|
Zoran Avramović
KULTURNA POLITIKA U SRBIJI – IZMEĐU KONCEPTUALIZACIJE I PRAKSE
 SAŽETAK: Pojam kulturne politike označava usmeravanje kulture u državi ili u okviru kulturnih institucija sa jasno određenim ciljevima i prioritetima i instrumentima kojima se oni ostvaruju. Međutim, koncept kulturne politike menja se zavisno od karaktera državnog poretka, ali i u odnosu na tekuću praksu kulture u određenom društvu. Postojanje koncepta kulturne politike nije isto što i kultura u stvarnom društvenom životu, u organizacijama i institucijama u kojima se na (ne)racionalan način povezuju kulturni akteri. Ukazuje se na osnovne probleme kulturne politike u Srbiji: tradicija–savremenost, država–tržište, srpsko–inostrano (evropsko), Srbija–Srbi, kulturna elita–masa, evaluacija organizacija i institucija kulture.
KLjUČNE REČI: kulturna politika, Republika Srbija, tradicija, Evropa, evaluacija.
Kulturna politika države
Država je tokom većeg dela postojanja uvek bila značajan činilac kulturnog i umetničkog života. Jedna od njenih osnovnih funkcija je čuvanje i unapređivanje kulture. Ovom prilikom nećemo ulaziti u raspravu o tome koliko je podsticala, a koliko ometala i sprečavala kulturni život tokom svog istorijskog razvoja. Sigurno je da se nedemokratska i demokratska država nisu jednako odnosile prema kulturi i umetnosti, a samim tim ni donosioci odluka kulturne politike nisu bili birani na isti način. Činjenica je da se država na razne načine “mešala” u kulturni i umetnički život, budući da su to i razvojna pitanja društva. Njoj su to omogućavali pravo na donošenje zakona, stvaranje institucija, značajno finansiranje kulturnog i umetničkog stvaralaštva – budžetski ili kroz podršku projekata. Kako su kultura i umetnost “proizvodi” javnog dobra svakog društva, država je u obavezi da podržava oblike stvaralaštva koji su po karakteru “elitni” i pripadaju nacionalnom kulturnom fondu. Odatle potiče praksa da se institucije kulture i umetnici obraćaju državnim organima za materijalnu i pravnu podršku.
U teorijskim istraživanjima postoji saglasnost oko ključnog elementa kulturne politike: to je područje usmeravanja kulturnog života jedne države i institucija kulture sa stanovišta određenih ciljeva i prioriteta i pomoću odgovarajućih sredstava. Šira razmatranja pojma kulturne politike zahtevaju preciziranje značenja kulture (univerzalističko, socijalno utemeljenje, nacionalni izraz). U raspravi o kulturi i kulturnoj politici po pravilu se koristi uže značenje pojma kultura – umetničko stvaralaštvo i umetničke organizacije. Na taj način kultura se izjednačava sa umetnošću. Teorijski, ovakvo poistovećivanje nije opravdano. Kultura u širem smislu označava "način života" pojedinca ili zajednice (odnos prema materijalnom i duhovnom: jezik, vera, običaji, tradicija, vrednosti, norme). Kultura je skup simbola čija značenja usmeravaju percepciju, osećanje, ponašanje članova grupe. Dakle, kultura je sadržaj društvenog odnosa? Kako se govori? Oblači? Hrani? Kakve su ustanove?
Sa stanovišta državne uprave, pojmovno sužavanje se može opravdati iz organizaciono-upravnih razloga. Ministarstvo za kulturu je prema nadležnostima organizovano u više resora koji se bave zaštitom kulturnih dobara, umetničkim stvaralaštvom, izdavačko-bibliotečkom delatnošću, zakonodavnom aktivnošću i međunarodnom saradnjom.
Nezavisno od definicije kulture, usmeravanje kulturnog postojanja jedne države nije ostvarivo bez ideje o kontinuitetu. Prema sudu Karla Manhajma (Eseji o sociologiji kulture), "ništa što se pojavilo u kulturnom procesu ne može naprosto iščeznuti, već u izmenjenom obliku ulazi u kasnije strukture". Otvoreno je pitanje u kojoj meri ideju o kontinuitetu oblikuju institucije kulture i stvaralačke ličnosti.
Formulisanje ciljeva kulturne politike mora da pođe od zatečenog stanja – analitičkog inventarisanja kulturne situacije. Broj kulturnih institucija (biblioteka, izdavača, pozorišta, muzeja, kinematografije), struktura zaposlenih, prostorni raspored, ostvarenja kulturnih programa i projekata samo su početni koraci u koncipiranju kulturne politike. Zamisao osnovnih ciljeva predstavlja drugi ključni elemenat usmeravanja kulturnog razvitka i poznavanje prioriteta kulturnih potreba. U nekim društvenim prilikama prioritet će se dati državnom interesu u kulturi, a u drugim opštinskim ili pojedinim delatnostima kulture (pozorište, biblioteka, film, itd). Sa tog stanovišta, ne može se izbeći pitanje načina prihvatanja kulturnih programa i kulturnih akcija, kao ni ispitivanje uloge i opravdanosti kulturnih ustanova, vrednovanje njihovog rada, promena kulturnih potreba, ali i vladajućih mehanizama odlučivanja.
Izbor prioriteta u kulturnoj politici posledica je sistema odlučivanja. Raspon ciljeva kreće se od čuvanja kulturne prošlosti, podsticanja stvaralaštva, razvijanja veza sa međunarodnim kulturnim organizacijama itd.
Ostvarivanje ciljeva kulturne politike neodvojivo je od izbora sredstava za njihovo ostvarivanje. Sredstva su raznolika: sistem finansiranja, zakonodavni propisi, idejno-politička orijentacija, nagrađivanje, izbor kadrova, stručna istraživanja. O sredstvima može da se govori kao o stimulativnim (zaštita, stipendije, nagrade, otkup) i suzbijajućim (porezi, zakonske zabrane, moralne osude).
Od definisanih ciljeva i izabranih sredstava kulturna politika može biti pragmatska ili elitistička. Stvaralački deo kulture nije elitizam u odnosu na funkcionalni ili tradicionalni ("osvojena kultura") koncept kulture. Najčešće se elitna kultura vezuje sa remek-dela kulture. Vrednost kulture određuju stvaralačke ličnosti, koje se pojavljuju nenadano i ne mogu se razumeti kao zajedničko dostignuće nacije.
Ključno pitanje kulturne politike je identifikacija subjekta odlučivanja. Ko odlučuje o kulturnom razvitku? Postoje dva nivoa odlučivanja: 1) odlučivanje na relaciji država–kultura, i 2) odlučivanje u kulturnim ustanovama (delokrug i sadržaj). Prvi nivo odlučivanja najčešće pripada kulturnoj ličnosti koja pripada političkoj partiji, drugi je stvar kulturnog menadžera. Shvaćene na idealtipski način, odluke u kulturi mogu se klasifikovati na tri načina. Pravno-birokratsko odlučivanje, u kome svaka odluka traži oslonac u pravnoj normi. Ovaj tip odlučivanja nastoji da svaki problem pretvori u problem upravnopravnog postupanja i mišljenja. Demokratsko odlučivanje zasnovano je na unapred poznatoj proceduri i treba da minimalizuje udeo iracionalnih činilaca – strasti, volje, želje, pojedinačnih interesa. Decizionizam u kulturi. U ovom sistemu naglašenu ulogu ima ličnost koja donosi odluke budući da pravna norma ne može da pokrije složenu stvarnost.
Svaka odluka u kulturi mora da uključi deo iskustvenog uvida u prirodu delatnosti i njen sadržaj. Znanju o specifičnosti kulturnog predmeta treba dodati i znanje o organizaciji delatnosti i političkopravnu normu. Ideje za kulturnu politiku neophodne su budući da važeća rešenja nisu trajna, a bez novih ideja preti opasnost da kadrovske, materijalne i finansijske mogućnosti ostanu neiskorišćene. Dakle, dobra odluka u kulturi sadrži znanje o kulturi, umetničko iskustvo i ideje.
Razume se, nijedan tip odlučivanja ne garantuje uspeh. Otuda potreba za evaluacijom kulturne politike koja ima dve funkcije: da unapredi kvalitet odlučivanja i da poboljša komunikaciju između onih koji donose odluke i onih na koje se odluke odnose. Kada je reč o kulturnim programima, metod evaluacije služi da se prekine sa kulturnim programima koji ne ostvaruju postavljene ciljeve, da se poboljšaju programi koji su u toku, kao i programi u pripremi, da se unapredi sposobnost upravljanja kulturnim ustanovama.
U Republici Srbiji kulturnu politiku donosi vlada, odnosno Ministarstvo za kulturu, u okviru kojeg postoje sektori za: 1) kulturno nasleđe i bibliotečku delatnost; 2) umetničko stvaralaštvo i kulturnu industriju (vizuelna umetnost, muzička umetnost i diskografija, scenska i muzičko-scenska delatnost, kinematografija i multimediji, inspekcijski poslovi u kinematografiji); 3) međunarodne odnose i evropske integracije; 4) finansijske poslove i investicije.
U svim sektorima obavljaju se studijsko-analitički, upravni i upravno-nadzorni poslovi. Osnovne funkcije Ministarstva su da prati stanje u određenoj oblasti i da preduzima mere za unapređenje .
Ustanove kulture koje se finansiraju iz budžeta Republike su: Narodna biblioteka Srbije, Biblioteka Matice srpske, Arhiv Srbije, Narodni muzej, Jugoslovenska kinoteka, Istorijski muzej Srbije, Etnografski muzej, Muzej savremene umetnosti, Muzej primenjene umetnosti, Muzej pozorišne umetnosti, Prirodnjački muzej, Muzej žrtava genocida (Kragujevac), Galerija Matice srpske, Republički zavod za zaštitu spomenika kulture, Narodno pozorište, Beogradska filharmonija, Ansambl “Kolo”, Institut za film, Zavod za proučavanje kulturnog razvitka.
Praktični problemi kulturne politike u Srbiji
“U nas, kultura nije samo glavno pitanje, nego je sudbonosno.” (Miloš Crnjanski, 1934)
Postojanje koncepta kulturne politike nije isto što i kultura u stvarnom društvenom životu, u organizacijama i institucijama u kojima se na (ne)racionalan način povezuju kulturni akteri. Ovde spada implicitni kontekst odnosa države i kulture, odnosno kulturnih delatnosti, kao i prodor tržišta u kulturu. Ona obuhvata sledeće mogućne elemente: normativnu delatnost koja se odnosi na kulturu, model upravljanja kulturnim delatnostima, finansiranje kulturnih delatnosti, uloga tržišta, zaštita kulturnih dobara, kadrovska politika, saradnja sa inostranim kulturama (međunarodna saradnja), odnos matice i dijaspore, regionalni kulturni razvitak, kultura manjinskih zajednica, evaluacija kulturne politike (prihvatanje rezultat kulturne politike od ekspertske i laičke), političke promene u državi i (dis)kontinuitet kulturne politike.
• Odbrana, briga i unapređivanje kulturnog identiteta srpskog naroda
U Srbiji danas, kao i u prošlosti, postoj e dve kulturološke i političke struje. One nisu, razume se, bile izjednačene u snazi i intenzitetu, ali su oblikovale odnos prema nacionalnom kulturnom identitetu. Prva, slabija, zalagala se za preuzimanje zapadnoevropskih kulturnih obrazaca, pri čemu nije uvek bio jasan stav prema sopstvenom identitetu: da li ga treba odbaciti ili menjati?
Ona druga, snažnija struja u kulturi i društvu/državi čvrsto je zastupala sopstveni kulturni identitet u državi, obrazovanju, kulturnim ustanovama, javnosti i ličnom delu. Srpski kulturni identitet obuhvata istorijsko iskustvo, nacionalnu tradiciju i običaje, osnovne vrednosti, ideje o organizovanju kolektivnog života, pravoslavlje, srpski jezik/književnost, umetnost, humanističke nauke.
Kulturni identitet se čuva i razvija (ili ignoriše) na više nivoa: država, grad, institucije kulture, profesionalna umetnička udruženja, ličnosti kulture, mediji, obrazovanje.
2. Kultura i politika
Kulturna politika u pogledu određivanja ciljeva i sredstava određena je u velikoj meri stanjem duha građana Srbije. Poslednjih šezdeset godina kultura se u širokom zamahu interpretira u političkom ključu, a preovlađujuće političko mnjenje ostavlja trag i na kulturnu politiku.
Ministarstvo kulture ne može da utiče na političko opredeljenje kulturnih stvaralaca i njihov odnos prema kulturi, kao što ne može da arbitrira u izradi i ostvarivanju nekih kulturnih programa. Ali može da svojim instrumentima podrži stvaraoca, kulturnu ustanovu ili umetnički program u skladu sa političkim merilom. Drugim rečima, kulturni stvaralac koji politički pripada opoziciji neće dobiti podršku, ili će ona biti minimalna. Oni pak stvaraoci koji su bliski vlastima mogu da računaju na izdašnu finansijsku podršku. Dobar primer je odluka bivšeg ministra finansija Mlađana Dinkića da izdvoji čak dva miliona evra za snimanje filma “Sveti Georgije ubiva aždahu”. Reditelji i glumci su se slikali sa ministrom u izbornoj kampanji i tako stavili do znanja kome politički pripadaju. Ono što ovaj slučaj čini posebno zanimljivim je i to što je novac dat iz resora finansija, a ne iz kulture, čime se politički funkcionalizuje sadržaj neke kulturne inicijative.
Stvaralac u kulturi i umetnosti ima pravo da zastupa političke vrednosti. Međutim, problem će se pojaviti u slučajevima kada stvaralac zatraži pomoć za svoj projekat. Na koji način kulturna politika može da sačuva svoje dobre namere u odnosu na umetnički projekat politički angažovanog stvaraoca? Sa stanovišta kulturne politike, legitimna je podrška kulturi, ali kako da se odbrani od političkog sadržaja koji se u projektu realizuje, ili od političke ličnosti? Primer udvajanja politike i kulture u jednoj ličnosti nalazimo kod Vide Ognjenović. Ona je reditelj, književnik, prevodilac, predsednik PEN-a, ali ambasador i potpredsednik DS-a. Njeno prisustvo u velikom broju žirija govori o koncentraciji moći u kulturi, koja nije samo kulturna i umetnička, već i politička. Politička podobnost u kulturi još je aktuelna u ukupnom srpskom društvu, pa tako i u kulturi.
3. Mediji i kulturna politika
Mediji su veoma značajan izvor moći. Oni oblikuju vesti o kulturi u javnost.
Ovde bismo mogli da se osvrnemo i na političko-medijsko štampano izveštavanje o kulturi. Neretko se može prepoznati politički interes u izveštajima o kulturi. Podsetimo se izveštavanja Politike (10. 3. 2007) o “prebijanju glumaca” u Pozorištu mladih u Novom Sadu, što je dobilo razmere svetske vesti broj jedan, a fotografije veličinu političkog plakata. Događaj pun kontroverzi bio je prikazan na jasno definisan način kao “najskandaloznije zbivanje poslednjih decenija”, u šta se ubrajaju i komunističke godine. Pravljenje skandala od kulture nastavlja se i podužim tekstom “Poželjni i nepoželjni” (10. 3. 2007) u kome opširno piše kako jedan urednik za izdavanje publikacija (a ne urednik književnog programa) u Kulturnom centru Novog Sada optužuje direktora što na književnim večerima nema dvoje književnika jedne političke stranke (DS). I dodaje optužbu da postoji nepisana lista poželjnih i nepoželjnih gostiju, a Politika to široko objavljuje. Zašto? Pa zato što u Srbiji nema poželjnih i nepoželjnih u kulturi. Tako nešto postoji samo u jednom kulturnom centru u Novom Sadu. (Ne daj bože da se izbroje oni kojih ima i nema na scenama kulture u srpskim medijima, pa i Politike!) I u ovakvoj divoti od kulture i politike u Srbiji samo Novi Sad štrči. Politički interes, proturen kroz tekst, neće biti teško otkriti. Stvar postaje jasna kada se zna da je u Novom Sadu na vlasti SRS.
S druge strane, u medijskom kulturnom životu Srbije postoji cenzura i autocenzura. Da li je u pitanju strah, čuvanje mesta ili nezameranje, u ovom trenutku nije od većeg značaja. Ali i želja da se unapredi demokratski dijalog nailazi na cenzuru. Evo primera iz Pisma javnosti koje je potpisalo četrdeset intelektualaca. Pojedini mediji su ovo pismo preneli, a neki nisu.
“Već nekoliko godina u Srbiji se zapaža podela na one naučnike, umetnike i intelektualace kojih ima u javnosti na svakom koraku, i na one kojih nema. U Srbiji već nekoliko godina imamo naučne skupove na kojima učestvuju uglavnom istomišljenici. Godinama se u stručnim i umetničkim udruženjima odvija selekcija na ‘naše' i ‘njihove'.
Neka ‘nevidljiva ruka' sprečava otvorenu, slobodnu i odgovornu debatu na javnoj sceni Srbije. Paradoksalno je da u uslovima pluralizacije politike i medija iščezava raznovrsnost intelektualnog javnog života. Ono što je potrebno današnjoj i sutrašnjoj Srbiji svakako je javna intelektualna debata o svim protivrečnostima našeg naroda i države, kao i savremene civilizacije u kojoj živimo. Niko nema pravo da monopoliše stručne i umetničke institucije javnog života. Niko nema pravo da diskriminiše duh i mišljenje. Javne slobode za sve pripadnike intelektualne zajednice – to je jedini put koji se može podržati, danas i ovde. To je osnovni uslov za društvenu racionalnost.” (Pismo javnosti, Večernje novosti , 30. jun 2005. godine.)
Drugi primer je nedavna zabrana objavljivanja razgovora sa piscem Dankom Popovićem povodom dodele nagrade “Stefan Prvovenčani” u Raškoj.
4. Država i tržište
Delo kulture je roba, ali i kulturno ili umetničko dobro. Ukoliko se orijentišemo na robni karakter kulturnog proizvoda, onda će jačati komercijalizacija, a opada kvalitet. U suprotnom, država treba da pomogne dela kulture čija je vrednost trajna. Primera radi, retke naučne, umetničke knjige koje su plod višegodišnjih istraživanja država mora da pomogne i da svojom kulturnom politikom podstiče razvoj kulturnog i umetničkog života. U okviru države važan deo kulturnih funkcija pripada gradskim opštinama i pokrajinama. Ovi državni organi svojim budžetima pomažu infrastrukturu kulture, kao i kulturnoumetničke programe. Međutim, zahtevi direktora pozorišta, muzeja, muzičkih organizacija često prevazilaze finansijske mogućnosti grada ili pokrajine, pa i države. Oni se obraćaju državi za finansijsku pomoć. S druge strane, ideolozi tržišta, a i praksa širenja tržišnih odnosa u svim oblastima društva, nalažu obraćanje kulture tržištu za pomoć. Nikle su agencije za marketing, video-spotove, pijarovi.
Međutim, pitanje je šta sve država finansira u kulturi. Ne može se podržati ona kulturna politika koja ogromna finansijska sredstva daje za muzičke festivale kao što su Egzit ili Guča, budući da su to manifestacije koje same sebe treba da finansiraju. O tome je Miša Đurković izložio valjanu argumentaciju u tekstu “Guča i Egzit pred ogledalom” (Politika, 24. 7. 2007).
Postavlja se pitanje šta država treba da čini u uslovima jačanja tržišta. Da prepusti kulturu laissez faire? Da sistemom poreza odbrani autentične vrednosti?
5. Demokratska i nedemokratska kulturna politika
Koncept kulturne politike menja se sa karakterom državnog poretka, ali i u odnosu na vladajuću političku elitu. Uloga političke vlasti i vladajuće ideologije može da bude odlučujuća u konceptu kulturne politike (npr. socijalistička država sa komunističkom ideologijom). Demokratska vlast polazi od pretpostavke da svaka kulturna politika, njeni ciljevi i prioriteti treba da budu predmet javnog odlučivanja, a to su odnos prema kulturnom stvaralaštvu i nacionalnoj kulturi i tradiciji. Aktivno učestvovanje javnosti u koncipiranju kulturne politike je opšte mesto i ne govori ništa o karakteru demokratičnosti. Značajnije je pitanje provlačenje nedemokratskih odluka i prakse u kulturnoj politici pod okriljem demokratije. Moć i vlast se izražavaju i preko kulture i umetnosti. I površna analiza preovlađujućih kulturnih potreba (u znaku evropeizacije), ljudi na upravnim funkcijama institucija kulture i sastava raznih žirija i slično jasno pokazuje da su danas na sceni oni koji pripadaju javno ili nejavno tzv. demokratskom bloku.
Druga pseudodemokratizacija može – a i ne mora – da bude decentralizacija kulture. O kulturi ne treba da se odlučuje samo u jednom državnom centru. Ali kulturna politika ne sme da se prepusti stihiji i lokalnoj arbitraži.
Međutim, od izuzetnog značaja za demokratiju i kulturnu politiku svakako je i mesto kulturne politike u programima političkih stranaka. Zato je neophodno jedno sistematsko istraživanje o tome kakve instrumente i organizacione forme stimulacije kulturne produkcije, širenja i primanja kulture i kakvu poresku politiku zastupaju stranke. Isto tako je značajno pitanje kadrovske politike i odnosa stranke prema stručnjacima u procesu odlučivanja. Ilustracija ovog problema u poslednjih nekoliko godina jeste Zavod za proučavanje kulturnog razvitka koji tavori i nestaje, a može da bude od velike pomoći svakoj praktičnoj kulturnoj politici u Srbiji.
6. Nagrade u kulturi
Institucija nagrade je veoma značajna u kulturi svakog naroda i države. Onaj koji je dodeljuje rukovodi se potrebom pohvaljivanja i nagrađivanja stvaraoca. Priznanja dodeljuju umetnička i naučna udruženja, ali i država. Interesuje nas ova druga.
Državna vlast je uvek koristila razna sredstva za pridobijanje, ili pokoravanje onih nad kojima je vladala. Repertoar tih sredstava kreće se od sile, ubeđivanja, obmanjivanja, do nagrada za delo. Svaka nagrada je izraz moći. Kada je nekome dodeli državni organ, on na taj način psihološki, moralno i, donekle, stvaralački “vezuje”, pridobija dobitnika. Na taj način stvaralac pasivizuje svoj kritički stav prema postojećoj vlasti. Postoje izuzeci, ali oni nisu pravilo.
U socijalističkoj Jugoslaviji svaka državna nagrada sledovala je stvaraocima lojalnim režimu, a ponekad i da bi se on pridobio za socijalističku ideologiju. Međutim, i Srbiji sa demokratskim poretkom vidimo da svaka vlast nagrađuje “svoje” stvaraoce i ima svoje članove žirija. Tako se stiče i kulturna podrška vlasti.
7. Tradicija i globalizacija
Savremeno društvo je u znaku tržišta i globalizacijske ideologije. Globalizacijski sistemi poslovanja šire se velikom brzinom i nema nikakve sumnje da će nova sudbina kultura umetnosti biti u znaku novih uslova njenog postojanja. Dakle, kako se kultura uklapa u promene koje diktira globalizam? Da li će i ona biti bačena na svetsko tržište, ili će društvo i država pomagati i ohrabrivati umetnike i njihovo stvaralaštvo zavisno od opšteg interesa? Globalizacija kulture nužno dovodi u pitanje kulturne identitete naroda, posebno malih naroda.
Kulturna tradicija je osnovna brana globalizacijskom talasu, tzv. “kokakolizacije kulture”. Svaka kulturna politika zatiče ustanove koje afirmišu kulturnu tradiciju, ali u njen delokrug rada spada način brige o kontinuitetu, kao i o budućnosti kulturne tradicije. Kulturna politika je obavezna da stručno razmotri proceduru aktuelnog ustanovljenja tradicije, a to znači ostvarenje uvida u to ko donosi odluku da se jedna ličnost, jedan kulturni događaj iz prošlosti, ili kulturni program promoviše kao tradicija.
Drugi važan element kulturne politike o tradiciji tiče se finansijskih sredstava iz kojih se održava kontinuitet kulturne prošlosti. U kom tipu tradicije se pojavljuje vlada kao finansijer, u kom polju se traži pomoć sponzora, a kojoj vrsti kulturne tradicije treba pomoć ad hoc iz budžeta. Sa stanovišta finansija, ne treba potceniti staro sredstvo prikupljanja dobrovoljnih priloga za održavanje kulturne tradicije. Odnos prema kulturnoj tradiciji svaka kulturna politika aktuelizuje i posredstvom tzv. tekućeg kulturnog života, poput manifestacija (festivala), stručnih skupova. Organizacija rada takođe je predmet kulturne politike. Da li su organi koji osnivaju ili održavaju kontinuitet tradicije privremeni ili stalni? Kakve su njihove funkcije – organizacione, finansijske, estetske?
Najzad, izuzetno važno pitanje je i vrednovanje tradicije. I to sa više aspekata. Kako se koriste sredstva za čuvanje tradicije? Preduzima li se nešto u slučaju njihove neracionalne potrošnje?
Drugi vid vrednovanja kulturne politike o tradiciji odnosi se na ocenu uloženih sredstava u njen kontinuitet s obzirom na efekte. Dobar primer je svojevremena podrška izdavačkom projektu Istorije srpskog naroda u SKZ. Ministarstvo kulture može da se pojavi kao inicijator kulturnog projekta o prošlosti (primer Istorije srpske kulture , 1994). U Srbiji od 1945. postoji promenljiv odnos prema tradiciji – od odbacivanja do nekritičkog veličanja.
8. Odnos srpske i inostrane (evropske) kulture
Ovaj odnos je uvek aktuelan, a u današnje vreme pogotovo. Nekada je kultura više otvorena, nekada zatvorenija, svojom ili tuđom političkom voljom (vreme sankcija). Posledice poremećaja kulturne ravnoteže sa stanovišta prodora inostranog ili zatvaranja srpskog kulturnog prostora ostaviće trajne posledice na ono što se podrazumeva pod kolektivnim kulturnim identitetom. Kakvo je stanje u ovoj oblasti, možemo pratiti egzaktno. Koliko je informacija o inostranoj kulturi u dnevnim listovima i elektronskim medijima? Koliko je stranih filmova, a koliko domaćih na televiziji? Koliko je knjiga inostranih autora, a koliko domaćih u izdavačkim kućama? Koliko se posvećuje pažnja mladim kulturnim stvaraocima? Sve su to pitanja na koja se može statistički odgovoriti. Sudeći po utisku, izgleda da je više vesti o inostranoj kulturi, nego domaćoj. Ali to treba proveriti. Uzmimo primer kulturnog dodatka Politike od 11. 8. 2007, gde je objavljeno devet tekstova sa inostranim kulturnim sadržajima, pet sa domaćim. Ilustracije sa umetničkim slikama – četiri strane i tri domaće. Fotografije umetnika – šest stranih i dva domaća. Tri neutralne fotografije. Podaci pokazuju da pretežu sadržaji inostrane kulture.
Slobodna tržišna inicijativa u kulturi dovela je do toga da neki izdavači (“Paideia”) objavljuju isključivo knjige inostranih autora. Crnjanski je 1932. objavio tekst “Mi postajemo kolonija strane knjige” i tako pokrenuo veliku polemiku o odnosu domaće i strane knjige. Napali su ga predstavnici književne levice, ali nije bio usamljen u svojoj tvrdnji. Damnjan Kovačević u tekstu “Zar se ne može biti objektivan?” iznosi sledeće: “Preduzeće ‘Nolit' izdalo je dosad čitavu seriju prevoda, a nijedno naše originalno delo” – Pravda, 24. 3. 1932.
S jedne strane, to je uređivačka politika privatne izdavačke kuće. Šta u tom slučaju treba da radi državna kulturna politika? Ništa drugo nego da materijalno pomaže izdavače koji objavljuju dela domaćih pisaca. Tako i u drugim oblastima kulture i umetnosti. U tom kontekstu treba sagledati i umetničke festivale svih grana stvaralaštva (književnost, film, pozorište, likovne umetnosti, muzičke umetnosti). Da li je to smotra samo inostranih dostignuća ili treba da bude smotra i domaćih dostignuća?
Treba negovati i kritički odnos prema evropeizaciji srpske kulture. Zabava se agresivno nameće autentičnoj kulturi. Srbija ne može da bude izuzetak. Ali mora da razlikuje ono što je takođe evropski proizvod: razvrat, gramzivost, nasilje, težnja za dominacijom, masovna kultura.
9. Kultura u Srbiji i srpska kultura
Specifičnost srpske granične kulture ogleda se u tome što je ona široka po prostranstvu i isprepletena sa drugim kulturama na više načina. Nije bilo odsečnih etnoteritorijalnih (prirodnih) granica, već su se stanovništvo i njegova kultura prožimali sa drugim kulturama. Kulturna politika mora da ima u vidu dijasporičnost srpskog naroda i njegove kulture. Delovi srpskog naroda žive u okolnim državama, a delovi u drugim državama daleko od domovine.
Zbog dijasporičnog položaja na Balkanu, Srbi su uvek bili u iskušenju da se odrede prema drugim narodima i njihovim kulturama. T ačke rasejanosti na Balkanu su Hilandar, Temišvar, Sent Andreja, Trst. Srbi, daleko od matice, osnivaju značajne kulturne i prosvetne ustanove – od Hilandara 1198. do Matice srpske 1826. u Budimu. Dodiri sa drugim narodima na Balkanu uticali su i na srpski kulturni obrazac. Srpska država mora da se brine o kulturi srpske dijaspore, da pomaže očuvanje i razvitak srpskog kulturnog identiteta u drugim državama. To je cilj svih drugih civilizovanih država, pa i srpske.
Kako se odvija ova kulturna veza, u javnosti nije dovoljno poznato. Ukoliko funkcioniše, onda o njoj javnost treba više da zna. Ako je zaparložena, onda treba kritikovati državnu kulturnu politiku.
10. Srbija i manjinske kulture
Postojanje nacionalnih manjina obavezuje i na podsticanje i pomaganje njihovih kultura. Kulturna politika u Srbiji ne bi smela ni u svom konceptualnom, niti u pragmatskom aspektu da bude tzv. jaka u odnosu na kulturne inicijative srpske kulture, a slaba prema manjinskim kulturama. Tu se suočavamo sa dve mogućnosti: forsiranje jedne ili druge strane u kulturnom spektru Srbije.
Ako kulturna politika forsira srpsku, biće u manjoj meri otvorena prema drugim manjinskim kulturama. Davanje prednosti nacionalnim institucijama kulture vodi smanjivanju pažnje prema institucijama kulture drugih naroda. Sa stvaralačkog aspekta, okretanje nacionalnoj baštini smanjuje mogućnost fermentizacije kultura. Posmatrano organizaciono, orijentacija na srpsku kulturu vodi centralizaciji kulturnih institucija. Međutim, treba obratiti pažnju na to da briga za pravo manjinskih kultura ne postane njihova privilegija (Adam Bardžes).
11. Kultura Srba na Kosovu i Metohiji
Ova tema treba da bude posebna briga državne kulturne politike. Kultura je uslov opstanka srpskog naroda na Kosovu i Metohiji. Treba znati da je to bila pre svega kultura otpora islamskoj kulturi i nastojala je da se materijalno i duhovno suprotstavi spoljašnjim kulturnim uticajima, pri čemu je tačka oslonca bila u prošlosti – veri, jeziku, poeziji, kosovskom mitu, tradiciji. Kultura Srba na Kosovu i Metohiji postoji u uslovima nasilja, islamizacije i iseljavanja (proterivanje stanovništva). Osnovne kulturne i nacionalne vrednosti bile su pravoslavna vera, srpski jezik, patrijarhalna porodica, solidaristička zamisao zajednice, kult zemlje, poštovanje tradicije, sloboda i nezavisnost, spremnost na žrtvu.
Šta činiti danas, posle svih iskustava, posebno NATO agresije 1999. godine? Kada je o kulturi reč, ne preostaje ništa drugo nego svim duhovnim snagama braniti kulturnu tradiciju na ovom području, sačuvati narodnu supstancu, vratiti institucije kulture i otvarati prostor za stvaralaštvo. Ukoliko se sačuvaju ljudi i institucije, sačuvaće se i vrednosti (Avramović, 2006).
12. Elitistička ili masovna (zabavna) kultura
Mi se ubrzano približavamo vremenu kada će kultura biti transformisana u zabavu i sada smo u procesu tog velikog duhovnog zaokreta. Ko ne veruje da se tako nešto događa, treba da se osvrne i pažljivo osmotri događaje, ličnosti, dela koji se uporno podvode pod pojam kulture. Programi lake zabave nude se stanovnicima većih gradova, i to se tretira kao kultura.
Navala zabavne kulture potiskuje kulturu koju možemo nazvati kulturom egzistencijalne drame čoveka na ulasku u 21. vek. Ta drama je oduvek ispunjavala oblike kulturnog i umetničkog stvaralaštva. Pitanja o smislu postojanja, o antinomijama života, neprekidnom postavljanju društvenih i političkih granica čovekovim težnjama i nizu drugih neprolaznih “metafizičkih kvaliteta” nekako nestaju iz polja stvaralačkih formi. Kao da je čovek na pragu trećeg milenijuma oslobođen svih tih pitanja, došlo je vreme da se odmori od istorije i prepusti čulnim uživanjima i zadovoljstvima. Kao da nastupa neki novi čovek kome je dosta duhovnih napora.
Kreatori transformacije kulture u zabavu su oni “stvaraoci” koji prihvataju načela zabave u modelovanju stvarnosti i ona masovna publika koju proizvode, ili joj idu u susret. Pogledajmo ovaj proces u Srbiji. Izdvojićemo tri primera iz savremene srpske umetnosti. Za jedno književno delo koje se najviše čita u našoj kulturi poznavaoci umetničkog teksta tvrde da nema pravih estetskih vrednosti. Kritičari ga svrstavaju u zabavu. Ali hteli mi ili ne, ta literatura je zauzela veliki prostor književne scene. Možemo da se žalimo da tu nema ozbiljnih priča o čoveku i njegovoj sudbini, ljudi traže nešto drugo. Pogledajmo filmsko stvaralaštvo. Najgledaniji film je laka komedija sa literarnim predloškom. I druge, u najvećem broju, filmske komedije lako prodiru do publike. Nema drama, nema tragičnih priča. I muzika, taj direktni izraz ljudske duše, danas je u znaku brzoprodajućih diskova sa prethodnim stadionskim koncertima. Naravno, tu nema mesta za harfu i klavir, već za harmoniku i gitaru. Opet ćemo prigovoriti da je to zabava u muzici, a ne muzika. Ko vas pita? Publika je željna takve, a ne visoke kulture.
• Organizacija kulture
Kulturna politika Srbije mora da se pozabavi organizovanjem kulturnih delatnosti. Posredstvom organizacija zadovoljavaju se kulturne potrebe društvenih grupa i pojedinaca. Ali one nisu statične, već podložne izmenama – programa, ciljeva i zaduženja, funkcija, normi i vrednosnih orijentacija. One se razlikuju po veličini, prostoru koji koriste za rad, kadrovskom sastavu, stepenu specijalizacije, načinu upravljanja i finansiranja, tehnološkoj opremljenosti. A kulturne potrebe su tesno povezane sa opažanjem spoljašnjeg sveta, društvenih uslova i mogućnosti. Ispoljavaju se u povoljnim društvenim okolnostima, ali mogu da budu i “motor” razvoja u određenoj oblasti kulture. Ako se kulturne potrebe stvaraju, oblikuju i menjaju u okviru društvenog poretka, onda je očigledna dijalektičnost društva i kulture.
U Srbiji treba preispitati organizovanje kulturnih delatnosti, programa i manifestacija. Za to postoje normativna, kadrovska i finansijska sredstva. Potrebno je pojačati ulogu menadžmenta u organizacijama kulture (znanje, obrazovanje, komunikativnost, kontrola).
14. Kulturna politika i konflikti
Kulturna politika mora da računa sa konfliktima, a u kulturi Srbije razlikujem četiri grupe: a) sukobi koji su po poreklu i izrazu imanentni svakom kulturnom identitetu; b) sukobi koji su po karakteru politički; v) koji se javljaju kao posledica mešanja kulturnog i političkog, pa se jedan argument krijumčari u drugu oblast i obrnuto; i g) sukobi koje možemo imenovati kao iracionalni antagonizam.
Vešta kulturna politika će izbegavati konflikte, a onda kada se dogode, rešiće ih na efikasan i konstruktivan način.
15. Evaluacija kulturne politike
Svaki koncept kulturne politike podleže vrednovanju, kako u izradi, tako i u realizaciji. Tražili bi se odgovori na nekoliko ključnih pitanja:
1. U kojim ustanovama kulture se, u određenom periodu, realizovao projekat sa određenim sadržajem kulture (izdavačke kuće, pozorišta, muzeji, galerije...)?
2. Koje se ličnosti, dela, događaji pojavljuju u kulturnim programima ustanova kulture?
3. Šta je uticalo na izradu ovakvih programa i ko su njegovi tvorci (zaposleni ili gostujući autori)?
4. Ko je materijalno pomogao kulturne projekte o kojima je reč – ministarstvo kulture, sponzori ili je reč o redovnim programima?
5. Kakva je recepcija kulturnih programa? Kakve kulturne potrebe zadovoljavaju takvi programi – kulturne, političke, obrazovne? Koliki broj ustanova kulture učestvuje u realizaciji projekta? Koliki je broj posetilaca? Koliko traje predstavljanje kulturnog projekta? (Ovde bi se koristila tehnika analize sadržaja – kritike, komentari, studije o kulturnim projektima.) Vrednovanje kulturnih programa, u svim njegovim fazama, omogućava nam otkrivanje stavova o kulturnim vrednostima, očekivanja i predviđanje posledica u realizaciji kulturne politike.
6. Ocena efekata izabranog projekta. Materijalna i organizaciona podrška nekog stvaralačkog projekta ne znači da su umetnički rezultati u skladu sa početnim očekivanjima.
15. Izbor kulturne politike
Pitanje je za koju kulturu će se opredeliti državna kulturna politika u Srbiji? Učinjen izbor, na posredan način, govori i o ciljevima aktuelne kulturne politike.
A) Oportuna orijentacija kulturne politike lako bi se uklopila u vladajući politički okvir, ali bi se lišila kulturološkog aspekta u delovanju.
B) Kulturna politika u Republici Srbiji može da oceni da su aspekti autentičnosti u kulturi srpskog naroda zapostavljeni, a to znači da će naredni koraci biti korišćenje onih sredstava kojima se kultura izvlači iz inferiornog položaja.
V) Treća mogućnost može se koncipirati kao podsticanje stvaralačke samosvojnosti u čijem se krugu nalazi i kulturno oblikovanje tradicije.
Zaključak
Ispitivanje kulturne politike srpskog naroda pokazuje izuzetnu pojmovnu i iskustvenu problematiku. Način na koji se ona stvara i ostvaruje ne pripada samo polju kulture, stvaraocima i ustanovama. Naša analiza pokazala je da su, pored stručno-stvaralačkog elementa, bitni i drugi sistemi društva – politički, ekonomski, kao i međunarodni.
Srpska kulturna politika bila je , i danas jeste, pod jakim uticajem političkih ličnosti i stranaka. Ovome se danas pridružuju standardi EU i tržišna demokratija. Kreatori kulturne politike mogu raznim sredstvima izabranog projekta da usmeravaju kulturni život u Srbiji. Za kakva sredstva će se opredeliti aktuelna kulturna politika, stvar je stručne analize, ali i političke svrsishodnosti.
LITERATURA:
Avramović, Z., Kultura, Zavod za izdavanje udžbenika, Beograd 2006.
Avramović, Z., Čiji je književnik i njegovo delo , Novi Sad 2003.
Avramović, Z., Zadužbine, legati, fondovi i fondacije u kulturi Srbije, Zavod za proučavanje kulture, Beograd 1992.
Istorija srpske kulture, Gornji Milanovac 1994.
Srbi u evropskoj civilizaciji (zbornik), Beograd 1992.
Kulture u tranziciji (zbornik), Beograd 1994.
Društvo i kultura Srba Kosova i Metohije , zbornik projekta MNTR (urednik Z. Avramović), FF, Kosovska Mitrovica 2006.
Prnjat, Branko, Uvod u kulturnu politiku, Stilos, Novi Sad 2006.
(Prilog sa skupa "Kulturna politika u Srbiji" koji je u organizaciji NSPM održan 31. avgusta i 1. septembra na Tari.)
|
