Aleksandar Apostolovski

Život na visokoj nozi

Ovaj tekst je zabranjen za štrajkače glađu, kandidate za biro, članove biroa, izbeglice, beskućnike i starije od 50 godina. Dakle, neka se jedan odsto čitalaca pripremi za nastavak, ostali voljno. U jednoj od centralnih gradskih ulica, čovek težak nekoliko stotina miliona evra, gledao je setno kroz zamagljeni prozor luksuznog apartmana, registrovanog na lažno ime. Diskrecija se podrazumeva, jer samo bi mu falilo da ga neka prodana duša, koja se odaziva na paparaco, fotografiše sa mladom lepoticom čije godine gravitiraju na ivici krivične prijave. Čitao je kako je njegov idol Roman Abramovič prošao prilikom razvoda i ne bi mu bilo prijatno da polovinu mukom stečenog tranziciono-akcizno-marlboro bogatstva preda na upravljanje svojoj vernoj ljubi.

Dakle, ima li plavuša 18 godina? Ali, zar da se takav megacar, baja ili macan bavi tričarijama kada je nedavno kupio još jednu kompaniju, skriven iza komplikovanog imena investicionog fonda čiju strukturu uzalud istražuju u Komisiji za pranje novca. Misli mu zaokupljaju i geopolitičke dileme: u koje teritorijalne vode da uplovi ovoga leta na svojoj jahti? Da li da se pridruži koloniji od oko 200 Srba koji imaju vile ili gajbe na Marbelji? Možda je vreme da promeni ličnog trenera za tenis jer, njegov snažni bekhend ugrožava bezbednost diplomata na Dedinju. Njegovo basnoslovno skupo vreme troši i na sledeću nedoumicu: koliko je pametno da uveze sluškinje sa Filipina, što je pravi hit u malobrojnoj kasti srpskog visokog društva. Filipinci rade kao Kinezi, a ne znaju jezik, pa neće tračariti po čaršiji.   

Odgrizao je pola kubanskog tompusa, otpio gutljaj viskija, posmatrajući kontraste noćnog Beograda: udžerica u centru i oko nje mali Romi koji se greju oko vatre. Telohranitelji su ispraćali lepoticu, ali ona je ipak stigla da ga upita: „Sa koliko se nula piše tvoje ime, bejbi?” Naravno, klinka će učiniti sve da stane u red kandidatkinja za potencijalne verne ljube, ali naš megacar nije zaljubljive prirode kao vlasnik Čelzija i pola Rusije. Setio se kako je letos, na superluksuznoj jahti svoga kuma, negde u Mediteranu, upoznao plavušu koja je sletela, kao paket humanitarne pomoći iz vazduha za usamljene tajkune, na palubu sa još 10 drugarica iz Beograda. Dnevnica za slatki život ovih lepojki na moru iznosila je 500 evra.

Brzo se trgao iz letnjih snova, vraćajući se u svoje prirodno stanje surovog biznismena koji, doduše, nije počeo tako što je potopio svoj prvi brod. Naš Onazis je oteo gliser. Natovaren cigaretama. Okrenuo je nekoliko telefona i ujutru su buldozeri zaposeli liniju fronta, naspram udžerice. Zar da se dečica jure po basnoslovno skupom gradskom građevinskom zemljištu? Udžerica je nestala, dečaci će se grejati pored neke druge vatre, a bumbar će imati još jednu poslovno-stambenu palatu. U njoj će praviti nove milione i organizovati zatvorene žurke, samo za odabrane stanovnike srpskog visokog društva. Teku potoci „dom perinjona”, mljacka se kavijar, šmrče se , a retki uljezi iz najnižih platnih razreda na njihovim skupovima imaju ekvivalent onoj ulozi koju su nekad zauzimale dvorske lude, Titove pudle ili dobro odnegovan fikus bendžamin.

Megacar pripada onoj grupi kapitalaca koji živi inkognito, u savršenoj senci. Srbin koji je doživeo američki san nikada neće dozvoliti da njegova draga otvori vrata prekrasne vile reporterima časopisa za poznate koji će slikati njihove glavne i rezervne kujne, zavirivati pod jorgane, u rerne, ili garaže, slikajući još jednog heroja koji se popeo na vrh. Vrh čega? Kada sam tražio izjavu od jedne krupne ribe, ikone džet-seta, koja obija vrata tabloida kako bi bar svaki drugi dan u bikiniju isticala svoje – pardon, adute doktora Colića – njen pi-ar je javio da će me primiti kasnije, jer se ona kupa u džakuziju, posle iscrpljujućeg rada sa trenerom i obilaska njenog kontingenta bundi koji zauzima ceo sprat.

Grotesknost srpskog visokog društva logična je posledica njegove evolucije. Posle Drugog svetskog rata, jedan mladi pesnik jeo je svaki dan krempite u „Ruskom caru”, što je vaskoliki revolucionarni Beograd navelo da posumnja: taj mora da je mason. Oslobodioci su se privikavali na Dedinje i veoma brzo je inaugurisana nedodirljiva, hermetička družina veseljaka sastavljena od partijaca najvišeg ranga, generala, Udbe i KOS-a, kojima su balerine potvrđivale lojalnost, venčavajući se sa „šinjel džetseterima” novog crvenog poretka.

Krajem šezdesetih godina, njihova deca su se spuštala u dolinu, otvarajući prve diskoteke na evropskom istoku, ali čak su i ti pionirski performansi buržoaske dekadencije izvođeni po postulatima soc-saveza. Noću na „Bitlse”, ujutru na partijski sastanak.

Vreme sankcija izrodilo je visoko društvo, novobogataše koji su iz kožnih jakni i trenerki – radnih uniformi na terenu, katapultirani u odela „Hugo Bos” ili „Pal Zileri”, iz patika „najki” u cipele „pjaćoti”. Postali su članovi upravnih odbora klubova, pokupovali su stanove u Milanu ili Parizu, osnovali „srpsku autonomnu oblast – SAO Marbelja”, otkrili Karibe, verujući da se, posle pisanja dve razglednice, postaje Hemingvej.   

Žena jednog velikog fudbalera, koji se, osim briljantnih dugih pasova i driblinzima–lažnjacima, proslavio sočnim dijalektom sa meraklijskog juga, sanja srpske snove. Redovno naručuje kontingente kolača iz Pariza. Slatkiše poslužuje vod sluškinja u njenoj vili, kupljenoj od jednog kontroverznog biznismena, bivšeg muža sadašnje supruge tajkunčića čija glava porodice negde u egzilu jede težak emigrantski hleb od sedam kora, najavljujući preko video-bima spektakularan dolazak na vlast.

[objavljeno: 01.04.2007.]