Aleksandra Kostić

Cenzura kao mamac

Film "Sunčana palata" kineskog reditelja Lou Jea izazavao je pravi skandal na ovogodišnjem Novo festivalu autorskog filma. Iako planiran za veče svečanog otvaranja, film "Sunčana palata" je na zahtev kineske ambasade skinut sa glavnog programa – iako je, doduše, prikazan istog tog dana na veoma posećenoj prepodnevnoj projekciji koja je namenjena pretežno novinarima.

Na promotivnom materijalu Festivala pisalo je da je reč o filmu koji je zabranjen u Kini, i da ova zemlja preti prekidom diplomatskih odnosa svakoj zemlji koja prikaže ovaj film. Teško da je bolji mamac za publiku mogao da bude smišljen, samo što je malo ko mogao da pomisli da će ta pretnja iz reklame da postane nešto što će dovesti u pitanje smisao čitavog Festivala.

Lou Je je reditelj čiji su prethodni filmovi takođe vrlo loše prošli kod kineske cenzure; prvi, "Vikend ljubanik" bio je zabranjen dve godine, dok je drugi "Reka Su Ču" još uvek u "bunkeru". Posle snimanja ovog filma u koprodukciji sa Francuzima, on je u Kini dobio petogodišnju zabranu snimanja, "Sunčana palata", naravno, neće biti prikazivana u Kini, a dodatni njegov prekršaj je to što je pre odobrenja cenzora film poslao na Kanski festival, gde je nominovan za Zlatnu Palmu.

Onaj ko pogleda sam film sa svim ovim činjenicama na umu, biće ne malo iznenađen. Reč je o klasičnoj ljubavnoj priči, koja se drži standarnih kanona filmske naracije. U njoj, bar na prvi pogled, nema ničeg politički kontroverznog – devojka iz provincije dolazi na studije u prestonicu, doživljava ljubav i ljubavna razočaranja, i tako dalje. Doduše, deo zapleta se odvija u vreme protesta na Tjenanmenu, a u filmu se našlo i nekoliko minuta dokumentarnih televizijskih snimaka na kojima se vidi kako se velike grupe mirnih ljudi kreću, zatim i snimci sa trga, verovatno Tjenanmena. Ali, sve je to vrlo "pažljivo" upleteno i očigledno u skladu sa prethodnim ili očekivanim primedbama cenzora. Sam režiser Lou Je u intervjuu Guardijan-u ponavlja engleskim novinarima da njega ne zanima "dosadna politika" i da mu nije bio cilj da politički provocira, čak i slanje filma pre dobijanja dozvole od države bilo stvar organizacione prirode: odobrenje je kasnilo iz tehničkih razloga, rokovi su isticali, a on je želeo da ispuni obaveze iz dogovora sa francuskim koproducentima i da saradnicima na filmu ne uskrati mogućnost međunarodne promocije. U filmu nema ni naznake nekakve vojne intervencije, represije ili sukoba, a jedina sekvenca sa nasiljem je igrana sekvenca u kojoj grupa studenata-huligana pali i demolira neki kamion a zatim četvorica vojnika rasteruju okupljene pucnjima u vazduh. Ko ne zna šta se zaista desilo na Trgu Tjenanmen 4. juna 1989, na osnovu ovog Jeovog filma ne bi saznao ništa. Sve zajedno malo liči na postavku u filmu "Gilderstern i Rozenkranc": glavni junaci žive svoj život nezavisno od "glavnih događaja", čak ih i ne razumeju najbolje budući da su ili nezainteresovani ili naprosto neobavešteni, a ti im događaji posredno u velikoj meri određuju sudbinu.

Kineska cenzura se drži merila koja nama mogu delovati strano. O tome svedoči kritičarska procena da je Jeov film ipak nešto najkontroverznije što je snimnjeno u Kini (izuzev Tajvana) u poslednjih pedesetak godina. Ta kontroverznost se tiče najpre samog pominjanja studentskog masakra na Tjenanmenu. Tema masakra je apsolutni tabu, čak ne postoji ni "zvanična verzija" na koju bi se moglo referirati – osim, naravno, one da se ništa nije dogodilo, a i ako možda jeste, onda je sve to bilo u korist kineskog puta razvoja. Sve to ide dotle da je već više od godinu dana u Kini uspešno blokiran pristup odrednici "Tjenanmen" u Wikipediji, i na kineskom i na engleskom. Dakle, samo pominjanje, sasvim nezavisno od svih ostalih okolnosti, već je kršenje pravila.

Zatim, možda ozbiljnija stvar jeste to što u ovom filmu postoji paralelizam između sudbine glavnih junaka, pekinških studenata, i sudbine studentskog pokreta. Studenti su prikazani kao benevolentni, opušteni, produhovljeni klinci koji vole da se zabavljaju, slobodno raspravljaju o političkim i filozofskim temama, i slušaju zapadnu muziku, živeći stisnuto u pravim košnicama od studentskih domova. Tako su akteri Tjenanmena prikazani sa simpatijom, kao obični mladi ljudi, a ne mračnjaci koji kuju zaveru za obaranje narodnog režima ili nešto tome slično. Osim toga, postoji snažan paralelizam lične sudbine junaka i sudbine protesta. Dvoje glavnih aktera raskidaju ljubavnu vezu na dramatičan način upravo u noći kada su najveći nemiri i, najverovatnije – jer to se ne vidi i ne pominje u filmu – baš u noći kada vojska tenkovima stiže na Tjenanmen. Njihovi privatni životi posle toga klize u rezignaciju i nihilizam iz koga se više neće izvući. Čini se da je autor hteo da kroz ovaj paralelizam jednu naizgled običnu ljubavnu priču preobrazi u alegoriju zbivanja u kineskom društvu. Je u pomenutom intervjuu potvrđuje tu tezu. Budući i sam učesnik studentskih protesta, on o događajima iz 1989. godine kaže: "To je bilo kao kad se zaljubite. A posle 1989. ljudi se osećaju kao da su izgubili nekog, kao posle raskida u ljubavi". Zatim dodaje kako je duže od deset godina planirao snimanje ovakvog filma koji će pokazati kakve je zaista promene u kineskom društvu dogodile posle Tjenanmena.

Osim političke dimenzije, postoji u filmu "Sunčana palata" još nešto što se kosi sa kineskim standardima. Naime, u njemu je dosta eksplicitnih scena seksa, glavnu junakinju vidimo u više eksplicitnih seksualnih scena i to, što je još neprihvatljivije, sa nekoliko različitih muškaraca. Takođe prvi put su se u jednom kineskom filmu – opet sa izuzetkom Tajvana – mogle videti potpuno gole muške i ženske figure. No, nema "zvanične" potvrde da su cenzori i to proglasili nedozvoljenim.

Zanimljivo je dodatno što se čitav zaplet događa u vreme kada vidno popušta kineska cenzura. Nekada, naravno, kineskim kinematografima ne bi ni palo na pamet da predlože filmski projekat koji se bavi škakljivom temom. Bilo je vremena kada se zbog takvih stvari mogla i glava izgubiti. U poslednje vreme, prekršaji cenzure su sa sobom nosili rizik od višegodišnjih zatvorskih kazni. Ali situacija se brzo menja – ni uz najbolju volju ne bi bilo moguće zaustaviti, pa čak ni efektivno kontrolisati koprodukcijsku filmsku proizvodnju, kao što ni zabrana prikazivanja u bioskopima neće bitno smanjiti broj zainteresovanih gledalaca koji će na drugim medijima lako doći do željenog filma, zatim svaki pokušaj zabrane pominjanja neke tabu teme može delovati samo tragikomično u svetu u kome informacije o nekom događaju naprosto nije moguće sakriti ili negirati. Kineska cenzura je osuđena na brzu smrt, a dok se to ne dogodi poneko će imati izvesne komplikacije, kao recimo režiser Lou Je, a poneko će ispasti smešan, kao recimo naši "kulturni poslenici" koji su se našli na usluzi kineskim vlastima kada je trebalo pokazati da reč njihovog cenzora ipak ima neku težinu na međunarodnom planu, bez obzira što je zapravo nijedna zemlja ne poštuje.

Režiseri svih do sad zabranjivanih kineskih filmova iskoristili su te nesporazume sa cenzurom kao odskočnu dasku za dalji rad u inostranstvu ili za promociju svojih filmova. Nešto slično će se dogoditi, i već se događa i sa filmom "Sunčana palata" – pa čak se čuju i kritičari koji Lou Jea sumnjiče da je čitav incident donekle sam isprovocirao želeći veći publicitet. Kako bilo, da nije bilo te cenzure, film bi bio manje gledan i analiziran. Isto tako, da nije bilo cenzure, više bi u oči padalo da se radi o sasvim solidnom ostvarenju koje na prijemčiv i čitljiv način priča o adolescentskoj ljubavnoj drami i putu glavne junakinje koja, odbijajući da odraste, polako klizi u melanholiju i nihilizam. Nije sasvim jasno šta bi za sam film bilo bolje.