Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

KULTURNA POLITIKA

Kulturna politika

   

 

Marinko M. Vučinić

BETON - CRVENI KMERI U NAŠOJ KNJIŽEVNOSTI I KULTURI

Od literarnih diskusija ne treba više očekivati nego što one mogu dati: izvesna rasvetljenja. Akcenat je na delima. Sve ostalo su samo skele. Za razvoj naše književnosti u ovom trenutku, čak i kad ne bi bilo raznolikosti, trebalo bi je izmisliti.

Dušan Matić

Već posle nekoliko brojeva sasvim je jasno da je „Beton“, kulturno-propagandni komplet koji izlazi kao podlistak dnevnog lista „Danas“, opravdao svoju misiju. Zbilja, reč je o dosad retko zabeleženom propagandističkom poduhvatu u stilu najbolje agitpropovske tradicije. Najzad smo, pored političkog krila oličenog u Liberalno-demokratskoj stranci, dobili i literarnu sekciju za prezentaciju i preradu tzv. liberalno-građanskih ideja Druge Srbije u kulturi i književnosti. Sada na našoj političkoj sceni imamo i propagandističku grupu spremnu da nam pokaže šta su stvarne vrednosti u literaturi i našem društvenom životu. Ovaj podlistak je pre mogao da izlazi kao literarni dodatak Helsinške povelje, glasila Helsinškog odbora za ljudska prava, ali ni „Danas“ nije loše pribežište.

Ovaj komplet dočekan je u delu naše, nazovi antitradicionalističke, antipatrijarhalne i pre svega modernizatorske, javnosti kao pomalo zakasneli, ali dobrodošli glas literarnih komesara, spremnih da u naletu zbrišu sav literarni mulj nakupljen poslednjih godina vladavine nacionalizma i populizma. Tako Borka Pavićević u kolumni u listu „Danas“ nije mogla da prikrije oduševljenje i egzaltaciju dočekavši pojavu „Betona“ kao jasnu objavu namere da se konačno uspostavi poželjni sistem vrednosti na razvalinama stare književne čaršije. Prvo je neophodno dekontaminirati naš književni teren, pa onda, zajedno sa propagandističkim jurišnicima, krenuti u stvaranje novog literarnog sveta, u kojem će biti mesta samo za one koje ovi pravednici puste u njihov antinacionalistički i evropejski zabran.

U uvodnoj programskoj belešci navodi se otvorena i neskrivena bojovnička namera ove grupe propagandističkih jurišnika da generalno preispitaju i dekontaminiraju vladajući kulturni model koji je nastao u poslednjim decenijama dvadesetog veka. „Prokleta avlija se mora betonirati“, kažu ovi nestrpljivi dekontaminatori, spremni pre svega da iz javnog i literarnog života eliminišu sve one pisce, publiciste, teoretičare, koji su, po njihovim jedino važećim merilima eliminacije, uspeli da se etabliraju u našem kulturnom životu. Otvorena namera ove zajapurene grupe više je nego jasna: žele da uklone jedan uspostavljeni red u našoj kulturi, i to tako što će se sada oni pojaviti kao prilježni rušitelji svih dosadašnjih odnosa u kulturi, a pritom ostati kao grupa koja će konačno uspostaviti novi vrednosni poredak gde će mesta biti samo za one koji mogu da se uklope u njihov propagandni kulturni komplet.

Dobro znamo kako su se u našoj, i ne samo našoj, istoriji završavali ovakvi „prevratnički poduhvati“. Bilo je sličnih pokreta i namera, ali teško da je bilo ovako otvorenog zalaganja i legitimisanja jedne propagandno-kulturne grupe koja ima misiju da sebe uspostavlja i realizuje putem ogoljene i borbene propagande. Saša Ilić, kao vodeći ideolog ove grupacije, u svom “bespoštednom“ obračunu sa romanom „Opsada crkve Svetog Spasa“ govori i o uvođenju teme nacionalne memorije u našu književnost, obrazovanje, istoriju i politiku. On tvrdi da “odnos prema kategoriji nacionalne istine, ustanovljenoj u ovom periodu, od memoranduma, preko političkih događaja, proslavljenih jubileja, te 'progovaranja naroda' na stranicama 'Politike', u glasovitoj rubrici 'Odjeci i reagovanja', biće jedna od glavnih smernica za oblikovanje javnog mnjenja, a posredno i za kreiranje književnih poetika tokom devedesetih godina“. U ovom stavu sadržana je ogoljena politizacija i ideologizacija naše literature, jer tvrditi da je posredno kvarenje našeg književnog poretka bilo određeno progovaranjem naroda, rubrikom „Odjeci i reagovanja“, proslavljanjem istorijskih jubileja, samo svedoči o jednostranom pristupu stvarnosti, koja je uvek dublja od manifestacija dnevne politike. Tako je i sa istinskom literaturom koja se nikad ne povodi za glasom efemerne politizacije. Svoditi književno stvaralaštvo na odnos prema kategoriji nacionalne istine samo govori o tome da se i književni život jednog naroda ne može nikako svoditi na puki odraz dnevne politike. Književnost je uvek slojevitija i višeznačnija od trenutnih političkih igara i zato i ostaje kao svedočanstvo o ljudskoj sudbini, a ne može se iscrpljivati kao pomoćno sredstvo u političkim borbama.

Saša Ilić, kao i mnogi drugi dekontaminatori, svoje propagandističko „betoniranje“ započinje, po već dobro utvrđenom pravilu, navođenjem Memoranduma SANU kao podloge za rešavanje srpskog pitanja, ali i osnove za proizvodnju nacionalizmom prožete književne produkcije. Lamentirajući nad svakako poraznom činjenicom da na literarnoj sceni više nije bilo Danila Kiša, on govori o tome kako se u taj prazan prostor ubacio Milorad Pavić sa obnovom vizantijskog romana i otvorenom podrškom novom srpskom rukovodstvu. Govoreći o poetičkom i političkom Pavićevom kolapsu, kao dodatni argument on navodi izvanrednu studiju Jasmine Ahmetagić o Pavićevom delu zaboravljajući da istakne jedan, veoma važan detalj. A r eč je o tome da se u toj studiji upravo “ Hazarski rečnik“ označava kao najuspelije i najoriginalnije Pavićevo literarno delo.

Sledeći svoje isključivo ideološko stanovište o pretvaranju nacionalne memorije i istine u magistralni tok srpske književnosti, Ilić uzima kao krunski dokaz za tvrdnju o obrazovanju ideološke matrice o večnoj ugroženosti srpskog naroda Petrovićevu „Opsadu crkve Svetog Spasa“. U taj svoj simplifikovani ideološki kontekst, on stavlja ni krivog, ni dužnog Petrovića, pretvarajući ga u glavnog ideologa srpskog fantazma. Verovatno se ni sâm Goran Petrović, koji se uporno klonio, i kloni se, ideološkog i politizovanog govora, nije iznenadio ovakvim učitavanjem propagandiste Ilića, koji uporno nastoji da pokaže da je upravo Petrović, pored Pavića, rodonačelnik ideje o ugroženosti srpskog naroda. U svojoj ideološkoj ostrašćenosti Ilić je otišao toliko daleko da je pomenuti roman povezao sa ehom ratnih zbivanja u Bosni, opsadom Sarajeva i literarnom artikulacijom srpske književnosti povodom rata u Bosni. Iz tog razloga, neprihvatljiv mu je stav jednog od naših vodećih književnih kritičara Mihajla Pantića da u Petrovićevoj knjizi dominira mašta. Jedino je prihvatljivo i ideološki ispravno stanovište Saše Ilića da je Petrović zloupotrebio svoje pripovedanje da artikuliše razarajuću tezu o ugroženosti srpskog naroda, koji je, po njemu, jedino sposoban da bude zarobljen u fantazmu i luziji svoje tragične sudbine.

Dejan Ilić takođe deli ovo stanovište o nemogućnosti srpskog naroda da jednom prihvati svoju krivicu i konačno se odrekne pogubnog nacionalizma. U nedavno objavljenom razgovoru u „Feral tribjunu“ on je samo ponovio Ilićevu tvrdnju: “Oba ispitivanja pokazuju da većina građana Srbije ne misli da je odgovorna za događaje iz devedesetih. A kako vreme prolazi, sve je manje onih koji uopšte misle da se dogodilo nešto za šta treba tražiti krivce. Dakle, izgleda da odgovornost nije nešto o čemu se danas u Srbiji razmišlja. Moj je utisak da građani Srbije i dalje sebe vide kao žrtve događaja iz devedesetih“.

Sâm Saša Ilić je u knjizi „Berlinsko okno“ jasno demonstrirao kako treba da izgleda ogledni primerak te dekontaminirane i politički korektne literature. U toj vešto napisanoj knjizi dati su svi potrebni elementi: tragična sudbina Arifa, bivšeg funkcionera socijalističke Jugoslavije, izloženog u Beogradu proganjanjima i maltretiranju, obavezna scena četničkog iživljavanja nad putnicima iz voza i surove emigrantske životne sudbine koje se uklapaju u širi evropski doživljaj i percepciju raspada Jugoslavije, uz obavezni dodatak o srpskoj krivici za rastakanje ove zajednice zbratimljenih naroda i narodnosti. Sve je to veoma dobro stilski upakovano: „Pitanja koja postavljamo o nestalima i mrtvima, naposletku i o logorima, kao što znate, nikoga ne vraćaju u život, tek nama koji smo ih postavili vraćaju nešto od čovečnosti.“ Ali, ovako postavljena pitanja donose i stipendije i studijska putovanja za pisanje knjiga, i to pod jednim uslovom: da se ne spominje fantazam o ugroženosti srpskog naroda.

Ilić se u ovom romanu jasno priklonio ideološkom stavu da su Srbi, predstavljajući uporno sebe kao jedine žrtve, postali nemilosrdni dželati i glavni krivci za raspad Jugoslavije. U ovoj knjizi pokazao je kako je piscu veoma teško da se odupre ideološkim zahtevima.To ni njemu samom nije uspelo, bez obzira na to što je pokušao da u svom prilogu, u propagandno-kulturnom kompletu, srpsku književnost svede na puki odraz srpske nacionalne ideologije i žrtveničke memorije.

Pored Memoranduma, na udaru ovih betonskih propovednika i propagandista, kao po nekom pravilu, našao se Dobrica Ćosić, koji u knjizi „Prijatelji“ demonstrira stil naivnog srednjoškolskog pismenog zadatka, zatim omiljeni kritičar beogradske čaršije prof. dr Mihajlo Pantić, kao i Dragan Jovanović Danilov, čija je poezija banalnog, patetičnog nihilizma i tzv. romantizma, sa veoma lošim pesničkim postupkom. Njegova pesma „Bolničarka“ tipičan je primer banalne erotike koja je na nivou pornografskih filmova s poznatim motivom razbludnih medicinskih sestara, kaže „kritičar“ “betonskog“ opredeljenja Dragoljub Stojanović. Pod posebnom opaskom našao se i Gojko Tešić. I to nije prvi put da je izložen grubim, neodmerenim i moralnim diskvalifikacijama, s tim što je sada taj zadatak, umesto Dejana Ilića, prilježno obavio Nemanja Mitrović, prevazilazeći svoje likvidatorske uzore. “Potpuno drugačije stoje stvari u slučaju Gojka Tešića – trideset godina povišene moralne temperature 39 sa 1 – konačno su učinile svoje, i groznica je, pored moralne, zahvatila i intelektualnu sferu. Dokaz predstavlja Tešićeva izjava povodom objavljivanja nove knjige Gorana Petrovića: 'Ovaj pripovedač u nemirnoj i izazovnoj matici moderniteta, stoga i uvek inovativan, poetički radikalan i samim tim provokativan... Petrović je jedan od retkih majstora koji, naravno, uvažava bitne, ključne norme priče, bez kojih i ne može biti stvaralačke sličnosti i podudarnosti između pripovedača i čitaoca.' („Politika“, 2. jun 2006)“ Kakav je to greh počinio Tešić kada je zaslužio ovakvu optužbu za moralnu degradaciju? Samo je izneo svoje književno ubeđenje, što je u ključu ove propagandističke grupacije neoprostiv greh jer je to van one liste pisaca koje oni podržavaju. Zato je Mitrović, na izuzetno prizeman način, pokušao da moralno degradira čoveka koji je toliko puta u javnim nastupima branio pravo moralnog izbora i, što je najvažnije, bio spreman da plati punu cenu za svoja estetska i politička ubeđenja. Ali, i on često pominje u svojim nastupima srpski narod i piše o sudbini pisaca u srpskoj literaturi i kulturi, a to je već dovoljan razlog da bude izložen napadima jer se ne uklapa u šablon ideološki korektne „literature“. Posebna meta postao je i pisac „Semolj zemlje“ Miro Vuksanović, a ni Vasa Pavković nije pošteđen napada. Jedino je, do sada, milosrdno pošteđen Tihomir Brajović, koji je ipak, kako smatra Mitrović, smogao snage da kaže da knjiga Gorana Petrovića baš i nije tako dobra.

Naveo sam ovih nekoliko primera kako bih pokazao na koji se način pripadnici propagandno-kulturnog kompleta obračunavaju sa stvaraocima i književnim poslenicima koji ne dele njihovo shvatanje književnosti i njene uloge i smisla u našoj kulturi i društvu. Neistomišljenike treba jednostavno zabetonirati i ukloniti iz kulturnog života, a sve pod izgovorom da se radi o težnji da se sadašnji etablirani književni teoretičari, kritičari i istoričari podsete na njihov nekadašnji avangardizam i svu bedu sadašnjeg oportunizma i intelektualnog prostituisanja. I to rade pripadnici ideološke grupacije koja se neprestano poziva na principe modernizma, evropejstva, slobodnog dijaloga i poštovanja ljudskog dostojanstva. Zato i ne začuđuje da su upravo pripadnici „Betona“ sebi postavili zadatak da sprovedu temeljno i radikalno čišćenje Augijevih štala srpske književnosti i kulture. Na tribini u Pirotu oni su izneli svoju herostratsku nameru: da oni budu ti koji će uspostaviti novi poredak i sistem vrednosti u našoj kulturi koji nije preporučljivo dovoditi u pitanje. “Ovo je naša borba za kritičko mišljenje u našem društvu i očekujemo ozbiljne polemike. Želimo da se maske skinu i uloga 'Betona' je da definiše vrednosti u kulturi. Hoćemo da se na naša pitanja odgovara, ali argumentovano. Cilj je uzburkati baruštinu srpske kulture.“ Da li se do kritičkog mišljenja može doći tako što će se koristiti moralna i ideološka diskvalifikacija svakoga ko ne deli ideološki i literarni svetonazor ove grupe. Ovo je suštinsko pitanje naše kulture i društva, na koje, čitajući „Beton“ nismo dobili odgovor, a slutim da ćemo ga ikada dobiti. Najviše iznenađuje i brine izuzetna isključivost, netrpeljivost i manihejska slika sveta ovih bojovnika, koji i ne skrivaju borbenu težnju da sebe uspostave kao jedino prihvatljivo merilo vrednosti u našoj kulturi.

Dušan Matić se početkom osamdesetih u knjizi „Martovske ide, tek što nisu“ zapitao: „Otkuda ta gramzivost koju, sve primetnije, uočavam kod tzv. mladih naših pisaca. Literatura nije pitanje prestiža. A sad, kao svi ti domazeti, svakojaki zetovi i rođaci, na sve moguće načine, što pre hoće do cilja. Kakvog cilja? Kamo sreće da je u pitanju metafizika, Niče, Novalis. Radi se o stanovima, sinekurama, itd. Tužno međuvreme .“ Pitanje je kako bi se proveo i sâm Matić u ovoj „mešalici“ za „Beton“, koju opslužuju ovi usterptali i besomučni propagandisti i diskvalifikatori. Matić je u pomenutoj knjizi sa neverovatnom pronicljivošću anticipirao događaje koji će uslediti deceniju kasnije. “Uvek me užasava taj pečat koji nam je, neko, sasvim nepravedno, dao: velikosrpski nacionalizam. Nisam nikada znao šta to znači; 11. XII '77. Nije tragično, nego je uvek, iznova, nepravedno da je Srbija za sve kriva. Odvajkada. Tu priču slušam od vremena kada je čovek knez, a anđeoskog statusa, navodno, otpočeo Prvi svetski rat. Gavrilo Princip, lično. Mi ne znamo svoje granice, a čitava naša kob i jeste u tome; 3. III '73. Kad će se pojaviti ovde, u ovoj mojoj Šumadiji, ponovo čovek nalik na Crnog Đorđa, da sve prenebregne, da sve zaošija, da se oglasi ustanički, drukčije, poletno; 5. XII '77.“ Dušan Matić bi sigurno gore prošao od Gorana Petrovića jer pitanja koja je on postavio tada još uvek čekaju pravi i objektivni odgovor. Sigurno je da ga nećemo naći na stranicama „Betona“.

Za ovu priliku citiraću, kao primer, književne vrednosti za koje se zalažu pripadnici „Betona“. Nekoliko, kako to Borka Pavićević kaže, izvrsno pisanih i nadasve duhovitih priloga iz „prevratničkog“ opusa saradnika ovog podlistka. Nenad Veličković, „Vreme sporta i razonode“: „Sise uvis! Žene imaju grudi, grudi imaju grudnjak, muškarci imaju ud, ali ud nema udnjak. Čime njemu pružiti priliku da prkosi gravitaciji? Tijesnim gaćama. Jakim flasterom? Lancem za džepni časovnik? Cosmoboy ne prihvata argument da se ud, kad ustreba, sam odupire gravitaciji. On nije mačo, to što ima pileća prsa, ne znači da ima i pileći mozak. Treba razjasniti tu stvar, da žene mogu okolo hodati sa isturenim grudima, a muškarci ne mogu sa isturenim penisima. Uostalom, na stranu ud i udnjak, zašto grud ima grudnjak, a mud nema mudnjak.“ Tomislav Marković, „Plavi zec u šumi nacionalnih simbola - Poezija za decu Vojislava Koštunice“: „Ovaj mladić zna da strelja, ovaj mladić zna da kolje, ovaj mladić srpstvo čuva. Jedva sam ga namolio dobrovoljno da se preda. Al' kad bismo sred predaje, poče Ratko da se kaje: Pusti me, Vojo, dobri Vojo, da pojebem ljubu, da izljubim Rašu, da vidim jatake, da zategnem lice, da popravim zurku. Nek vidi Jevropa srpskoga junaka, milog bratka, Mladić Ratka, jedinog na svetu.“ Iz oglasa izdavačke kuće „Fenix Mrsimudis“, iz knjige izabranih misli i maksima Matije Bećkovića: „Tako je govorio Galimatijas. Picin park je najskuplja srpska reč. Baterije u Hrvatskoj su ostaci alkalnog naroda. Drob je najveća srpska svetinja i najstarija crkva srpskog naroda. Opasač je polutar srpske planete.“

Ovi „nadasve duhoviti“ prilozi daleko su od bilo kakvog poetskog prevratništva, ali dovoljno svedoče o jalovosti i ispraznosti ne samo ovih autora „Betona“. Od pretencioznog i nadobudnog podlistka neće ostati ni skele. Samo gorak ukus još jednog izneveravanja velikih principa tolerancije i modernizacije, na koje se tako često pozivaju domaći predstavnici novog vrlog sveta, u kojem neće biti mesta za slobodnu igru mašte i književnost izvan zagrljaja dnevne politike i ideoloških obračuna. Izmišljajmo raznolikost da ne bismo postali samo puki odraz političke korektnosti ili neke nove, svespasavajuće ideologije .

26. septembar 2006. godine

 

 

 
 
Copyright by NSPM