernog mešanja i/ili kontrole države nad stvaralaštvom, zbog čega se pribegava nizu praktičnih rešenja za ublažavanje rizika, kao što su dekoncentracija moći i decentralizacija državnog aparata ( prenošenje nadležnosti na lokalne organe uprave), tako da proces odlučivanja o ključnim pitanjima kulturnog razvoja bude bliži građanima, zatim osnivanje savetodavn ih tela pri izvršnim organima uprave koja savetuju donosioce odluka, ali nemaju kapacitet za samostalno odlučivanje.

Tradicionalni paradržavni model bio je razvijen u Velikoj Britaniji i nordijskim zemljama “blagostanja”, ali i u bivšoj SFRJ u kojoj je postojao samoupravni sistem kulture sa interesnim zajednicama kao paradržavnim telima sa kapacitetom za odlučivanje i samostalno finansiranje kulturnog razvoja. Osnovna odlika ovog modela je princip “produžene ruke”, tačnije delegirana odgovornost sa političkog aparata na stručna tela. Time se pokušalo da se oblast kulture i stvaralaštva zaštiti od političkog mešanja . Država i dalje odvaja deo budžetskih sredstava za razvoj kulture, ali njima upravljaju nezavisna stručna tela na osnovu strateških planova koji se usvajaju u skupštini kao zakonodavnom telu, čije odluke dugoročno obavezuju sve aktere kulturnog razvoja, uključujući i državne organe. Ova tela imaju autonomiju u odlučivanju i vo đenju kulturne politike, što uključuje i trošenj e sredstava iz državnog budžeta, kao i preo stal ih sredst ava iz privatnih i nevladinih fondova i fondacija. Ov de se umesto piramidalnog razvija horizontalni pristup – odnos moći u kojem su svi partneri jednaki i ravnopravni kako u odlučivanju, tako i u pogledu odgovornosti za ostvarene rezultate. Rizik je u potencijalno m zapostavljanj u kulture od vlade jer ona više direktno ne kontroliše ovu oblast. Zbog toga je Holandija rešenje pronašla u tome da državni parlament usvaja četvorogodišnji nacionalni kulturni plan, dok u Velikoj Britaniji ministarstvo kulture definiše prioritete, a umetnički savet ih, kao paradržavno telo, implementira u praksi.

Kada se u tradicionalne kulturne sisteme, bez obzira na jedan od dva postojeća modela, unesu potrebne strukturalne reforme koje ih osavremenjavaju i čine demokratskim, dobijamo dva različita, a suštinski slična savremena modela kulturnih politika čije su karakteristike:

· dekoncentracija moći u državnom aparatu (prenošenje odgovornosti na lokalne organe uprave, osnivanje stručnih saveta i paradržavnih tela)

· uvažavanje pluraliteta kultura, zbog čega se sve kulture i svi kulturni modeli (dominantni i potkulturni) ravnopravno tretiraju, što je osnovni princip kulturne demokratije

· uvažavanje principa pluraliteta finansiranja

· uvažavanje principa pluraliteta vlasništva.

Ono što te savremene modele kulturnih politika ipak razlikuje su pitanja: ko je “donosilac odluka” i nosilac strategije kulturne politike, i da li postoji i u kojo j meri sprega i partnerski odnosi “donosilaca odluka”, što se manifestuje kroz koordinirano “donošenje odluka” i aktivno učešće u donošenju razvoj nih strategija kulturne politike.

Da bi ovo bilo jasnije, dovoljno je uočiti veliki broj potencijalnih donosilaca odluka (kroz zakone, strategije finansiranja i sl.). To može biti: 1. javni sektor koji preko državne uprave i budžeta planira i sprovodi kulturnu politiku direktno intervenišući u kulturnom sistemu; 2. javni sektor preko paradržavnih saveta, fondova i zakonskih mogućnosti u oblasti fiskalne politike; 3. privatni sektor preko sponzorstava direktno interveniše u kulturni sistem; 4. nevladin sektor preko NVO koje deluju u oblasti kulture i preko javnih konkursa fondacija direktno interveniše u kulturni sistem; 5. finansijski centri moći koji deluju na tržište preko kulturne industrije, a naročito multimedijalne industrije i telekomunikacija.

Ako sa druge strane posmatramo ulogu javnosti u kulturnom razvoju, onda nju možemo razumeti kao zajednicu zainteresovanih aktera koja uspostavlja sistem monitoringa i evaluacije kvaliteta u kulturi. Pri tome se pod sistemom monitoringa i evaluacije podrazumevaju demokratski mehanizmi i procedure kontrole i vrednovanja kvaliteta rada i kulturnih i umetničkih programa ustanova čiji je osnivač grad, kao i svih drugih ustanova i organizacija koje doprinose raznovrsnijem i dinamičnijem kulturnom životu. Ovi demokratski mehanizmi i procedure zasnovani su pre svega na izbalansiranom odnosu izabrane vlasti sa legitimitetom da vodi praktičnu politiku u oblasti kulture usmerenu na rešavanje konkretnih problema i unapređenje kulturnog života grada i zajednice različitih aktera koji su zainteresovani za uspostavljanje sistema kvaliteta u kulturi grada (intelektualna i umetnička elita, ustanove i organizacije u oblasti kulture, građani).

To znači da javnost treba stalno da preispituje praktične postupke državnih organa i svih “donosilaca odluka”, i da analizira efekte takvih postupaka u odnosu na misiju kulturne politike, viziju budućnosti kulture u ovoj zemlji i postavljene ciljeve, koji ne samo da moraju biti vidljivi i jasni, nego i doneti i definisani uz učešće javnosti. U tom smislu, javne debate imaju svrhu ako preispituju konkretne odluke, postupke ili aktivnosti, i reaguju na njih podrškom, kritikom ili pritiskom, sa ciljem da se dođe do određenih rezultata i željenih promena. Nikada do sada društvene odluke nisu bile toliko pod nadzorom javnosti i podložne uticaju zainteresovanih grupa i svih onih na koje te odluke utiču. Oni koji istinski brinu o svojim interesima ne ustručavaju se od mešanja u proces odlučivanja i opsedaju državnu administraciju. Od interesne grupe postaju grupa za sprovođenje pritiska. Lobiji su svuda u svetu prisutni, ali u Srbiji izgleda kao da su najglasniji i najuticajniji oni kojima odgovara da se ništa ne menja i da se ne dođe do željenih promena.

Tranzicione specifičnosti u Srbiji

Pokušaćemo da sagledamo probleme u postojećem kulturnom sistemu i kulturne potrebe zainteresovanih aktera, sa ciljem da pronađemo način za efikasno delovanje koje će nas odvesti željenoj viziji budućnosti kulture i umetnosti u Srbiji, a ne održavanju postojećeg stanja, koje je sve samo ne uređen sistem koji odgovara potrebama društva.

Problemi su analizirani 2002–2003. godine (istraživanje Zavoda za proučavanje kulturnog razvitka, Univerziteta umetnosti u Beogradu, Fakulteta dramskih umetnosti i jednog broja zainteresovanih lokalnih zajednica (1)) i tom prilikom su donete preporuke za praktične postupke Ministarstva kulture i Skupštine grada Beograda. Zaključeno je da je neophodno doneti programski, strateški i zakonodavni okvir tranzicionog kulturnog razvoja u Srbiji, i to u javnoj proceduri u kojoj učestvuju svi akteri kulturne politike. Ali to nije učinjeno ni do narednih izbora, a ni od narednih izbora do danas. Od tada je prošlo sedam godina, a to znači da su tri prva i najznačajnija mandata nove demokratske vlade propuštena da se udare čvrsti temelji demokratskog kulturnog sistema u Srbiji.

Od tada do danas nijedan problem nije rešen i nijedna praktična preporuka nije implementirana u praksi. To je, nažalost, specifičnost tranzicionog iskustva u Srbiji. Tranzicija je kretanje iz jednog sistema u drugi. Kod nas, međutim, predstavlja održavanje nasleđenog sistema uprkos tome što on ne prepoznaje potrebe savremenog društva, niti ima karakteristike koje smo pobrojali: dekoncentracija moći u državnom aparatu (prenošenje odgovornosti na lokalne organe uprave, osnivanje stručnih saveta i paradržavnih tela), uvažavanje pluraliteta kultura kao osnovnog principa kulturne demokratije i, napokon, uvažavanje principa pluraliteta finansiranja i vlasništva.

Sada imamo sledeću situaciju: nismo postavili temelje savremenog demokratskog kulturnog sistema i nismo podigli kapacitete za rešavanje ključnih problema, a novi problemi već kucaju na vrata: privatizacija, nejasni osnivački i vlasnički odnosi između republike, gradova i opština, reforma institucionalnog sistema, reprogramiranje rada ustanova kulture i mnoga druga.

Videćemo redom koji su to osnovni strukturalni problemi kulturnog sistema sa kojima je od početka demokratskih promena suočena tranziciona kulturna politika u Srbiji i koja su moguća rešenja za njih.

Prvo, ne postoji dugoročna teritorijalna strategija kulturnog razvoja koja se odnosi na ukupnu teritoriju Srbije (a još manje za inostranstvo i dijasporu), niti nacionalno strateško telo sa kapacitetom da je donese, i to uprkos izjavama svih ministara kulture i predsednika vlade da je to prioritet kulturne politike u njihovom mandatu. Godišnji programi kakve donosi Ministarstvo kulture nisu strateški. Oni ne sadrže viziju kulture za pet, deset ili dvadeset godina, niti strategije kojima ta vizija može da bude ostvarena , što ukazuje na zaključak da kapaciteti za strateško planiranje nisu razvijeni, niti je ono prepoznato kao neophodan instrument kulturne politike.

Rešenje za ovaj problem je u konsenzusu svih zainteresovanih aktera kulturnog razvoja u pogledu osnivanja nacionalnog saveta za kulturu kao strateškog tela koje osniva skupština, što bi ovom telu i njegovim odlukama dalo zakonodavnu i obavezujuću težinu (nacionalni prosvetni savet i nacionalni savet za visoko obrazovanje su već osnovani, pa mogu poslužiti kao primer za ugledanje u pogledu mehanizama i procedure osnivanja i izbora članova, što je sve regulisano Zakonom o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, kao i odlukama Narodne skupštine Republike Srbije). Kada bi, u suprotnom, Ministarstvo kulture kao izvršni, a ne zakonodavni organ, osnovalo savet za kulturu, ovo telo bi imalo savetodavnu, a ne i izvršnu i zakonodavnu ulogu jer bi odluke i dalje donosio ministar, a svaki naredni ministar mogao bi da vodi kulturnu politiku koja odgovara programu one političke stranke koja ga je na tu funkciju postavila. Pošto se ti programi razlikuju, mogli da budu drugačiji i misija, vizija, ciljevi i strategije kulturnih politika. Ne bi bilo moguće ostvariti kontinuitet razvoja, i na svake četiri godine nakon izbora i imenovanja nove vlade i ministara mogli bismo imati novu kulturnu politiku. To je suštinska razlika između ova dva tela koja su oba po svojoj suštini demokratska, ali jedno ima kapacitet samostalnog odlučivanja, a drugo nema, pa je veća opasnost od prekomernog političkog mešanja i/ili kontrole države nad kulturnim i umetničkim stvaralaštvom.

Drugi problem odnosi se na decentralizaciju i podizanje kapaciteta lokalnih zajednica za vođenje kulturnih politika koje zadovoljavaju potrebe njihovih građana, što nije podržan o praktičnim postupcima v lade i nadležnih ministarstava i uprkos deklarativnom zalaganju za decentralizaciju kao savremenu strategiju javnih politika. Lokalne zajednice imaju autonomiju da donose razvojne planove u oblasti kulture, ali je problem u tome što te planove ne mogu da usklade sa nacionalnim razvojnim planovima u oblastima koje se odnose na kulturni razvoj pošto takvi dugoročni nacionalni strateški planovi nisu doneti ni u oblasti kulturnog i umetničkog stvaralaštva, niti u oblasti obrazovanja u umetnosti, u oblastima kulturnog turizma, privrednog razvoja, koji čak kulturnu industriju i ne vidi kao privrednu granu.

Takođe, država nema dugoročni investicioni plan i program ulaganja vladinog novca u lokalne zajednice, tako da one ne znaju sa čime mogu da računaju ne samo u smislu ulaganja u ustanove kulture, već i kada je reč o drugim investicijama, edukaciji zaposlenih u javnim organima uprave itd. Rešenje je u nizu mera, među kojima je najznačajnije donošenje različitih nacionalnih razvojnih strategija koje se odnose na kulturu i umetnost, kao i dugoročno definisanje ulaganja mimo ili u okviru postojećeg nacionalnog investicionog plana. Pored toga, neophodno je i definisanje tačke susretanja nadležnosti republičkih i lokalnih organa uprave, uspostavljanje međuvladine, međuministarske i međuresorne saradnje, dekoncentracija mreže republičkih ustanova od opšteg interesa i van Beograda po ukupnoj državnoj teritoriji, donošenje dugoročn ih investicion ih planova u saradnji sa lokalnim zajednicama, sprovođenje fiskalne decentralizacije i niz dr ugih mera koje mogu podići kapacitet gradova i opština u Srbiji za donošenje kulturne politike koja je bliža konkretnim potrebama i problemima velikog broja lokalnih zajednica.

Treći problem predstavlja zastareo zakonodavni okvir razvoja kulture i činjenica da su svi postojeći zakoni u oblasti kulture doneti pre 2000. godine kada su započete demokratske promene u Srbiji. Tada je promenjen režim, ali je trebalo promeniti nasleđeni totalitarni centralizovani sistem upravljanja u svim oblastima društvenog razvoja, pa i u kulturi. Da bi se sistem promenio, potrebno je doneti nove zakone i brojna normativna akta, koji bi bili usklađeni sa savremenim potrebama i problemima društva, kao i sa novim ustavom Srbije, kako bi predstavljali podsticajan pravni okvir kulturnog razvoja. Time se sa pitanja modela i strategija kulturne politike prelazi na osnovni instrument koji država koristi da bi uticala na kulturni razvoj, ali i na ukupni društveni razvoj, budući da kultura može da bude značajan razvojni potencijal i u drugim oblastima – obrazovanju, nauci, privredi, turizmu, bezbednosti itd. Zato je takođe važna činjenica da ni novi zakoni u drugim oblastima, kao što je zakon o turizmu, donet 2004. godine, ne prepoznaju kulturu kao strateškog partnera, što znatno umanjuje razvojne šanse u tim oblastima. To ukazuje na nepostojanje svesti o multidimenzionalnom razvoju društva, kao i na nedostatak kapaciteta za međuresorno i međuministarsko delovanje, što opet ukazuje na mogućnost da kada budu doneti zakoni u oblasti kulture, oni neće prepoznati druge oblasti društvenog razvoja kao oblasti u kojima kultura može imati značajnog udela (obrazovanje, turizam, socijalna politika, bezbednost).

Ovim problemima pridružuju se i oni vezani za zastareli sistem finansiranja u koji nisu ugrađeni mehanizmi evaluacije ostvarenih rezultata, što ukazuje na činjenicu da se rezultati rada javnih ustanova kulture čiji je država osnivač i finansijer i ne vrednuju, nego da se neselektivnim i nekritičkim odvajanjem sredstava iz državnog budžeta pre svega vrednuje samo njihovo postojanje, a ne programi i efekti, što jeste smisao njihovog postojanja. I, napokon, zastareo nedemokratski sistem izbora direktora javnih ustanova kulture zahteva ponovno uvođenje institucije javnih konkursa za imenovanje direktora pošto direktore ustanova od opšteg interesa i danas postavlja i smenjuj e vlada RS bez javnog konkursa i bez obrazloženja za njihovu smenu (osim u APV) .

Na kraju, možemo zaključiti da u Srbiji, ni nakon sedam godina demokratskih promena, nisu sprovedene kratkoročne i dugoročne strukturalne reforme koje bi ojačale kapacitete za stvaranje novog demokratskog kulturnog sistema. Iz tog razloga, u kulturi i umetnosti i dalje postoji totalitarni, nedemokratski sistem koji je na ruševinama starog stvorio prethodni totalitarni, nedemokratski režim.

Režim je promenjen 2000. godine, a novi je trebalo da reformiše zatečeni kulturni sistem. Nove vlade i ministarstva samo najavljuju da će to uraditi, ali to još nije urađeno! Tako se ispostavlja da je specifičnost srpskog tranzicionog iskustva u kulturi činjenica da ni posle tri mandata nove demokratske vlade RS nisu uspostavljeni temelji novog demokratskog kulturnog sistema koji bi omogućio dalji razvoj kulture i umetnosti u skladu sa savremenim potrebama društva. Ne mora to da bude novi početak u bukvalnom smislu koji dosledno i bez ostatka uklanja sve pozitivne tekovine prethodnih sistema, što čak nije ni poželjno jer kultura sama predstavlja kontinuitet. To treba da bude konzistentan i zaokružen sistem u kojem će i model odlučivanja i strategije i instrumenti kulturne politike odgovarati viziji kulture u budućnosti. Ali tu i jeste, izgleda, najozbiljniji problem. Vizije nema. Izgleda kao da je režim promenjen radi njega samog i da su promene dogodile radi promene same, a ne radi toga da bismo ostvarili željene ciljeve.

Literatura:

•  Milena Dragićević-Šešić, Sanjin Dragojević, Zamišljene ili prave podele? Kulturne politike i njihove granice, zbornik Fakulteta dramskih umetnosti, Beograd, 10/06, 2006.

•  Vesna Đukić-Dojčinović, Tranzicione kulturne politike, konfuzije i dileme, Zadužbina Andrejević, Beograd 2003.

•  Vesna Đukić-Dojčinović, Obrazovanje, nauka, kultura: od vizije do stvarnosti, Rekonstrukcija institucija – godinu dana tranzicije u Srbiji, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, Beograd 2002, zbornik radova sa naučnog skupa.

Abstract

With elections of 2000, the regime was changed but not the system as such. The democratic regime replaced the totalitarian one, and that entailed the system too has to be based upon democratic values. That system should meet real demands of citizens instead of a certain assumed set of interests defined by a totalitarian elite. Once a vision of a desirable system exists, the conditions for it to became reality should be created. And to became it reality, strategic planning of development is necessary as well as building up of capacities needed for plan to be realized. New regime was to be considered as different from the former one only if its instruments in pursuation of desired objectives were genuinely democratic. But the findings of the research of cultural policies in Serbia lead us to conclude that Serbia is, after seven years of transition still at the threshold of this path. However imperfect the former delegation procedure (faded away with former Milosevic's Contitution) of had been a public one, a procedure we still have not as we did not have until 2000. As the old planning of development procedure was abolished. and new one has never been devised, Serbia is still without teritory driven cultural policy and strategic plan of cultural development. And without strategy, cultural policy is chaotic and preocupated by day-to-day issues, incapable to attain a long-term vision of a structural reform of system of culture.

Key words: cultural policy, teritory driven, strategic planing, vision, goals, instruments.

Fusnote:

1. Rezultati istraživanja objavljeni su u knjizi dr Vesna Đukić - Dojčinović, Tranzicione kulturne politike, konfuzije i dileme , Zadužbina Andrejević, Beograd 2003.

(Prilog sa skupa "Kulturna politika u Srbiji" koji je u organizaciji NSPM održan 31. avgusta i 1. septembra na Tari.)

 

 

 

 
 
Copyright by NSPM