Bojan Jovanović

KULTURNI OBRAZAC I KULTURNI IDENTITET

Sažetak: U radu se preispituje važnost kulturnog obrasca i kulturnog identiteta u određenju i vođenju kulturne politike. Ukazujući na razliku između obrasca kulture i kulturnog obrasca , autor osporava već uvreženo mišljenje da kod nas do sada nije stvoren kulturni obrazac i da nije bilo pokušaja da se on formira. Analiza glavnih perioda omeđenih svetskim ratovima pokazuje da je u Srbiji upravo tokom 20. veka stvoreno nekoliko kulturnih obrazaca, ali da nijedan nije bio dugotrajan. Radikalne promene dovodile su do kulturnih diskontinuiteta i formiranja jednog dugotrajnog prelaznog stanja koje se ogleda u našem nedovoljno jasnom i često konfuznom identitetu.

Ključne reči: kultura, politika, obrazac, identitet, karakter, mentalitet.

Različita od prirodnog sveta, kultura je način stvaranja, organizovanja, održavanja i obnavljanja čovekovog materijalnog, socijalnog i duhovnog života. U realnosti kulture čovek se samopotvrđuje kao biće koje, shodno svojim mogućnostima i potrebama, stvara jedan novi i drugačiji svet. Kreativni potencijal svakog pojedinca i zajednice iskazuje se kulturnim stvaralaštvom kojim njihovi tvorci potvrđuju svoj identitet. Obrasci kulturnog samopotvrđivanja postoje bez obzira na to da li se spontano ili svesno stvaraju, ali se negovanjem i poštovanjem određenih obrazaca stvara tradicija kao uporište osmišljavanja našeg postojanja.

Imajući u vidu generičko određenje čoveka kao bića kulture, sve oblasti njegovih posebnih aktivnosti, pa i politike kao načina organizovanja i upravljanja društvom, samo su pojedinačni aspekti njegovog kulturnog totaliteta. Međutim, sa stanovišta politike koja se smatra integralnim faktorom društva, a imajući u vidu i njenu evidentnu moć, kultura joj je podređena i realno marginalizovana. Gubeći svoju integrativnu funkciju, kultura sa stanovišta politike postaje izraz parcijalnog, pa se u iskazivanju identiteta složenog socio-kulturnog entiteta umesto celinom nastoji predstaviti jednim njegovim delom. Tako se zavisno od afiniteta i političkog interesa određeni segment kulture promoviše i proglašava važnijim od drugih. U ravni kulture, međutim, identitet je jedan od najbitnijih momenata čovekovog pojedinačnog i kolektivnog samopotvrđivanja. Mi možemo potvrđivati svoj lični, lokalni, nacionalni identitet, ali je naša aktuelizacija u ravni kulture bitna zbog kulturnog identiteta kao osnovnog kriterijuma razlikovanja od drugih. Imajući u vidu da postojimo kao bića pluralnog identiteta čija se komplementarnost iskazuje različitim stepenima opštosti, u oblasti kulture taj postulat razlike je i neprepoznata mogućnost našeg samopotvrđivanja. Male različitosti su vitalni činioci u njihovom harmonizovanju i stvaranju novih i skladnih celina. Ukoliko je identitet integritet, onda i kulturna politika koja ima za cilj formiranje i očuvanje identiteta treba da se zasniva na uvažavanju svih relevantnih činilaca datog kulturnog realiteta. Celovito sagledavanje tog realiteta znači odgovarajući odnos prema sopstvenoj tradiciji i kulturi.

Kao posebna vrsta politike, kulturna politika je veština mogućeg u realnosti kulture. Ta mogućnost ne znači slobodu za improvizaciju nad ambisom nemogućeg, već sprovođenje odgovarajućeg koncepta i ostvarenja prihvatljivih ideja i planova u kontekstu postojećeg zakona o kulturi. Svaka kulturna politika se vrednuje po ostvarenim rezultatima ne samo tokom svoje aktivnosti već i po plodovima koje ostavlja za sobom. Zato bilo da je reč o njenom teorijskom ili praktičnom aspektu, važne činioce kulturne politike predstavljaju određene konstante definisane kao kulturni obrazac i kulturni identitet. Kada postoji određeni obrazac, onda je olakšano vođenje kulturne politike. Međutim, u odsustvu takvog obrasca, aktuelna politika ili nastoji da ga izgradi, ili se njegovo nepostojanje koristi i zloupotrebljava da bi politika bila i dalje dominantna i sa tog stanovišta minimizirala svaku kulturnu inicijativu.

O kulturnom obrascu se u poslednje vreme često govori i pri tome citira poznati pozni rad Slobodana Jovanovića “Jedan prilog za proučavanje srpskog nacionalnog karaktera“ . Već i sâm naslov rada ukazuje na autorovu nameru da doprinese osvetljavanju našeg nacionalnog karaktera. Ovaj “Prilog” je, međutim, samo jedan u čitavom nizu drugih tekstova u kojima je on pišući o pojedinim važnim ličnostima iz naše istorije pokazao koliko one predstavljaju i svojevrsne tipove koji reprezentuju tadašnje srpsko društvo. Tako, na primer, kada govori o Milošu Obrenoviću i Tomi Vučiću Perišiću, on utvrđuje jedan binarni tipološki obrazac oličen ličnostima koje stvaraju i koje razaraju, i koje su se kao takve i potvrdile u istoriji. Za osvetljavanje naše nacionalne karakterologije važni su brojni Jovanovićevi radovi posvećeni analizi čitavog niza veoma značajnih istorijskih ličnosti 19. i 20. veka. U tim radovima pokazuje se veza između ličnosti i socio-kulturnog obrasca. Zatečene okolnosti su menjale i dobijale pečat glavnih aktera tih promena koje su imale i dublju nacionalno-karakterološku dimenziju. U tom smislu su ti tekstovi i svojevrstan uvod za rad “Jedan prilog za proučavanje srpskog nacionalnog karaktera”, koji možemo s puno razloga smatrati autorovom testamentarnom porukom sa kojom se, kao što ćemo videti, možemo se složiti ili ne.

Iako, dakle, spada među autorove poslednje tekstove, ovaj rad za Jovanovića ima i testamentarno značenje u jednom dubljem smislu. Naime, napisan 1957, godinu dana pre autorove smrti, on je objavljen najpre 1963. godine u Glasu kanadskih Srba, a naredne godine i kao posebna publikacija. Međutim, njegovo posthumno objavljivanje samo je formalni razlog koji mu daje pomenuto značenje, dok su oni suštinski razlozi mnogo bitniji. Govoreći o ovom tekstu kao testamentarnom, imamo u vidu prvenstveno njegov značaj za samog autora, koji je neposredno pred smrt sažeo u njemu svoje dotadašnje veliko intelektualno, političko i duhovno iskustvo. Sintetišući to svoje iskustvo, on se usudio da o jednom važnom problemu iskaže svoje gledište kao objektivnu ocenu, koja predstavlja i svojevrsnu dijagnozu stanja naše kulture prvenstveno u kontekstu onih društvenih i političkih dominantni koje određuju našu životnu realnost. A ta dijagnoza glasi da mi ne samo da nemamo kulturni obrazac, već da nije ni bilo pravih pokušaja da se on oformi.

Bitna razlika

Pre nego se odredimo prema ovoj Jovanovićevoj oceni i iznesemo stav o ovom njegovom tekstu, ukazaćemo na razliku koja, čini se, baca svetlo na samo značenje i pojmovnu distinkciju kulturnog obrasca u odnosu na pojam obrazac kulture, sa kojim se on često poistovećuje. Naime, izrečeno gledište Slobodana Jovanovića može se osporavati izvesnim kontraargumentima. Jedan od tih kontraargumenata bi bio da smo mi imali i da imamo veoma visoku kulturu koju oličavaju dela izuzetnih pojedinaca i cenjen rad određenih kulturnih institucija. Smatra se, takođe, da smo tokom svoje istorije imali periode u kojima smo kulturno dominirali nad svojim susedima i predstavljali i svojevrstan uzor onima sa kojima smo komunicirali. No, pre nego što uspostavimo željenu distinkciju, treba reći da između onoga što Slobodan Jovanović naziva kulturnim obrascem i onoga što se obično stavlja na drugi tas i pokušava da iskaže kao kontraargument koji se odnosi na obrazac kulture postoji bitna razlika.

Obrazac kulture, kao što je poznato, odlikuje svaku ljudsku zajednicu, od paleolita preko tradicionalnih kolektiva do savremenih društava. Takav obrazac karakteriše svaki ljudski kolektiv koji na osnovu načina svoje materijalne proizvodnje, socijalne organizacije i duhovnih i umetničkih tvorevina daje svom postojanju i određeni kulturni profil bitan za određenje njegovog identiteta. Zato u celokupnoj ljudskoj istoriji ne postoji kolektiv koji nije imao i određeni obrazac kulture. To je opšte poznato i u antropologiji. U prilog tome pomenimo da je Rut Benedikt napisala knjigu Obrasci kulture, svojevremeno prevedenu na srpski i objavljenu kod nas, koja govori o trima različitim kulturama: Pueblosa iz Novog Meksika, Dobuanaca iz Melanezije i plemena Kvakuitl iz severozapadne obale Amerike. Iako međusobno različite, svaka od njih poseduje svoj duhovni profil koji određuje individualno i kolektivno ponašanje njenih pripadnika. Svaka se iskazuje svojom autentičnošću, odnosno dominantnom idejom koju oličava određeni obrazac kulture. Nesumnjivo da bismo tragom ovog određenja i svaku tradicionalnu kulturu mogli da sagledamo u ravni njenog obrasca kulture, koji je čini različitom od kulture drugih zajednica.

Zato oni koji bi da ospore stav Slobodana Jovanovića pokušavaju to da učine sa stanovišta obrasca kulture, a ti argumenti svakako ne bi mogli da se stave u istu ravan u kojoj postoji kulturni obrazac. Bitna razlika između obrasca kulture koji postoji kao kulturni profil svih ljudskih zajednica i kulturnog obrasca je u tome što je ovaj drugi prvenstveno tvorevina modernog društva. Smatrajući da se kultura jednog naroda može adekvatno sagledati samo ako se uzmu u obzir svi bitni aspekti njegovog privrednog, društvenog i duhovnog života, Slobodan Jovanović ističe da se tek na osnovu sagledavanja načina proizvodnje, društvenih institucija, vojske, morala, običaja, umetnosti i književnosti može govoriti o njegovom kulturnom obrascu. Ono što tom obrascu daje posebno značenje to je njegova izražena humanistička osnova koja baštini tradiciju antičke filozofije.

Kulturni obrazac pretpostavlja, dakle, postojanje određenih institucija koje mogu da, u modernom smislu, daju osnovni pečat kolektivnom životu. Taj pečat je ujedno i garant da se kolektiv može zaštititi od agresivnih i egoističnih pojedinaca i grupa koje nastoje da svoje lične i grupne težnje ostvaruju na račun opštih, društvenih interesa. U tom smislu su institucije čuvari bitnih i vitalnih interesa kolektiva, koji se povremeno dovode u pitanje, ali se ne mogu osporiti kao nosioci kulturnog identiteta jednog društva. Autor “Jednog priloga za proučavanje srpskog nacionalnog karaktera” ističe da se određeni kulturni obrazac predstavlja pojedincima koji su reprezentativni za svoj kolektiv. Velike kulturne sredine poput Nemačke, Engleske i Francuske uspele su da stvore određene kulturne obrasce koji su formirali i određene tipove ljudi. Tako je, na primer, engleski kulturni obrazac profilisao engleskog džentlmena, nemački kulturni obrazac tip kulturnog čoveka, a francuski kulturni obrazac časnog, odnosno moralnog pojedinca.

Kritika kritike

Za razliku od ovih primera, nas i naše društvo, prema Slobodanu Jovanoviću, ne karakteriše postojanje jednog takvog kulturnog obrasca koji bi profilišući određen reprezentativan tip pojedinca iskazao kroz njega i svoje osnovne ljudske, društvene i moralne vrednosti. Zato autor ovog dela, kada poredi našu sa sredinama koje imaju kulturni obrazac, kritički zamera našim intelektualcima koji nisu uspeli ne samo da presade neki kulturni obrazac, ili njegove dominantne elemente u našu sredinu, već nisu učinili ni ozbiljnije pokušaje da se takav jedan kulturni obrazac stvori. Iako smo, dakle, imali nacionalni i politički obrazac, mi nismo uspeli – niti smo to ozbiljnije pokušavali – da stvorimo sopstveni kulturni obrazac.

Ova kritička ocena, koja se može razumeti i kao ozbiljna dijagnoza stanja naše kulture, izrečena godinu dana pre autorove smrti, odnosi se na vremenski period koji je Jovanović imao u vidu kada je pisao svoj testamentarni tekst. Taj period je određen od početka 20. veka do Drugog svetskog rata. Za stanje u Srbiji i Jugoslaviji nakon Drugog svetskog rata on, čini se, nije imao dovoljno informacija. Međutim, bez obzira na stepen autorove informisanosti i njegovo stečeno iskustvo, on je izneo jednu duboko netačnu ocenu naše kulture vezanu za problem kulturnog obrasca.

Najpre, nije tačno da nije bilo pokušaja da se kulturni obrazac stvori. Pokušaja je bilo, ali i određenih rezultata. Pomenimo samo da je nakon oslobođenja južnih krajeva od Turaka, na razmeđi 19. i 20. veka u Srbiji stvoren određen kulturni obrazac koji je bio komplementaran političkom i nacionalnom obrascu. Naime, uspostavljanjem parlamentarne demokratije koja je posebno ojačala početkom 20. veka, Kraljevina Srbija je uspela da utemelji sopstveni i prepoznatljiv kulturni obrazac čije su bitne elemente činili pravoslavni religijski identitet, ćirilično pismo, program značajnih kulturnih institucija kao što su Srpska kraljevska akademija, Beogradski univerzitet, Srpska književna zadruga, naučna i umetnička udruženja, niz zadužbina koje su brinule o nacionalnoj kulturi, zatim brojni časopisi među kojima je prednjačio Srpski književni glasnik , respektabilna književna i umetnička produkcija. Možda se autoru koji je živeo u to doba i bio aktivni učesnik kulturnog života on čini nepostojećim zbog nemogućnosti sagledavanja tadašnjih kulturnih zbivanja sa potrebne distance, ali je sa današnjeg stanovišta nesumnjivo da je tada započeto stvaranje srpskog kulturnog obrasca. Međutim, započeti proces njegovog konačnog formiranja presečen je balkanskim ratovima i Prvim svetskim ratom. Taj ne samo začet i profilisan kulturni obrazac potisnut je nakon završetka rata jer je u novoj državi Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca, odnosno potonjoj Kraljevini Jugoslaviji, pretpostavljen i žrtvovan idealu jugoslovenstva. Utapajući se u jugoslovensku državu, Srbija je nastojala da stvori jedan drugi kulturni obrazac. Ali potpuno novi uslovi u zajedničkoj višenacionalnoj državi, koju su već tada Slovenci i Hrvati smatrali prolaznom tvorevinom do ostvarenja svojih nacionalnih država, onemogućavali su da se pokušaji stvaranja kulturnog obrasca realno i potvrde. Nedovoljno jake obrazovne i vaspitne institucije mogle su da formiraju samo “diplomirane primitivce”, koji su postali ogledalo tadašnjeg društva.

Komunistički obrazac

Treći pokušaj stvaranja kulturnog obrasca ostavio je veliki i dubok trag. Naime, odmah nakon Drugog svetskog rata započela je izgradnja komunističkog kulturnog obrasca. Bez obzira na to šta mi danas mislili o njemu, on je kao takav postojao. Određen dominantnim ideološko-političkim faktorima, on se iskazao izgrađenom mrežom institucija koje su svoju društvenu funkcionalnost iskazivale i formiranjem određenog tipa kolektivne i individualne svesti. Na tim osnovama počivala je materijalna, socijalna i duhovna proizvodnja čitavog društva. Ukoliko bismo primenili pomenute kriterijume Slobodana Jovanovića, onda bismo sagledavanjem tadašnje nauke zasnovane na marksizmu, ateističkog pogleda na svet, komunističkog morala, politike nesvrstavanja i samoupravljanja, organizacije vojske, novog prazničnog kalendara, dogovorne i planske ekonomije, književne i umetničke proizvodnje, mogli s pravom da govorimo o novostvorenom kulturnom obrascu. Takav obrazac je formirao i određen tip čoveka koji je bio njegov reprezent. Ostavljajući ovom prilikom po strani pitanje kvaliteta i konačnog dometa tog kulturnog obrasca, ne bismo mogli argumentovano sporiti njegovo postojanje. On je trajao veoma dugo, od 1945. do negde oko 2000, prolazeći kroz razne faze svog uspostavljanja, promena i urušavanja.

Naš komunistički kulturni obrazac se bitno razlikovao od obrazaca u drugim socijalističkim zemljama. Za razliku od tih drugih koji su radikalno osporavani, naš je smatran perspektivnim, pa su i naši najradikalniji kritičari smatrali da potrebne promene treba izvršiti samo unutar postojeće paradigme, vratiti se njenim ideološkim izvorima, a ne i menjati samu paradigmu. Na osnovu tih poređenja mi smo i sticali određene komparativne prednosti koje su nesporno uticale na to da naša agonija postkomunističkog perioda traje najduže. Da nije bilo tih iluzija o njegovoj vrednosti, i naš odnos prema komunizmu i prema tom obrascu bio bi drugačiji.

Kulturni obrazac kao sudbina

Na osnovu iznete argumentacije mogli bismo zaključiti da nije tačna Jovanovićeva ocena da nismo imali kulturni obrazac, niti pak njegova tvrdnja da nije bilo nastojanja da se takav obrazac uspostavi. Tih pokušaja je, kao što smo naveli, bilo, a jedan od najsnažnijih vezan je za izgrađivanje komunističkog kulturnog obrasca. Iz činjenice da nismo stvorili kulturni obrazac, već da smo do sada promenili nekoliko tih obrazaca tražeći svoje socio-kulturno i državnopravno utemeljenje, može se izvesti zaključak o jednom dugotrajnom tranzicionom procesu preispitivanja i traženja sigurnog uporišta, procesu koji je u vreme postojanja pomenutih obrazaca bio latentan, dok je u vreme njihovih promena postajao manifestan i pratećom "bukom i besom" skretao pažnju na težnju da se odbaci staro i stvori nešto novo. Sagledavajući istoriju naših kulturnih obrazaca, možemo uočiti da je njihovo radikalno smenjivanje obeležilo našu kulturnu istoriju u prošlom, 20. veku, jer nijedan nije trajao dovoljno dugo da omogući dovršeno izgrađivanje i savremeno profilisanje našeg kulturnog identiteta. Česti diskontinuiteti odrazili su se upravo u kulturi koja nije imala mogućnosti da sačeka svoje plodove i potvrdi svoju suštinu vezanu za negovanje, oplemenjivanje, izgrađivanje kulturnih institucija i pojedinaca kao odgovornih kulturnih ličnosti. Odsustvo kulturnog kontinuiteta doprinelo je javljanju nelogičnih, paradoksalnih i patoloških pojava koje su pokazatelj jednog dugog prelaznog procesa koji nije dobio svoj konačni ishod. Ovaj proces se iskazuje i u konfuznom identitetu koji je neposredna posledica upravo nepostojanja jedinstvenog kulturnog obrasca u dužem vremenskom periodu.

Na primeru imenovanja i preimenovanja važnih životnih toposa možemo sagledati svu dinamiku, dramatiku i tragiku kulturnog procesa u minulom periodu. Njegove tragove možemo tumačiti i slojevima iskustva, ali se u koracima kojima smo se nastojali vratiti prošlom pokazuje nesigurnost traženja i lutanja. Ilustrovaćemo to primerom dovoljno upečatljivim i paradigmatičnim za sagledavanje stanja u našoj kulturi. Naime, jedna od važnih beogradskih ulica za poslednjih stotinak godina menjala je naziv sedam puta. Reč je o današnjoj Svetogorskoj ulici kojoj je taj stari naziv vraćen 1997. godine, nakon prvih demokratskih promena i pobede demokratske opozicije u našem glavnom gradu. Ova ulica se najpre od 1872. do 1896. zvala Dva bela goluba , da bi od 1896. do 1922. bila nazvana Svetogorska. Od 1922. do 1930. bila je Bitoljska , a od 1930. do 1943. Žorža Klemansoa . U kratkom ratnom i poratnom periodu od 1943. do 1946. opet je postala Svetogorska , a u potonjem poluvekovnom periodu do pomenute 1997. godine nosila je naziv komunističkog revolucionara Lole Ribara . Šta se sve može pročitati u nazivima koje je tokom vremena dobijala ova ulica? U učestaloj promeni njenog naziva ogleda se promena vladajuće ideologije, sistema kulturne vrednosti i manifestacija političke moći. Preimenovanje je bio simboličan raskid sa prošlošću i težnja da se jasno izrazi nova društveno-politička realnost, ali i pokazatelj stalnog diskontinuiteta i periodičnog počinjanja iznova. Zato je i naš današnji život u znaku nastojanja da ponovo izgradimo potreban kulturni obrazac, određen novim društvenim, političkim i privrednim činiocima u kontekstu opet jednog novog starog početka.

Kada govorimo o tome da nemamo kulturni obrazac, to ne znači, dakle, da ga nismo imali, niti da nije bilo pokušaja da se stvori, nego da on nije stvoren u onom temeljnom smislu postojanja osnovnih institucija sposobnih da opstanu nakon najvećih istorijskih iskušenja. Mi nismo uspeli da stvorimo kulturni obrazac koji bi trajao duže od jedne generacije i koji bi pružao određenu sigurnost i institucionalnu zaštitu u vreme najvećih kolektivnih neizvesnosti i društvenih lomova kada se prisilno tražilo rešenje u političkom ili nacionalnom obrascu. Iluzije kojima smo još izloženi odnose se na verovanje u moć predimenzioniranog nacionalnog i političkog na štetu kulturnog obrasca. Zato kada danas konstatujemo da nemamo potreban kulturni obrazac to ima jedno drugo i drugačije značenje. Čini se da se danas, kao i više puta ranije, nalazimo na jednom velikom gradilištu i da se i mi, poput generacija koje su nam prethodile, nalazimo u nekom međuvremenu, obeleženom rušenjem i rastemeljenjem onoga što je stvoreno i onoga što bi tek trebalo izgraditi. A to što bi trebalo izgraditi je nesumnjivo i odgovarajući kulturni obrazac koji bi sprečavao da nam se tragični događaji dešavaju i budu činioci naše sudbine nezavisno od naših iskrenih namera da ovladamo njenom slepom silom.

U tom smislu se i postavlja pitanje odnosa prema toj sili koja nas je do sada formirala i činila onakvim kakvi jesmo. Polazeći od te datosti, oslobađali smo sebe od odgovornosti za to kakvi stvarno jesmo i kakvim se nastojimo predstaviti. Situacija se, međutim, bitno menja kada se postavi određeni cilj čije ostvarenje podrazumeva osvešćivanje, kontrolisanje i vođenje sebe do željene samoaktuelizacije i samopotvrđivanja. Tada postaje i jasnija naša odgovornost ne samo za ono što nam se dešava već i za sopstveni identitet.

Sagledamo li taj identitet u kontekstu kulturne politike, onda vidimo kako se danas on zamenjuje pomodnim brendiranjem i privremenim masmedijskim akcijama čiji nalogodavci ne dolaze iz oblasti kulture, već politike, finansija, ekonomije. Bez potrebne garantovane autonomije, kultura je marginalizovana i pretvorena u sluškinju politike. Iako je politika prisutna u svim oblastima života, pa i u kulturi, jer time potvrđuje svoju moć i ostvaruje svoj uticaj, upravo se zbog tog uticaja i postavlja pitanje granice i autonomnosti kulture kao komplementarne i korektivne politici.

U našem socio-kulturnom ambijentu neizgrađene autonomnosti kulturnih institucija, kultura i kulturna politika su podređeni politici, pa u tom smislu i sve negativne posledice ovakvog odnosa treba sagledati u kontekstu stihijskog, kampanjskog rada, taktiziranja i improvizovanja u vođenju kulturne politike. Ukoliko kulturna politika podrazumeva postupke usaglašene sa definisanom strategijom dugoročnog razvoja, onda je evidentno da takve strateški osmišljene, planski utvrđene i koncepcijski promišljene politike u Srbiji nema. Umesto dugoročne kulturne politike, imamo resorno ministarstvo za kulturu, odakle imenovani ministar improvizuje u okviru dnevnopolitičkih i stranačkih interesa neku svoju privatnu politiku shodno svojim ličnim afinitetima za pojedine oblasti kulture. Evidentno je, međutim, postojanje izvesnih ideja, planova i ambicija za vođenje kulturne politike, ali i odsustvo stvarne političke volje i ozbiljnijeg odnosa prema mogućnosti izrade dugoročnog plana i težnje da se on realizuje. Tako izgleda logično ono što je apsurdno da uprkos razrađenom planu i programu odgovarajućeg partijskog odbora, stranka koja, poput Demokratske, dobija resorno ministarstvo kulture u vladi 2007. godine nije spremna da prilikom postavljanja ministra kulture uvaži mišljenje svog odbora, niti realizuje njegov plan o kulturnoj politici. Kada je tako sa strankom od koje se očekuje korektan odnos, ukoliko ne prema kulturi, a ono prema svom odboru za kulturu, kako je tek sa drugim strankama koje se kulturom ne bave ili im je ona na margini političkog interesa.

Nesumnjivo je da u kontekstu političkog prioriteta kultura u Srbiji ima sporedan značaj jer služi samo za potkusurivanje u trgovini oko podele ministarskih resora. Vođenje kulture, poput drugih oblasti našeg života, spada u političke feude kojima gospodare oni koji su u podeli izbornog plena dobili određenu oblast da njome vladaju i upravljaju. Budući da je bez strateške važnosti za političke partije, kultura je u senci neposrednijih i materijalno značajnijih partijskih interesa. Zato je, možda, i lako odgovoriti na pitanje zašto se, kada se zna značaj kulture u društvu, partije ne ponašaju u skladu sa tim znanjem. U neprimenjivosti i neostvarljivosti postojećih ideja i planova u kulturnoj politici ogleda se ne samo naša realnost onakva kakva stvarno jeste, već i mi kakvi zaista jesmo, što je pokazatelj odsustva kulture u onom širem smislu te reči. A o kulturnoj politici i da ne govorimo.

(Prilog sa skupa "Kulturna politika u Srbiji" koji je u organizaciji NSPM održan 31. avgusta i 1. septembra na Tari.)