Gustav Zajbt (Gustav Seibt)

Arogancija, analogija i Irak

Još od 1914. godine nije bilo rata koji je liberalno raspoložena javnost tako svesrdno podržala kao što je podr žala američku invaziju Iraka 2003. godine. Ogroman broj pisaca, esejista i stručnjaka u zapadnom svetu ne samo da je u javnosti objašnjavao i opravdavao taj rat, već se nije libio ni da iznese sasvim decidne stavove, bilo snažno se za njega zalažući, bilo nazivajući ga manjim zlom, gorkom nužnošću. Razlika u odnosu na 1914. bila je to što su mase na ulicama, barem u Evropi, bile protiv rata, a njihovi glasnogovornici su mahom pripadali sindikalistički orijentisanom političkom miljeu.

No, valjalo bi sada naknadno analizirati motive koji su se krili iza te snažne intelektualne podrške ratu, i to ne samo zato što su se katastrofalno izjalovile nade investirane u taj irački rat, već i zato što bi trebalo da se pozabavimo najpre procenom uspešnosti naših prognoza, a zatim, što je i važnije, ispitivanjem argumentativne osnove za našu zapadnu samouverenost u pogledu rata. Tek nakon toga bi zaista mogao da započne i "rat ideja" između zapadne javnosti i islamskog sveta, kao što je to zahtevao esejist Pol Berman još od 2001. godine.

Taj rat ideja je tu i tamo, mada u obliku internog razgovora na Zapadu, na primer na internet stranici www.perlentaucher.de gde se poslednjih nedelja odvija značajna debata o univerzalizmu i multikulturalizmu u kojoj, su između ostalih, učestvovali Jan Buruma, Timoti Garton Eš, Paskal Brikner i Nečla Kelek. Ali tema se tiče uglavnom unutrašnjeg uređenja liberalnih društava, a ne civilizacijskog sukoba između Zapada i čitavog islamskog sveta, sukoba u koji nas je, svidelo nam se to ili ne, gurnuo irački rat.

Ali naročito u toj stvari moramo da rasčistimo ono što je ostalo posle iračkog rata, ako želimo da krenemo dalje makar sa minimumom kredibiliteta. Nije nimalo vesela činjenica da su pisci poput Volfa Birmana i Đerđa Konrada, esejsti kao Hans Magnus Encensberger, Hans-Ulrih Gumbrecht i Karl-Oto Hondrih, "liberalni jastrebovi" kao Pol Berman i Majkl Ignjatijev, pa čak i zabrinuti posmatrači kao Ralf Darendorf i Herfrid Minkler, grešili u tako mnogo stvari. Zapravo bi mnogima od navedenih, a naročito Konradu i Gumbrehtu, trebalo skinuti kapu što su priznali da su grešili.

Kada danas čitate tekstove intelektualnih jastrebova, pašće vam u oči kako pitanje koje često čujemo – da li je rat u Iraku bio dobra zamisao koja se samo loše sprovedena ili se, pak, kao što misle Jirgen Habermas i Ajvan Najgel, radi o kršenju međunarodnog prava, sa ishodom koji nije izvestan – uopšte ne pogađa u središte raširenih grešaka u rasuđivanju.

Mnogi od onih koji su bili za rat – izuzetak u tom pogledu je Herfrid Minkler – nisu se čak ni bavili Irakom, međunarodnim pravom, izgledima i rizicima rata u kontekstu Bliskog istoka. Velika većina argumenata u korist rata izvedena je iz evropskog iskustva u poslednje dve do tri generacije. Uglavnom se nije pisalo o samoj stvari, već o opštijim temama kao što su pacifizam i antiamerikanizam, pomirenje i antisemitizam.

Najčešći i najizrazitiji su bili pokušaji pravljenja velikih istorijskih analogija. Obaranje Sadama, što je već samo po sebi dovoljno poželjan cilj, direktno je upoređivano sa borbom protiv Hitlera, zatim je demokratizacija Iraka upoređivana sa demokratizacijom Zapadne Nemačke i Japana posle Drugog svetskog rata, i konačno, šansa za demokratsku promenu na čitavom Bliskom istoku je upoređivana sa padom istočnog bloka i brzim uspostavljanjem civilnih demokratija posle toga. Ali bukvalno niko nije našao za shodno da išta kaže o situaciji u samom Iraku danas.

Stvari su se odvijale drugačije nego što su očekivali oni koji su verovali u brzi uspeh. A u toj veri je bilo gotovo opscene arogancije koja daje dosta povoda za oštru kritiku Zapada. Jedna zemlja je podvrgnuta krajnjoj bedi, i to sa kakvim opravdanjem? Radi sećanja na našu vlastitu prošlost. Sasvim je razumljivo da su danas irački intelektualci gnevni. Ali je razumljivo da ti Iračani trenutno imaju i neke druge teme koje su hitnije. Nema sumnje da glavna odgovornost za propast leži na političko-vojnim akterima koji su pokrenuli čitavu tu avanturističku akciju oslanjajući se na falsifikovane podatke, nerealistične ciljeve i apsurdnu aroganciju. Nije ni čudo što je sve krenulo tako nepojmljivo loše. Ipak, mora se priznati da je redak slučaj da tako neodgovorno ponašanje prati toliko mnogo prazne priče.

Upoređenje sa 1914. je utoliko depresivnije što 2003. godine vidimo sindrom "literata", što je termin koji je Maks Veber skovao tokom Prvog svetskog rata imajući u vidu fenomen da pripadnici viših društvenih slojeva, koji se bave kritikom i estetikom i definitivno nisu ni informisani niti stručni, u pitanjima rata donose riskantne odluke oslanjajući se na svoje znanje stečeno preko literature. I u Prvom svetskom ratu mnogo toga je bilo na kocki – kultura i civilizacija, politika i muzika, nemački duh i zapadni anti-duh i vice versa, kao i "ratni ciljevi" koji su očigledno bili nerealni, u stvari, potpuno ludački.

Na kraju je ostao razrušeni kontinent, kulturni fantazmi su se raspršili i kao da ih nikad nije ni bilo. I danas su pisci političkih feljtona suočeni sa ponižavajućom spoznajom da su ratni veterani i putujući reporteri kao Peter Šol-Latur bolje razumeli situaciju na Bliskom istoku nego većina esejista erudita u Njujorku ili Parizu.

Iza razvejanih nada i grešaka 2003. godine krije se večito pitanje šta iz svega toga možemo da naučimo. Već je postala klasična teza da ne možemo da naučimo ništa zato što se u savremenoj istoriji osnovni uslovi egzistencije neopozivo menjaju na takav način da nije moguće vraćanje sličnih konstelacija i situacija, te da su stoga invalidni svi mudri principi koji se mogu izvući iz istorije. Istorija više nije učiteljica života zašto što je sav život usisala u svoj vir.

Ali ipak se i dalje povlače dalekosežne paralele. Oni koji misle istorijski traže neki orijentir. Međutim, neobično je što oni pri tom zaboravljaju zrnca obične mudrosti, recimo to da ne treba da iritirate svoje prijatelje. Među istorijskim misliocima mnogo su popularnije ekspanzivne, dalekosežne analogije.

To objašnjava zašto je liberalna publika decenijama posle Revolucije u Rusiji 1917. godine pogrešno tumačila taj događaj – zato što je u njemu videla kalup Francuske revolucije. A malo " terreur " je sasvim prihvatljivo zato što je iz toga proizašlo građansko uređenje, a kasnije i diktator koji je uveo red.

Musolini je sa svojim crnokošuljašima pozirao kao rimski car, kao Sula ili Oktavijan marširao je ka Rimu, a onda je pozirao i kao zreli vladar Avgustin koji je stvorio novu imperiju mira. Verovalo mu je pola Evrope, uključujući i Rajnera Mariju Rilkea i Sigmunda Frojda. A kada je uskoro na vlast došao Hitler, Evropa je već bila navikla na italijanske "heroje kulture" i nije se mnogo brinula zbog "nemačkog Musolinija" – ukoliko je to bilo u redu za staru kulturu kao što je italijanska, biće u redu i za Nemačku.

To su greške prošlosti. Danas se svakog sekunda poneki diktator upoređuje sa Hitlerom i tvrdi se da borba sa njim mora dovesti do pobede, kao što je na kraju pobeđena i nacionalsocijalistička Nemačka. Islamski fundamentalizam je proglašen za "islamofašizam" i zbog toga nam se taj fenomen čini razumljivim. Ali se pritom zanemaruje presudna razlika, to što su evropski fašizmi najvećim delom bili antireligijski usmereni, što znači da su odbacili kulturne tradicije, dok islamizam zavisi od autoriteta hiljadugodišnje verske tradicije. A zbog te razlike problem postaje beskonačno komplikovaniji! "Literate" Maksa Vebera dobijaju još čitav jedan sloj značenja kada se dogode tako divlji zaokreti u istorijskom mišljenju. Ako čitave regione u svetu mapiramo u skladu s vlastitim iskustvima, to govori o hibrisu koji se mora eliminisati ukoliko uistinu želimo da uđemo u debatu na ravni ideja.

Porazi navode na razmišljanje, a lekcije se najbolje uče iz priča koje se ne završavaju onako kako bismo očekivali. Pouka iz nedavne istorije kaže da je analogija utoliko pogrešnija ukoliko je šira. I još nešto: dobro dođe i malo zdrave pameti. Dva primera: ukoliko planirate da okupirate jednu veliku zemlju, krenite sa mnogo vojnika. Ukoliko planirate da rasformirate neku vojsku, obezbedite da oružje ostane u vašim rukama, a da bivši vojnici dobiju neki novi posao.

Objavljeno u Süddeutsche Zeitung, 19. 02. 2007.