Aleksandar Brkić

Jahači postmoderne apokalipse

Na otvorenu pretnju televizije Pink B92 da će uskoro početi emitovanje „Big Brother“ serijala, srpska siva masa odgovorila je nestrpljivim odobravanjem i radosnim uzvicima: “Zatvori nas, ponizi nas, naređuj nam, prodaj nas, ali samo nas slikaj!” Da je kojim slučajem ovu svakidašnju jadikovku čuo neki vremenski putnik, zalutao iz ne tako davne i modernih medija lišene prošlosti, ostao bi zgranut pitajući se šta je to slikanje i šta ga čini tako važnim da su ljudi postali spremni da se liše dostojanstva i da podnose uvrede kojim ih „Brat“ neštedimice obasipa. Većina učesnika ne bi, naravno, ništa odgovorila. Iako oslobođeni pameti, oni su intuitivno shvatili moć televizije, kao što i mrav koji ne misli ipak pronađe teglu sa medom. Poređenje sa muvom koja nepogrešivo sleti na najveće... preskočićemo, iz pristojnosti. Malo izdašniji u odgovoru svako bi bili producenti i vlasnici televizija koji distribuiraju pomenuti šou.

"Što nije uslikano i što nije na televiziji, ne postoji. Stvarno je samo ono što je nestvarno."

Jasno je da ovaj odgovor nije nimalo rešio dilemu neopreznog putnika. Stvari bi mu možda postale jasnije da je znao ono što su producenti postmoderne prećutali.

"Podučiš majmuna da dubi na glavi, pa kada mu to pođe za rukom, daš mu bananu. Posledica ove 'naobrazbe' jeste da će sada svi majmuni početi da oponašaju srećnog dobitnika nadajući se nagradi. Naravno, što možeš da uradiš sa majmunima, možeš i sa gledaocima. Tako, uz trošak od samo jedne banane, postaješ majmunski trendseter ili vlasnik urbane televizije."

„Sačekaj malo" , mor ao sam i sâm da se umešam u ovu nemuštu konverzaciju. „Znači li to da ostali majmuni nisu dobili ništa ako je trošak bio samo jedna banana?"

"Naravno" , odgovorila je pogledom postmoderna. "Em što neće dobiti bananu, nego će još i platiti da bi dubili na glavi. Neprekidnim plasiranjem 'dubioza' majmuni se dovode u stanje nervnog rastrojstva jer ne znaju šta je potrebno učiniti da se dobije sledeća nagrada. Za odgovor su spremni da plate mnogo, tako da na kraju mi zaradimo, a oni su srećni jer su tačno odgovorili. Uostalom, tu vrstu uslovljavanja definisao je još Pavlov u ogledima sa psima. Mada, bolje je o tome ne govoriti javno jer bi neki naši gledaoci mogli da pomisle da se prema njima ponašamo kao prema 'džukcima', a to nije dobro za gledanost.”

Slušajući ove svete reči, mnogi gledaoci su pomalo odahnuli jer im je postalo jasno zašto nikada nisu dobili brzi keš, orbit sa krilcima, opuštenu lagodnost letovanja na Maldivima i još trista čuda koje je demokratska tranzicija obećala. Jasno je da im je bilo malo lakše pošto su već mnogi pomislili da je greška do njih, a ispostavilo se da dobitak ne postoji, odnosno da je, moderno rečeno, virtuelan. Problem je nastao kada je vremenski putnik počeo da postavlja neugodna i logikom opterećena pitanja, ne shvatajući fine nijanse (post)modernog mišljenja.

“Kako to mislite 'virtuelno'?“ začudila se prošlost. “Ili jeste ili nije. Ako jeste, onda je istina, ako nije, onda je laž!”

Udobno zavaljen u fotelju medijskih sloboda i zaštićen ničim zasluženim, ali garantovanim monopolom na pamet gledalaca, producent je pokušao da udovolji znatiželji ovog neobičnog ljubopitljivca.

“Da se nešto razumemo, poštovani gledaoče. Ako ste uopšte gledalac, jer gledaoci ne postavljaju tako nekulturna pitanja. Postmoderna ne poznaje ni istinu, ni laž. Šta jeste, a šta nije, odgovoriću vam rado. Prosto da bih zadovoljio sopstvenu oholost, i to bez ikakvih posledica. Stvar je u tome da konzumentu prodaješ lažnjaka da bi ti kupio original. Moja televizija neprekidno reklamira uspehe i prednosti genetski modifikovane hrane da bih ja mogao da jedem isključivo organske namirnice. Ono što je virtuelno meni donosi sasvim realnu zaradu. Ono što izgleda da nije, meni zapravo jeste. Pošto je istina zapravo laž, a laž istina, obe postaju irelevantne jer ničemu ne služe.”

“Pa to je prevara”, zavapio je zbunjeni putnik kroz vreme.

“Nije sve dok gledalac ne pomisli tako nešto. A za nas su njegove želje svetinja. Evo, daću vam jednostavan primer. Rijaliti šou se tako zove jer nudi realnost. Mi jesmo zaista prikazali realnost. Svako ko ima oči, može uživo da gleda glupost i zavist, može da vidi ljude koji veruju da za uspeh nisu potrebni ni rad ni volja, nego smatraju da njihova sudbina zavisi jedino od mene, 'Velikog brata'. Pokoriće se, skinuće se, poniziti i ispunjavaće moje zapovesti, verujući da sam jedino ja ključ njihovog uspeha. I tako ja gledaocima pokažem samoponiženje, bedu i očaj, ali oni to ne vide. Sve što vide jeste da lenjost i odsustvo dostojanstva mogu da donesu bogatstvo i slavu. Naravno, mislim na onu medijsku, o čemu odlučujem isključivo ja. Gde je tu prevara? Oni su svesno i voljno pristali. I učesnici i gledaoci, koji se napokon ni u čemu ne razlikuju.”

Moram priznati da je pogodba delovala sasvim pošteno jer se temeljila na svesnom pristanku. Poštena pogodba, sa sramnim ishodom?! Bunila se pamet. Mehanizam je naravno jednostavan i zasniva se na nesposobnosti majmuna da u procesu uslovljavanja zadrži fokus na primarnom cilju dok rešava sekundarni. Bez rešenog sekundarnog cilja nema rešenja primarnog. Ako A, onda B. Dubi na glavi da bi dobio bananu. Ne znaš da dubiš? Plati dve banane, a ja ću te naučiti. Naučio si! Bravo, evo izvoli tvoju nagradu. Sličnost ovog majmunskog algoritma sa procesom privatizacije i demokratske tranzicije govori nam da vlasnici medija nisu jedini u posedu ove mudrosti i da je broj učesnika u „Big Brother“ seriji mnogo veći. Osiromaši i budzašto rasprodaj i postaćeš bogatiji.

Kriva je sloboda medija? Naravno da ne! Uvođenje cenzure bila bi pre infekcija još težom bolesti nego što bi bila njen lek. Dovoljno je apsurdno da se i sami slobodni mediji zalažu za cenzuru kroz afirmaciju politički korektnog novogovora i pokušajem da se „govor mržnje“ sankcioniše.

Stani malo, jesu li mediji uopšte slobodni? Naravno da jesu! Demokratska teorija ne poznaje neslobodne medije. Slobodni su po difoltu. Dobro, to je samo teorija. Šta je sa praksom? E, praksa je malo drugačija. Zakon o radiodifuziji, u braku sa krupnim kapitalom koji kontroliše medije, nije baš ostavio mnogo slobode. Dodeljivanjem frekvencija Savet je Srbe osudio na kontrolisan i bizaran sadržaj. Tako je i slobodan čovek degradiran na nivo gledaoca lišenog prava da odlučuje o vlastitoj javnoj sferi. Realnost jeste groteskni spoj Pink i B92 lobotomije, koji se razlikuje jedino po ruralnoj, odnosno urbanoj ciljnoj grupi. Nacionalni servis za „zbunjivanje i nagoveštavanje“ razlikuje se od pomenutih televizija jedino po logu u gornjem desnom uglu. Jedan kontrolisan program koji se prikazuje na mnogo televizija. Opšte sivilo, prema kome čak i skromne mogućnosti crno-belog TV aparata deluju kao bogatstvo izbora.

RTS1: „Evropske integracije su najvažniji...“

PINK: „Snage odgovorne za usporavanje procesa evropskih...“

B92 : „Hapšenje Ratka Mladića ostaje najveća prepreka Srbije na evropskom...“

KOŠAVA: „Spritzen, spritzen, jaaaa, jaaaaa... Europäischer Porno...“

TVNS: „Autonomija kao prečica ka Evropi...“

Teoretska sloboda pretvorena je u košmar realnosti. Svako od vas sa dovoljno novca i dodeljenom frekvencijom može da otvori svoju televiziju i promeni ovo stanje. Teoretski, doduše. Kada teorija ne služi realnosti, onda realnost služi teoriji. Majmuski algoritam i ponovno podsećanje producenta:

"Što nije predviđeno teorijom, ne postoji u stvarnosti. Stvarno je samo ono što je nestvarno".

Koincindencija da se slobodna B(ig Brother) televizija odaziva na broj 92, pozivni broj policije globalizma, govori nam da će se ovo stanje braniti koliko obaveznom debilizacijom, toliko i golom silom. Sloboda medija, monopol nad televizijom i štampom, kontrola političke oligarhije nad frekvencijama, pristanak gledalaca i sistem je zapečaćen. Jedina otvorena vrata su vrata „Big Brother“ kuće.

Za one gledaoce koji su ipak pali na ispitu posmoderne nauke postoji i dodatni izlaz. Povratak pojmovima koje je postmoderna ukinula. Savesti, na primer. Afirmacija ove reči teško da bi dozvolila Petru Lukoviću, iskusnom veteranu pljuvanja po srpskom primitivizmu, da se uhlebi na televiziji Pink, koja je prosula više srpskih mozgova nego ustaše i mudžahedini zajedno. Branila bi Veranu Matiću da u „školskom programu“ B92 pušta emisije koje uče našu decu da droge proširuju prag svesti i da su deo naše istorije. Ukoliko mu već ne bi branila, tada bi od njega očekivala da svojim potomcima umesto doručka pripremi „lajnu“. Ta ista savest opomenula bi Željka Mitrovića da borba protiv nasleđa Miloševićevog režima ne zvuči previše uverljivo na televiziji koja je besomučno vrtela „Jul je Cool“ i koja je nastala u vreme Miloševića i zahvaljujući njemu.

Broj onih koji nisu pomenuti, a koji su naučili lekciju posmoderne da je istina samo ono što nam koristi, jeste veliki i teško ih je sve staviti u „priču“. Zadatak je, priznajem, kolosalan, ali od pomoći nejakoj volji biće saznanje da ukoliko mi ne napravimo emisiju za njih, napraviće oni za nas.

Kada bi „Big Brother“ zaista uslišio želju većine gledalaca da u njegovoj kući vide Željka&Verana&Peru + Emotion Production ekipu, kao i tuce fizički sposobnih, ali mentalno labilnih dobermana, priznajem da bih se odrekao želje za TV produkcijom. Gledalac je svetinja. Zar ne?