Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

KULTURNA POLITIKA

Kulturna politika

   

 

Dušan Kovačev

VELIKI BRAT UZVRAĆA UDARAC

“Veliki brate, uzmi me, ženi me”, vikala je pre godinu dana uzbuđena mlada devojka u venčanici, na čelu “protestnog marša” u reklami rijaliti šou emisije na B92 televiziji. Začuđeni pankeri gledali su s prozora obližnje zgrade. Pank nije umro, postao je retro pod novim medijskim nebom, koje je naviklo na protestna okupljanja.

Nova totalitarna semantika počiva na renoviranom mejnstrim poniženju ljudske ličnosti. Šund je prevaziđen. Sad ga treba prilagoditi da bude konkurentan u odnosu na poplavu rijaliti šou emisija. Ne treba vam crtač, urednik, scenarista, bioskop, filmska ekipa. Ne treba vam zaplet, priča, autentičan ambijent, kostimografija, efekti, rekviziteri, statisti i dekor. Ne treba vam ni prostitucija, narkomanija, mafijaški bosovi. Treba vam samo nekoliko kamera i mikrofona, montažni stambeni objekat i provijant za učesnike. Ovo je hardver spektakla zvanog Veliki brat. Softver je nagrada od 100.000 evra, šargarepa na kraju štapa sačinjenog od zahteva i sankcija Velikog brata. Nju osvaja onaj od dvanaest učesnika kojeg publika oceni najvišom ocenom. Agonistički cilj ostvariće samo jedan.

Šta to publika ocenjuje? Na “kastingu” izabrani kandidati uglavnom su mladi (i lepi) ljudi oba pola. Veliki brat ih smešta u jedan montažni stambeni objekat gde nema nikakve privatnosti, osim obećane diskrecije Velikog brata, usled koje se nikad ne prikazuje defekacija učesnika. Ozvučeni (obavezno je nošenje ličnih mikrofona) i dostupni kamerama iz svih uglova obavljaju dinamične zadatke, koji treba da zainteresuju, a po mogućstvu i fasciniraju gledaoce. Zadaci koje postavlja Veliki brat su krajnje neinteligentni. U bliskom inostranstvu zahtevao je razne stvari: od imitiranja konjske zadnjice do seksualnih igrarija učesnika. Ti zadaci mogu biti zajednički, ali i individualni, mogu biti javni i tajni. Veliki brat svađa, miri, ponižava, spanđava i raspanđava učesnike. Njegovoj kapricioznosti granica je sklonost publike da posmatra intimu drugog, a po mogućstvu, i skandalozno ponašanje.

Vlast Velikog brata zasnovana je ugovorom o pristupu. Ona je međutim, kao i svi obziri prema učesnicima koje on na papiru priznaje, relativizovana klauzulom s kraja ugovora, po kojoj Brat može da izmeni propise! Propisi su, čini se, izjava “o namerama” jednog neidentifikovanog i apstraktnog lica, koje zadržava pravo da ih, po potrebi, menja.

Veliki brat pre svega podilazi voajerskim sklonostima gledalaca. U njegovom montažnom svetu ograničene privatnosti samouhapšeno društvo se frustrira naročito ukidanjem intime. Jedina koju imaju je zapravo intima s Velikim bratom, u posebnoj prostoriji za komunikaciju, zvanoj “ispovedaonica”. Bože moj, sami su pristali i biće kažnjeni ako se ne pokoravaju zahtevima Velikog brata. Na ulazu u montažni objekat, gde će živeti tri meseca ako ne budu diskvalifikovani, moderni gladijatori u areni razgolićene intimnosti neće pročitati one reči koje stoje na ulazu u Danteov pakao.

Nekima se, zbog toga, čini da je film, kao žanr umetnosti, rekao svoje. Vetar koji duva preko Atlantika odavno najpre navodi ime producenta, dok su scenarista i reditelj manje bitni. Oni se kriju iza produkcije kao menadžeri kapitala, iza upravnih odbora i lanca osnivačkih firmi. Produkcija je genijalno (čitaj jeftino) zamislila novi recept uspeha – zavadi pa snimaj! Još je bolje ako je u publici zastupljeno elementarno vaspitanje, stid, ili je bar nenaviknuta na homoseksualizam, pirsing, tetovaže, stalne svađe u porodici, golotinju itd. U tom slučaju, šok i interesovanje biće još jači i trajniji, a time i prihod od reklama veći.

Individualni identitet Velikog brata je potpuna misterija i učesnicima i gledaocima. On se oglašava retko, uvek preko ozvučenja, najčešće individualno, u “ispovedaonici”. Kako se samo uznapredovalo za svega jednu deceniju! Posle proizvodnje javnog mnjenja, produkcija hoće da proizvede i javne emocije. Za čudo, to ne proklamuje u javno iznetim principima, gde navodi samo “povratak osnovnim nagonima”. Pritom se vodi računa o globalno popularnoj “političkoj korektnosti”, koja se, međutim, ne proklamuje. Ona se podrazumeva.

KAKO JE DOŠAO DO NAS?

Kolektivni televizijski “pip-šou” potiče od holandskih rijaliti emisija koje su munjevito zaokupile pažnju TV auditorijuma EU i SAD, otupelog od blokbastera, ekstremnih sportova, povreda, ajkula, zmija, pauka i reptila. Prezasićeni glamurom, ljudi žele direktan “kontakt sa životom”. Stara prosta definicija: seks + nasilje + kriminal = šund umetnički je usavršena užarenim nasiljem šezdesetih i sedamdesetih. Postmodernom gledaocu treba nešto što ovo prevazilazi, po neposrednosti, perverznosti i realnosti: xxx + pulp + triller, za šta još nema semantičkog izraza kod nas.

Prvi “Teen Big Brother Show“ u istoriji nosio se s nametnutim ograničenjem da učesnici ne mogu biti mlađi od osamnaest godina. Pošto je tad Veliki brat ostrakirao muslimana Hasana zbog izraženog neodobravanja homoseksualizma, pobedu je odneo Pol, mladi frizer i gej. Naše hrvatske susede ova problematika nije toliko mučila. Njihov šou, u organizaciji Er-Te-Ela, proizveo je izvesni “osjećaj nelagode” kad je jedan od učesnika pevao novokomponovanu pesmu “Jasenovac i Gradiška Stara” o ustaškim logorima smrti, ali je pobeda Hamdije Seferovića, romske nacionalnosti, ipak dokazala prevagu podobne multikulturalnosti gledalačkog “tijela”. Nebitno je što su u finalu gledaoci glasali protiv učesnice srpskog porekla. Bosna Velikog brata još nije ugostila, a sudeći p o tamošnjem mentalitetu, teško je reći da bi mu tamo zasad bilo ugodno. Mladi Bosanci bi verovatnije zbunili Velikog brata uspešnije nego on njih.

Finskom i mađarskom Velikom bratu upala je sekira u medijski med. Tamo su gledaoci mogli da uživaju u gledanju seksualnog odnosa naivnih učesnika koji su pogrešno procenili da mrak noći skriva njihovu intimu. Oblaporna voajerska javnost doživela je vrhunac. Kakva razlika u odnosu na pokušaj arapskog Velikog brata u Bahreinu, “najliberalnijoj” arapskoj zemlji! Tamo je zbog jednog devojačkog poljupca u obraz, radi dobrodošlice, razbucan šou. A da ne pričamo o prethodnom razgovoru učesnica, muslimanki, u kojem je jedna pomenula problem muške vlasti u društvu i tumačenja Kurana. Sveafrički Brat je izazvao veliko oduševljenje crnog kontinenta. Veliki brat se hvalio da su učesnici često u svojim zemljama proglašavani za ambasadore dobre volje (u rangu jednog Đorđa Balaševića). Ipak, u Malaviju su se bunili zbog nepristojnosti i golotinje.

To sve godi Velikom bratu jer on računa na element provokacije, koji je u projektu zarade jednako delotvoran koliko skandal i seks. Provokacija sve izvrće – što neuljudnije, to se više ljudi iznervira i uzbudi. U Britaniji je, posle jednog uopštenog i blagog komentara nadbiskupa kenterberijskog o provokativnim sadržajima zastupljenim u medijima, reagovao Endi Dankan, urednik Kanala 4. Njegovo saopštenje brani medije govoreći o usklađenosti programa s novozavetnim etičkim izvorima i toleranciji manjina. Po ovom “zvaničnom tumačenju”, stiče se utisak da skandal i provokacija u medijima imaju hrišćansko uporište.

Kod nas pripreme za Velikog brata traju već dugo i temeljno. Toliko dugo da se čini kao da se, možda, čekalo određeno “Veliko hapšenje”, radi kojeg pažnju javnosti treba da zaokupi simpatičnim vidom kolektivnog razgolićenja i obeščašćenja. Na sajtu možete pročitati da je jedan član nekad popularnog “Otpora” zainteresovan da učestvuje, dok je devojka jedne domaće pop zvezde diskvalifikovana. Dakle, nema protekcije!

Podsetimo se, TV Košava je u skučenom prostoru organizovala skroman rijaliti šou koji nije znatno privukao gledaoce. Nije bilo golotinje, skandala, plakanja i spanđavanja. Ali, Veliki brat sada opipava puls naše javnosti i kreće sa agresivnom kampanjom. Generalnom probom, koju prikazuje na B92, daje mogućnost gledaocima da među učesnicima izaberu jednog koji će ući u takmičenje s ostalih jedanaest, izabranih voljom Velikog brata. On je učesnicima generalne probe naređivao da izigravaju “go girls“, zatim neku kućnu varijantu “ledenog čiče”, pa da menjaju polne, roditeljske i starosne uloge, da reše “dlakavi zadatak” i slične infantilne zabave produženog puberteta. Tajni zadaci, koje je Veliki brat individualno poveravao pojedincima , mnogo više govore o tome kako se zaista provocira. Najpre je jednoj devojci naredio da pokvari žurku ukućana, pa je sutradan, zbog neuspeha, izbacio iz takmičenja. Jednog učesnika (koji je strejt), kaznio je obavezujući ga na druženje s pripadnikom seksualne i etničke manjine. Iako su njih dvojica, presvučeni u ženske haljine, taman počeli da se tolerišu, Veliki brat je dao slobodu učesnicima da ostrakiraju multiseksualnog, što se dogodilo kvalifikovanom većinom učesnika, mada ne konsenzusom. “Ovo je Srbija”, pravdali su se ukućani. Tako je ispalo da je naša otadžbina kriva što su odlučili da se ne susreću više sa cimerom biseksualcem. Očigledno da po ovom pitanju “mi još nismo deo Evrope”, kako reče jedan učesnik.

U izazvanim situacijama bilo je ružnih snova i ženskih suza, muške nervoze, nerazumevanja i manjih sukoba (nasilje je strogo zabranjeno). U kratkotrajnom eksperimentu nismo videli sukobe među muškarcima, koji su po pravilu žešći. Veliki brat rado kažnjava učesnike upravo usmerivši se na njihove slabosti. Jednog (ponositog) gađali su jajima jer nije naučio ljubavnu pesmu. Učesnici gurmanki Brat je odredio sankciju – jedenje vegetarijanske hrane, a sutra, kad je kazna istekla, podigao je sa stola od doručka i izbacio je s punim ustima. Druga učesnica kažnjena je naredbom da prisustvuje muškom tuširanju u kupatilu, koje je takođe pod okom kamere. Učesniku je zatim zapoveđeno da pokrade duvan ukućanima, pa su se gledaoci naslađivali njihovim preturanjem po đubretu u potrazi za pikavcima. Međutim, sve ovo je generalna proba za pravi šou koji tek treba da usledi.

Veliki brat je objekat postavio tako da učesnici trpe avionsku buku (stambeni objekat je izgleda vrlo blizu avionskog uzletišta), budi ih vrištanjem i kricima, koji su i signali za vršenje redovnih zapovesti. Sve po pravilima totalitarnih metoda koje imaju za cilj slabljenje volje i “ispiranje mozga”. Iznenadno okončanje generalne probe desilo se usred izvršenja postavljenog zadatka, u kome su učesnici s maskama na potiljku sve radili unatraške. Tada se, uz voditeljku, pojavio i jedan od organizatora iz “Emotion production“, koji stoji iza većine rijalitija na domaćem tržištu, pa smo na tren videli lice jednog od “političkih komesara” igre.

POVRATAK PRIRODI I NAGONIMA

Da se vratimo osnovnim principima koje je proklamovao Veliki brat. Prvi, rekao bih i osnovni, jeste “povratak osnovnim ljudskim nagonima”. Taj je i najproblematičniji. O tome da li seksualna dezorijentacija, zatvoreni prostor, prisustvo kamera, neprekidne provokacije i sukobljavanje mogu da izazovu nagonske izlive, može da se raspravlja. Ovaj cilj je u sasvim drugoj ravni od one na koju navodi ime producenta – “Emotion production“. Pravila govore o raspolaganju učesnika određenim budžetom, a istovremeno im se nudi i mogućnost kockanja sredstvima iz tog istog budžeta. Ostali “principi” se uglavnom tiču organizovanja zajednice i njene stroge odvojenosti od spoljnog sveta.

Istovetnost naziva Veliki brat sa kolektivnim supervizorom iz Orvelovog romana “1984” je opštepoznata. Za nju znaju i oni sasvim skromnog obrazovanja. Reklamna industrija kapitalizma je često i uspešno koristila poražene simbole propadajućeg komunizma (npr. Če Gevare). Skandal - majstori provokacije , koji su smislili Velikog brata, posegli su za nečim što je već viđeno u istoriji svetske kulture – za groteskom koja ima arhetipsku dubinu. Još je Fransoa Rable u osvit renesanse propisao slično pravilo zamišljenog “manastira teleme” (slobodne volje) – radi šta hoćeš. I Alister Krouli, svetski poznat okultista, pokušao je, doduše neuspešno, da osnuje okultni telemitski manastir (što je oksimoron) po osnovu pravila o “slobodnoj volji” ili samovolji, koja je razradio u svojoj Knjizi zakona. Okultni “obredi” imaju funkciju oslobađanja dionizijske animalnosti i negaciju pristojnosti i privatnosti. Krouli je prvo rekao “čini što ti je volja”, pa kad se činilo da preti raspad sistema u anarhiji samovolje, morao je da preuzme kontrolu. Onda je svojim sledbenicima objasnio da je volja zapravo ono što im on kaže, pa je tako on bio jedan od prvih koji su igrali ulogu Velikog brata.

Da bi se među širokom publikom javila potražnja za groteskom, treba da su prezasićeni ekstremnim sadržajima. U moderno doba se interesovanje za njom javlja izuzetno (Harms, Monti Pajton...) i uvek je bilo ograničeno na intelektualnu i obrazovnu manjinu. Široka popularizacija groteske u Velikom bratu vuče korene od “Ozbornovih”. To je bila veoma popularna emisija na Em-Ti-Viju o bizarnoj porodici rok zvezde čiji je nervni sistem trajno oštećen opijatima, a deca nevaspitana i raspuštena. Dakle, idealtipska porodica postmodernog doba. Na okupu ih, pokazalo se, trajno drže profiti koje donose očeva autorska prava. Videlo se da je javnost jako spremna da se oraspoloži gledanjem tuđe porodične katastrofe. Em-Ti-Vi je, zatim, prikazivao šou programe u kojima se omladina izlagala sramoti, povredama i poniženjima, sve u cilju izlaska iz anonimnosti. Na Em-Ti-Viju je lansiran najpre arhetipski crtani film o mediokritetima – žderačima TV programa (Bivs i Bathed), koji su u očima mlade populacije sasvim “ ul”. Ali, tek je u Holandiji zamišljeno da se organizuje rijaliti šou sa stvarnim, anonimnim učesnicima koji bi se izložili “ kul ” poniženjima za pare, u dugotrajnoj formi dobrovoljnog zatvora.

Postmoderni svet je relativizovao seksualnu orijentaciju. Naravno, sve je dragovoljno. Otud, po ugovorenoj klauzuli, Veliki brat može da menja sopstvene propise adhezionog ugovora zaključenog s igračima, namamljenima na simpatično “zezanje” i ogromnu zaradu. Kad se jednom uđe u kuću Velikog brata, dragovoljnost nestaje. Za razliku od prethodno pominjanih “manastira teleme”, volja učesnika nadalje samo smeta njima samima. Voajerskom gledalištu na ponudi su skandal, suze, golotinja i nada da će videti tuđe svađe, možda i seks uživo. Svi su na dobitku. Producent povećava gledanost televizije, to se trenutno unovči, na obostranu radost. Pobednik dobija premiju, gubitnici su se navodno odlično zezali i stekli popularnost.

Jedno je sigurno – vreme političkih skandala polako prolazi, pa se želja za senzacijom mora drugačije zadovoljavati. Preživeli smo fašistički totalitarizam koji je fizički uništavao ljude, pa komunizam koji je pokušao uništiti privatnu svojinu, da bi smo došli pred vrata Velikog brata koji napada ono poslednje utočište čoveka – privatnost i intimu. Stari totalitarizmi su brutalno napadali privatnost radi direktne kontrole nad pojedincem, a novi, postmoderni, to izgleda čini zarad većeg profita (iako ni moć kao motiv nije zanemariva).

U Velikom bratu se zainteresovanoj publici intima iznosi javno radi spektakla i provokacije. Ako je kuća Velikog brata nešto više od zabave, može li ona da se shvati kao neki društveni obrazac? Da li se postmoderna civilizacija kreće pre putem globalnog planiranja “Baćuške” ili pak pre orvelovskog Velikog brata? Milioni umreženih kamera pretvaraju moderne gradove u kuće Velikog brata. Stoga se pitamo da li je zajednica tipa “postmodernog manastira” sudbina svih ili onih koji ne žele u njemu da se nađu.

Prava orvelovska tragedija je u tome što Veliki brat, supervizor društva ujedinjenog u lažnom blagostanju , pomoću svog svevidećeg tehno oka najpre otkrije, pa zatim zabrani jednu konkretnu ljubav dvoje ljudi. Ljudska intima je lično blago na koje se nasrće, što je stvarna beda kolektivističke pohlepe. To što kroz “televizorsko uveličavajuće staklo” danas možemo da vidimo kako vlastita intima može jeftino da se proda publici za nadu u individualno bogaćenje, pod supervizorom producenta, čini nas opravdano zabrinutim za budućnost čovečanstva.

 

 
 
Copyright by NSPM