Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

KULTURNA POLITIKA

Kulturna politika

   

 

Jovana Papan

Čalga - turbo-folk Evropske unije

Kada 1. januara 2007. godine Bugarska (pored susedne Rumunije) postane kakav - takav član Evropske unije, ona će u sve brojnije evropsko jato, pored siromaštva, nezaposlenosti, kriminala, korupcije i još nekoliko teško rešivih problemčića, sa sobom poneti i jednu vrlo kontroverznu kulturnu, tačnije muzičku pojavu pod nazivom čalga.

Čalga je najpopularnija vrsta muzike u današnjoj Bugarskoj i predstavlja tržištem oblikovanu , modernizovanu verziju folka, koju najlakše mogu da razumeju upravo ljudi iz komšijskih država – pogotovo oni u Srbiji jer se ona često naziva i bugarskim turbo - folkom . Pošto se kod nas procvat turbo - folka često smatra produktom militantnog nacionalizma i državne promocije i propagande devedesetih, mnogi srpski turisti se prilično iznenade kada već prvog dana po dolasku u Bugarsku na letovanje shvate da i Bugari imaju svoje Cece i Kebe, pornografski stilizovane heroine i “ vrišteći ” brendirane mačo frajere, koji sa puno gestikulacije rukama i očima zagledanim u mitsku daljinu pevaju često čak potpuno iste pesme kao i ovi naši. Samo sa bugarskim tekstovima.

Nije samo muzika slična. Ono što neodoljivo podseća na domaću situaciju sa turbo - folkom je i veoma žučna rasprava koja se godinama u Bugarskoj vodi oko čalge, kriminogeno - potkulturnog konteksta u kojem je nastala i životnog stila bildera i rvača (mutra, kako ih Bugari zovu), sponzoruša i novih biznismena (Rosmari Statelova, Images of contemporary Bulgaria in the negative discourse of the Chalga, http://musicart.ibmb.bas.bg). Kao i ovde, i tamo ćete vrlo lako naći mlade i učene sagovornike koji će biti vrlo raspoloženi da vam odmah objasne kako oni (niti iko normalan) ne slušaju taj šund, već to rade samo mafijaši i polupismeni plebs. Na internetu postoji čak i kompjuterska igrica pod transparentnim nazivom “ Chalgakiller ”, a antičalga fanatici se redovno okupljaju na svojim internet forumima. Ovaj negativni diskurs najrasprostranjeniji je među intelektualnim elitama i trendievropski i građanski orijentisanim delom stanovništva, koje smatra da je čalga krajnje destruktivna pojava koja predstavlja raskid sa vrednostima civilizovanog sveta i razara evropski kulturni identitet Bugarske.

Neželjena istorijska epizodica

Osim što se doživljava kao kič i znak lošeg ukusa, atavistička i antikulturna pojava, simbol propasti i pada u moralnu i ekonomsku provaliju u ranom postkomunističkom periodu, čalga se danas najčešće žigoše baš zbog svojih orijentalnih karakteristika, pre svega čočečkih ritmova (ritmova trbušnog plesa) koji ovoj muzici daju taj sporni orijentalni karakter ( Vesa Kurkela , Producing Oriental: A Perspective on Bulgarian Popular Music, www.uta. fi ).

Simptomatično je, naročito za hrišćansko stanovništvo Balkana, da nisu baš prijateljski raspoloženi prema onom delu svog kulturnog nasleđa koji ih previše podseća na prošlost u otomanskoj imperiji i uopšte na kulturne veze sa Istokom. Varijacije na orijentalne teme nalaze se zbog toga u središtu debata oko bugarskog kulturnog identiteta i njegovog položaja između Istoka i Zapada.

Ono što neodoljivo podseća na situaciju u Srbiji, gde se turbo - folk stigmatizuje kao “teheransko arlaukanje”, jeste da se i u Bugarskoj veoma često može čuti mišljenje kako je posle 500 godina turskog jarma sramno i neprihvatljivo uživati u orijentalnom zvuku (Politically incorrect “ Chalga , www.sofiaecho.com). Otomanska prošlost u Bugarskoj je uglavnom objašnjenje za sve negativne pojave u društvu – neefikasnost, parohijalizam, lenjost, otpor promenama, nedostatak racionalnosti, što se, kako primećuje bugarski muzikolog Kler Levi, često može tumačiti i kao nasleđe komunizma ( Claire Levy , Balkan groove: postethnic reflections on distant music and the desired other, http://musicart.ibmb.bas.bg/p/en_levy1.html ). Čalgi se takođe odriče i autentičnost, isto kao i kod nas, i smatra se da je “poturena” umesto prave bugarske muzike. “Mi ne prihvatamo čalgu kao nacionalni identitet! To je tragedija!”, upozorava jedan od izvođača “autentične” etnomuzike iz sofijskog etnosastava “ Ishia ”, koji svoju muziku bazira na kombinaciji zvuka lokalnih seoskih instrumenata sa pravoslavnim crkvenim pevanjem iz 14. veka i koji kroz svoju najnoviju, a prastaru varijantu bugarskog muzičkog identiteta nude izlečenje izmrcvarene bugarske duše od bolesti zvane čalga ( Ethno band issues wake up call , www.sofiaecho.com).

Svoj problematični orijentalni zvuk čalga duguje činjenici da je iznikla iz tokom dvadesetog veka veoma popularne i poluilegalne “svadbarske” orkestarske muzike bugarskih Roma. Romi su u prošlosti, zahvaljujući specifičnom mestu u društvu, velikoj geografskoj pokretljivosti i muzičkom profesionalizmu, raznosili i mešali razne balkanske i maloazijske muzičke uticaje, naročito gravitirajući ka turskom i arapskom melosu , koji je vekovima bio veoma popular a n u gradovima Balkana naseljenim izmešanim turskim, grčkim, cincarskim i slovenskim stanovništvom. Nije začuđujuće što i danas veliki broj izvođača čalge pripada romskoj (često i turskoj) manjini , jer Romi i dalje održavaju tradiciju negovanja muzičkih profesija, prateći pri tom, kao i uvek kroz istoriju, aktuelne trendove i zahteve publike. Oni su u balkansku muziku u novije vreme uveli i pozajmice iz indijske filmske muzike – zvuke, ritmove i melodije, koji su se lako uklopili u postojeći panbalkanski muzički stil ( Kurkela , Producing Oriental …).

Paralelno sa čalgom, koja se još naziva i etnopop , u Bugarskoj je devedesetih cvetao i nešto “lokalniji” popularni žanr bez orijentalnih elemenata, tzv. folk - pop (nešto kao naš Miroslav Ilić), ali u poslednje vreme ni ovaj pravac nije odoleo orijentalnom šarmu i polako su ga osvojili čočečki ritmovi, pa se praktično “ulio” u čalgu.

Monoetnički nacionalizam i Lepa Brena

U komunizmu , kulturna politika Bugarske bazirala se na monoetničnosti i kulturnoj čistoti, podržavana je isključivo “autentična” i “netaknuta” bugarska (slovenska) narodna muzika, dok prepoznatljivi orijentalni elementi nisu smeli da se pojave jer, prema zvaničnoj doktrini, nisu ni postojali. U osamdesetim je izvođenje i slušanje “etničke” muzike manjina ili strane muzike bilo zabranjeno. Ciganska, srpska, turska i grčka muzika tretirane su kao musica non grat a . Zurla i čočečke igre bili su naročito nepoželjni, a do 1989. godine svakom ko bi bio uhvaćen da sluša tursku muziku naplaćivana je kazna ili je zatvaran, a muzički uređaj oduziman. Nije bilo lako ni već pomenutim, u narodu vrlo popularnim, orkestrima svadbene muzike, zvanim svadbarski ili čalgadžije, čiji se repertoar uglavnom sastojao od numera prožetih orijentalnim motivima. Ivo Papazov i njegov danas svetski poznati orkestar su 1987. godine uhapšeni dok su svirali na jednoj svadbi i optuženi su za huliganizam zato što su, na zahtev gostiju, svirali čalgu ( Kurkela , Producing oriental ...).

Ideološka podloga ovih akcija za suzbijanje nepodobne muzike bila je tada aktuelna kampanja za etničku asimilaciju, započeta 1984. pod vladavinom Todora Živkova, koja je imala cilj da izbriše muslimane i tursku manjinu sa bugarske demografske karte, pa je, osim promene turskih imena u bugarska, odnosno slovenska, sprovođena i kompletna kulturna homogenizacija po modelu nepatvorene i etnički čiste bugarske kulture. To je 1989. godine prouzrokovalo masovni egzodus bugarskih Turaka u susednu Tursku (Kurkela, Producing Oriental ...).

Međutim, uprkos nastojanjima kreatora kulturne politike, zvanično zabranjeni strani i orijentalni elementi uveliko su se širili u bugarskoj popularnoj muzici, najpre polako i neprimetno, a onda, po promeni režima i državnog uređenja, veoma naglo. Odlučujući uticaj u ovim procesima, pored ciganskih orkestara u samoj Bugarskoj, imale su susedne zemlje, posebno one u kojima je muzičko tržište već bilo privatizovano, pa su i neželjeni istočnjački elementi uveliko isplivali na površinu: Turska sa svojom arabeskom , Grčka sa rembetikom i sirtakijem, i naravno, Jugoslavija sa novokomponovanom narodnom muzikom. Posebno mesto u toj priči zauzimaju baš naše novokomponovane zvezde. Budući da je bugarskim muzičarima bilo zabranjeno da komponuju i snimaju popularne melodije sa orijentalnim i modernim prizvucima, jugoslovenska izdanja, naročito makedonska i srpska, u piratskim verzijama preplavila su bugarsko crno tržište ( Kurkela , Producing Oriental ...). Srpski pevači, koji su kod bugarske publike utaživali glad za kulturno intimnim, mada zabranjenim muzičkim doživljajem, prodavali su se mnogo bolje nego zapadna rok muzika i onaj ko se seća spektakularnog koncerta Lepe Brene na prepunom stadionu “Vasil Levski”, gde se, na oduševljenje masa, spustila helikopterom, razumeće razmere ovog fenomena.

Mada su kasnije, po padu komunističkog režima, primat preuzeli domaći, bugarski pevači, uticaj naše novokomponovane muzike je ostao. On se, pre svega, ogleda u maniru korišćenja modernih instrumenata, poput sintisajzera i ritam mašine, i nabacivanju domaćih melodija na matrice tzv. zapadne pop i tehno muzike. U novije vreme, u aranžmanima bugarskih pesama dominira i karakterističan zvuk trubačkih (bleh) orkestara Roma sa juga Srbije. Međutim, danas je uopšte muzička razmena između balkanskih država daleko intenzivnija i višesmerna. Pivot ovog novog talasa proliferacije je 2005. godine osnovana bugarska satelitska TV Balkanika, putem koje se polako formira jedna zajednička balkanska medijska zona i muzičko tržište, pevači iz različitih država snimaju dvojezične duete, a varijante istih pesama postaju hitovi i u Albaniji, Srbiji, Bugarskoj ili Turskoj.

Ponos, prkos i podobnost

Mada ima mnogo onih koji čalgu ne vole i onih koji je slušaju ali se stide da priznaju, ona ne bi bila toliko popularna da je ne podržavaju milioni, tačnije 70 odsto stanovništva prema istraživanjima (Turbo-folk za Europu, www.jutarnji.hr), pri čemu svi oni nikako ne mogu biti ćelavi mafijaši i seksi sponzoruše. Pozitivna recepcija čalge, kao i negativna, funkcioniše na više nivoa. Među pripadnicima turske i romske etničke manjine čalga se doživljava i kao simbol etničkog identiteta i važno sredstvo emancipacije i objave postojanja široj bugarskoj javnosti posle decenija marginalizovanja i potiskivanja, a naročito povodom današnjeg rastućeg rasizma.

Jedna od trenutno najvećih zvezda u Bugarskoj, a i šire na Balkanu, jeste romski pevač Aziz, koji je nedavno bio gost na Cecinom koncertu u Sofiji. Aziz transseksualnom pojavom (stajling po ugledu na Jelenu Karleušu) slavi svoju dvostruku marginalizovanost u bugarskom društvu – etničku i seksualnu.

Interesantno je da se čalga u Bugarskoj, naročito u multikulturalističkom govoru, danas uvažava kao svojevrstan reprezent političke korektnosti jer slavi različitost i multietničnost bugarske države, a istovremeno uspostavlja ravnotežu između dominantnog i onih manjinskih, do sada zapostavljenih, kulturnih obrazaca. To je jedna od glavnih tačaka razilaženja sa srpskim slučajem, jer se kod nas turbo - folk obično poistovećuje sa srpskim nacionalizmom i ratnohuškačkom genocidnom propagandom. Bugari, doduše, nisu imali građanski rat u isto vreme sa tržišnom liberalizacijom i raspadom komunističkog sistema vrednosti. Oni su svoj nacionalizam ranije sproveli u delo, i to samo nešto elegantije, ali takođe vrlo neuspešno. Popularnost čalge, kao uzvratni “udarac u lice” higijeničarima nacije i kulture, pravi je primer toga koliko restriktivne kulturne politike mogu biti kontraproduktivne.

Takođe, nevezano za etničku pripadnost, mnogi Bugari čalgu prepoznaju kao jedinstveni kanal protesta protiv katastrofalnih tranzicionih i posttranzicionih strategija političkog i ekonomskog razvoja koje milionima donose samo bedu. Ove “kontrakulturne strategije”, kako ih naziva Aleksandar Kjosev, uporno se odupiru rasprostranjenim negativnim stereotipima o Balkanu i “arogantno” slave ovaj prostor kao orijentalan i nazadan, ali blizak i autentičan, suprotstavljajući balkanski identitet evropskom kao prirodniji, a uz to i potencijalno subverzivan ( Ivan Čolović, Zašto se dičimo Balkanom, www.danas.co.yu ).

Najzad, ima i onih koji čalgu smeštaju u one pozitivne, ali vanbalkanske stereotipe o Orijentu, koji u ovom diskursu predstavlja mesto egzotičnosti, raskoši, hedonizma, strasti i putenosti ( Kurkela , Producing Oriental ...). Video - spotovi prepuni su prizorima Šeherezada i igračica čočeka, haremskih žena i ciganki gatara , sultana i šeika – često u vrlo savremenom kontekstu luksuznih jahti i kockarnica gde pljušte dolari i viski teče u potocima.

Kraj ili početak?

I na kraju, šta će se ulaskom Bugarske u Evropsku uniju zapravo desiti sa čalgom? Da li će je novi članovi evropskog kluba izabranih spontano izbaciti iz svog prtljaga u balkanski mulj dok krupnim koracima budu grabili ka stabilnoj demokratiji i visokom standardu, koji ih čeka tek za šezdesetak godina? Pre će biti da je Evropa sa Bugarima dobila još jedan muzički amalgam koji će, poput alžirskih, nigerijskih, egipatskih ili turskih turbo - folk varijanata, ubuduće, zajedno sa stotinama hiljada bugarskih emigranata, drmati podzemljem zapadnoevropske kulture i eventualno, ukoliko to tržište zahteva, s vremena na vreme isplivati u mejnstrim pod etiketom “ World Music ”. Nikad se ne zna! Možda će i čalga, kao što je to postigao alžirski rai, predstavljati jednog dana neku zapadnoevropsku kulturnu silu na izboru za pesmu Evrovizije? A onda? Onda će valjda i Srbima njihov turbo - folk postati bar za dlaku miliji !

 

 

 
 
Copyright by NSPM