Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

KULTURNA POLITIKA

Kulturna politika

   

 

Aleksandra Kostić

Zastave njihovih očeva

Na ovogodišnjem Festu imali smo prilike da vidimo rezultat jednog projekta koji je jedinstven u američkoj – takozvanoj – A produkciji, a možda i u čitavoj filmskoj istoriji. Klint Istvud, koga pamtimo kao prljavog Harija i zgodnog revolveraša iz špageti vesterna, a danas znamo kao uglednog režisera mnogobrojnih proslavljenih holivudskih filmova, potpisao je režiju dva filma o istom događaju, bici za Ivo Džimu, koji su prošle godine imali premijere s razmakom od dva meseca.

Što se tiče istorije, dajdžesti podsećaju da je borba za Ivo Džimu bila prelomna tačka u ratu na Pacifiku. To vulkansko ostrvo, veličine Menhetna, puno sumpora i bez mnogo biljnog i životinjskog sveta, postavljeno je tako da je Amerikancima bilo neophodno za organizovanje napada na Tokio. Bombardovanja su počela još leta 1944. godine da bi od decembra učestala, a pred samu invaziju u februaru 1945, kad se flota približila, trajala više dana uzastopce. Japanci su spremali odbranu najbolje što su mogli, svesni značaja tog položaja. U trenucima intenzivne pripreme već se naslućivao kraj rata i bila je očigledna tehnološka i ljudska premoć američke strane. Mnogi japanski brodovi s materijalom i oružjem nisu uspeli da stignu do Ivo Džime, a posle dosta peripetija na njemu se našlo nešto preko dvadeset hiljada japanskih vojnika. Plan generala Kuribajašija, komandanta ostrva, podrazumevao je da se ostrvo uopšte ni ne brani "na površini", već isključivo iz tunela i bunkera. Američko bombardovanje je Japance nateralo da tunele iskopaju dublje nego što su planirali, tako da završni bombarderski napadi pred samu invaziju uopšte nisu ugrozili ni ljudstvo ni japanske položaje. Ostrvo se moglo zauzeti samo pešadijskom invazijom i poslato je 100 hiljada vojnika. Borbe su trajale 40 dana. Od vulkanskog materijala Japanci su napravili neprobojne zidove nevidljivih ukopanih bunkera koji su bili povezani podzemnim hodnicima. Ne znajući šta ih čeka, Amerikanci su u prvom talasu napada imali 75 odsto poginulih. To su bile čete o kojima govori film "Zastave naših očeva". Na kraju je sveukupno poginulo manje od deset hiljada američkih vojnika, uz oko dvadesetak hiljada ranjenih. Na japanskoj strani bilo je tek nešto više od dve stotine zarobljenika, a svi ostali su poginuli. Kako je bilo zamišljeno, Japanci su se borili do smrti. Scene na tom ostrvu iz ova dva filma snimljene su u najkraćem mogućem roku jer je tamo, pored malobrojnih vojnih postrojenja i spomenika poginulim borcima, još oko deset hiljada tela japanskih vojnika zakopano u podzemnim lavirintima.

Filmovi "Zastave naših očeva" i "Pisma sa Ivo Džime" govore o tom okršaju. Za oba bi se, mirne duše, moglo reći da su monumentalni – trajanja od po dva i po sata, s dramatičnim ratnim scenama i uz uložen trud i novac da se sve rekonstruiše što je autentičnije moguće. "Zastave naših očeva" su adaptacija istoimenog bestselera iz 2000. godine, koji su napisali Džejms Bredli, sin jednog od učesnika, i Rona Pauers. Ta knjiga je nastala na osnovu detaljnog istraživanja, u njoj se iznose neke do tada nepoznate činjenice, a prava na njenu adaptaciju odmah je otkupio Stiven Spilberg, producent čitavog projekta. Ratni događaji na ostrvu samo su jedna ravan priče, a druga se bavi fotografijom vojnika koji postavljaju američku zastavu na ostrvu, te kasnijim pojedinačnim sudbinama vojnika koji su se našli na toj fotografiji. Dakako, sve se sliva u autorov – to jest, režisera Istvuda – iskaz o ratu uopšte.

Sve što se dešava u ratnoj zoni 1945. godine, a za razliku od ostalih sekvenci, snimljeno je nezasićenim bojama, u srebrnkastosivim tonovima tako da podseća na stare crno–bele fotografije. Efekat je da slike istovremeno deluju i uverljivije, ali i nekako udaljeno od gledaoca, stvarajući distancu koja ocrtava proteklo vreme. Isto tako, može da posluži i kao ilustracija "suženosti" čulnog doživljaja, suženosti sveta onih koji su došli da verovatno uskoro tu poginu. Same scene bitke pokazuju vrhunsku filmsku veštinu. Svakako postoji mnogo materijala na kojem se može proučavati kako se dobro filmski predstavlja ratni užas, ali među hiljadama dosad snimljenih sati u kojima se ljudi organizovano ubijaju Istvudove scene će svakako zasluživati da se po kvalitetu nađu negde pri vrhu. U njima je manje pažnje posvećeno "psihološkim likovima" vojnika, odnosno, oni mahom odlučno i spremno rade sve što se od njih očekuje u kritičnim situacijama, a nekada i više od toga, ali je zato naglasak stavljen na prenošenje utiska vreve, zaglušujuće pucnjave (nema zapravo nikakve muzičke pratnje u scenama ratovanja), podrhtavanja tla, opasnosti, užasa, brutalno realističnih kasapljenja ljudi u artiljerijskim eksplozijama. Kako su te borbe na Ivo Džimi vremensko-prostorni šav između ta dva filma, nenametljivo, ali dovoljno primetno postavljeno je nekoliko kopči: neki događaji su ispričani iz dva ugla ili, pak, jedan detalj koji nije potpuno objašnjen u američkoj verziji ispričan je u japanskoj. A poneki kadrovi – naročito široki planovi – pojavljuju se u oba filma.

Ono što na neki način američku verziju čini grandioznijom tiče se druge njegove priče, one o fotografiji marinaca koji postavljaju američku zastavu. Razrađena i razuđena priča o nastanku, sudbini i ulozi te slike ispričana je uz dosta preskoka i "flešbekova" koji svedoče o priličnoj veštini pripovedanja, kako scenarista Vilijema Brojla i Pola Higisa, tako i režisera. U trenutku kad je Amerika već bila iscrpljena ratom a zalihe bile na izmaku, jedna fotografija je ulila nadu, predstavila je pobedu koji svi očajno priželjkuju. Autor Klint Istvud želeo je da nam pokaže da jedna slika može da učini tako nešto. Ali, slika kojoj je zapala takva uloga zapravo ne prikazuje pobedu koju milioni Amerikanaca u njoj vide i za sobom povlači niz prepoznatljivih obrta u šou-biznisu, manipulacija i zloupotreba. Slikani prizor je zapravo postavljanje druge, rezervne zastave, dok je prva skinuta jer je jedan visoki političar iz Vašingtona – koji ne zna kako je to "na terenu" i zato zaslužuje samo prezir pravih "terenaca" – želeo da je kao suvenir okači u svojoj kancelariji. Zatim, postavljanje zastave, kako one "prave", tako i te rezervne, nije označilo kraj sukoba jer je brdo na ostrvu osvojeno petog dana borbe, a sukobi su trajali još mesec dana, i, konačno, nisu tačni ni podaci o tome ko se sve vidi na fotografiji. Sve u svemu, fotografija je, strogo uzev, falsifikat, a zatim se, u propagandne svrhe, radi reklamiranja vojnih obveznica koje su neophodne da bi se nekako izdržalo do kraja rata, nemilosrdno i bez mere i ukusa reprodukuje, zloupotrebljava i na kraju pretvara u najgori kič. Istvud precizno analizira te događaje i montirajući ih "u korak" s reminiscencijama na borbu na Ivo Džimi izvlači značajniju poentu – možda sama fotografija ne prikazuje pravi trenutak trijumfa, nego je samo delo slučajnosti koje je stvorilo varljiv utisak. Međutim, njena slučajna likovna ubedljivost omogućila je da se u nju projektuju stvarne želje i doživljaji, onaj potencijal nade i vere u pobedu koji je tražio mesto gde će se izliti. Tako je jedna gotova slika postala platno za projekciju nade za čitavu jednu naciju, koja je onda odnekud pronašla 26 milijardi dolara za novi ratni zajam, tri puta više nego za poslednja tri. Svi sitni trikovi koji se pri tom upotrebljavaju da se ta stvar potencira postaju sekundarni. Tako i preživeli vojnici sa slike pristaju da izigravaju klovnove koji putuju od grada do grada i u kič inscenacijama pozivaju ljude da daju novac za obveznice. Istvud s iskrenim uverenjem predstavlja kako iskrsava "nešto što je veće od svih njih" i što opravdava sve sumnjive postupke.

Pravednost ratnog poduhvata i neophodnost da se ide do kraja, neko dobro koje se u tome krije, isijava i na sve junake u ovoj priči. Tako stižemo do jednog kurioziteta ovog projekta. U filmu "Zastave naših očeva" nema lika koji nosi dovoljno negativnog "sadržaja" da bismo ga mogli nazvati antiherojem. Slabić na frontu se pokazuje kao pristojan civil kojem naprosto nedostaje "ratnički nerv", vojnik koji zbog traume ne može da se vrati u "normalu" prosto je preosetljivo ljudsko biće koje ne ume da se odbrani od navale strašnih sećanja. Vašingtonski birokrata koji osmišljava kič-parade nije cinik, već radi u ime višeg dobra, itd. Naravno, ne treba ni pominjati galeriju sjajnih, naivnih i nevinih, požrtvovanih i odvažnih likova. Tamna strana su samo neprijatelji koji pucaju s druge strane, oni su zlo kojem se mora stati na put.

Zato je, pak, snimljen film "Pisma sa Ivo Džime". Da pokaže ono dobro i s te druge strane. Ili, drugim rečima, da učestvuje u poduhvatu davanja "ljudskog lika" neprijateljima, prikazivanju/podučavanju da se s druge strane nišana nalaze mladići koji imaju brižne majke, tužne devojke, mladići koji bi u drugim okolnostima bili prijatelji. Zato mi gledamo "intimu" japanskih vojnika i njihove pripreme za odbranu Ivo Džime, i ovog puta rekonstruisanu po dokumentarističkoj prozi – knjiga sastavljenih na osnovu pisama generala Tadamičija Kuribajašija, japanskog komandanta na Ivo Džimi.

Zarad takvog pogleda autori su unapred odustali od postavljanja, da tako ka žemo, ideoloških pitanja o širem kontekstu sukoba. Pokretačka snaga Japanaca je odanost caru, borba za domovinu i sopstveno tle. Usput rečeno, na ostrvu Ivo Džima prvi put se, u 5000 godina japanske istorije, dogodilo da Japanci brane, a zatim i gube deo teritorije. Motivi tih boraca jesu univerzalni, ali ne i univerzalistički; njihov fokus je na neprijatelju koji ih ugrožava. Ipak, u filmu se na posredan način tematizuje problematičnost te njihove perspektive. Naime, "flešbekovi" na događaje u životima junaka pre borbe na ostrvu otkrivaju pervertiranost tog patriotskog impulsa, njegovu isprepletenost s autoritarnošću i nasilnošću sistema. U jednoj od tih sekvenci srećemo i kakvog-takvog negativca u oba filma, okrutnog vojnog policajca, simbola svemoći države koja od pojedinca bez zazora zahteva i dobija sve, zaključno sa životom.

Inače, ova japanska priča je mnogo siromašnija na onom paralelnom planu u odnosu na samu bitku za ostrvo. U američkoj priči taj paralelni plan se odnosi na neposrednu i dalju budućnost, dok je ona kod Japanaca mnogo skučenija i odnosi se samo na prošlost – pošto budućnosti za njih nije ni bilo. Tako su "Pisma sa Ivo Džime" usredsređeniji film u kome preovlađuju još tamniji srebrnkasti tonovi u sumpornim tunelima i bunkerima na mrtvom pacifičkom ostrvu.

Drama se odvija među vojnicima koji su dobili naređenje da "ne smeju umreti pre nego što ubiju barem deset neprijatelja". Nije bilo malo iskušenje za Istvuda da na japanskom – poštujući odsečnost njihovih gestova i zapadnom oku neprozirne konvencije – prenese vrhunski emotivni naboj, doživljaj i ponašanje ljudi osuđenih na smrt, u kojima se bore strah, specifično shvatanje dužnosti i časti, očaj, gnev. Kako događaji odmiču, ređaju se pojedinačni činovi i u tom filmu, gotovo kamernom ako se uporedi s američkom pričom, a gledalac gubi osećaj glomaznosti čitavog događaja. Ostrvo Ivo Džima je u tih mesec i nešto bilo najgušće "naseljeno" mesto na planeti, a u praćenju grupe redova i samog generala Kuribajašija ne mogu se naslutiti razmere složenih i gotovo neverovatnih poduhvata kopanja kilometara i kilometara podzemnih hodnika kroz vrele vulkanske stene, pravljenja betonskih ploča za oblaganje zidova, ogromni građevinski poduhvati pod nadzorom čitavih inženjerskih četa.

I još nešto pada u oči: jedan neočekivani jaz među Japancima. S jedne strane su general Kuribajaši (u interpretaciji Kena Vatanabea), školovan u Kanadi i Americi, gde je, bez sumnje, nešto od svoje "japanštine" izgubio, ali zato dobio nešto zahvaljujući čemu je bio najbolji strateg u datoj situaciji. S njim je, na istoj strani jaza, mladi Saigo (kojeg glumi debitant u holivudskoj produkciji, muzičar i glumac Ninomija Kazunari), svakako ne idealan vojnik po japanskim uzusima, jednostavan mladić koji želi da preživi i pokušava da se snađe, zapravo pravi prototip tog "humanizovanog" lika neprijatelja. Na suprotnoj strani je čitava japanska vojna mašinerija koja se pokazuje kao kruta, zastarela, na trenutke čak i zatucana. Oficiri od samog početka priprema za odbranu ostrva pokazuju podozrenje prema Kuribajašijevim planovima, žele da se drže isprobanih metoda, sabotiraju njegove planove. U filmu se mnogo više vide intrige među komandantskim kadrom, sve to deluje kao kapric jednog generala – u koga gledaoci svakako imaju više poverenja nego u ostale oficire – a ne kao ogroman i dugotrajan graditeljski poduhvat. Previše "moderan" i "amerikanizovan" Kuribajaši povremeno jedva uspeva da sprovede svoju volju. A u jeku bitke podređeni počinju da i direktno odbijaju njegove naredbe. Iako je od početka zabranio ritualno samoubistvo, oficiri ga čine i zahtevaju ga od svojih podređenih. Suprotno generalovim instrukcijama, neki oficiri kreću u frontalni napad na neprijatelja.

Šta se zaista događalo u pećinama iz kojih je branjeno ostrvo Ivo Džima, to je naravno, posebno pitanje, ali u filmu se sugeriše da i zloglasna japanska disciplina ima svoje granice, te, da kažemo, "ljudski" ili nama razumljiviji lik Japanca, koji je istovremeno osim ljudski i vojno efikasniji, iskrsava upravo tamo gde popušta i puca stereotipna maska fanatične japanske požrtvovanosti.

Tako smo dobili petosatni filmski ep koji u specifičnoj formi, na preseku dve priče o zajedničkoj patnji i jadu vojnika na suprotnim stranama, pokušava da napravi korak bliže "istini". Ipak, ta istina nije nekakva celina koja bi bila poželjnija ako zahvati što više, pa i – ako je moguće – uključi suprotstavljene vizure. Ili ako, kao na nekakvoj vagi, napravi dobar balans između dve suprotne strane. Ne, ova dva filma čak ni ne uspevaju da budu prave slike u ogledalu – jedan je glomazniji i zahtevniji, a drugi svedoči o tome koliko je težak i neizvestan poduhvat kad se u igru predstavljanja upletu "kulturne razlike" i stereotipi. Ipak, čak i da su uspeli da budu približniji odrazi, ne bismo otkrili nešto novo. Istinu da je nesreća svih koji ratuju jedna ista veoma je lako saopštiti. Ukoliko se to učini kroz paralelne priče onih koji se direktno gledaju preko nišana, tim zanimljivije. A ako se toga studiozno prihvati producentsko-režiserski dvojac Spilberg–Istvud, eto i vrhunske zabave.

 

 

 
 
Copyright by NSPM