Miša Đurković

POETIKA I POLITIKA MILOMIRA MILJANIĆA – PRILOG RAZUMEVANJU RAZVOJA KULTURNE POLITIKE PREKODRINSKIH SRBA (*)

Sažetak: U ovom članku autor se bavi problemom kulturne politike i politike identiteta koju razvijaju Srbi u bivšim jugoslovenskim republikama. U vreme kada im se postepeno oduzimaju instrumenti zvanične kulturne i prosvetne politike, Srbi su prinuđeni da otkrivaju i koriste različite alternativne medije, odnosno da svoju politiku identiteta razvijaju kao angažovanu popularnu kulturu i kao kulturu protesta, ironije, ali i lamenta. Evoluciju te politike i njenu transformaciju u savremeni oblik autor izlaže kroz primer Milomira Miljanića, priznatog guslara, ali i velike folk zvezde, koji je na svom poslednjem albumu razvio model pansrpskog identiteta i međusobne srpske solidarnosti.

Ključne reči: Miljanić, muzika, kultura, identitet, politika.

Nakon raspada SFRJ, u najbližem okruženju ostalo je da živi nešto manje od dva miliona Srba. Burna istorija jugoslovenstva i policentrično razvijanje srpskog identiteta nisu se dobro pokazali u konačnom bilansu prošlovekovne ostavštine. U tri novostvorene države u kojima je Srba bilo u značajnom broju srpski narod je ugrožen na više načina. U Hrvatskoj je srpski problem najdrastičnije rešavan. Republika Srpska Krajina kao pokušaj stvaranja autonomne oblasti za Srbe propao je pod čudnim okolnostima u avgustu 1995. godine. Hrvatska je (uz blagoslov zapadnih sila) u svega nekoliko dana proterala više od 200.000 Srba. U BiH je srpski narod ratom uspeo da se izbori za svoj entitet i stvorio je Republiku Srpsku kao značajnu tekovinu koja mu omogućuje visok nivo samostalnog odlučivanja o svojim poslovima. Najvažnije je to što su u njegovim rukama i dalje institucije identiteta kao što su prosveta, verska politika, kultura i sl. U Crnoj Gori se u desetak godina radikalno promenio identitet jednog broja građana koji su pod sumnjivim okolnostima, predvođeni kriminalnom elitom i (opet) uz pomoć nekih stranih sila uspeli da dobiju referendum i da Crnu Goru odvoje od Srbije. Jedan značajan broj građana je, međutim, odlučio da zadrži svoj tradicionalni identitet i na popisu iz 2003. godine 32 odsto građana Crne Gore izjasnilo se kao Srbi.

Ratovi i fundamentalno politički procesi menjanja granica okončani su za ovaj period. Međutim, danas se sve više uviđa da muke srpskog naroda tu nisu prestale. Štaviše, suprotno svim normama koje je zapadni svet postavio u Savetu Evrope, Evropskoj uniji i nizu sličnih foruma, srpski narod u ovim krajevima suštinski je ugrožen preko politike identiteta. Naime, uočava se da nekima nije dovoljno što su Srbi pocepani u veliki broj država, nego im se ne omogućava ni da u tim državama zadrže svoj slobodno izabrani identitet. Iz Hrvatske je, dakle, najveći broj ljudi proteran, a oni koji su ostali izloženi su stalnim pritiscima niskog intenziteta na asimilaciju. U BiH je Republika Srpska svakodnevno na udaru – stalno se vrši pritisak na njene institucije kao što je pokušaj ukidanja entitetske policije, a nizom odluka Ustavnog suda BiH oduzeto joj je pravo na upotrebu srpske himne i simbola. U Crnoj Gori vlast i ne krije da ne priznaje postojanje ovolikog broja Srba i stalno iznosi projekciju za koliko će ih na sledećem popisu biti manje. Srbi nemaju nikakva prava na očuvanje svog identiteta i izloženi su stalnim pritiscima na asimilaciju, opet uz blagoslov međunarodnih institucija.

Kakav je odgovor prekodrinskih Srba na ovo što im se dešava – tema je kojom pokušavam da se bavim u ovom članku. Šta su temelji njihovog identiteta, koji su simboli, narativi i poetike oko kojih grade svoju alternativnu politiku identiteta i jednu kulturu protesta? U vreme kad im se oduzimaju instrumenti prosvetne i kulturne politike, Srbi su prinuđeni da otkrivaju i koriste alternativne oblike organizovanja i promocije svog identiteta. To su, pored verskih središta, najviše razni oblici tržišno bazirane popularne kulture: tehno-folk izvođači, sportski kolektivi i događaji, tabloidi, sportska i revijalna štampa, guslari i uopšte pevači nove narodne muzike. U ovom tekstu predstaviću Milomira Miljanića Miljana, kao u ovom trenutku jedan od najznačajnijih primera ove nove muzičke i popkulturne prakse.

*

Milomir Miljanić Miljan je pre svega poznat kao jedan od najvećih savremenih srpskih guslara. Ovaj stasiti Nikšićanin pet puta je biran za najboljeg guslara Jugoslavije, a bio je i predsednik Udruženja guslara. Guslanjem se profesionalno bavi od šesnaeste godine, kada je snimio svoju prvu kasetu Gorski presto i večiti spomenici . Ne samo da je jedan od najpriznatijih umetnika ove tradicije, već je mnogo učinio i na njenom održavanju, popularizovanju i samoorganizovanju srpskih guslara. Na primer, prvo video-izdanje guslarske muzike napravili su još 1990. upravo Miljan i Đorđije Koprivica.

Miljanić je do sada objavio preko trideset nosača zvuka (pre svega kaseta) s guslarskim spevovima. Uz to, treba pomenuti i 5–6 kaseta na kojima uz gusle peva izvorne narodne pesme. Tematika koju obrađuje veoma je široka i kreće se od kosovskog epskog ciklusa, preko opevanja najvećih srpskih junaka od starih vremena do danas, zatim tretmana novije junačke istorije (od Karađorđa do Mojkovačke bitke), izvođenja Gorskog vijenca (zajedno s pokojnim glumcem Danilom Lazovićem), pa zatim bavljenje stradanjima Srba u Drugom svetskom ratu, sve do najnovije istorije. Među najpoznatija Miljanova izdanja spadaju: Pogibija kralja Aleksandra u Marseju , Vjetrovi Kosmeta , Stradanje Srba 41–45, Paraćinski regruti, Mojkovačka bitka (spev Radovana Bećirovića), Ponovo Kosovo, Nebeska liturgija , vladike Nikolaja Velimirovića, Jana na Kosovu, Karađorđe i Filip Višnjić (spev Momira Vojvodića)... Za veliki deo ovog opusa vezane su zanimljive priče i okolnosti, na neki način uvek povezane sa politikom. Spev o tragediji u paraćinskoj kasarni, gde je 3. septembra 1987. Albanac Azis Keljmendi bez ikakvog povoda na spavanju ubio četiri i ranio još pet vojnika, nije htela (smela?) da objavi nijedna izdavačka kuća u Srbiji i Bosni i Hercegovini. Objavljena je u Sloveniji i prodala se u preko 200.000 primeraka.

Na široko rasprostranjene predrasude o tome kako se guslama bave zaostali, primitivni i neobrazovani ljudi, guslari se grohotom smeju i navode primer najcenjenijeg savremenog barda svoje profesije, velikog epskog pesnika Radovana Bećirovića. Bećirović je autor mnogih spevova koje je i Miljanić izvodio, i opevao je veliki broj najznačajnijih događaja koji su naš narod pogađali tokom ovog veka (od sarajevskog atentata i Mojkovičke bitke do poslednjih ratova). Iako je bio bez formalnog školskog obrazovanja, ovaj čovek je čitavog života „kopao“ po bibliotekama i istorijskim spisima, trudeći se da što je tačnije rekonstruiše događaje o kojima je pevao. I sâm je kod kuće formirao impresivnu biblioteku. Guslarski zanat, po pravilu, zahteva ogromno poznavanje istorijske ili savremene materije o kojoj se peva, zatim poznavanje poezije i specifične epske poetike i pre svega ogromnu sposobnost pamćenja i izražavanja. Potrebno je naizust znati i, uz istovremeno sviranje gusala, deklamovati desetine hiljada stihova.

Miljanić je, poput svih drugih savremenih srpskih guslara, gotovo detaljno obradio dešavanja od devedesete naovamo. Tu su svi akteri raspada Jugoslavije, borbe prekodrinskih Srba, tragedije 1995, dešavanja na Kosmetu 1998–1999, patnje Srba nakon proterivanja jugoslovenske vojske s Kosova i borba za očuvanje zajedničke države Srbije i Crne Gore. Centralno mesto u tom univerzumu zauzima rat u Bosni i Hercegovini, a najsvetlije reči i epiteti rezervisani su za Radovana Karadžića i Ratka Mladića. To se lako može objasniti, baš kao i izbor ovih najdramatičnijih mesta novije srpske istorije.

Savremeni srpski guslari su zaista suštinski ostali verni tradicionalnoj poetici i kosmosu iz koga potiču. Ova poetika je konstituisana u doba viševekovnog ropstva da bi kulminaciju doživela u doba oslobođenja početkom devetnaestog veka. Kao i u svim herojskim naracijama povezanim s jednom nacijom, kosmos u okviru koga se kreću junaci i razvijaju događaji vrlo je precizno i jednostavno strukturiran. Postoje dobri (naši) i loši (njihovi) ljudi i junaci. Naši su skup svih mogućih junačkih vrlina, pri čemu su i one definisane na brutalnim ratničkim osnovama, gde osveta i istraga neprijatelja predstavljaju vrhunac časti, a oprost i pomirenje odaju utisak slabosti i kukavičluka. Izmirenja ne može da bude; borba između dobra i zla, nas i njih je večita. (1) Jedini način da mi pobedimo jeste da ih izgnamo i, ako je moguće, kompletno pobijemo jer ako to mi ne učinimo, uradiće oni sigurno. U slučaju srpske guslarske poetike, glavni arhineprijatelji su Turci koji su došli sa strane i koje bi onda bilo uputno jednog dana vratiti odakle su došli. Termin Turci čak više označava slovensko stanovništvo koje je primilo islam, nego otomanske Turke. Tek u novije vreme uveden je termin poturice . Pored toga, borci Republike Srpske su o svojim protivnicma najčešće govorili kao o Turcima. Osim njih (za koje se često koristi i termin balije, što znači oni koji su promenili veru), ulogu neprijatelja imaju i ustaše (Hrvati), Šiptari i zapadni lideri koji su pocepali Jugoslaviju, bombardovali Republiku Srpsku, pomogli Hrvatima da ukinu Republiku Srpsku Krajinu, bombardovali SRJ, otimaju Kosovo i progone naše junake. Kad se obrađuje Srbija, pojave se mestimično i domaći izdajnici.

Sve to, međutim, usložnjava situaciju: unutrašnji problemi i sukobi u Srbiji gde bi se neki akteri okarakterisali kao izdajnici ne pogoduju pozivanju na zaista potrebno jedinstvo Srba – uz to, Srbi nisu baš u svojoj tradiciji imali mnogo Brankovića; kontroverzni pad Srpske Krajine izazvan unutrašnjom neslogom i čudnim Miloševićevim stavom prema tome takođe nije baš privlačna tema. Slično je i s novim dešavanjima u Crnoj Gori, koja se kao nikad dosad podelila i gde bi guslar morao svoje najbliže rođake da opeva kao izdajnike. Ova tema boli, ali se ne opeva previše. Tako ostaju dva najjasnija motiva. Prvi je Kosovo, koje se vratilo u status bazičnog srpskog mita i zaveta. Naime, kao što je poznato, osnovna tema čitave guslarske istorije je „osveta Kosova“, naricanje zbog njegovog gubitka i prenošenje zaveta budućim srpskim generacijama da ga osvete i povrate. Tradicionalna crnogorska kapa sastoji se od crvenog polja koje predstavlja božure iznikle iz krvi kosovskih junaka, na kome su izvezena četiri ocila. Ovo polje je oivičeno crnom tkaninom koja predstavlja korotu (žal) za izgubljenim Kosovom. Novonastale okolnosti daju puno motiva za opevanje novog srpskog stradanja na Kosmetu, kao i ponovno prihvatanje viševekovnog zaveta da se Kosmet kad-tad povrati.

Drugi i, kao što smo videli, najčistiji motiv jeste rat u BiH i stvaranje Republike Srpske. Pozornica je vrlo jasna i skoro do kraja je identična istorijski nasleđenim arhetipskim modelima i obrascima: mi i Turci, oni otimaju naše zemlje i odvajaju nas od braće s istočne strane Drine, cepaju srpski prostor, a mi se dižemo na oružje da to sprečimo i da zaštitimo svoju zemlju i svoju nejač; oni se klanjaju Alahu, mi pravoslavnom Bogu; oni ruše naše crkve, mi njihove džamije; oni imaju oličenja Zla kao lidere (Izetbegovića), a mi suštu vrlinu, Karadžića kao vođu u tradiciji od Lazara do Karađorđa, i Mladića đenerala, vojskovođu u tradiciji Mišića i Janka Vukotića. Tu je i opevanje svih srpskih zemlja koje se brane, ali i posebno isticanje gore Romanije kao gotovo mitskog srpskog Olimpa koji čuva „brata Radovana“. (2)

Kao i drugi guslari, Miljanić nastupa u tradicionalnoj crnogorskoj nošnji rađenoj po bojama srpske trobojke: crveni džamadan, plave pantalone i bele čarape. Jedino što se promenilo je ambijent pošto danas najčešće nastupa u zatvorenim, kamernim salama, ali to omogućuje obraćanje većoj publici. Ovaj guslar je imao i tu čast da održi solistički koncert u Kolarčevoj narodnoj zadužbini u Beogradu.

Za Miljanića, kao i za sve tradicionalne umetnike na ovom instrumentu, gusle su skoro mitološki instrument, amalgam muzičkog instrumenta, oružja, krsta, trebnika i vrednog umetničkog dela. One obuhvataju čitavu jednu metafiziku dužnosti, odgovornosti, poštovanja i vrline. Kako sâm Miljan tvrdi, prema guslama se i ophođenjem pokazuje njihova vrednost i značaj. Kao što se krst sa zida skida samo da bi se poljubio i onda vraća na svoje mesto, tako se ni gusle ne smeju skidati za džaba.

Bez obzira na ambijent, njegovi nastupi su standardni jer zapaljiva epika, birane reči, junaci i svetlo oružje uvek podignu adrenalin. Dovoljno je analizirati dva njegova speva posvećena liderima Srba u Republici Srpskoj. Preporučujemo spev Đeneral Ratko Mladić, a ovde ćemo se pozabaviti spevom Na braniku pravoslavlja. U njima se mogu naći svi elementi ovog epskog kosmosa.

„Ej, suđeno je mom rodu Srbima, gde god ode, vaskrsa ne ima.

To je tako od starih vremena, krv nam ljudska slobodi je cijena...

... Vazda smo se od zala branili, da nam vjeru ne zatru...

I u ovom dvadesetom stoljeću, triput su nam trnuli svijeću,

Ma je neće moći da utule, sile što su na nas nasrnule.“

Dakle, fatum i usud je večit. Izloženi ste stalnoj pretnji i ne smete da dozvolite da budete nespremni, inače vas neće ni biti. Ta poznata situacija ponovo se pojavljuje početkom devedesetih:

„Kad Ustaše uz pomoć Zapada i sa njima ratnici džihada,

Naumiše da Srbe bestrve, kao što su četrdeset prve,

Sjaj oružja srpskog da potamni, da nestanu Srbi pravoslavni...“

Namere su, dakle, iste, ali je naš odgovor ovoga puta pripremljen. Miljan kaže:

„Usta narod ko iz zemlje trava, da se bori i glave spašava.

U te dane viteške i slavne Karadžić ih vodi Radovane.“

Pojavljuje se, dakle, novi lider, ali i on i način na koji dolazi moraju da dobiju neku vrstu kontinuiteta i auru priznatosti. Novi junak ne može da bude nikogović i skorojević, već nekog plemenitog porekla, ali mora i da dokaže da je dostojan predaka. Miljan objašnjava da je pravi vođa koji bi, da je ranije rođen, sedeo na Oplencu, Njegoš bi ga pjevao u Vijencu , dostojan je Karađorđa i pravi je i Srbin i vođa. Sledi detaljan opis porijekla:

„Karadžić je rodom iz Drobnjaka, od junačke kuće i oblaka,

Đe j' Aleksić Smail-agu smaka.“

Opisuju se i pogled i stas, i sve to se vezuje za hajdučko poreklo, ali se uz to dodaje i mudrost Pašića Nikole.

Sledi poziv na ustanak 1992. i opis svih srpskih zemalja koje se ne smeju dati. „To su stare zemlje Nemanjića, nemojmo ih bez krvoprolića .“

Pesnik se poziva na slobodu, pravdu i Boga kao vrednosti koje Karadžića i narod utemeljuju u ispravnosti činova. No, već tada se naslućuje mučenički venac koji će Radovan poput Lazara i Karađorđa morati da ponese i da se žrtvuje za dobrobit roda.

Sledi klasična apoteoza kojom se uvodi ratni komandant. Pesnik pita ko je vođa najhrabrije vojske s one strane Drine, je l' ustao Petroviću Đorđe, ili vojvoda Mišić i Janko Vukotić, i sledi odgovor da je u pitanju Ratko Mladić.

„To je suri soko sa planine, a vojska mu ko njen starešina,

Sve junaci Obilića kova iz plejade najboljih sinova.

Volja im je kao kamen čvrsta, brane srpsku zemlju od nekrsta.

Svaki bješe spreman da pogine za slobodu svoje đedovine.

Iz te krvi što je prolivena Republika Srpska je stvorena.“

Republika Srpska je, kaže Miljan, omeđena kostima i najveća je srpska tekovina. Time otkrivamo još jedan razlog zbog kog je ona pevaču posebno draga. Ona je jedini, i to veliki uspeh srpskog naroda tokom procesa raspada Jugoslavije, pobeda kojoj je „lasno zapjevati“. Pevač pominje 18.000 srpske dece koja su položila svoje živote za tu tekovinu. Njihova nesebična žrtva obavezuje i pevač se moli Bogu da im otvori rajska vrata i da sednu uz Obilića, kako su zaslužili. Sledi pozivanje na Njegoša kao završni čin ugradnje ove epizode u čitavu junačku istoriju srpskog naroda. Pevač smatra da je dokazao da je i ova generacija kojoj pripada bila dostojna predaka i da se time održava junački časni duh i prenosi isti zadatak na buduća pokoljenja.

*

Ova poetika svakako nije politički korektna za jedno vreme u kom se propagiraju vrednosti multikulturalizma, verske i etničke tolerancije, kao i raznih oblika integracija. U njoj se mogu naći svi elementi za savremene kritičare nacionalizma, i to svakako nije diskurs koji odgovara mirnodopskim vremenima. Problem je, međutim, u sledećem: srpsko iskustvo je i tokom poslednje decenije (pa čak i danas) pokazalo da je pozivanje na pravo, individualna i kolektivna prava i na slične norme bilo rezervisano za druge, a nikada za Srbe, da je u svim sukobima međunarodna zajednica radila na štetu upravo ovog naroda i da joj se ne sme verovati. Nažalost, opet je iskustvo na brutalan način pokazalo da je jedino u šta su ljudi mogli da se uzdaju bila snaga oružja. To im, naravno, nije ništa garantovalo, ali im je davalo nadu da će možda uspeti i makar je (za razliku od 1941) dokazalo da se ljudi neće dati lako na klanicu. U tome treba tražiti osnovni razlog zbog kog će ove pesme i tradicija ovakvog brutalnog, ali i sasvim iskrenog guslarstva imati i dalje i dosta poklonika, ali, izgleda, i nezamenljivu funkciju očuvanja jedne tradicije koja je u ratnim vremenima očigledno preko potrebna. (3)

Međutim, nova mirnodopska vremena traže i novu politiku i novi diskurs. Srpski narod je danas prinuđen da traži novi politički rečnik i da smišlja novu politiku koja se sve više definiše kao politika identiteta. Priča o oružju i guslarskim tradicijama povlači se u gerilu, u šatre, lokalne domove kulture, na slave, derneke, vašare, porodične domove. Nju, čini se, osim svih neobaveznih žanrova hedonističke muzike, smenjuje i potraga za jednim drugačijim mejnstrimom koji će biti politički korektan, ali i duboko ukorenjen u očuvanje identiteta. Ovu evoluciju od jednog ka drugom žanru i metodu nacionalnog izražavanja možda najbolje simbolizuje Miljanova lična evolucija i pojava njegovog prvog pravog mejnstrim izdanja pod nazivom Postadosmo dva naroda. Ovo izdanje po svemu zaslužuje podrobnu analizu.

Osim uz gusle, Miljan je i ranije znao da zapeva i uz orkestar. Na sajtu You Tube mogu se naći snimci njegovih nastupa tokom referendumske kampanje u Crnoj Gori u proleće 2006. Taj repertoar je očigledno nastajao godinama i pažljivo je pripreman u saradnji sa saradnikom Ivanom Krgovićem. (4) Izdanje koje sadrži deset pesama pojavilo se početkom 2007. godine pod okriljem već legendarne bijeljinske treš-folk kuće „Renome“. Ova kuća ima preko 700 izdanja i zajedno sa srodnom BN televizijom promoviše savremeni folk zvuk Bosne i Hercegovine, dakle pevače raznih nacionalnosti. Iako Miljan najviše vremena provodi u Beogradu, u Srbiji je (osim u guslarskim krugovima) skoro nepoznat. Srpski mejnstrim politike, medija i kulture ne zna za njega. Otud nije čudno što je svoj disk objavio u Bijeljini. Čini se da i o opštem duhu straha od tema koje su politički kontroverzne u Srbiji govori i ta činjenica da njega ovde nije moguće čuti na radio i televizijskim stanicama, uprkos kultnom statusu koji je dostigao preko Drine. Miljanov uspeh je zaista ogroman. Iako zbog neuređenog tržišta nije moguće dobiti tačne podatke o tiražu, postoje procene da je ovaj album (zajedno sa piratskim izdanjima) prodat u oko 700.000 primeraka. U Republici Srpskoj ima ga skoro svaka kuća.

Miljanov prvi mejnstrim folk album predstavlja ga prvi put bez narodne nošnje, u ležernoj kombinaciji klasičnog odela i raskopčane košulje. No, zanimljivo je da ga svi noviji spotovi i dalje prikazuju u narodnoj nošnji. Za razliku od guslarske epike, ovaj album ga potpuno predstavlja u lirskom izdanju. Muzička podloga je jasna, stamena i nema prevelikih promena ritma. Osnovu čini klasična novokomponovana muzika kakva se pravila sedamdesetih i osamdesetih, gde uz uglavnom nepromenjeni ritam dolazi bogata orkestracija u kojoj dominira harmonika. Svega u nekoliko pesama (pre svega u dve s kosovskom tematikom) koristi se sintisajzer kako bi dočarao specifičnost tamošnjeg poluorijentalnog zvuka. Bržim ritmom odskače samo pesma Pitaju me ko sam koja je rađena u predreferendumsko doba i koja sadrži taj borbeni duh pokušaja da se ljudi ohrabre ponavljanjem starih istina i da se očuva zajednička država Srbije i Crne Gore. Zanimljiva je i pesma Milijana koja sadrži dve naporedne ritmičke celine koje se smenjuju. Nakon laganijeg uvoda u pesmu sledi uvođenje odlučnijeg modusa u refrenu u kom pevač vrlo oštro na klasičan crnogorski način strofu izvodi naglašavajući svaki slog: „Os-ta-de mi Mi-li-ja-na, sa šes-na-es' svo-jih lje-ta...“.

Čitav album je rađen u izrazito lirskom duhu i, uprkos snažnom i odlučnom glasu izvođača, ostavlja uglavnom melanholično raspoloženje. Osim pomenute Pitaju me ko sam , sve ostale numere nose neku vrstu tuge i osećaja nečeg izgubljenog. Jedan deo tih emocija usmeren je na osećaj čoveka koji je napustio svoj rodni kraj i pati zbog te odvojenosti, kao i zbog lagane propasti samog zavičaja. Ovo setno raspoloženje dominiralo je sedamdesetih godina u srpskoj narodnoj muzici i često je obrađivano. U okviru tog pravca nastao je čitav pravac gastarbajterske muzike. (5) Ovde su to pesme Zavičaju, Milijana, Rodno ognjište i Bojana. U uvodnoj pesmi, Zavičaju , kaže se:

„Sve je isto kao prije kad sam ovdje srećan bio, ali više isto nije – zavičaj mi opustio.“

Ove melanholične reči upozorenja završavaju pesmu u kojoj je osnovna poruka sadržana u refrenu: „Najljepše su uspomene iz mladosti moje rane što vraćaju često mene zavičaju u Banjane“. Isto se kaže u pesmi Milijana :

„Đe nijesam samo bio, pô svijeta prošo skoro, svog se kraja uželio – vraćam ti se Crna Goro.“

O povratku govori i najlaganija pesma Rodno ognjište koja daje klasičnu sliku majke koja sama sedi pored ognjišta i lije suze zbog udaljenosti sina. Sin se vraća iz tuđine i sledi susret kraj starog porodičnog ognjišta.

Druga vrsta tuge je zbog silnih gubitaka i patnji svog naroda. Za razliku od borbene epike, ovaj novi Miljanov angažman ne sadrži hate speach . Nema govora o drugima, o protivnicima i dušmanima srpskog naroda. Čak i tamo gde bi se mogao očekivati neki napon u tom pravcu ( Gledaj orle , Postadosmo dva naroda ili Knine grade ) autor se uzdržava i opisuje bol i patnju bez imenovanja onoga ko ih nanosi. I to govori o evoluciji srpskog nacionalnog diskursa u novije vreme.

Miljanova poetika danas jeste jedna vrsta pansrpske balkanske geografije. Teme njegovih stihova su Banjani, Kosovo, Avala, Lovćen, Dečani, Berane, Šumadija, Morava i Knin. Pre petnaestak godina guslari su pevali kako se ova mesta puškom brane. Danas je vreme da se ona brane na drugačiji način, pesmom koja ih beleži i čuva u srpskom sećanju i u srpskom praktičnom životu. Pesma danas postaje novo oružje borbe za nacionalni identitet i za srpska prostranstva, kao i za očuvanje žive tradicije. U pesmi Pitaju me ko sam, koja je jedan od brojnih ultimativnih hitova na srpskim veseljima preko Drine, Miljan peva:

„Pitaju me ko sam, šta sam, kom pripadaš pravo reci,

Što pitate kada znate da sam isto što i preci.“

A u refrenu poručuje:

„Ja sam Srbin Crnogorac imenom i prezimenom,

Ponosim se podjednako sa Avalom i Lovćenom.“

Zatim:

„Srpski zborim, srpski pišem, srpsku crkvu obilazim,

Ponos, čojstvo i junaštvo moje Crne Gore pazim.“

Posle poznatih rezultata referenduma nastala je pesma Postadosmo dva naroda koja opisuje strašan rascep koji se desio unutar srpskog i crnogorskog korpusa, odnosno nastupanje jednog za ljude neprirodnog stanja, odvojenosti dva dela nekada istog naroda. Miljan to opisuje u bolnoj pesmi s ličnim predznakom:

„Ja odavno otišao, ostavio rodni kraj,

Brat ostade pokraj majke, ostade u zavičaj.“

I refren: „Moja stara majka plače, ja kraj Save, brat Morače,

Ko nas svadi, ko nas proda, postadosmo dva naroda.“

Osećajući nepravdu koja se dešava, za razliku od ranijih poziva na oružje, pevač se okreće veri u univerzalnu božju pravdu koja, prema njegovom mišljenju, na kraju svakom odredi po zasluzi:

„Gospod sudi sa visina malima i velikima,

po zasluzi svakom daje, utjeha je Boga ima.“

Postoje i pesme koje su čist izraz ljubavi za svoj narod i koje grade veru za budućnost, poput To Srpkinja samo rađa. Gledajući svoju voljenu ženu, pesnik zapeva:

„Morava ti u očima, Šumadija u grudima,

od meda si dušo slađa – to Srpkinja samo rađa.“

Ova pesma je i muzički najbliža srbijanskim narodnim pesmama i posebno je karakterišu pasaži s harmonikom dugmetarom koja prelazi u visoke registre.

Ipak, najdramatičnije su dve pesme posvećene Kosovu i završna koja sažima ukupnu tugu srpskih poraza, sećajući se Knina. Miljan potvrđuje crnogorsku tradiciju u kojoj se Kosovo shvatalo kao najdublje lično pitanje. Kao što je poznato, ima crnogorskih porodica koje zaista vode poreklo od nekadašnjih kosovskih Srba, ali je još češće bio slučaj da su te porodice konstruisale porodičnu istoriju koja bi ih s nekim takvim povezala, a, po mogućstvu, s kakvim junakom. (6) Kosovo se i danas u srpskim porodicama tamo jako duboko oseća i čini se ponekad da patnju i tragediju Srba na Kosmetu zbog sličnih situacija i iskustava možda bolje i jače osećaju Srbi preko Drine, nego Srbijanci koji su zaštićeni i ušuškani u monoetničkim sredinama i u zemlji koju kontrolišu. Miljan je na ovom albumu dve dramatične pesme posvetio Kosmetu.

U pesmi Kosovo, koju je sâm napisao, Miljan iznosi svoj lični osećaj skorašnjih dešavanja u okupiranoj srbijanskoj pokrajini:

„Ko to tamo pomoć ište, žene plaču, deca pište,

zvono jeca božur vene, to Kosovo zove mene.“

Sledi refren:

„Oj Kosovo, oj Kosovo, doći ću ti ja ponovo;

Metohijo, Metohijo, nisam te zaboravio“

koji ponavlja vekovni zavet Srba da se kolevka kulture i identiteta ne zaboravi. I dalje:

„Sve svetinje na Kosovu u snovima mene zovu,

Metohija ravna cvili, zašto ste me ostavili.

Oj Srbijo zemljo, mati, što je tvoje ti povrati.

Reci glasno celom svetu: Srbija je na Kosmetu.“

Pesma se završava zavetnim udarom crkvenog zvona.

Za njom ide pesma Gledaj orle koja nastavlja duh iz Miljanovog veoma slušanog i prodavanog guslarskog ciklusa Jana na Kosovu .

„Dok orlovi u visine svoja moćna krila šire,

leti pogled s Prokletija, gde je moja Metohija.

Gledaj orle, moj sokole, koliko me rane bole;

Koliko me bole rane kad pogledam na Dečane.

Monahinje kao breze uz molitve što trepere,

Sveće pale, Boga mole, za spas roda, za spas vere.

Gledaj orle kako sija Dušanova Peć čaršija,

Svetilište vrelo ovo mora ostat Srbinovo.

Kosovo će da oživi, božuri će opet cvati,

Svojoj crkvi, svojoj njivi, prognani će da se vrati.

Gledaj orle od miline Gračanicu kraj Prištine,

Najsjajnija zadužbina slavnog kralja Milutina.“

U bogatoj srbijanskoj folk produkciji u poslednje dve godine ovaj autor nije naišao na pesmu koja bi se bavila Kosmetom i njegovim problemima, što pokazuje potpunu dezangažovanost, odnosno goli hedonizam folk produkcije u Srbiji. Ovo se ne odnosi samo na folk, već na sve oblike popularne i umetničke kulture. U vreme kada Srbija navodno vodi borbu oko statusa Kosmeta, u javnoj i medijskoj sferi to se ni na koji način ne oseća. Poznavajući ogroman politički i propagandni potencijal savremene popularne kulture, prosto je neverovatno da ne postoji bilo kakav produkt, pesma, film, crtani film, strip, roman, album, serija itd. koji bi se bavili kosmetskom tematikom. (7) Štaviše, svi mogući akteri se sklanjaju od te problematike da ih ne bi proglasili nacionalistima. Treba na primer podsetiti da Baja Mali Knindža ima i svoj kosovski ciklus, album Biti il ne biti nastao i realizovan ratne 1999, u potpunosti posvećen kosovskoj problematici. Tu su pesme Diraju nas ponovo , Kosovo je naša duša , Bog sa neba gleda ili Kosovo je srpsko. Uprkos činjenici da bi one i danas mogle da igraju značajnu ulogu u mobilizaciji naroda za odbranu Kosmeta, te pesme, kao i sâm Knindža ne mogu se nigde čuti. Osim na krajnje apstraktan način u informativnim emisijama, tema Kosmeta de fakto ne postoji u javnom prostoru današnje Srbije.

Miljan pokazuje kako folk i te kako može biti politički angažovan i stavljen u službu svog naroda na pravi način. Na toj liniji je i njegov poslednji proizvod, maksi singl na kome se nalazi dramatični duet sa Verom Matović. Naslovna numera obrađuje još jedan od tragičnih oblika današnje srpske egzistencije, probem izbeglištva. Pesma Izbeglica rađena je u formi razgovora između Srbina iz neke od srpskih zemalja (ne nužno samo centralne Srbije), koji izražava solidarnost, i devojke Kosovke, izbeglice koja mašta da se sa rođacima i prijateljima vrati u svoj Prizren.

„Odakle si reci sele, što ti lice suza kvasi, tvoje oči nevesele govore mi tužna da si.

Ja sam brale sa Kosova, iz Prizrena Dušanova,

iz ponosnog carskog grada, izbeglica ja sam sada.

Ne govori sele moja, vidim da te tuga slama,

i ovo je zemlja tvoja, kod braće si nisi sama.

Jeste zemlja, jesu braća, vaša ljubav budi nadu,

ali srce samo živi u Prizrenu mome gradu.

Bog veliki čuva svoje, sele moja nade ima,

da venčanje bude tvoje u Visokim Dečanima.

Ako Bog dâ da se vrate svi izbegli i ja s njima,

da Kosovo ostavimo nerođenim sinovima .“

Nije slučajno što ovaj Miljanov album već ima kultni status u svim srpskim zemljama preko Drine i što ga, nažalost, u Srbiji retko ko poznaje, osim onih koji gledaju male i lokalne medije. Ono što je njegov osnovni kvalitet jeste duboka iskrenost i proživljenost svakog stiha i svake note, kao i svest da se sada vodi ozbiljna borba da ne zaboravimo ko smo . Tragedija srpskog naroda je što u projekat brisanja tradicionalnog srpskog identiteta nisu uključeni samo spoljni centri moći i dominantni narodi u novim državama, već i veliki korumpirani delovi same elite u Srbiji. Oni koji prave atmosferu u kojoj bi narod trebalo navodno da se stidi ovakvih poduhvata kao „retrogradnih ostataka nacionalističke prošlosti“ i gde ovakve pesme ne mogu da se pojave ni na jednom značajnom elektronskom mediju.

Sinteza atmosfere albuma je pesma Knine grade, koju Miljanić izvodi uz pratnju dubokih i moćnih basova muške krajiške grupe Preldžije, evocirajući karakterističnu muzičku naraciju kninske krajine.

„Knine grade kom ostade, ko u tebi živi sada,

Sanjam tebe i povratak, dokle sanjam živi nada.

Srce plače duša boli, pjevam pjesmu rodnom Kninu,

Jer ne mogu zaboravit đedovinu i Krajinu.

Moje njive i livade, cvjetna polja i doline

Ko ih gazi, ore, kopa, reci meni grade Knine.

Idem tamo da ostanem u najljepše mjesto milo,

Da obnovim staru kuću makar to mi zadnje bilo.“

Miljanova muzika danas je jedan melanholični lament nad brojnim srpskim političkim porazima nastalim usled sukoba s moćnijim i nepravednim protivnikom, čitavim zapadom. Primećuje se da je jedan od osnovnih motiva ideja povratka na teritorije s kojih su ljudi izgnani. Međutim, u njoj je i dalje jako mnogo ljubavi za svoj kraj, svoj narod i dovoljno vere u budućnost ma kako neizvesna ona bila. Srbi se nakon svega vraćaju na neke situacije koje im nisu bile strane u istoriji: život pod protektoratima, u položaj manjine, prognanika itd. Jedino što omogućava veru u opstanak jeste pamet i spremnost na zajedničku borbu za očuvanje srpskog imena i identiteta.

LITERATURA

Đilas, M. (2005), Besudna zemlja , Politika, Beograd

Čolović, I. (1985), Divlja književnost , Nolit, Beograd

Čolović, I. (2006), “Sveto ili krivo gudalo”, feljton u listu Danas, 31. 12. 2005–10. 1. 2006.

MUZIKA

Milomir Miljanić Miljan, Postadosmo dva naroda, Renome, Bijeljina, 2007.

Miljan i Vera Matović, Izbeglica , maksi singl, Renome, Bijeljina, 2007.

Milomir Miljanić, Na braniku pravoslavlja, www. srbijazemljaheroja.com

Baja Mali Knindža, Biti il ne biti, Renome, Bijeljina, 1999.

Fusnote:

* Članak je nastao kao rezultat rada na projektu 149026, koji finansira Ministarstvo za nauku Republike Srbije.

1. To je upravo projekcija realnog iskustva života na granicama koje su predstavljale stalni izazov za borce i gde stvarnog, potpunog i dugoročnog mira nikada nije ni bilo.

2. O čitavoj ovoj antropologiji, psihologiji i jasnom sistemu vrednosti, kao i istoriji koja ga je stvorila verovatno najbolje govori sjajna autobiografska knjiga Milovana Đilasa, Besudna zemlja, Politika, Beograd 2005. Taj strašni, ali za preživljavanje neophodni sistem vrednosti goni čoveka na niz postupaka kojih se ponekad gadi, ili ih lično ne podržava. Tako je, na primer, junakova majka prinuđena da ide u pljačku muslimana u Sandžaku iako je to suštinski protiv svega što ona misli i oseća, ali u nastalim uslovima nečasno je ne opljačkati Turčina. Slično je i s junakovim ocem koji 1923. ide u osvetnički ubilačko-pljačkaški pohod protiv Turaka iako je lično protiv njega. Možda najpotresniji i najtragičniji dokaz ove strašne psihologije oličene u poslovici „Koja ptica pticu ne jede, govna jede” jeste stravična priča o izvesnom Sekuli koji je putovao zajedno s muslimanom, jedan drugog su štitili i čak se do izvesne mere sprijateljili, pričajući o svojim mukama. No, kad su u jednom trenutku seli i kad se on našalio uperivši pištolj ka saputniku, obuzelo ga je vekovima genetski stvarano osećanje da je njegova dužnost da ovoga Turčina ubije. Kako Đilas objašnjava, Sekula „ne bi mogao da snosi sramotu i neku unutrašnju grižnju da je Turčina iz takve zgode pustio“ (str. 215). I Sekula je opalio.

3. Sukobi sa zapadom (koji i danas traju) oko Kosmeta, položaja Republike Srpske i srpskog naroda u Crnoj Gori po prirodi stvari potvrđuju antizapadni diskurs s početka devedesetih i jačaju uverenje da su Mladić i Karadžić heroji, savremeni hajduci koje treba štititi od agresora. Neposredno posle okončanja rata ugled obojice je bio na vrlo niskom nivou: za Mladića se pričalo da je crveni general i da je izgubio silne teritorije, a za Karadžića se govorilo da je u velikoj meri uključen u korupciju i pljačke, te da bi mu srpska ruka mogla presuditi. S vremenom i novim generacijama to je izvetrilo, a od njih je narod počeo da konstruiše simbole otpora, čiste konstrukte mitskih hajduka koje čuva kao temelje novog sećanja.

4. On takođe ima i poznate guslarske spevove posvećene Karadžiću.

5. U knjizi Divlja književnost Čolović je napravio veoma upotrebljivu podelu tadašnjih novih narodnih pesama prema motivima i mestu odvijanja naracije. Najdominantnije su takozvane rustikalne idilične pesme. Jedna njihova podvrsta su rustikalne nostalgične poput Ostalo je selo bez momaka ili Opusteli vinogradi, nema ko da radi. Varijaciju na isti motiv predstavljaju gastarbajterske pesme. Čolović navodi pesmu Domovino voljena u kojoj izvođač kaže: „Daleko od rodnog kraja, u tuđini radim, znoj prolivam, zdravlje gubim, i za tobom žudim.“ Videti Čolović, 1985, str. 152.

6. O tome kakva su vremena došla svedoči činjenica da mnoge crnogorske porodice na Cetinju danas sebi traže pretke i poreklo u hrvatskim ili albanskim krajevima.

7. Time se, očigledno, šalje poruka da Srbiju Kosmet suštinski i ne zanima. Vlasti to ili ne razumeju, odnosno ne shvataju i ne znaju kakvu ulogu u odbrani Kosmeta može da ima popularna kultura, ili možda namerno šalju poruku da Srbiju Kosmet kao živa, konkretna i simbolička materija ne zanima.