Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

KULTURNA POLITIKA

Kulturna politika

   

 

Dragana Kanjevac

Srpska kulturna politika – ironija, paradoks ili oksimoron

Da li je ovaj naslov samo efektan ili, nažalost, realan? Zašto srpska kulturna politika zvuči kao nešto nemoguće? Ako kulturu razumemo izvorno kao gajenje i obogaćivanje, negovanje onog što je ljudsko, teško se može govoriti o srpskoj kulturnoj politici u turbulentnim devedesetim i dvehiljaditim. Poznato je o kakvom je rastakanju postojećih identiteta i sistema vrednosti došlo u ovom periodu, a posle kakvog perioda. U tom smislu, nije moguće govoriti ni o postojećem kulturnom obrascu. Slobodan Jovanović iz svog vremena takođe izveštava o tome da ne postoji srpski kulturni obrazac, za razliku od političkog i nacionalnog koji su bili, kako navodi, manje-više izgrađeni. Od tada je napredak Srbije vidljiv utoliko što sada ne funkcioniše ni po kakvom političkom, nacionalnom ili racionalnom obrascu; može biti upravo zbog kontinuiranog nedostatka kulturnog obrasca.

Ratnih devedesetih država je prepustila tržištu formiranje vrednosti i ukusa, zadovoljivši se, sa svoje strane, ratnom propagandom i nesmetanim razvojem lojalnih umetnika i intelektualca. Kulturni heroj ratne Srbije devedesetih bio je ćelavac, hibrid ratnika, dizelaša i lokalnog kriminalca. Kulturni heroji ili poželjan stereotip dvehiljaditih je usavršena, biznis varijanta – tabloidni par dobitnika tranzicije, uspešni tajkun ili njegov sin sa pevačicom, manekenkom ili spikerkom. Ili tajkunova ćerka sa tajkunovim sinom. Ili tajkunova ćerka sa pevačem, i tako dalje. Ko je kupio jahtu, a ko ulovio veliku ribu? U dezorijentisanoj Srbiji iscrpljenoj dugotrajnim patološkim pojavama i stalnim sukobima, nemoćnoj da utvrdi identitet i eventualne interese, formiranje vrednosti i ukusa prepušteno je skoro isključivo tržištu popularne kulture. (Nezavisno od srpske tužne priče, estradizacija javnog i političkog života jedna je od globalnih pojava, gde dojučerašnji referencijali postaju samo simulakrumi medijskog društva.)

Bilo koji da je model kulturne politike u upotrebi (a izgleda da je državni model Srbiji srcu drag), autentična kulturna politika jedne zajednice trebalo bi da sadrži strategije podsticanja i promocije ljudskog kvaliteta. U prevodu – ako napraviš nešto dobro, ne bi trebalo da imaš problema da nastaviš da radiš ono što ti ide od ruke. Da li ovo zvuči kao opis srpske stvarnosti? Teško. Teško ovde ide bilo kakvo osmišljavanje ili uvođenje smisla. Haos je daleko prikladniji ambijent za koruptivne radnje, toliko bliske ovdašnjem načinu života. Uznemiravajuće poznat opis poluintelektualca Slobodana Jovanovića može danas da bude obogaćen samo još žalosnijim opisima:

„On je dobar ’laktaš’ – izraz jedan koji je prodro u opštu upotrebu jednovremeno s pojavom poluintelektualca. Pretpostavimo da se u njega probudila politička ambicija i da je uspeo postati ministar. Taj položaj mogao je ugrabiti samo kroz silno guranje i strmoglavu jagmu, i zato će smatrati da je to sada nešto ’njegovo’. Iz te svoje tečevine, ili bolje reći plena, gledaće da izvuče što više ličnog ćara.“

„Jedan poluintelektualac“, navodi S. Jovanović, „kad je čuo da se govori o njegovoj ostavci, rekao je: 'Ko je lud da se odvaja od punog čanka?!' Njemu je izgledalo nepojmljivo da se čovek ne koristi ministarskim položajem, kao što bi bilo nepojmljivo da čovek kraj punog čanka ostane gladan.“

Zašto su ovi loši primeri tako dugotrajni? Da li je zajednica uopšte moguća uz neprestanu mržnju i loše namere? Bez zajednice nema identiteta, ni kulture, a naročito ne kulturne politike. Sukobi koncepcija i ideja jesu demokratska tekovina, ali stalni sukob na svim nivoima – uglavnom oko ličnog interesa – zamrzava sve procese. Na delu je nekakav gotovo manihejski dualizam stereotipova, lažnih predstava koje se nameću kao tačka opredeljivanja. Po matrici o dve Srbije – koja koliko detektuje, toliko i neguje podelu – imamo izbor između nacional-domaćina i mondijalista, Egzita i Guče, urbanog i ruralnog, folka i roka, i sličnih navodnih parova suprotnosti. Fundamentalne strategije u Srbiji su one fatalne: korupcija i negativna selekcija, javašluk, uz neprekidni konflikt na svim nivoima.

ANTIKULTURA I PSEUDOKULTURA

Podela na dve Srbije nosi dva kulturna ekstrema, tačnije dva stereotipa, kojim se često uprošćeno objašnjava složena srpska stvarnost. Mogli bismo ih nazvati antikulturni i pseudokulturni. Na jednoj, antikulturnoj strani je narodnjački stereotip oličen u Velji i Palmi, ranije u verziji popularnih Bidže i Rake. To je čovek iz naroda, domaćin. Bolje zna da uradi nego da priča priče. On je mačo tip, prezire kulturu i intelektualce. Indikativna je skupštinska epizoda u kojoj Ilić, povodom prisutnog ministra odbrane Borisa Tadića, drži govor da ministar treba da bude dasa, a ne ko neka baba Simana, itd. Ilićevo psovanje novinara, kao i snimak sa Palminim uveravanjem da je razlog što nije doveo Mocarta i Betovena da mu sviraju na uvce isključivo njegova mladost za njihovog života, pravi su hitovi na internetu.

Pseudokulturni stereotip nije tako slikovit. Pseudokulturni čovek je i Sterijin gospodin Ružičić, a danas je to provincijalni kosmopolita – građanin sveta koji ima saosećanje za sve i svakog, samo ne za svog prostog komšiju došljaka koji sluša narodnjake.  

Ovi ekstremi došli su na videlo u TV duelu Vesne Pešić i Dragana Markovića Palme, o kojem je precizno i nadahnuto pisala sociolog Olivera Pavićević u tekstu “Lepotica i zver“, objavljenom na sajtu NSPM-a.

„Primetna je bila i želja korpulentnog Palme da sa tako obrazovanom i ’šlifovanom’ sagovornicom ostane na adekvatno visokom nivou, te se mora priznati da se mnogo trudio da mu se ne omakne neka dobronamerna psovka ili uvreda uobičajena za pripadnice ženskog pola. Toliko je on vodio računa o toj činjenici, ponavljajući uporno da poštuje dame i da je uvek vrlo kulturan, da je posle jednoglasne ocene voditeljke i same Vesne da je neotesan i neprijatan sagovornik do neizdržljivosti ostao dirljivo razočaran. Čak skrušen i začuđen, pitao je voditeljku da mu objasni u kojim delovima nije bio kulturan, znajući da nijednom nije opsovao ili nešto slično. Ne shvatajući da je njegov džentlmenski stav bio oduvan onog trenutka kada je već izbezumljena Vesna rekla da on ne zna ništa o tome o čemu govori, Palma nije ni primetio kada je rafal ličnih uvreda i komentara na temu ličnog života sagovornice, optužbi o izdajstvu, saradnji sa stranim neprijateljem iz poglavlja o Sonji Biserko i slično pretvorio njegov nastup u grubo vređanje. U tom trenutku dobijamo obrazac onoga što se dešava na planu odnosa građanska–narodnjačka Srbija. Na jednoj strani popovanje, na drugoj vređanje, na jednoj zgroženost, na drugoj inat, na jednoj strani gadljivost, na drugoj brutalnost. Jer, sa druge strane, razumljiva iziritiranost Vesne Pešić odavala je utisak nesposobnosti i nemoći da se održi u razgovoru, ali prevashodno očaj što se uopšte našla za istom stolom sa takvim seljačko-biznismenskim mutantom.“

POLITIZOVANA KULTURA UMESTO KULTURNE POLITIKE

Politička elita uveliko doprinosi marginalizovanju značaja kulture. To se videlo u natezanju prilikom sastavljanja nove vlade kada je ministarstvo kulture svrstano u ona nebitna ministarstva, koje služe kao sitnina u stranačkom potkusurivanju. Dovitljivi Dinkić tada je izneo predlog rešenja raspodele vladinih resora, po kojem bi se ministarstva rangirala po važnosti, pa se tako bodovala u raspodeli stranačkog plena. Nije objavljeno koliko je bodova dobilo nesretno ministarstvo kulture, ali je verovatno bilo favorit u „derbiju začelja“. Nema Srbija vremena za shvatanje značaja kulture u savremenom ekonomskom razvoju ako tu nema mogućnosti da se poneko dobro „ugradi“, i to odmah. O klanovskom i privatizovanom načinu odlučivanja u domaćem kulturnom životu u nekoliko tekstova objavljenih na sajtu NSPM-a pozabavio se Marinko M. Vučinić:

„Nesmetano i permanentno delovanje klanova samo nam otvoreno ukazuje na nedostatak precizno i objektivno utvrđenih estetskih kriterijuma, kao i na nepostojanje jasno profilisane strategije razvoja kulture i precizno formulisane i osmišljene kulturne politike u našem društvu. Zato se i može dešavati da nedostatak kulturne politike bude stalno zamenjivan sada već i neprikrivenom privatizacijom odlučivanja o prioritetima u razvoju kulture.

„... upravo je o tome reč, o nepostojanju kulturne politike koja će precizno odrediti kriterijume, vrednosne standarde, prioritete i prihvaćena estetska merila za stvaranje sistema vrednosti ugrađenog u kulturni obrazac jednog društva. Očigledno je da mi nemamo tako postavljen, osmišljen i vrednosno struktuiran koncept izgradnje kulturne politike. Zato se nužno javljaju stari politički (sada demokratski) komesari, i to u grotesknom obličju novih velikodušnih mecena i političkih arbitara, koji otvoreno instrumentalizuju svoju političku poziciju tako što postaju glavni i jedini centar političkog odlučivanja i upravljanja kulturom. A pri tom se ne zna koju to kulturnu politiku zastupaju, osim što sami sebe, okruženi poniznom kulturnjačkom tzv. elitom, proglašavaju za vrhovne žrece našeg kulturnog života.”

I tako dok, kao u lošem domaćem filmu, partijski komiteti i dalje biraju direktore domova kulture, nije važno koji je model kulturne politike proklamovan. Korupcija je hitrija od svake regulative. Kriterijum odlučivanja i vrednovanja je pseudoideološki, reč je zapravo o interesnom odlučivanju maskiranom u politiku.

U kojoj meri je ideologizovano i politizovano područje popularne kulture, najbolje govore rasprave o turbo-folku. Da li je turbo-folk zvučni izraz Miloševićeve Srbije, ili globalni fenomen nastao pod uticajem tržišta – zvuči kao akademsko pitanje. Međutim, kada u prepunom Beogradu za Srpsku novu godinu nastupi Ceca i obrati se voljenom premijeru koji cupka u publici, to je već politički skandal. Ovde muzika i loš ukus nikad nisu samo muzika i loš ukus. Ekstremno opredeljivanje je obavezujuće i u pitanjima ukusa. Tako, ako ste bili protiv rata i Miloševića, morate da mrzite Kapora, a da obožavate, recimo, Vidojkovića.

SUVIŠE VELIKI ZA MALE STVARI – SRBIJA NA SAMOPOSMATRANJU

U sadašnjem kontekstu, zanimljiv je osvrt Slobodana Jovanovića na antički kulturni ideal koji je podrazumevao oblagorođivanje pojedinca, a ne usavršavanje društvenih ustanova:

“Oni nisu brinuli o usavršavanju društvenih ustanova, nego o oblagorođivanju pojedinaca. Oblagorođivanje je trebalo da počne samopromatranjem i samosavlađivanjem. Čovek ne sme robovati svojim strastima: umesto da vladaju one njime, neka vlada on njima.“

Koliko je samoposmatranje i samosavlađivanje daleko od savremenog čoveka uopšte, a naročito u Srbiji! Bilo bi korisno da se u maloj Srbiji ne insistira toliko na velikim projektima, skupim spektaklima i velelepnim građevinama. Mali projekti, lokalne mikrokulturne inicijative daleko su potrebniji od onih megalomanskih, koji odaju inferiornost i provincijalnost. Svetski je trend visokog vrednovanja kulture kao privredne grane, a neophodna je i svesti o tome da je kultura snažan pokretač razvoja kvaliteta života, biznisa i ekonomije. Tim je veća šteta ako je odlučivanje o domaćoj kulturi tako nušićevsko – utešna nagrada za stranačku trgovinu ili privatna privilegija.

(Prilog sa skupa "Kulturna politika u Srbiji" koji je u organizaciji NSPM održan 31. avgusta i 1. septembra na Tari.)

 

 

 
 
Copyright by NSPM