Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

KULTURNA POLITIKA

Kulturna politika

 

 

Slobodan Antonić (*)

PEKIĆ I DOSITEJ

Na prvi pogled poređenje Borislava Pekića i Dositeja Obradovića izgleda neobično. Šta zajednički imaju ova dva pisca, osim prilično spoljašnje okolnosti da su obojica jedno vreme živela u Londonu?

Ipak, i to je dovoljno za početak. A iz toga će proizaći bar još tri sličnosti za koje će se videti da nisu više samo spoljašnje.

Najpre o Londonu. Pekić je u taj grad stigao 1971. godine i u njemu, sa prekidima, živeo narednih dvadesetak godina. Dositej je u London stigao 1784. godine i tamo boravio svega tri meseca. No, i ta tri meseca su Dositeju bila dovoljna da postane anglofil. Skerlić čak kaže «angloman» (1). Dositej čita Bekona, Popa, Svifta, Česterfilda, Defoa. On je prvi znatniji pisac u novijoj srpskoj književnosti koji prevodi sa engleskog. I ne samo da prevodi, Dositej se divi Englezima. On ih smatra za «najprosvešteniji u Evropi narod», a njegova dela naziva «božanstvenim ingleskim knjigama».

Pekić svakako nije angloman. Ali je anglofil. On je dobro poznavao englesku kulturu, kao i ono što bismo, Špenglerovski, mogli nazvati «britanskom civilizacijom». Video je Pekić i sve mane Ostrva. Ali, verovao je da Srbi mogu mnogo čemu da se nauče od Engleza. Pre svega, razboritosti, zdravom razumu, sposobnosti da se trezveno sagledaju i svoji interesi, i svoje stvarno mesto u svetu, i svoji prijatelji i svoji neprijatelji... To poštovanje prema zdravom razumu i, takođe, poštovanje prema njegovom britanskom ovaploćenju, jeste, dakle, prva važna zajednička crta Pekićevog i Dositejevog duha.

Druga značajna veza, a koja opet nekako proizilazi iz njihove naročite vrste anglofilstva, jeste predanost slobodnoj misli. Dositej se divi Englezima upravo zato što oni «od sviju naroda evropejskih najslobodnije misle, na veliku slavu i diku i blagopolučenije čelovečeskago roda». I Pekić, naravno, ume da ceni hrabrost da se misli drugačije, i pravo da se zbog toga ne bude progonjen. Baš zato što je živeo u vremenima kada se slobodno moglo misliti samo u sebi, i baš zato što skupo plaćao tu slobodu, Pekić je umeo da ceni nešto što mi danas gotovo da uzimamo kao samorazumljivo.

Ali, sloboda misli, za obojicu, ne tiče se samo odnosa države i pojedinaca, vlasti i građana. Slobodoumnost je i stvar sposobnosti građana, njihove kulture i njihovog znanja. Da bi se zbilja slobodno mislilo, neophodna je elementarna prosvećenost, neophodno je osnovno znanje o svetu u kome se živi. Otuda i Dositej i Pekić od Srba traže prosvećenost, traže da unaprede svoje škole. Za Dositeja znamo koliko je na tome radio. A kod Pekića ima nekoliko mesta na kojim se vidi koliko je on o tome temeljno razmišljao i koliko je stvarno visprenih i ozbiljnih saveta o tome dao (2). I naravno, obojica znaju da ni prosvećenost, sama po sebi, nije dovoljna. Neophodno je još nešto što se razvija sa prosvećenošću, ali što takođe treba osvestiti i negovati. To je snošljivost, spremnost da se poštuje drugačije mišljenje, otvorenost ka drugačijem, nedogmatičnost. Snošljivost i odbijanje svakog doktrinarstva – to je ono što je zajedničko za slobodoumlje dve tako različite naravi kakve su ravničarsko blagi Dositej i gorštačko oštri Pekić. Snošljivost i odbijanje svake zadrtosti jesu oni temelji na kojima i mi moramo graditi savremenu srpsku kulturu i slobodno mišljenje kao njenu ključnu odliku.

Treća njihova zajednička crta jeste rodoljublje, patriotizam. Obojica su rodoljubi, nesumnjivi rodoljubi. Ovo treba reći zato što se, već jedno vreme Dositej, zatim pomenuti Skerlić – a sutra možda i Pekić, ko zna? – koriste kao nekakav simbol građanističkog evropejstva u Srbiji. To evropejstvo je, onako kako ga predstavlja jedna, moram reći, zadrta i ispolitizovana frakcija naše kulturne elite potpuno u neskladu sa tradicijom koja je postojala u srpskoj inteligenciji poslednjih dvesta pedeset godina. Tako se Dositej, kao navodni predstavnik tog evropejstva, protivstavlja Vuku, kao znamenju nekakvog nacionalističkog i populističkog idolopoklonstva. Takva podela je zaista besmislena. Tačno je da su se Dositejev i Vukov patriotizam razlikovali. Ovaj prvi je bio nešto više prosvetiteljski, ovaj drugi nešto više narodnjački. Ali, u oba slučaja to je bio patriotizam, iskrena privrženost svom narodu i duboka, gotovo očinska ljubav prema njemu.

Oni nisu kod Srba videli samo mane, samo prostotu, samo nasilnost, oni se u svojim spisima nisu beskrajno izrugivali Srbima (sa jednim doista sadističkim žarom!) – kao što to danas rade korifeji našeg evropejstva. Dositej je napisao odu Srbiji – Vostani Sebije! – koju bi naši građanisti danas jamačno ocenili kao «nacionalističku» i «ratnohuškačku». Dositej – taj uglađeni, srebrnovlasi gospodin sa trorogim šeširom i plemićkim štapom – došao je u divlju i blatnjavu Srbiju da joj pomogne. On, starac kome treba samo još malo udobnosti i mira za ono nekoliko preostalih godina života, taj straac, dakle, dolazi u pobunjenu, hajdučku Srbiju, dolazi na zemljani pod, u kuću od ćerpiča, u ratni Beograd okružen drevnim, neprohodnim šumama, retkim selima i Otomanskom imperijom iz koje samo što nije krenula još jedna kaznena ekspedicija. Naši evropejci danas vide samo Dositejevo ministrovanje – valjda jedino sa tog položaja bi oni sami pomagali svom rodu. Ali, biti ministar u tadašnjem i današnjem Beogradu zaista nije isto. Za Dositeja je to bila muka i patnja koja mu, da je bio samo prosvećeni egoista, zaista nije bila potrebna. Ali, Dositej nije bio prosvećeni egoista. On je bio prosvećeni patriota. U tome je sva razlika. I u tome je sva veličina.

I Pekić je bio prosvećeni patriota. On je dobro znao sve mane svoga roda. Pisao je o njima, vispreno i oštro, neumoljivo ih ređajući. Ali, Pekić nije smatrao da je svako rodoljublje pogrešno, da se u korenu svake nacije nalazi jedan veliki, neokajan zločin (3). Govorio je o «plemenitom osećanju pripadnosti jednom narodu » (4). Govorio je o «obavezi prema njemu, pa i onda kad vas lično baš nije usrećio» (5). Govorio je o «spremnost i da se brane i njegovi prirodni ali razumni interesi i njegovo pravo na dostojan i srećan život, ma gde se on nalazio» (6). Eto to je taj trezveni, gospodski patriotizam Borislava Pekića. Zbog tog patriotizma i on, kao i Dositej, vratio u Srbiju i poslednje godine života proveo gutajući suzavac ili dobijajući pendrekom po leđima.

Uopšte, tih godina Pekić je imao priliku da se nagleda i jedne druge vrste patriotizma – one zadrte, koristoljubive, hvalisave i neznalačke. Pisao je i govorio protiv takvog patriotizma. Međutim, da je danas živ, Pekić bi jamačno pisao i govorio i protiv ove današnje vrste evropejstva – takođe zadrte, koristoljubive, hvalisave i neznalačke. Jer, njegovo evropejstvo, baš kao i ono Dositeja Obradovića, nije bilo od te sorte. Pekićev i Dositejev kosmopolitizam nisu počivali na viziji sveta kao beskrajne pijace na kojoj se ljudi danas sretnu, obave šta imaju i zatim odu dalje. Njihova ekumena nije bila svet u kome, na jednoj strani, postoje samo individuumi, odvojeni u svome sopstvu i u svojoj infantilnoj samozaljubljenosti, i, na drugoj strani, tržište, svetske banke, svetske korporacije, svetske države i svetski policajci. Pekić je jedan takav svet bez zajednice, u kojem se «ljudi jedni za druge ne interesuju» opisao u Novom Jerusalimu (7). To je svet «bolesnog individualizma i materijalizma» iz 2999. godine, daleke budućnosti u kojoj su samo do kraja dovedene one rđave crte modernosti koje je Pekić još pre dvadeset godina sa zabrinutošću uočio.

Ako bismo se zapitali – a kakav je to Pekićev i Dositejev kosmopolitizam? – onda bismo mogli da ga vidimo kao zalaganje za svet otvorenih nacija, ekumenu slobodnih i prosvećenih naroda, sa samosvojnim kulturama koja se međusobno prožimaju, ali nikada potpuno ne stapaju. To nije svet jednog jezika, jedne književnosti, jednog filmskog grada, jedne pozorišne ulice i jedne likovne galerije. To nije svet Rimskog carstva u kome se biti književnik ili slikar može samo na jednom mestu – u Rimu. Njihova Evropa ne podrazumeva slobodu samo za kapital i radnu snagu, njihova Evropa nije tržnica samo robova i novca, njihova Evropa nije lonac za topljenje nacija i kultura u jednu bezobličnu masu, bez boje i ukusa. Njihova Evropa nije tržnica već Akademija i Licej, Đoto i Andrej Rubljov, Agora i Hilandar. Njihova Evropa nije lonac za poparu, već korpa puna voća, od koje je svako različito i svako ukusno. Njihova Evropa nije superdržava sastavljena, na jednoj strani, od briselske birokratije, a na drugoj od miliona lokalnih podanika sa mozgovima stegnutih u mengele političke korektnosti. Njihova Evropa je Evropa nacija, prosvećenih i samosvesnih, Evropa kultura, različitih i ponosnih na svoju posebnost.

Zato se treba sećati Dositeja i Pekića. Ne samo ove godine, kada se navršava 15 godina od Pekićeve smrti i 200 godina od Dositejevog dolaska u Srbiju. Treba ih se sećati i sledeće godine i svih narednih godina. Možda nam to sećanje pomogne da bolje razumemo ko smo i šta treba da radimo. Možda nam to sećanje pomogne da konačno postanemo ono što su obojica tako žarko želela – nacija morala, nacija kulture i nacija slobode.

* Izlaganje Slobodana Antonića na skupu: BORISLAV PEKIĆ – POLITIKA I DEMOKRATIJA, održanom 23. oktobra 2007. u organizaciji Istraživačko-izdavački centra Demokratske stranke i Fonda „Borislav Pekić“

Fusnote:

1. Jovan Skerlić, Istorija nove srpske književnosti, «Prosveta», Beograd 1967, str. 94; svi navodi iz Dositeja su prema Skerliću.

2. Borislav Pekić, Političke sveske - 4. deo; ,http :// borislavpekic . blogspot . com /2007_04_01_ archive . html

3. «Nacija je relikt jednog varvarskog vida društvenosti»; «političko zlo stoji u osnovi nastanka nacije iz duha zločina». Stoga, svako nacionalno osećanje jeste «`prećutno saučesništvo` u kolektivnom zločinu» (Obrad Savić, «Dva lica odgovornosti: Srbija posle Đinđića» u Latinka Perović (ur.), Zoran Đinđić: etika odgovornosti, Zbornik radova, str. 193-213, Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, Beograd 2006, str. 194; 195.

4. Borislav Pekić, «Izlazak iz mraka», intervju za list Demokratija, jun 1991. godine; http://borislavpekic.blogspot.com/2007_09_01_archive.html .

5. Isto.

6. Isto.

7. «Nolit», Beograd 1988. str. 230.

 

 

 
 
Copyright by NSPM