Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

KULTURNA POLITIKA

Kulturna politika - prenosimo NIN

   

 

Zoran Ćirjaković

Sve bilo je muzika

Naši “liberali” se plaše slobode koja Srbe može odvesti kuda žele, i pred Stonse, ali i pod Cecinu reflektorima osvetljenu binu. Njih zbunjuje činjenica da ružno desetogodišnje samovlašće požarevačkog para nije zamenila titoistička bajka doterana demokratijom i Mocartovim operama ili oklopna pentagonska denacifikacija

Izgleda da politika više nije naša sudbina. Danas je to muzika. Aktivisti i političari iz brojnih partija nas uveravaju da kupujući kartu za koncert ili festival mi biramo mnogo više od nekoliko sati uživanja. Govore nam da u Srbiji, u kojoj se uvrežio stav da su svi neistomišljenici opasni ekstremisti, time pokazujemo da li smo šovinisti ili izdajnici. Pepersi, Ceca, Stonsi, Exit, Guča i Zdravko Čolić sugerišu se kao izrazi političkog i životnog opredeljenja, naš glas pre izbora. U opštoj zbrci, inerciji perverzije koja karakteriše aktivizam u Srbiji i posle pada Miloševića, ukus se nameće kao merilo svega i svakoga. Na ovim velikim koncertima, pored muzičkih dinosaurusa, zvezda i zvezdica, “nastupali” su i naši ministri i opozicione vođe.

Muzika nam se sa svih strana nudi umesto odgovorne politike, one koja bi morala da odgovara na probleme ljudi i zaštiti njihove interese. Dok jedni tvrde da, na primer, Guča, koja, kao i Exit, sa svim ovim u stvarnosti nema nikakve veze, predstavlja “vašar za krkanje svinjetine”, drugi u blatnjavoj dragačevskoj palanci naziru srpsku prestonicu. Naši samozadovoljni političari, nesposobni da ponude brži put ka dostojanstvu i boljitku, najradije se busaju baš onim što njihovi neprijatelji napadaju i omalovažavaju. Sve po logici: ne znam šta bi, ali volim ono što oni mrze. Što jedni više blate Guču i vređaju Cecu, to se oni drugi više kite i Gučom i Cecom.

Romske trube i Cecin raspukli glas, baš kao i svetska gerijatrija koja nastupa na Exit-u ili besramno tezgaroški Pepersi, predstavljaju nam se i kao šarene laže od strane lidera koji žele da zadrže ili osvoje vlast, ali ne znaju šta bi sa državom u ekonomsko-kartografskom ćorsokaku. Poseta koncertu ili govor sa festivalske bine možda su dovoljni da fanovima poruče “ja nisam njihov”, ali, kao i marketinško ušminkavanje, ne mogu da nadoknade nedostatak političke hrabrosti i idejnu jalovost, niti da sakriju kakvi su stvarno lideri koji se zavlače iza zvučnih ili PR kulisa.

“Imamo premijera kome je Milošević uzor u skrivanju od naroda; ne da se videti... i onda dođe Guča i premijer izađe iz bunkera i počinje da gusla o trubačima”, piše na blogu B92 koji je glavno (virtuelno) okupljalište onih koji ne kriju da mrze srpskog premijera i koji ga nemilosrdno kleveću kao inkarnaciju Miloševića i Hitlera. Ali, Vojislav Koštunica je sam kriv što poređenje u prethodnom citatu, za razliku od ostalih, ipak drži vodu. Premijera na vrhu piramide moći, uz Guču, straha od Šešelja i patriotizam, održava i mazohistički poriv oponenata da ga potcenjuju i kleveću.

Laži o Koštunici kao novom Miloševiću su proizvod frustracije što Srbija sedam godina posle 5. oktobra nije onakva kakvu su je zamišljali čekajući revoluciju. Mržnja prema Voji i (njegovoj) Guči je i odraz straha od neizvesnosti koju rađaju demokratija i mogućnost izbora. Naši “liberali” se plaše slobode koja Srbe može odvesti kuda žele, i pred Stonse, ali i pod Cecinu reflektorima osvetljenu binu. Njih zbunjuje činjenica da ružno desetogodišnje samovlašće požarevačkog para nije zamenila titoistička bajka doterana demokratijom i Mocartovim operama ili oklopna pentagonska denacifikacija. Na našu novu, neuglednu realnost ovaj navodno liberalni segment srpske javnosti odgovara prezirom koji se graniči sa autošovinizmom i crno-belim, diskvalifikatorskim impulsom koji je u njihovim glavama nadživeo Miloševića. Frustraciju i bes crvenih “liberala” pojačala je i činjenica da se desilo “nemoguće”: Stonsi su ipak stigli u Srbiju pre nego što je lažni Đinđićev naslednik seo na (denacifikovani) nacionalni tron.
Na Stonsima, kao i u Guči, uglavnom su bili ljudi gladni sreće i radosti. Ali, muzika u Srbiji nije samo političko oružje, već, naročito za samoproglašene dekontaminatore, povod za zapenušane izlive dehumanizacije koja smrdi na minhenske pivnice tridesetih. Radost onih koji su se u Dragačevu našli zajedno sa premijerom je na blogu B92 opisana sledećim rečima: “Uz ispuštanje neljudskih krikova, majmunske grimase i mlataranje rukama? Bljak! Ja Srbiju više ne razumem, a Gutchu ne podnosim!”

Pitanje je koliko onih “liberala” koji ovih dana satanizuju i nacifikuju Gut(s)chu (tch autor citiranih redova, koji loše poznaje nemačku transkripciju, nije upotrebio da zameni slovo “č” u rečima “mučeni” i “klasično”) uopšte zna o čemu govori. Jedan bloger aktivista, koji kaže da nikada nije bio u Guči i, kako piše, ne namerava da u nju ode, u tekstiću “Dole Guča” opisuje kako vidi manifestaciju koju nije posetio: “zamišljam pijani primitivizam i haos, buku, galamu i vašarište”. Možda nije bio ni na Petrovaradinu pa misli da oblokavanje na Exit-u predstavlja neko pijano evropejstvo, moderno i civilizovano, bez haosa, buke i galame.

Nekada davno Arsen Dedić je pevao “sve bilo je muzika”. Tada je i muzika bila samo muzika. Danas je ona u Srbiji postala jeftin mamac i zaklon, bučna zavesa koja treba da sakrije idejni bankrot velikog broja domaćih lidera. Povrh svega, ona građanskim rasistima služi kao povod za fašistoidne izjave kakvim obiluje sajt B92 i guranje navodno neurbanih Srba (i Roma) u neki “neljudski” (i neevropski) obor. Ili, kako je nekom jadniku dozvoljeno da napiše, što u stihu, što u prozi, na istom sajtu: “U boga gledaj i pokori se, ne pipaj kompjuter i četkicu za zube... to je Srbija po V(ojislavu) K(oštunici), a onda trubetanje, pevanje sa podvriskivanjem. Jesmo jadni, jesmo.”
Uz ovakve neprijatelje ne treba da nas čudi ako “VK” i njegovi bogobojažljivi saradnici i posle sledećih izbora dobiju povod da u Guči, ili negde drugde, zapevaju veliki hit iz devedesetih: “Ne može nam niko ništa, jači smo od sudbine.”


 

 

 
 
Copyright by NSPM