Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

KULTURNA POLITIKA

Kulturna politika

   

 

Jovana Papan

DIZNIFIKACIJA KAO NACIONALNI PREPOROD

"Nije važno da li dolazi preko kablovske, telefonskih linija, kompjutera ili satelita. Svako će morati da ima posla sa Diznijem." (Majkl Ajzner, direktor Dizni kompanije)

Oktobra 2006. godine započela je nova epoha u duhovnoj obnovi naše napaćene nacije. Posle 15 godina odsustva, Diznijevi junaci vratili su se na naše male ekrane. Povratak Mikija, Šilje, Paje i drugara, po rečima filmskog urednika javnog servisa, jedna je od najznačajnijih stvari koju je RTS uradio u poslednje vreme. Ukoliko se neko (za svojih 300 dinara pretplate) eventualno nadao nekoj kvalitetnoj domaćoj produkciji za decu u terminu u kome smo nekada gledali Muzički tobogan ili Nedeljni zabavnik, moraće očigledno da sačeka da na red dođu manje značajne stvari. Diznijeva verzija borbe za večne vrednosti i trijumf ljudskog duha ipak je daleko veći prioritet od upošljavanja domaćih talenata.

Pošto smo zatim danima od strane medija bili zatrpavani pompeznim najavama srećnog događaja, čak i oni koji prvobitno nisu tome pridavali previše značaja, na kraju su shvatili da je povratak Diznija važniji od samog života. Pa su se tog prvog subotnjeg Dizni-prepodneva i oni, kao i milioni drugih građana Srbije, sjatili ispred malih ekrana kako bi u kolektivnom ritualnom zanosu konačno zakoračili u toplu i udobnu građansku normalnost. Jer Dizni i njegovi junaci koji su obeležili detinjstva tolikih generacija, upravo to i predstavljaju – povratak normalnosti, starih dobrih vremena i lepše stvarnosti.

Vest je odmah obradovala roditelje, koji su, i sami nostalgični za ovim elementom domaćeg pop-kulturnog nasleđa, vapili za još nekim efikasnim sredstvom kojim će svakog vikenda od 11 do 13 sati svoje klince prepune energije da prikuju uz televizor, barem dok se ne pripremi ručak. A šta je bolje od programa tako proverenog kvaliteta kao što je Dizni produkcija – "najbolji crtani filmovi na svetu", kako se moglo čuti na Dnevniku RTS.

Čelnici javnog servisa takođe imaju zbog čega zadovoljno da trljaju ruke - astronomska gledanost koja je od početka zabeležena, osim još jednog zakucavanja u utakmici sa Pinkom, doneće i još skuplje tarife za reklamiranje.

Ali onaj ko ima najviše razloga da trlja ruke zbog činjenice da Diznijevi crtaći zauzimaju tako važan termin na najgledanijoj nacionalnoj televiziji jeste - sama Dizni kompanija. Nema ničeg što jedna kompanija može više da poželi nego da na novo tržište uleti uz takavo opšte oduševljenje, kao da dolazi sam spasitelj ili makar oslobodilac. Ili barem kao kappriciozna diva koja posle višegodišnjih molbi konačno stiže u provinciju, pošto je hotel najzad postao dovoljno komforan. Jer do skora predstavnici Diznija nisu ni hteli da razgovaraju sa našim televizijama, koje su više puta pokušavale da Mikija i Paju vrate na naše ekrane. Piraterija, loš imidž Srbije, tranzicioni haos, nedovoljna platežna moć ili šta ih je već ranije sprečavalo, očigledno više ne predstavlja problem - Srbija je najzad postala dovoljno isplativo tržište, pa eksploatacija konačno može da počne.

Jer crtani filmovi masno plaćeni novcem pretplatnika samo su početak. Nijedan crtani film se ne reprizira, pošto ih hvala bogu Dizni ima dovoljno za godine emitovanja, ali zato su tu video kasete i digitalni diskovi – a tu je Dizni apsolutni šampion po svetskoj prodaji. Zatim je tu čitav jedan predmetni svet sa etiketom Dizni, koji odjednom postaje nasušna potreba svakog mališana - gumene i plišane igračke, knjige, slikovnice, stripovi, posteri, čestitke, majice, kape, rančevi, čarape, tanjiri i čaše, sveske, olovke, privesci i još milion raznih imalica koje će olakšati novčanike potrošački raspoloženih građana Srbije. Miki, Vini Pu ili Pokahontas vrebaće od sada iza svakog ugla, i čak ako vaše dete ni ne gleda televiziju, neminovno će želeti Dizni proizvode. Za to su, između ostalog, zaduženi i Diznijevi strateški partneri – Koka-Kola, Mek Donalds, Ribok...

A jednog dana, ukoliko se region Jugoistočne Evrope dovoljno razvije a platežna srednja klasa dostigne kritičnu masu, najsrećnija od država možda čak dobije i svoj Dizni-park, a to znači milione koji se svakodnevno ulivaju na račune kompanije. Tržište na kome se reklamama izbezumljeni potrošači tuku kako bi ušli u jedan običan Merkator, za Diznija je tek rudnik zlata. Redovi ispred Dafiment i Jugoskandik banke zajedno neće biti ni prineti navali na Diznijevu zemlju snova. A posetioci Diznijevih parkova – izmereno je – provode 80 % vremena u grozničavoj kupovini bilo čega sa oznakom "Dizni".

Kulturolozi širom sveta ovaj proces obični nazivaju "Diznifikacijom", odnosno pretvaranjem svakog delića zemljine kugle u mesto najstrašnijeg konzumerizma svakolikih Dizni proizvoda, i pretvaranjem stvarnog, fizičkog sveta u njegovu umivenu, bezbednu, predvidivu ali profitabilnu hiper-realnu kopiju. Teško da još ima mesta na planeti gde svako ne prepoznaje barem Mikija Mausa, i koje još nije potpalo pod uticaj Diznijevog "čitanja" istorije, u kome osim slavljenja "američkih vrednosti" i nema mnogo mesta za kritiku ili promišljanje loših istorijskih iskustava, kao što su na primer robovlasništvo ili genocid nad Indijancima.

Crtani filmovi obično izmiču ozbiljnoj kritici jer su, bože moj, samo "bezazlena zabava". Međutim, budući da današnja deca provedu više vremena uz crtaće nego sa večito zauzetim roditeljima, medijske korporacije koje proizvode zabavu za decu imaju veliku ulogu u njihovom vaspitavanju. Od njih deca uče koje vrednosti u životu su važne i koji životni stilovi su poželjni. Zbog toga su Diznijevi filmovi često bili predmet debata kako roditelja, tako i sociologa, koji su dekonstruišući sloj po sloj značenja crtaća kao što su Mala sirena, Pokahontas ili Kralj lavova, došli do zaključka da je u njima često prisutna prikrivena poruka koja se šalje malim gledaocima, i koja sugeriše da je konzumerizam vrhunac sreće, a da su rasizam, seksizam, kriza demokratije ili kapitalistička otimačina, samo rezultat neumitnih prirodnih zakona.

Neki momenti u pojedinim ljupkim Diznijevim crtaćima skandalizovali su svojevremeno i širu javnost. Tako na primer, u istoimenom animiranom filmu, Aladin (inače modeliran po liku Toma Kruza, za razliku od negativaca sa istočnjačkim crtama lica) peva veselu pesmicu o tome kako u njegovoj varvarskoj zemlji ljudi vole da seku drugima noseve i uši. Posle protesta muslimanske zajednice, dotična pesma je delimično promenjena, ali samo u bioskopskoj verziji filma. A u crtanom filmu Pokahontas, Džon Smit, istorijska ličnost i najstrašniji koljač Indijanaca, predstavljen je kao ekstra pažljiv i politički korektan multikulturan momak, koji predano gradi mostove između civilizacija. Na taj način Dizni ponovo piše istoriju američkog kontinenta, i oslobađa belce doseljenike od bilo kakve odgovornosti za istrebljenje Indijanaca. Jer ko bi hteo da kvari tako lepu ljubavnu priču nekim ružnim i nepotrebnim činjenicama o kojima uostalom, niko ne želi da razmišlja. "Mi kreiramo "Dizni realizam", vrstu Utopije, gde pažljivo isključujemo sve negativne i neželjene aspekte stvarnosti", stav je kreativnog tima Diznija. Nadajmo se samo da ovi naši prostori i naša istorija nikada neće postati predmet interesovanja Diznijevih scenarista. Mada, ruku na srce, nema lepšeg načina da se pomire četnici i partizani nego u zajedničkom songu o klanju i diverzijama, sa sve horom ptičica i cvrčaka u pozadini.

Naravno, stvari nisu baš tako crne, niti će baš samo Diznijevi crtaći neizlečivo da zaglupe generacije koje dolaze – pre svega, konkurencija kada je u pitanju zaglupljivanje dece danas je mnogo žešća nego u stara dobra vremena. Između svetlosnih efekata japanskih crtaća i udaranja nosem u ekran kompjutera, Miki i Šilja još dođu kao neka terapija za dečije oči.

Sa druge strane, povratak Diznija nije ni takav dar sa neba kakvim pokušavaju da ga predstave. Diznifikacija nam sleduje u svakom slučaju, radovali se mi zbog toga ili ne - kao druga po veličini medijska korporacija na svetu, Dizni ima ekonomsku i političku moć jedne omanje države, i osvojiće svako tržište pre ili kasnije. Od Diznija ne možete pobeći, a ako slučajno pomislite suprotno – setite se reči direktora kompanije - moraćete da imate posla sa Diznijem!

 

 

 

 
 
Copyright by NSPM