Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

KULTURNA POLITIKA

Kulturna politika

   

 

Aleksandra Kostić

Fest 2007.

Sudeći prema ovogodišnjem Festu, na svetskoj sceni dominiraju filmovi koji se na različite načine poigravaju idejom da kroz filmsku dramu iznesu istorijsku stvarnost. Ne bi bilo lako klasifikovati maštovite pristupe toj igri i čini se, zapravo, da se pred našim očima, intenzivnije i drskije nego dosad, istražuju mogućnosti "dokumentarističke drame".

Jedan od modaliteta kako se to radi jeste ono što vidimo u poslednjem filmu Roberta Altmana, kod nas prevedenom kao "Radijski šou". Altman se u poznim godinama vratio prvoj ljubavi – kantri muzici, i sasvim opušteno, gotovo kao da u trenutku u kome je svestan ispunjenosti svog života, piše oproštajno pismo svetu, snima film čiju jednu trećinu čine muzičke tačke u izvođenju vrhunskih holivudskih zvezda. Meril Strip i Lili Tomlin, zatim Vudi Harelson i Džon Si Rejli, pa onda i mlada zvezda Lindzi Lohan, pokazuju pevački talenat koji je već sâm za sebe senzacija, ali posebnu draž filmu daje karakterističan altmanovski pristup koji bi se, slobodno rečeno, mogao nazvati "voajerskim". Kamera se kreće lagano, kao da se šunja, i snima na način koji kod gledaoca stvara utisak da je u koži nevidljivog čoveka koji ima priliku da zaviruje u tuđe živote ničim ih ne ometajući. To prizorima na platnu daje posebnu auru "autentičnosti". Međutim, dokumentaristički element filma tiče se jednog drugog plana. Čitav film je posvećen radio-emisiji koja se izvodi uživo, i to, posle mnogo uspešnih godina, poslednji put; kamera prati šta se dešava na sceni, pred publikom, kao i iza scene. Pri tom, malo je zapleta i odnosa koji se očekuju u surovom šou-biznisu jer su sve to prijatni, bogobojažljivi kantri/soul/gospel pevači i voditelji koji čitaju reklame za biskvite i viršle, veseli kauboji čije tinejdžerski grube pošalice potpuno izbezumljuju urednika. Dokumentarnost se tiče toga što je taj radijski program zaista dugo postojao i bio popularan pod imenom koje se navodi, a moglo bi se prevesti kao "kućni prijatelj u preriji". Njegov voditelj i jedan od pevača je Gerison Kejlor, koji u filmu glumi sebe, a i pisac je scenarija. Tako se dogodilo da je srž filma zapravo vizija jednog čoveka o tome kako je to na radiju izgledalo. A to od njega niko neće znati bolje. Altman se, da tako kažemo, našao da mu pomogne oko filmskog uobličenja.

Nesreća je samo što autorima "Radijskog šoua" taj realizam nije bio dovoljan, pa su posegli za nadrealnim, bajkolikim elementima i ponekim potpuno suvišnim reminiscencijama koje nemaju kopču ni sa čim drugim u tom filmu. To je, najpre, uloga Kevina Klajna, čiji se fizički gegovi uopšte ne uklapaju u celokupnu atmosferu filma, a njegov imidž i manir privatnog detektiva iz četrdesetih nema osnovu, niti čak mesto u onome što se događa. Zatim, kroz čitav film se po pozornici i iza nje kreće glumica Virdžinija Medsen, loknaste plave kose, obučena u zakopčani i ušnirani blještavoplavi mantil. Ona glumi anđela koji je tu da udeli milost i usput ponekog junaka pošalje u smrt. Neki je vide i s njom razgovaraju, a neki ne. U špici je navedena kao "opasna žena". A njena najopasnija uloga je da degradira čitav film.

Drugi dokumentaristički pristup primenjen je u filmu "Poslednji kralj Škotske", režisera Kevina Mekdonalda (koji je, inače, do sada snimio dosta "čistih" dokumentaraca). Ovaj film je nastao po knjizi Žila Fodena u kojoj se istorija vladavine diktatora Idija Amina Dade prepliće s fiktivnom pričom o njegovom privatnom lekaru Škotu. Idi Amin je zaista pored sebe imao za savetnika jednog belca, izvesnog majora Aspena, koga su zvali "beli pacov" i koji je bio drugi najomraženiji čovek u Ugandi; ali on je samo delimično poslužio kao inspiracija piscu knjige. Mekdonald se, verovatno prateći intenciju romana, oslonio na prepoznatljivi topos o mladom belcu koji tražeći avanturu i smisao života kreće u crno srce Afrike, da bi se potom, zahvaljujući naivnosti i slabosti, našao u samom središtu zle imperije nemilosrdnog vladara. A za to je Mekdonald "iskoristio" stvarnu situaciju koja je postojala u Ugandi. Za ulogu Idija Amina Forest Vitaker je pre koji dan dobio Oskara, ali je i njegov partner Džejms Mekejvori bio briljantan. Uzbudljiva i vešto zaokružena priča pružila im je priliku za bravure, a precizna režija dala dovoljno prostora.

Idi Amin se vratio, kako i poručuje reklama za film; iako je za prikazivanje tamnih strana crnog kontinenta sasvim dobro mogla da posluži i priča o anonimnom vlastodršcu za koga je politika isto što i apsolutna vlast, a apsolutna vlast isto što i više novca, više oružja, žena i ubistava svakoga ko se usprotivi, pa tako sve dok neki suparnik ne ojača. Dakle, i bez Idija Amina i pitanja koliko je Forest Vitaker uspeo da dočara njegovu harizmu, snagu, ludilo, zatim pitanja da li broj žrtava Aminovog režima iznosi nekoliko desetina hiljada, 200 ili čak 800 hiljada ubijenih, bez svega toga je Mekdonald mogao da ispriča jednu afričku priču. Moguće da to ne bi bio lošiji film od ovog. Ali, s druge strane, ovo je priča o stvarnim diktatorima, a bacanje njih u anonimnost imalo bi opravdanje samo kao mera predostrožnosti . A ako ne moramo više da se plašimo takvih ljudi, onda smemo i da ih imenujemo. Izmišljeni doktor iz Škotske je mogao postojati i on je bio potreban da bi se ispričala priča koja će nas odvesti u taj ambijent, a stvarni Idi Amin je upečatljiva ličnost koja naprosto "poziva" na dramatizaciju.

Naredni film, takođe krunisan Oskarom za glavnu ulogu, takođe se vrti oko upečatljivih istorijskih ličnosti. Film "Kraljica", s Helen Miren u ulozi Elizabete II, još uvek žive engleske kraljice, dotiče neka ključna i bolna pitanja britanske monarhije rekonstruišući događaje tokom sedam dana nakon smrti princeze Dajane. Režiser Stiven Frirs je, kao i recimo u filmu " Opasne veze " , bio suptilan . Dokumentarizam je ovom prilikom bio krajnje, da tako kažemo, "osetljiva stvar". Zato su se morali napraviti i neki "ustupci". Recimo, prinčevi Vilijam i Hari pojavljuju se u bukvalno tri kadra, i to svaki put iz daljine i s leđa. Dajana je poginula pre deset godina i još se osećaju odjeci raspoloženja koje je tom prilikom zavladalo Engleskom, a koje bi se slobodno moglo nazvati masovnom histerijom. S obzirom na to, bilo je malo otužno gledati, posle kolaža slika same Dajane, kako glumac koji tumači ulogu premijera Tonija Blera stiska usne da bi mu zubi delovali što upadljivije i što sličnije Blerovim, a glumac u ulozi princa Čarlsa stalno grči mišiće lica da bi bio nalik pravom Čarlsu. No, zato je Helen Miren, uprkos izvesnoj fizičkoj sličnosti s kraljicom, svojom glumom stvorila potpuno autentičan filmski lik koji je kraljicu predstavio a nije ju imitirao . Isto tako, konflikt o kome je u stvari reč rekreiran je tako da možemo da ga potpuno razumemo i u specifičnom istorijskom kontekstu, ali i kao opšte pitanje. Jedna forma kraljevskog autoriteta s vremenom je dospela u krizu, princeza Dajana je postala pop zvezda, za čiju privatnost više ne važi pravilo "tiho i dostojanstveno", i naizgled nagovestila novi duh vremena. Kraljica Elizabeta se tako našla u procepu između, s jedne strane, sopstvenih uverenja, svog viđenja tradicije i uloge koju je s vrhunskom odgovornošću i predanošću igrala i, s druge strane, nerazumljivih i nerazumnih zahteva novog vremena, čiji je posrednik i glasnogovornik novi premijer Bler. Novotarije oličene u Dajaninom načinu života i odnosu prema medijima, a potom i zahtevima javnog mnjenja da ona, zbog popularnosti i pozitivnog imidža koji ju je pratio, bude razlog da se kraljevska porodica, makar na kratko, oslobodi krutosti običaja i držanja, dovode kraljicu Elizabetu II u traumatičnu poziciju. Film s dosta simpatija prati sve mene kraljičinih unutrašnjih sukoba i nedoumica da bi priču uspešno doveo do logičnog ishoda – kompromisa koji je prikazao da tradicionalni autoritet svoje trajanje može da zahvali i fleksibilnosti i mudrosti da se u pravom trenutku napravi ustupak, te da stara aristokratija, sa svim manama, ipak poseduje privlačnu snagu i igra ulogu u kojoj je ništa ne može zameniti. Posle Dajane – te burne epizode u istoriji britanske krune – sve će, dakako, izgledati malo drugačije. Ali kraljica će u svoju uspešnu karijeru, na kraju, ipak upisati jedan plus.

Poslednji festovski primer dokumentarne drame je "Holivudlend", čiju režiju potpisuje Alen Kulter. Još jednom je slučaj da glavni glumac, ovog puta Ben Aflek, ostavlja najbolji utisak, s tim što su tu i sjajna Dajana Lejn i Ejdrijen Brodi. Središte priče je stvarni događaj – smrt Džordža Rivsa, glumca koji je ostao upamćen po ulozi Supermena u televizijskoj seriji koja se u Americi prikazivala pedesetih godina, a koji osim toga nije mnogo postigao na profesionalnom planu. Pola veka nakon njegove smrti, zbog nekih nejasnih okolnosti, ne može se sa sigurnošću tvrditi da li je ubijen ili se sâm ubio hicem u glavu, i to je poslužilo kao polazna tačka za fiktivnu priču o detektivu (za kojeg je, doduše, u "stvarnosti" postojao uzor) koji istražuje taj događaj. Ono što on otkriva spada u utvrđene činjenice i u domen već iznetih pretpostavki, a zaključak do kog dolazi jedno je od mogućih razrešenja. Opet, dakle, imamo stvarni događaj i činjenice, a zatim i fiktivne likove i zaplete koji služe da na dramaturški prihvatljiv način približe nešto što bismo mogli nazvati istinom. Jer umetnost traži prilagođavanje "građe" da bi mogla da progovori. Istinu, podrazumeva se.

 

 

 

 
 
Copyright by NSPM