Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

KULTURNA POLITIKA

Kulturna politika

   

 

Olivera Pavićević

Zašto u Srbiji ne uspeva plemenitost

Povodom ovogodišnje dodele Nobelove nagrade za mir, norve ški Nobelov komitet dao je obrazloženje u kome se navodi da su ekonomista Muhamed Junus (66) iz Bangladeša i banka Garmen, koju je on osnovao 1976. godine, dobili ovogodišnju Nobelovu nagradu za mir, “za napor u izgradnji privrednog i društvenog razvoja odozdo” koristeći inovativne ekonomske programe, kao što su mikrokrediti, u sredini koja je bila sinonim za svetsko siromaštvo. Ta banka je prva u svetu davala kredite ljudima koji nemaju nikakvu imovinu i potpuno su nesolventni. Junusov cilj je da okonča siromaštvo u svetu, ističe se u obrazloženju i dodaje da se “trajni mir ne može postići osim ako velike grupe stanovništva ne nađu način da se probiju iz siromaštva”. “Među kulturama i civilizacijama Junus i Garmen banka pokazali su da čak i najsiromašniji među siromašnima mogu pokrenuti sopstveni razvoj”.

Kratka biografija ovog profesora ekonomije ukazuje na motiv za njegovu akciju koja je krunisana ovom slavnom i uglednom nagradom. Oblast Čitagong, u kojoj je Junus radio kao profesor, 1974. godine bila je pogođena razornim monsunskim kišama koje su izazvale opštu glad. Pošto vlasti i ostali nisu imali nikakvu ideju o tome kako da se unesrećenim seljacima pomogne, Junus je “izašao iz svog kabineta da istraži uzroke siromaštva bengalskog sela”. Vrlo brzo otkrio je da su zelenaši uzrok najveće bede seljaka i da bi pomoć od nekoliko dolara za svakog od njih mogla da predstavlja egzistencijalnu prekretnicu. Tako je osnovao banku, uz protivljenje međunarodnih (!?) i lokalnih bankarskih institucija i vlasti, koja je bila specijalizovana za odobravanje mikrokredita siromašnim seljacima. Posle dvadeset godina ova banka može da se pohvali najurednijim kreditnim platišama (iako je reč o najsiromašnijim klijentima na svetu), a što je još važnije, i ogromnim uspehom u poboljšanju materijalnih uslova života u zajednici za koju se mislilo da joj nema spasa.

Utisak koji na svako ljudsko biće može da ostavi ova istinita bajka je ganutost, poštovanje, u svakom slučaju topla naklonost i radost što je nagrada otišla u prave ruke. Za našeg čoveka, pak, sve ovo može biti i dodatno poražavajuće, i to u smislu sagledavanja činjenice koliko je za našu političku i ekonomsku, tj. društvenu stvarnost karakteristično odsustvo jedne tako dominantne ljudske osobine, a to je plemenitost. Nije čudno ako razneženost posle pročitanog teksta preraste u gnev u svetlu sagledavanja potpuno suprotnih tendencija koje vladaju u našem društvenom prostoru. Nesebično delanje pomenutog nobelovca kao da ističe ironiju i jalovost u decenijskom naklapanju svakovrsne srpske elite o brizi i ljubavi za narod, iza koje stoji neshvatljiva nezainteresovanost, nipodaštavanje, često i nemilosrdno žrtvovanje naroda zarad pukih vlastodržačkih ambicija. Interesantno je da u društvu koje vrvi od kritika na račun racionalnosti, suzdržanosti i otuđenosti i koje sebe sagledava kao nesebično, neproračunato, gostoljubivo i domaćinsko na tako brutalan način caruje lični interes i korist. Istinsko promišljanje i pronalaženje rešenja za manje srećnog sunarodnika nije ono čime se, po pravilu, bave uspešni Srbi. Da ne govorimo o preuzimanju rizika da bi se neka ugrožena grupacija ili pojedinac izbavili iz nepodnošljivo teške situacije. Čuvene sugestije da u Srbiji uvek uspeva samo harizmatični lider bile bi potpuno izlišne kada bi najširi socijalni krugovi spoznali šta zapravo znači humanost, samoodricanje, nesebičnost, istinska nekorumpirana ljubav, i to ne prema narodu, već prema čoveku. Kroz celokupni istorijat izneverenih očekivanja, konstantne izopštenosti iz sveta udobnosti i privilegija, pa makar one bile i na nivou najobičnijih smrtnih želja, ovdašnji narod je prihvatio životnu filozofiju u kojoj kao da nema istinske ljubavi za bližnjega, emocije su izveštačene prisustvom decenijske ideološke manipulacije, pa sva osećanja završavaju u ispraznim i jalovim društvenim stereotipima.

Začuđenost nad ovakvom socijalnom atmosferom postaje manja kada se osvrnemo na briljantne analize našeg mentaliteta koje su nam ostavili čuveni jugoslovenski i srpski etnolozi, Dvorniković, Erdeljanović, Šobajić. Korene te gotovo antisocijalne prirode treba tražiti u sledećoj činjenici: “U društvu gde pojedinca ni grupu ne brani država ni sud, porodična i plemenska veza i solidarnost dobija pojačano značenje već iz prostog razloga samoodbrane i bezbednosti” (Dvorniković, Delo, str. 389) Tako se, tvrdi Dvorniković, naš polupatrijarhalni (možda već i visoko inteligentni) čovek oslanja u ostvarivanju svojih interesa samo na “svoje i svojtu”, porodične veze, kumove, pobratime, “zemljake”, meštane, partiju, jednom rečju, svoju užu grupu. Nerazvijena socijalna morfologija bazira se na porodično-plemenskom ambijentu koji uliva najveću sigurnost i predstavlja osnovni društveni i moralni prostor. Takva zatvorenost u odnosu na spoljni svet predstavlja breme koje se ogleda prvenstveno u inferiornosti i primitivizmu. Usled neadekvatnog procesa društvene separacije od početnih oblika udruživanja, na društvenom planu ne mogu da se razbiju uske veze porodično-rođačkog tipa, koje uvek nadjačavaju globalne veze na opštijem nivou. Tokom društvenog razvoja takav način povezivanja ostaje primaran u odnosu na više institucionalne mreže.

Naši etnolozi Cvijić, Erdeljanović, Dvorniković u vezi sa tim pominju ''blizikaštvo'', ''pobratimstvo'' i druge raznorodne oblike obeležavanja svakovrsnog krvnog i nekrvnog srodstva, koji su izraz preteranog oslanjanja na tu vrstu društvenih veza. Ta nezrelost u socijalnom smislu stvara ''egocentričnog'' pojedinca sa izrazitom sujetom i pojačanom narcisoidnošću. Čovek takvog društvenog uređenja ispunjen je nekim naročitim naivnim i sujetnim egocentrizmom u kome caruje izvitopereno i večito ''JA''. Objektivnost je nadjačana posebnom vrstom osetljivosti koja je u narodu nazvana ''kičeljivost'', a bazira se na kompleksu niže vrednosti. ''Njihov egocentrični organ hipertrofirao je u procesu prilagođavanja na novu društvenu sredinu. Ova bodljikavost i naježenost, budna poza u čuvanju ličnog prestiža, refleks je nekadašnjeg patrijarhalnog budnog čuvanja časti i obraza, ali u jednom novom izvitoperenom obliku, koji ima vrlo malo posla sa obrazom, a više sa socijalnim i materijalnim interesom i ugledom.'' ( Delo, str. 392) Osobine koje prate ovakav socijalni profil su zlopamćenje, zavidljivost, netrpeljivost i ''moralna asimetrija''. Reč je o nesimetriji u kojoj su zahtevi za moralnom čistotom drugoga izrazito veći i žešći nego kad je u pitanju sopstveno moralno delanje. Strogi kritičar i sudija u odnosu na druge, naš čovek je prema sebi vrlo popustljiv, što proizilazi iz pojave ''nedovršenosti volje'', a posledica je nezavršenosti onih procesa koji tvore zrelog i na sopstveno odricanje spremnog moralnog subjekta.

Moralni etos u kome je nerazvijeno “JA” opterećeno sujetom, egocentrizmom, negativnom takmičarskom motivacijom odgovoran je za dominaciju ličnog kompleksa nad javnim i opštim dobrom. Da bi zadovoljili zahteve tog kompleksa, ljudi su spremni da odbace patrijarhalna i stroga moralna načela koja su dominirala njihovom tradicijom i životom i prihvate parole ''Glavno je uspeh, za sve drugo lako ćemo'', ''Kakav je i sâm taj svet koji mene kritikuje i osuđuje?!'', ''Osuđuju i grde, ali svaki za se dolazi da mi polaska i zatraži ovo ili ono'', ''Neka me mrze''. Tipična je konverzija moralnih načela koja do juče zaklete ''poštenjačine'', kritizere svega oko sebe, pretvara u ljude sumnjivog morala koji sa prkosom, iz inata, na sav glas propagiraju svoje novopečeno moralno opredeljenje. Dvorniković je opisao tu pojavu navodeći slučajeve koje bismo mogli pronaći i danas u novinama. On kaže: ''Bilo je i slučajeva da su se neki 'ugledni' ljudi koji su radili u konzorcijumu sa davno utvrđenim i poznatim kriminalcima sami otvoreno javljali i zahtevali da se ‘posao' nastavi, iako taj posao već odavno nije bio posao već – prljava afera.'' (Dvorniković, Delo, str. 399) Ono što je zapanjujuće je gotovo prkosna otvorenost s kojom se to radi, koja kao da daje novi legitimitet kriminalnom ponašanju koje počinje da služi za primer. Pored ogromnih i žučnih reakcija društvene sredine, kao da celokupna uzburkana javnost doprinosi još većoj popularnosti tih postupaka i njihovih aktera. Dvorniković se pita ''Kako da razumemo ovu pojavu?'', a onda daje odgovor koji sadrži briljantno zapažanje: ''Samo iz psihološke korelacije i moralnog dopunjavanja između onih koji sude i onih kojima se sudi. Ovi drugi vrlo dobro znaju poreklo i psihički koren toga negodovanja i zgražavanja. Kao delići te iste sredine, oni poznaju brzinu, spremnost i žestinu u suđenju onima koji su u srećnom položaju da greše. Oni osećaju zavist i mržnju mnogih kojih bi to isto radili da su na njihovom mestu ili u njihovom položaju.''(Dvorniković, Delo, str. 399)

Moralne osude sredine, znači, nisu potekle iz visokih moralnih standarda koji su zasnovani na osećanju za opšte dobro, već upravo suprotno, one su posledica ogorčenosti zbog sopstvene nemoći da se postupa na takav način. Ističe se smelost moralnih prestupnika, koji se odvažno približavaju kriminalu, da nastupaju gotovo sa ponosom i odvažnošću u sredini koja ih na površini kritikuje i osuđuje, ali u dubini poštuje i ceni zbog toga. To je socijalna tačka u kojoj se otkrivaju klice poželjnosti negativnog kod nas. Patrijarhalni moral, sa svojom niskom individualnom odgovornošću i nerazvijenim socijalnim osećanjem, ostavio je našeg čoveka nespremnim za prihvatanje novih društvenih i moralnih sistema koji su kroz društveni razvoj dolazili najčešće od spolja. Nedovoljan stepen individuacije doveo je do predugog ostajanja u okrilju patrijarhalno-plemenskog društva i degeneraciji njegovih najviših i pozitivnih vrednosti.

Moralna osetljivost socijalne sredine izostaje kod duboke i istinske osude nemorala i prestupnika. Uočava se sklonost ka lakšem i voljnijem prihvatanju negativnog autoriteta u odnosu na izraženi intelektualni i duhovni kvalitet, koji će se deklarativno hvaliti na sav glas. Ta se sklonost pojačava ukoliko je prisutan strah od autoriteta zasnovanog na sili.

Istorijski i društveni razvoj kočio je našeg čoveka u dostizanju viših nivoa socijalne svesti koji bi bili osnova za disciplinovanije, nesebičnije i odgovornije društveno ponašanje. Bios našeg naroda ostao je nesavladan i moćan u odnosu na socijalne stege i sprege, te se njegovo prisustvo ogleda u mnogobrojnim primerima društvenog reagovanja. Žestina moralnih kritika, koja je na izuzetno visokom nivou, ne potiče od duboko usvojenih moralnih skrupula koje teže boljem suživotu sa bližnjima, već su pre izraz ličnih osujećenosti. ''Ogroman deo toga osetljivog reagiranja ne potiče iz moralnog čula nego iz dubina biološke sfere, iz mržnje, zavisti, surevnjivosti i uopšte lične zainteresovanosti. Taj plamen gori u ličnom ja, u ćudi i temperamentu. Interesantno je sa kolikim poznavanjem samoga sebe Jugosloven upotrebljava poslovicu ‘Ne laje kuca sela radi, nego sebe radi'” (Dvorniković, Delo , str. 402).

Neadekvatan moralni standard koji nije razvijen usled diskontinuiteta u društvenom razvoju stvorio je moralni ambijent u kome su mogući najrazličitiji društveni i etički hibridi i eksperimenti, jer su volja i svest neodređene i neopredeljene u smislu konačnog izbora etičkog principa. Preovlađuje stalni konflikt između snage vitalnog biosa i strogih patrijarhalnih zahteva koji ga drže sputanog, ali bez razvitka složenijih socijalnih i etičkih sistema koji bi u prvi plan stavili ciljeve od opšteg društvenog značaja, nasuprot ličnim interesima koji se uspešnije ostvaruju kroz patrijarhalno-rođačke mreže. Osnova neuravnoteženosti jeste nesklad između strogih etičkih principa koje podrazumeva i zahteva patrijarhalno-herojski model i nedovoljno razvijenih psiholoških mehanizama da se oni slede, posebno u periodima značajnijih društvenih promena. Ovaj se nesklad kompenzuje hipokrizijskim moralisanjem ka spolja, a unutrašnjim gravitiranjem ka autoritarnom, jačem, pa i nemoralnom subjektu. Društvene i istorijske okolnosti nisu na vreme omogućile prevazilaženje patrijarhalnih i tradicionalnih veza, što znači prelazak iz paganskog sveta u svet viših duhovnih i društvenih zahteva. Time su se nove, složenije društvene forme i funkcije postavile pred atrofirani patrijarhalni model, koji, prevaziđen i oslabljen, nije bio više u stanju da izvrši moralnu i društvenu regulaciju, ali ni da pruži nova rešenja.

Nepoverenje u vlast i dvoznačnost legalnosti i legitimnosti odomaćeni su kao prirodno svojstvo društvenog ponašanja. Izigravanje od vlasti i države i nepoverenje prema njima polazna su politička opredeljenja, te svako ko želi da uspe, mora imati na umu ovaj izvrnuti red stvari. Zato se ni danas ne može naći praktično rešenje za sledeća pitanja: Zašto balkanske zemlje ne mogu da uđu u krug prosvećenog sveta, čak ni preko svojih najboljih i najdarovitijih predstavnika? Zašto kod nas još uvek uspeva autoritarna vladavina, a demokratske institucije ne mogu da uhvate koren? Zašto je našem čoveku uvek milija bitanga koja izvrdava zakon na različite načine nego čovek koji prihvata radne zahteve društvene zajednice? Kako demistifikovati splet folklorno-mitskih zabluda i predrasuda koje su glavni putokaz u razmišljanju i delanju balkanskog čoveka?

Literatura:

Dvorniković, Vladimir, Delo XXXVII 9-12. , Nolit, Beograd 1991.

Dvorniković, Vladimir, Karakterologija Jugoslovena , Prosveta, Beograd–Niš 1990.

 

 
 
Copyright by NSPM