Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

KULTURNA POLITIKA

Kulturna politika - Prenosimo Danas

   

Svetislav Basara, dobitnik NIN-ove nagrade za roman godine

Zoran Panović

Intervju sa Svetislavom Basarom

Završićemo u globalnom supermarketu

Pripovedna strategija Svetislava Basare prevazilazi uobičajene poetičke paradigme i žanrovske konvencije. Roman "Uspon i pad Parkinsonove bolesti", za koji je Basara dobio NIN-ovu nagradu, lišen je svake narcisoidne ornamentike sveznajućeg pripovedača, što ujedno podrazumeva smelog i hrabrog čitaoca.

Za koga piše Svetislav Basara, da li je još uvek aktuelna ona Borhesova konstatacija da je manje dobrih čitalaca nego dobrih pisaca?

- Pišem za sve one koji to hoće da čitaju. A Borhes je sasvim u pravu. Oni pravi, strastveni čitaoci polako nestaju. Naše doba je doba površnosti, pojednostavljivanja, povratka ideogramima i slikovnom izražavanju. Dovoljno je baciti pogled na neku knjigu štampanu pre stotinak godina i uporediti je sa nekom savremenom, pa videti ogromnu razliku u kvalitetu. U ranija vremena knjiga je bila kultni predmet. Danas je sve više roba. Prodaje se po samoposlugama i trafikama. Štampa se na roto papiru. Ranije sam mislio da će se svet pretvoriti u đubrište, ali sada vidim da će to đubre biti prerađeno, da će se od toga nešto napraviti i biti pušteno u prodaju. Izgleda da ćemo završiti kao stanovnici globalnog supermarketa.

Kada bismo sastavili indeks citiranih imena u vašem dosadašnjem literarnom opusu, bio bi to svojevrsni civilizacijski bedeker.
Kako "prepoznajete" literarni potencijal nekog dokumenta ili ličnosti koja ulazi u vaš roman?
- Ličnosti se same nameću. Ako je recimo radnja romana smeštena u 19. vek, onda je bolje da o tom veku progovore Hegel ili Niče nego autor . Oni su već tu - u literaturi, u iskustvu čitanja. Zbog toga bih - da sam dovoljno ohol pa da savetujem mlade pisce - dao sledeći savet: klonite se originalnosti. Što ne znači - prepisujte ili kopirajte. Jednostavno, ja literaturu (tu ubrajam istoriju, filozofiju, književnost, pa čak i telefonske imenike) shvatam kao filozofiju zajedničkog dela , kako je to lepo formulisao Fjodorov. Ili, možda još lepše, Markes u neponovljivom poglavlju o bolesti zaborava u Makondu gde Hose Aurelijanu Buendiji otpočinje borbu protiv zaborava tako što ispisuje ceduljice, počev od osnovne - ima Boga - zaključno sa spiskom efemernih predmeta. Nisam nikada pročitao bolju definiciju književnosti. Sa estetske tačke gledišta, posle Šekspira, Getea, velikana 19. i 20. veka, moderna literatura je suvišna. Ali, danas je ona potrebnija nego ikada. Kao oruđe u borbi protiv zaborava. Svako doba mora iznova da sastavi spisak bitnih pojmova i stvari. Hajde da budem neskroman pa da i ja dam definiciju književnosti. Recimo da je ona neka vrsta metafizičkog računovodstva . Uprkos prividnoj momentalnosti modernih tehnologija. Slično onom legendarnom i neprestanom obrtanju molitvenih mlinova na Tibetu, neprestanost čitanja održava svet na okupu.

Kako vi danas vidite književnu scenu u Srbiji? Da li biste mogli da napravite paralelu sa vremenom kada ste, recimo, vi ulazili u književnost?
- Kao i sve ostalo u Srbiji, književna scena je u previranju. Zapravo, književna scena gotovo da i ne postoji u pravom smislu te reči. Bez časopisa koji zastupaju određene poetike, bez konstruktivne polemike, tačnije dijaloga između poetika, sve se svodi na jedan prisilni individualizam - stvar veoma bitna za literaturu sve dok to ne degeneriše u solipsizam. Imamo popriličan broj izvanrednih mladih pisaca; sigurno ih ima još koje nisam uspeo da pročitam. Ali iako ih je poprilično, sve su to usamljeni glasovi u pustinji ove kulture. Moja generacija je imala sreću da počne u ambijentu prepunom književnih i omladinskih časopisa i novina. Gotovo svi smo mi bili urednici. Tu se pekao zanat, počev od korekture - dosadne, ali izvanredne stvari za uvežbavanje pismenosti - zaključno sa beskrajnim diskusijama o književnosti, filozofiji, filmu... Mi smo se intenzivno družili i to na dnevnoj bazi. Imali smo svoje kafane. Mislim da mlađem naraštaju nedostaje taj duh zajedništva, ta razmena mišljenja, to polemisanje koje izoštrava kritičko mišljenje, koje pomaže da se uvide sopstvene stranputice i greške. Sugestije mojih prijatelja Milojka Kneževića, Branka Kukića, oštre kritike kritičara moje generacije - sve je to doprinelo da moje knjige budu mnogo bolje nego da sam radio prepušten sam sebi.

Da bi upokojili monstruozne ideološke produkte i vampire istorije vaši junaci pribegavaju crnohumornom promišljanju sveta. Odakle crpite rezervoare ironije?
- Pa da nije tog ironijskog i humornog otklona, teško da bih napisao moje knjige. A još bi ih teže bilo pročitati. Ionako nisu previše čitljive. Dubinu našeg posrnuća najlakše je opaziti na katastrofalnom sunovratu naše nekadašnje duhovitosti. Treba se samo setiti zlatnog doba srpske satire od polovine šezdesetih sve do početka devedesetih. Treba se setiti kafanskih šereta, neuporedivo zabavnijih od današnjih profesionalnih komičara. Treba se setiti komedija Duška Kovačevića, pa postati svestan u kakvo smo sumorno stanje dospeli. U današnjim "komedijama" sve se nekako vrti oko nekih hiljadu evra, oko nekakvih nasledstava, prevara, muljanja. Često pomislim da naše siromaštvo mnogo duguje preteranoj ozbiljnosti, tačnije čemeru. Još početkom devedesetih u nekoj sam kolumni napisao da je, u religioznom smislu, naša nesreća posledica pada na prvom ljudskom iskušenju - iskušenju hleba zemaljskog. Onaj ko ne vidi ništa osim hleba, ništa osim hleba i ne dobija. A često ni hleba nema.

Koliko je preraspodela društvene moći u Srbiji posle 5. oktobra odmakla od borbe korespondenata političkih struktura za golu vlast?
- Vrlo malo. Gotovo nimalo. Ovo treba uzeti krajnje ozbiljno budući da poznajem ljude. I to će tako ići sve do jednog ko-zna-kada-dana kada će politika konačno biti demistifikovana, demitologizovana, svedena na svoju pravu meru i upućena na svoje prave poslove. Tu se radi o orijentalnom nasleđu. Jer kod nas politika nije tehnologija upravljanja državnim poslovima već opskurni mnogobožački kult. I dan danas politička elita (ako smem upotrebiti tu reč) pošto poto nastoji da svoje poslove obavlja obavijena oblakom tajanstva, što je najobičnija sprdnja sa idejama demokratije i republike. Ako smo već republika, onda neprestano treba podsećati vlasti da suverentitet pripada svim građanima podjednako i da su političari odgovorni suverenu - građanstvu. Imao sam prilike da četiri godine provedem na Kipru u jednoj uzornoj demokratiji. To iskustvo mi je, zapravo, otvorilo oči. Odrastao u ovdašnjim prilikama gotovo da nisam mogao da shvatim strah i snishodljivost kiparskih zvaničnika prema novinarima i prema običnom narodu. Ovde se političari prema novinarima odnose kao knjaz Miloš prema svojim čibukčijama. O narodu i da ne govorimo. Osim uoči kakvih izbora, oni nemaju nikakav kontakt sa običnim svetom. Mi smo naglo uskočili iz rigidnog komunizma u višepartijski sistem zadržavajući ranije navike, pa se tako naš trenutni (nadajmo se) politički sistem može definisati paradoksalnom sintagmom - višepartijski monizam.

Šta su za vas famozne "demokratske snage" u Srbiji?
- Uprkos svemu što sam rekao, u Srbiji postoji veliki demokratski potencijal. Ali sve je to nekako rasuto i imamo ogroman problem organizovanja. Išao bih tako daleko da kažem da ljudi koji poseduju najviše demokratske kapacitete ne samo da ne uzimaju učešća u politici nego čak i ne glasaju. Uprkos tome što uoči izbora stranke zapomažu da se na izbore izađe u što većem broju, njima to u suštini ne odgovara. One radije operišu sa zbirnim imenicama poput "narod", "žene", "zemljoradnici", dok zadržavaju apsolutni prezir prema ličnostima, konkretnim, živim ljudima. Jeste politika prljav posao i tamo gde je neuporedivo čistiji. Ali, da bi se nešto uradilo, ponekad se moramo i uprljati. Biti iznad situacije, stav u nas veoma omiljen, ide naruku najnazadnijim ideologijama.

Da li je i ulazak u Evropu deo srpske mitofilije?
- Vrlo je brzo to postao. EU je postala magična reč, toliko draga ovdašnjim političarima. I tu bi se nekako preko reda. Pa kad nas prime, onda će svi problemi biti rešeni. Evropska unija je, međutim, mesto u koje se ulazi kada se reše bar oni kardinalni problemi. Mi u ovom trenutku jedva da možemo sami sa sobom, ne vredi ni pominjati zajednicu sa još dvadeset i sedam država.

Grešemo li ako kažemo da je Koštunica u vašoj optici zamenio Vuka Karadžića i Dobricu Ćosića?
- Ne. Nije on njihovog formata. Momentalno, on je verovatno poslednji predvodnik ideologije čije je temelje postavio Vuk i koja do dana današnjeg nije od temelja ni odmakla. Pisao sam ranije o tome, ali ponoviću. Naša strategijska greška nije prihvatanje Vukove reforme pisma, nego apsolutizacija njegove političke doktrine . Sumnjam da je Karadžić imao političke ambicije, ali to je politika. Narodnu mudrost i narodno stvaralaštvo, koji jesu temelji svake nacionalne kulture, on postavlja kao vrhunsku vrednost. Temelj ne može biti krov. Čak ni u Srbiji. Razumljivo je da u takvom jednom ambijentu visoka kultura i filozofija moraju sa krajnjim naporom da traže svoje mesto pod srpskim suncem. Iz toga je neminovno proizašla paraliza kulture, a iz paralize kulture još neminovnije permanentna paraliza političkih sistema, sledstveno i ekonomije. Zatvoreni unutar svog skučenog habitusa, pokušavajući da razumemo kompleksna zbivanja u modernom svetu pomoću poslovica i narodnih pesama, doživeli smo sudbinu svih zatvorenih sistema: stalno uvećavanje entropije. Mi smo danas društvo bez dinamike, društvo bez energije.
Koštunica je čovek koga ne interesuje Srbija nego srpska istorija. Mogao bih se zakleti da sve odluke donosi spekulišući o tome kakav će mu one status doneti u nekoj budućoj istoriji. Preterano je porediti ga sa Miloševićem, kako se često čuje. Ali, to je u suštini Miloševićeva politika. Ona ne može biti ništa drugo. A i Milošević je samo jedan u plejadi nastavljača srpske narodnjačke doktrine nastale polovinom 19. veka . Ta doktrina podjednako uspešno po nju, a katastrofalno po Srbiju, funkcioniše u kneževini, kraljevini, komunističkoj republici i ovom poludemokratskom poretku. Utešno je što narodnjačka koalicija ima nekih 16,7 procenata podrške. Ai ne treba biti previše optimističan. Još neko vreme će, sve spasavajući nas, uvaljivati u probleme i održavati stanje socijalne inercije.

Vaša biografija je apsorbovala maltene sve frakcije Demokratske stranke, uključujući i nju samu. Kako izgleda nositi to breme?
- Vrlo lako. Ja se nisam politikom bavio zato što imam političkih ambicija nego zato što sam mislio da u gadnim vremenima niko nema prava da stoji po strani. Sada kada se stvari koliko-toliko normalizuju, moje bavljenje politikom se svodi na to da od vremena do vremena napišem neki politički tekst.

Zašto mi u strogo kontrolisanom košmaru korporativnog kapitalizma sebe uglavnom ne vidimo kao društvo koje ispunjava određene potrebe za identitetom i uči se veštinama normalnog života, već kao radosne učesnike potrošačke groznice?
- Iz prostog razloga što je priroda korporativnog kapitalizma takva da ljude prisiljava na potrošačku groznicu. Vrlo brzo smo se adaptirali na pravila besomučne kupovine i potrošnje. Na druga pravila još nismo. Mi se zapravo nalazimo u jednoj šizofrenoj situaciji. Ekonomski sistem se doista dosta uspešno uklapa u svetske trendove, dok u političkom sistemu još uvek dominira pseudomitološki model. Još uvek se čuju pozivi da svi stanemo pod jednu zastavu. Da se svi preselimo na granicu sa Kosovom. Naravno, politički model nema šansu u utakmici sa ekonomskim, Ali ni tu ne treba biti previše optimističan. Ukoliko u međuvremenu ne izgradimo autentičan kulturni obrazac i jedinstvo nacionalnog stila, pretvorićemo se u koloniju.

Basara i LDP

Vaše političke tekstove i pamflete neki navode kao primer "koncentrisanog čedizma"?
- Da. Tako to ocenjuju autori okupljeni oko časopisa Nova srpska politička misao. I to jeste tako uprkos tome što nisam član LDP. A uz to sam desničar. Čedina koalicija poseduje jednu veoma pozitivnu energiju. Nije to još uvek dovoljno artikulisano, a nije ni čudo jer je LDP mlada stranka, ali ja tu prepoznajem autentičnu volju za promenama, uljuđivanjem i modernizacijom naše zemlje. Za gorepomenute autore, reč modernizacija je nešto čega se užasavaju ili plaše. Mislim da je ulazak Čedine koalicije u parlament nešto najbolje na poslednjim izborima. To je početak profilisanja političke scene. I levica i centar i desnica u uljuđenim društvima dele iste civilizacijske vrednosti i zato nije ništa čudno da se mnogi stavovi LDP-a i moji poklapaju.

 

 

 

 

 
 
Copyright by NSPM