Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

KULTURNA POLITIKA

Kulturna politika

   

 

Bogdana Koljević

Vreme je iskočilo iz zgloba (filozofija Agneš Heler)

Na Univerzitetu Nova Škola za društvena istraživanja ( The New School for Social Research ) u Njujorku 25 aprila 2007. Agneš Heler (Agnes Heller) je, nakon dvadesetrogodišnjeg predavačkog rada na ovom Univerzitetu, održala poslednje predavanje - “Jedna teorija Moderne”. Događaj je propraćen svečanim prijemom, brojnim zvanicama, obraćanjem Ričarda Bernštajna i promocijom knjige Etika i nasleđe: Eseji o filozofiji Agneš Heler (Ethics and Heritage: Essays on the philosophy of Agnes Heller ).

Kao predavač i kolega, Agneš Heler uvek je uspevala da stigne doslovno sve: energična, dinamična i predana profesorskom radu na gotovo sokratski način, mogla je da se jednog dana vrati iz Kine i sledeceg da leti za Buenos Aires . A vratiće se sigurno na vreme, i ni minut neće zakasniti na čas. I insistiraće da se radi dok svi da padnu od umora. A i tada će Agneš Heler i dalje da priča. Oštra, pronicljiva, kritična i pravedna, tražiće od vas ono što niste mislili da možete i znate, a neprestanim angažmanom pružiće vam tri puta toliko. Neće ništa zaboraviti. Od prepunih zagušljivih učionioca pamtiće svako pitanje i svako lice…I umeće da iz njega izvuče ono najbolje, i učini ga još boljim jer – razgovor je tek počeo…

Agneš Heler pripada filozofima čije su biografije bitno odredile njihov teorijski angažman, kao i, u ovom slučaju, osobenu političku pronicljivost i intelektualni integritet. Rođena je 1929. u Budimpešti i jedna je od preživelih u Holokaustu. Otac i veći deo porodice ubijeni su u Aušvicu. Od 1947 bila je student a između 1955-1958 asistent Đerđa Lukača, sa kojim je (kao istaknuti pripadnik disidentskog pokreta “nove levice”), proterana sa Univerziteta u Budimpešti nakon mađarske revolucije. U periodu od 1963-1973. bila je istraživač u mađarskoj Akademiji nauka a zatim ponovo proterana i četiri godine “politički nezaposlena”, uz zabranu objavljivanja radova. Agneš Heler je 1977. emigrirala u Australiju gde je predavala do 1983. Od 1984. do prošlog semestra bila je redovni profesor na Novoj Školi u Njujorku.

Od 1990. član je mađarske Akademije nauku, dok je u poslednjih deset godina dobila brojne nagrade i priznanja, među kojima su i počasno odlikovanje La Trobe Univerziteta u Melburnu (1996) i Univerziteta u Buenos Airesu (1997). 2006. Agneš Heler dobila je prestižnu Zoning (Sonning) nagradu Univerziteta u Kopenhagenu (reč je o najvećoj nagradi u oblasti kulture u Danskoj čiji su prethodni dobitnici bili Vaclav Havel, Ingmar Bergman i Ginter Gras), za pola veka kreativnog doprinosa evropskoj kulturi. Autor je 40 knjiga (izdvajamo: Marksistička teorija vrednosti (1972), Renesansni čovek (1978), Teorija istorije (1982), Ponovo Lukač (1983), Istočna levica – zapadna levica (1987), Postmoderno političko stanje (1989), Da li Moderna može da preživi? (1990), Jedna teorija Moderne (1999), i poslednja knjiga Vreme je iskočilo iz zgloba (2000)). Autor je i preko stotinu članaka, kao i višedecenijski saradnik brojnih organizacija i časopisa, i nekadašnji urednik u redakcijama poput Praxis International , Social Praxis, Theses Eleven i New German Critique.

Nova teorija (post)Moderne

Dok niko ne dovodi u sumnju impresivnu širinu interesa i tema kojima se bavila Agneš Heler – od političke filozofije, ontologije, istorije filozofije, etike, estetike, filozofije istorije do teorije književnosti – teško je ustanoviti čak elementarno slaganje kada je reč o bližem određenju njenih teorijskih a još više političkih pozicija. U površnim medijskim karakterizacijama i vladajućem mnjenju, a ponekad i akademskim krugovima, često se poslednjih godina moglo čuti da je reč o jednom od najvećih svetskih “bivših marksista” , koji je još odavno prihvatio neoliberalne teorije moderne, a nakon terorističkih napada 11-og septembra čak pokazao sklonost ka prihvatanju neokonzervativnih pozicija.

Da nešto nije baš sasvim u redu sa ovako jednostavnim opisom, jasno je već iz činjenice da će ortodoksni marksisti neretko reći da Heler zapravo nikada nije ni bila pravi marksista dok će, s druge strane, liberali - a konzervativci pogotovo - s neverovatnom dozom sumnjičavosti, tvrditi baš suprotno: da je bila i ostala levičar koji nije bitno izmenio svoja uverenja. Za Agneš Heler, međutim, pre svega važi čuveni Fukoov odgovor na pitanje da li je strukturalista ili postrukturalista – da je ona Agneš Heler. Bilo da je analizirala Marksa ili Hanu Arent, Hegela ili Kjerkegora, antiku, modernu ili postmodernu, Heler je uvek bila jednako zaintersovana da istakne značaj individualnosti a istovremeno i da pokaže da se od zahteva za univerzalnošću nikada ne sme odustati. Bilo da je govorila o Ciceronu, Šekspiru ili Deridi, uvek je insistirala kako na strogoj obradi teksta, tako na otvorenosti I velikoj slici.

Složenost, nepristrasnost i originalnost svojstvenu samo filozofskim sistemima, kao i nemogućnost da je svrstamo u određenu političku i teorijsku struju, Heler je demonstrirala i u poslednjem predavanju Jedna teorija Moderne , govoru u kojem liberalna demokratija, kao jedna od alternativa proisteklih iz Moderne, i nije tako loše prošla dok je istovremeno Marksu odato priznanje “da je bio u pravu da u slučaju tržišta sloboda i jednakost proizvode nejednakost”. Tako su obe strane opet ostale nezadovoljne i uskraćene, a i bez odgovora na jedan programski i drugačiji diskurs. Analizirajući najpre dva konstituenta Moderne, od kojih prvi predstavlja “dinamiku Moderne” tj. ustajanje protiv “apsolutnih vrednosti”, a drugi izlaganje Lumanovog argumenta o izokretanju odnosa strukture i funkcije, Heler je u središte razmatranja stavila pitanje slobode , usud Moderne kako je dat još kod Hegela i u Geteovom Faustu. Spoj neodvojih i međusobno uslovljavajućih “sloboda”, slobode pojedinca i slobode za sve, Heler je dovela u vezu sa značajem pitanja ustava , kao jedinog garanta slobode i jednakosti koji postoji u demokratijama. Sem dva konstituenta, Modernu, po Helerovoj, karakterišu i tri logike: razvoj nauke i tehnologije, kapitalizam i socijalizam i logika političkih institucija. Neoliberlizam u verziji u kakvoj ga danas proživljavamo samo je jedna od mogućnosti Moderne, mogućnost za koju, kao i za globalizaciju, nije sasvim izvesno kako će se završiti. To za Agneš Heler ostaje otvoreno pitanje, sa još uvek neizvesnim ishodom. Pitanje o društvenoj pravdi se, međutim, mora postaviti, a samoj Moderni svojstven je uvid da bi (uvek) trebalo da bude drugačije.

U situaciji u kojoj je jedna od mogućnosti Moderne realizovana na ne naročito zadovoljavajući način - sem u nekadašnjim uspešnim primerima borbe protiv totalitarizma – pre svega je neophodno vratiti se istraživanju pitanja šta Moderna jeste. Kada je reč o procesima globalizacije, oni za Agneš Heler ipak u najvećoj meri predstavljaju ekonomski fenomen, a u prilog tome govori i činjenica da i dalje, uprkos svim proizvedenim i nametnutim uslovima postoji nešto što se opire – da postoji kultura.

Kultura – nešto sasvim drugačije

Kultura, za Heler, obuhvata najmanje tri stvari: antropološki pojam kulture, zatim aspekt koji je Hana Arent odredila kao odnošenje prema produktima drugog sveta , i zajedništvo velikih priča, narativa koji se usvajaju i razumeju bez objašnjenja. Dok se u pogledu prvog aspekta upravo radi o nesumnjivim razlikama jezika, običaja i načina življenja, drugi i treći aspekt upućuju na mogućnost i važnost pre svega kulture diskursa, koji je za Agneš Heler od odlučujućeg značaja, baš zbog toga što istovremeno podrazumeva odnošenje prema drugom, u nesvodivoj različitosti i individualnosti, a opet i uspostavljanje univerzalnosti , o čemu svedoče sva dela visoke kulture. Kulturu Heler suprotstavlja politizaciji svakodnednog života, procesu koji obuhvata ne samo tzv. “masovnu kulturu”, već i fenomene koji su, poput “ženskih studija” i feminističkih pokreta, proizvedeni od strane političke moći i zapravo onemogućavaju kritički diskurs.

Da završetak sa kulturom zapravo i nije sasvim slučajan, govori činjenica da je upravo Agneš Heler bila svedok i najgorih strana evropske politike i najboljih dela evropske kulture. Iz te ambivalentnosti postali su i njena politička kritika i filozofska nada, koja za nju i danas prevashodno znači da postoje oni koji radije biraju da nepravedno pate i oni drugi koji radije drugima nanose patnju.

Agneš Heler okrenula se kulturi zapravo od početka svog rada, a da pri tome nije napustila poziciju filozofske kritike i intelektualnog angažmana – upravo naprotiv. Kada sam je upitala šta namerava dalje, odgovorila je po običaju entuzijastično i energično, “otkrivajući” da ima pune ruke posla i još najmanje tri projekta koje planira – analizu priče o Samsonu i Dalili, razmatranje fenomena, važnosti i međusobnog neobičnog preplitanja savremenih istorijskih romana kao i preradu prve istorije filozofije koju je napisala. Ništa se, zapravo, nije promenilo. Jer, kaže Agneš Heler, “filozofirati znači izabrati. Kada izabere filozofiju čovek izabere jedan život, i od tog trenutka dobar je filozof u onoj meri u kojoj jeste. Ne menja se ništa, bilo da živite 80, 90 ili 100 godina. Uvek ste ista osoba.” I Agneš Heler beše ista, žustro raspravljajući sa studentima i kolegama… kao da se upravo završilo njeno prvo predavanje…

(tekst je prenesen iz Književnog lista)

 

 
 
Copyright by NSPM