Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

KULTURNA POLITIKA

Kulturna politika

   

 

Aleksandra Kostić

BORAT U KULTURNOJ MISIJI

Nekada smo u "skrivenoj kameri" gledali reakcije slučajnih prolaznika koji su se našli u zbunjujućim situacijama, da bi onda dobrodušni čika Piter Fant, koji je sve to smislio i dizajnirao, izašao iza paravana, srdačno se rukovao i smejao se zajedno sa "žrtvama" koje su sebe videle u novom i veselom svetlu. Uskoro potom procvetao je žanr ambicioznijih skrivenih kamera sa složenim scenarijima i ciljem da (pre)poznat(ljiv)e ličnosti pretvori u žrtve, obično neukusnog i dugotrajnog maltretiranja, tokom kojeg bi one trebalo da se pokažu "u pravom svetlu", onakvi kakvi su "stvarno" – ranjivi, uznemireni, zbunjeni, u neprilici. Najnoviji izdanak te ideje sada gledamo u bioskopima u formi poludokumentarca često nazivanog mockumentary – to jest dokumentarac sa namerom da nekog ismeje ( to mock ) – pod naslovom "Borat".

Neobična okolnost koja iz "žrtava" treba da izvuče nešto čemu se ni oni, a ni gledaoci nisu nadali jeste izmišljeni lik Borata Sagbadijeva u interpretaciji engleskog komičara Saše Barona Koena. Borat objedinjuje sve današnje predrasude koje "civilizovani" zapadni čovek može imati o siromašnim stanovnicima bivše istočne Evrope, zatim uopšte o nekima iz "kulturno različite", što obično znači tehnološki i mentalno zaostale i zabačene provincije. Borat je na jednom mestu nagomilano sve ono što bi moglo biti "drugo" u odnosu na zapadnu civilizaciju u mašti standardnih predstavnika te civilizacije, neka vrsta nakaradnog čudovišta koje ispaljuje sve bezobraštine kojih se čovek samo može setiti – svaku vrstu šovinizma, primitivizma, brutalnosti, pa onda začinjeno seoskim štimungom (krava koja živi u sobi, kokoška koju nosi u koferu i slično). Ako ni to nije dovoljno, dolaze simptomi mentalne zaostalosti (ne treba zaboraviti da "drugi" nekad i tako deluju), na potezu od lake zaostalosti (Borat ne ume da koristi klozetsku šolju) do nešto izraženije (ali isto tako ne može ni da razume vrlo precizno objašnjenje kako se ona koristi). Dakle, potpuna karikatura, neopisiva budalina koja mora razveseliti svakog tinejdžera, svakog besnog marginalca kome je dosta da mu "pune glavu raznim glupostima i pravilima", svakoga ko je sklon da vodi ozbiljnu raspravu o tome da li je veća "faca" Materaci ili Zidan. Zbog svega toga Borat je, naravno, odlična prilika za iskušavanje i prikazivanje širokog spektra komičarskih veština i treba reći da je Koen veoma vešt. Toliko da nema sumnje kako bi skečevi u kojima on glumi ovakvu ili onakvu nespretnu budalu bili sjajni i uspešni. Mada, takvi skečevi ne bi mogli da se izrode u medijsko čudo u koje se izrodio ovaj poludokumentarac koji, pored zasmejavanja, želi da nam poruči "još nešto".

Uvređeni Kazahstan

Prvi zaplet sa "Boratom" tiče se toga što je Koen za svoj lik odabrao određeni identitet . On je, naime, Borata proglasio za Kazahstanca. "Kazahstan smo izabrali slučajno. Činilo nam se da je dovoljno daleko i da neće biti lako proveriti šta se zaista tamo događa", kaže Endru Njumen, producent sa engleskog kablovskog Kanala 4 na kome su počeli da se emituju skečevi sa Boratom. Njumenova računica nije ispala dobra jer je film postao toliko popularan da se Kazahstan nekako "približio" – a Saša Baron Koen je, praveći kompletan performans od te svoje ideje, nastavio da nastupa ne "izlazeći iz lika", najpre na dodeli MTV nagrada, a zatim širom sveta na premijerama "Borata". Kada je iz Kazahstana stigla pretnja da će ga tužiti, on je glasom Borata odmah odgovorio: "Potpuno podržavam namere vlade velikog Kazahstana – oterajte tog Jevreja na sud!" I ne samo to, napravio je i svoju veb-stranicu sa ekstenzijom koju koristi ta država i sa svim njenim zvaničnim simbolima. Kazahstan je najpre počeo da se brani na krut i staromodan način: Erlan Idrizov, ambasador Kazahstana u Velikoj Britaniji, objavio je tekst u tamošnjim novinama i protestovao protiv "lošeg ukusa". Zatim su kazahstanske vlasti platile specijalan kolorni dodatak u New York Times- u i još nekim novinama kako bi u slici i reči predstavile "pravi" Kazahstan, inače ogromnu zemlju (površine otprilike kao čitava zapadna Evropa) u okviru Ruske Federacije i pretendenta na mesto među prvih pet proizvođača nafte na svetu. Reagujući na Borata, Kazahstan je čak odvojio pedeset miliona dolara za snimanje filma o slavnim kazahstanskim ratnicima koji su u 13. veku prkosili najezdama Mongola. Međutim, kako je "Borat" bio sve gledaniji i komentarisaniji, takve državne reakcije počele su da previše nalikuju na isprovocirane reakcije ljudi koji su se našli u filmu i koji su Borata shvatili sasvim ozbiljno, pa su mogle da se posmatraju kao nastavak igre po pravilima koje je Borat postavio. Zato je najpre ćerka predsednika Kazahstana Nursultana Nazarbajeva, Dariga Nazarbajeva, političar i verovatni naslednik oca, koji je na mestu predsednika države već dva mandata, rekla da Kazahstan "ne treba da se plaši humora i da ne treba da pokušava da sve kontroliše" ( Observer, 10. septembar 2006). Sledilo je ublažavanje stava i zasad se čini da se sve završilo srećno pošto je Nazarbajev nedavno bio u poseti SAD i pitanje "Borata" rešeno je njegovim komentarom da je to delo "komičara i zato mu se treba smejati". Koen nikada nije bio u Kazahstanu i treba mu oprostiti za neznanje. Izjavu je dopunio primedbom koja je bila diplomatski više nego primerena i po svojoj intonaciji i po (ne)namernoj, pomalo provokativnoj nepreciznosti koja govori o sasvim prigodnoj nezainteresovanosti za film i čitavu tu stvar. "Koliko sam čuo, Kazahstance tu glume neki pijani Amerikanci koji sada tog Koena tuže", rekao je Nazarbajev. Da bi potom zaključio "svaki publicitet je dobar publicitet".

No, nema sumnje da Kazahstan ima razloga da bude uvređen. Ne zato što je Saša Baron Koen odabrao baš tu zemlju da predstavi kao nadrealni šupak sveta, već zbog ležernosti s kojom je stvarna zemlja izabrana da bude nestvarno mesto naše pokvarene mašte. Ima razloga da bude uvređena zbog toga što su tvorci Borata pošli od pretpostavke da je ta stvarna zemlja dovoljno nevažna (što dodatno znači slaba i nečujna) i bezlična, te da ne nosi nikakvu asocijaciju (osim, naravno, poželjnih asocijacija na istok/socijalizam i na neko nejasno područje između istoka Evrope i kulturno profilisanog istoka Azije) i da stoga može biti topos na kojem se može smestiti bilo šta. Sigurno je lakše suprotstaviti se i suočiti se sa određenim predrasudama, lošim namerama i lošom voljom, nego izaći na kraj sa potpunom nezainteresovanošću koja, sva je prilika, proističe iz nadmenog prezira. Pomenuto otvaranje veb-stranice sa kazahstanskom zastavom, himnom i grbom na ekstenziji .kz i Boratom kao Kazahstancem govori da nije pogrešno ovako interpretirati stav koji je zauzeo engleski komičar; ta stranica će ostati blokirana, iako je Kazahstan u svojoj zvaničnoj reakciji, uz više ili manje kiseli smešak, postao vrlo tolerantan.

Prava meta

Međutim, sve je to kolateralno. Film prati putovanje Borata Sagbadijeva s jedne na drugu američku obalu . Blesavljenje i brutalni fizički štosovi – recimo, dugačka sekvenca u kojoj se obnaženi Borat tuče sa takođe obnaženim kazahstanskim producentom neprekidno zauzimajući sve zamislive poze u homoseksualnom odnosu – smešni su već sami po sebi, ali to je tek "fon" na kome se odigrava ono što je za Koena smisao čitavog projekta. Naime, pojava Borata dovodi sagovornike, odnosno preciznije rečeno Amerikance, u "nepriliku", ali Koenu nije stalo do komičnosti same te situacije, već neprekidno ide i korak dalje. "Neprilika" treba da iz ljudi izvuče nešto što oni inače ne bi bili spremni da priznaju (ili pokažu), da "skine maske" što sa njih lično, što uopšte sa različitih fenomena koji su okupljeni pod kišobranom takozvane političke korektnosti ( u izvedbi SAD).

Koen, prividno naivno, svojim skečevima postavlja pitanje kako se zapravo ponašaju Amerikanci kada se licem u lice nađu sa ovaploćenjem svojih najcrnjih predstava o pripadnicima "drugačijih kultura", odnosno isprobava koliko dobro, ili koliko uopšte funkcioniše politički korektno "multi–kulti" držanje. Njegova tehnika podrazumeva da on, Borat, bude najnepodnošljivija budala koja će onda otvoriti prostor drugima da se budale koliko žele (jer njega ne mogu dostići), odnosno dati im opravdanje da iskažu šta sve loše misle o raznim "obojenima" i "strancima" jer preko puta sebe nemaju nekog nežnog i predusretljivog kosookog ili zbunjenu novopečenu studentkinju iz Poljske, već neuračunljivog mladića koji se iz petnih žila trudi da bude nepodnošljiv. Već na toj tački, naravno, postoji izvesno podmetanje i provociranje. Najveći deo njegovih sagovornika (i "saigrača") uopšte nije shvatio u šta je upleten, te je upravo u tome prvi deo Koenove poruke koji kaže da koliko god Borat bio kreten, još je veći kreten onaj ko zaista poveruje u postojanje takvog nekog lika, tj. eto kakvi su ti ljudi – progutaće šta god im ponudiš! Čak će i vrhunski političari (u filmu se pojavljuje čak i Alan Kejz) sa Boratom, ako on bude dovoljno koncentrisan i uporan u svojoj nameri, strpljivo razgovarati kao da je on "stvaran". Ali se isto tako, već na toj tački, može uputiti i sledeća primedba: da li netrpeljivost prema nepodnošljivom strancu zaista govori o prikrivenoj ksenofobiji? Da li odbijanje da prihvatite svaki idiotizam koji vam se servira u ruhu "druge kulture" treba shvatiti kao raskrinkavanje "multi–kulti" krinke? Borat na ulici Njujorka želi da izljubi (sve?) prolaznike jer je srdačan čovek. Njujorčani se retko ljube s poznanicima, s nepoznatima verovatno uopšte ni ne, ali ono što je Saša Koen činio tamo, teško da bi naišlo i na bolji prijem recimo u Beogradu, gotovo kulturno identičnoj sredini, gde se ljudi rado i često ljube čak i kada se sasvim površno poznaju. Njujorčani su se sklanjali, bežali, brecali se. U Beogradu bi verovatno gore prošao. Teško je u tom gegu – Borat "naskače" na nepoznate ljude a oni uzmiču – "iskopati" nešto drugo izuzev tog "fizičkog" štosa. Slično tome, moglo bi se reći da sama po sebi naivnost različitih sagovornika koji nisu videli da je Borat samo parodija a ne stvarna ličnost ne mora biti naročito smešna niti raskrinkavajuća.

Ali, Borat se koristi i razrađenijim metodama da prikaže pucanje slabe i lažne civilizacijske skrame u susretu sa "pravim divljaštvom"/razobručenim Id-om/tabuima – svim tim ujedno, ili pak sa svakom od tih zabava zasebno.

Susret "politički korektnog" i Borata može i trebalo bi da ima i oslobađajuću i otrežnjujuću funkciju. Kada progovori glasom deteta, naivca ili glupaka, Saša Baron Koen zaobilazi zamke podrazumevanja, pristojnosti i može da zaista zagazi na zabranjenu teritoriju, dodirne nešto nedodirljivo i, ako to učini na uspešan način, dejstvo može biti katarzično. Primer je, recimo, kada je u liku Ali Džija, svog prethodnog alter ega, pitao šefa CIA: "Je l' te, kažite mi, Vi to sigurno znate, ko je zapravo ubio Kenedija?" Ili kada je, preru š en u repera iz londonskog predgrađa, policajca koji ga je privodio upitao s krajnje naivnim izrazom lica: "A je l' to jer sam crnja?"

Ali, u liku Borata mnogo je nasrtljivosti i agresivnosti, što upropaštava takav mogući efekat. Zanimljiv je podatak da je bilo pedesetak poziva policiji za vreme snimanja filma. Policiju su zvali ljudi koji su bili užasnuti ili uplašeni njegovim ponašanjem uopšte ne sluteći da su deo "projekta". Žena koja je radila kao organizator u jednoj televizijskoj kući i ugovorila intervju sa Boratom misleći da je on onaj ko se i predstavio telefonom, izgubila je posao kada je Saša Koen napravio haos u televizijskom studiju. Kako je rasla popularnost filma, tako smo iz različitih novinskih članaka saznavali detalje o tome kako je izgledalo snimanje. Uglavnom u engleskim novinama, koje su uspeh svog komičara pratile sa simpatijama, ali i uz izvesnu rezervisanost prema njegovoj povremenoj brutalnosti, oglasili su se učesnici u filmu koji mahom tuže Koena pošto se sada, naknadno, osećaju izmanipulisano (tim više što je film gledaniji). Tako, recimo, Džordž Metjuz Maršal, jedan od učesnika na večeri kod stare i bogate južnjačke porodice, kaže da je jedna sekvenca od desetak minuta bila rezultat celovečernjeg snimanja tokom kojeg je Borat na sve načine pokušavao da od prisutnih izmami neki pozitivan stav o robovlasništvu ili neku, makar malo, rasističku izjavu. Zatim, od američke feminističke veteranke Linde Štajn saznajemo još organizacionih detalja: tri feministkinje su došle na zakazani i plaćeni intervju, a Saša Baron Koen, kome se one na izdržljivosti sada javno dive, nijednog trenutka nije, čak ni posle isključivanja kamera, prestao da glumi Borata; one su, naravno, videle da je on čudan i blesav, ali su se trudile da korektno urade sve što se od njih obično očekuje kada daju intervju. Tako je Borat dobio samo fraze u standardnoj strpljivo-prosvetiteljskoj intonaciji o "ženskom emancipovanju", "ravnopravnosti" itd. Zato je komiku pokušao da pronađe u lakom podsmevanju čitavom tom "fenomenu feminizma", završavajući dijalog komentarima o Pameli Anderson i naknadnom montažom glasa iz off -a.

Zatim, Borat ume i da podilazi da bi izvukao nešto. Ili da, pak, sitnim podmetanjima i zbunjujući ljude dođe do željene poente. Ponekad to ide do tačke na kojoj se gledalac može upitati – a šta bi drugo moglo/trebalo reći i uraditi umesto onoga što je ta neka njegova žrtva rekla/uradila? Recimo, prodavac kola kojeg Borat pita da li se džipom koji on želi može ubiti mnogo Cigana ako se u njih zaleti. Prodavac zbunjeno izbegava odgovor. Na kraju, na ponovljeno pitanje i insistiranje kaže da verovatno može ukoliko se ide dovoljno brzo. Šta se može odgovoriti ludaku koji od vas traži da mu odgovorite na takvo pitanje a vi ste prodavac na svom radnom mestu? Da skočite i kažete – gospodine, nemojte se zaletati džipom u grupe Cigana? Ili da zovete upomoć? Da moralno odbijete da ga uslužite? Da upozorite Cigane da se ne okupljaju u grupe? Da zapodenete s njim raspravu o vrednosti svakog ljudskog života? Šta? Ili, prosto, da mu odgovorite onako kako vas pita. I da time stvorite nehumanu distancu između vas i njega, hladno zanemarite njegove duševne probleme, zlokobno odbijete da poboljšate svet menjajući stanovište potencijalnog masovnog ubice? Ili bi možda ipak trebalo da nešto učinite za sigurnost u svetu i alarmirate nadležne o postojanju mogućeg ubice koji targetira grupe Cigana na putu? ... Samo je zrnce duha i samorefleksije nedostajalo tom nesrećnom prodavcu pa da ono što je on zaista odgovorio – a što je, cenim, vrlo primeren odgovor – zazvuči dovoljno cinično, prezrivo, hladno i duhovito da bi se moglo meriti sa čitavim "Borat-projektom", projektom koji bi se s nekoliko takvih odgovora mogao iz temelja uzdrmati. No, dotični prodavac automobila nije takav cinik i nije tako lucidan. On je samo žrtva.

Bull's eye

Posle tolikog precizno usmerenog truda i mnoštva upotrebljenih sredstava, iako sve naizgled deluje kao blesavljenje – Saša Baron Koen je u nekoliko navrata uspeo da snimi ono što je želeo da prikaže. Precizan je pogodak u metu kada ga kauboj na nekom rodeu najpre prijateljski upozori da obrije brkove (jer ljudi tamo ne vole da vide one koji liče na muslimane ili tako nešto), a onda u neobaveznom ćaskanju dobije komentar kako se on (kauboj) bori za to da i u Americi, kao što je to u Kazahstanu – o čemu ga je Borat prethodno obavestio – pederi završe na vešalima. Uopšte, čitava sekvenca snimana na toj rodeo predstavi predstavlja vrhunac Boratovog projekta raskrinkavanja Amerike: uspeo je i da od publike dobije aklamacije za rasističke i brutalne antiiračke pokliče (delom, doduše, zahvaljujući tome što ju je zbunio). Ta situacija, pa zatim i još nekoliko ubedljivih obojile su čitav ovaj film/projekat i odredile kakav će stav imati njegovi kritičari. Tih nekoliko kadrova je kulminacija, potvrda početne teze i opravdanje sveg tog truda, i kod velike većine gledalaca i kritičara stvoren je utisak da je čitav film u tom pogledu "uspešan". A nije. Pre bi se moglo reći da je uglavnom neuspešan, te da se mahom svodi na niz grubih gegova koji, ako su zabavni, onda su zabavni zbog njegove komičarske veštine i zbog učestvovanja "naturščika".

Ako krenete da špartate Sjedinjenim Državama, uz malo truda i vešte provokacije, naići ćete na ljude koji su uskogrudi šovinisti i zlonamerni. Ne mora nas tome učiti Saša Koen. A ako niste u prilici da tamo špartate, setite se, na primer, prvog nastavka "Ramba" ili pak filma "Lovac na jelene".

A mogli biste, iskreno rečeno, da na sličan način prošpartate nekom drugom zemljom. Bilo kojom.

Na primer, Rumunijom. Kako piše Daily Mail od 11. novembra, Petre Buzea, potpredsednik opštine Dambrovita, smeštene na obroncima Kavkaza, povodom nezadovoljstva Roma iz sela Glob (u prevodu sa rumunskog "blato") iz njegove opštine rekao je sledeće: "Oni su plaćeni i siguran sam da su zadovoljni. Cigani bi i oca ubili samo da dobiju malo para".

Reč je o učesnicima u Koenovom filmu. Naime, njegov Kazahstan je smešten u siromašnom romskom selu u rumunskoj zabiti. Tamošnjem stanovništvu koje je statiralo Koen i ekipa platili su po tri funte i uopšte im nisu objasnili o čemu se u filmu radi, te su tako oni mislili da će ti Amerikanci (!) snimati dokumentarni film o njihovom siromašnom selu i to onda prikazati svetu. Više nedelja posle premijere, posredstvom prikaza na rumunskoj televiziji, videli su u kakvom su se kontekstu našli i kako su predstavljeni, te su nedavno, svi zajedno, tužili Koena i nadaju se da će, ako ništa drugo, dobiti neki primereniji procenat od zarade na filmu (koja je za prvih mesec dana premašila 100 miliona funti).

Ista, ili ipak da kažemo – gora priča. I to bez Koena pod maskom Borata. Bez provokacije i inscenacije, sasvim prirodno i svakodnevno, i za Rumune i za Rome, i za englesko/američke filmadžije, kakve god im bile produhovljene i moralne poduke.

Komentari

No, naravno, "ozbiljni" komentari ovog filma uvek se tiču "raskrinkavanja" Amerike. Kada su pozitivni, iz njih se oseća oduševljenje za stari dobri rad na društvenoj kritici. Recimo, u časopisu Newsweek pominje se da treba biti otvoren za sve. Slavna Džoan Rivers (u tekstu Dejvida Ensena) kaže da je Borat ono "što bi komedija danas trebalo da bude", a zatim dodaje da nas (odnosno, njih, Amerikance) ona suočava sa onim sa čime se inače ne želimo suočiti, da obara barijere i kroz humor, jer tako je najlakše, govori o teškim stvarima. Slično tome, u nemačkom Zeit -u komentator kulturnih zbivanja Didrih Diderihsen uživa u Boratovoj "demonstraciji mehanizama" koji stoje iza izgradnje svake vrste predrasuda i stereotipa. Diderihsen, naime, misli da Saša Baron Koen nešto postiže na planu ismevanja/razbijanja predrasuda već time što ih tako eksplicitno demonstrira – on sâm i nezavisno od svojih "žrtava" – i tako pokazuje kako su one zapravo glupe i smešne, a onda usput otkriva i društvene konstelacije koje perpetuiraju ideologije rasizma i seksizma. Jedina njegova zamerka tiče se toga što je forma skeča najprimerenija takvom zadatku, te stoga film "Borat" nema zadovoljavajuću strukturu budući da se sastoji od niza loše povezanih skečeva.

Isto tako, prosečna ocena filmskih kritičara iz praktično svih dostupnih američkih medija (kako stoji na sajtu www.rottentomatoes.com koji se bavi prikupljanjem kritika) toliko je visoka da taj film svrstava među najbolje u ovoj sezoni. Većina kritičara hvali njegovu, Koenovu beskompromisnost, izvrgavanje ruglu svega i uopšte takvu vrstu društvene kritike.

Od tog hora odskače Entoni Lejn iz New Yorker- a koji svoj prikaz filma završava jednom zanimljivom poentom. Koenova kritika "političke korektnosti", čak i ako je smatramo uspešnom, ne polazi od žižekovskog uverenja da bi svet bio bolji ako bi se uklonila sva ta šarena laža od "korektnosti", sva ta (post)moderna oblanda koja skriva krajnju netrpeljivost i neprijateljstvo, već polazi od najbanalnije kritike koja kaže da politička korektnost nije "zaista", već se ljudi samo prave. Ljudi su naučeni i disciplinovani da ponavljaju fraze o kojima ne razmišljaju ili u koje ne veruju. Na osnovu toga Lejn zaključuje da Koen ovim filmom želi da kaže kako njega "čudi" civilizacija koja veruje da "legislativom", a to znači obrazovanjem, utuvljivanjem u glavu i zakonima, može da potisne i ukloni naše "niže i brutalnije instinkte". Koen, naime, misli da od tog posla nema ništa, i to želi da nam pokaže.

Međutim, i tu postoji duplo dno, kao i kod svih Koenovih šala. Ne pokazuje nam on da nametanje političke korektnosti ne može da u potpunosti potisne "niže instinkte", već nas gledanje Borata ostavlja sa utiskom olakšanja, što donekle ipak može. Podseća nas da, koliko god bilo površno, krhko i prividno, ono što je "korektno" ipak ima nekog svog smisla. Makar ona korektnost koja se tiče načina na koji ćete pristupiti sagovornicima i ljudima oko sebe, čak i kada želite da ih instrumentalizujete u cilju njihovog "raskrinkavanja".

 

 

 

 
 
Copyright by NSPM