Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

KOMENTARI

Savremeni svet - granice multikulturalizma

   

 

Stjuart Sim

Ne krivite postmoderniste

Multikulturalizam ima svoje nedostatke i paradokse, ali vredi ga braniti ukoliko je alternativa u tome da se nameće kulturna homogenost. Pitanje je samo kako se on tumači. U ovom trenutku on iznosi argumente u prilog kulturnog separatizma, mada bi, zapravo, trebalo da govori o mirnoj koegzistenciji, o širenju ideja, njihovom zajedničkom korišćenju, koje ide u prilog svim stranama. Možda bi bolje bilo to nazvati polikulturalizam? Ključno je to što, međutim, ne vidim kako bi takav sistem mogao da funkcioniše bez konteksta sekularizma. Lično bih voleo da vidim kako religija prestaje da bude sila koja se meša u ljudske stvari, ali sam svestan da je to utopijski san. Ipak, to ne treba da nas zaustavi u pokušaju da ostvarimo ključni cilj prosvetiteljske misli – da iz politike uklonimo organizovanu religiju. Kad religija uđe u politiku, ona ima neprijatnu naviku da vuče u pravcu teokratije. Ne govorim samo o islamu. Hrišćanske fundamentaliste u Americi i jevrejske fundamentaliste u Izraelu pokreću isti ideali, mada su oni, trenutno, manje uspešni u ostvarivanju tih ideala od svojih islamskih parnjaka.

Želeo bih da pokažem da skepticizam ima svoju ulogu u raspravi o multikulturalizmu i da, istovremeno, branim ime postmoderne misli nakon onoga što smatram da je bilo nepravedan tretman koji je dobila u rukama Pola Klitera. Ukoliko multikulturalizam možemo ubediti da se zauzme za skepticizam i da prizna kako sve religije i sistemi verovanja imaju iza sebe istoriju skepticizma, koja se sada može aktivirati u borbi protiv tendencija u pravcu dogmatizma, onda on može da doprinese formulisanju "nove evropske priče". Problem nije u islamu, prosvetiteljstvu ili multikulturalizamu, ili čak postmodernoj ili relativizmu – problem je u dogmatizmu, i ukoliko se time ne pozabavimo, mi se onda bavimo samo simptomima, a ne uzrocima.

Kao i Jan Buruma, smatram da Kliter pogrešno tumači ono što sam napisao i slažem se s Buruminom primedbom da je i inače tokom ove debate bilo mnogo pogrešnih tumačenja i stavova i pojmova. Ovom prilikom želeo bih da raščistim nešto od toga u nadi da će to pomoći debati da ode korak dalje. Polemisanje je jedna stvar, a iskrivljavanje suparničkih pozicija nešto sasvim drugo. Vreme je da još jednom razmotrimo ključne pojmove.

Kliter mi je dodelio težak zadatak da budem "postmoderni nihilista" u mojoj knjizi Fundamentalistički svet: novo mračno doba dogme . To je, rekao bih, dosta neobično s obzirom na to da sam vrlo pažljivo istakao da je moja namera da povežem najbolje aspekte postmoderne misli s najboljim aspektima prosvetiteljske misli – "prosvetiteljstvo plus", kako sam to nazvao – da bih se suprotstavio dogmatizmu. Tom temom bavim se i u narednoj knjizi Imperije vere: zašto nam je u 21. veku potrebno više skepticizma i sumnji , i tim ću se argumentima vratiti nešto kasnije. Slažem se s Burumom da je jedno od "najvećih dostignuća prosvetiteljstva to što odbacuje dogmatizam" i sa zapažanjem Paskala Briknera da se prosvetiteljstvo "pokazalo sposobnim da revidira svoje greške". Modernost, možda, ima mnogo grehova za koje bi se mogla optužiti, ali modernost i prosvećenost – iako se poklapaju – ne treba mešati. Ne mogu da razumem kako me odbacivanje dogmatizma pretvara u nihilistu.

Najproblematičnije u Kliterovom tekstu je to što neprekidno brka pojmove kako bi mogao da odbaci suparničko gledište. Iz te perspektive, skepticizam je isto što i relativizam, a relativizam jednak nihilizmu. To je pogrešno predstavljanje i skepticizma i relativizma. Skepticizam ima dugu i slavnu prošlost u zapadnoj filozofiji (i kao što sam rekao u Carstvima verovanja , ima ga i u nezapadnim filozofskim tradicijama, recimo, u islamu) i ne treba mu se podsmevati, već dobro proceniti njegovu ulogu unutrašnjeg kritičara koji se usmerava na divlje spekulacije u okviru date discipline. Njegov najveći neprijatelj uvek je bio dogmatizam i on nas poziva da ponovo razmislimo o svim onim pretpostavkama za koje se tvrdi da stoje izvan svake moguće sumnje – recimo, da Bog postoji, da je samo jedan, da je Biblija (ili bilo koja druga sveta knjiga) bukvalan prepis Božje volje, kao i da je slobodno tržište jedini prihvatljiv način vođenja državne ekonomije, itd. Sve ove tvrdnje vernici tretiraju kao stvar vere i smatraju da je njihovo neprihvatanje izvor velikih društveno-političkih problema u današnjem svetu. Skepticizam, pak, kaže da treba da se suzdržimo od suđenja kad nemamo dokaza o ispravnosti sudova. Ja ne mogu da vidim šta je loše u takvom stavu i on mi deluje kao veoma zdrav. Neupitno verovanje je rašireno i uvek vodi u nevolje. Ne bi li onda trebalo malo preispitati sklonost da se prihvataju takva verovanja?

Nije nihilizam ako se prihvati da su moguća različita tumačenja sveta. I opet se suočavamo s dogmatizmom. U osnovi, relativizam dovodi u pitanje ideju da postoji apsolutna istina – tj. upravo ono što svi fundamentalisti tvrde da postoji (u njihovoj verziji, naravno). I, što je još gore, fundamentalisti odbijaju da priznaju da i drugi pogledi na stvari imaju bilo kakvu vrednost. S njima se ne može voditi debata – bilo o multikulturalizmu, bilo o ičemu drugome.

Što se tiče postmodernizma, uopšte ne razumem Kliterovu interpretaciju tog fenomena. Postmodernizam dovodi u pitanje autoritet u mnogim njegovim vidovima i preispituje pretpostavke koje utemeljuju naš vrednosni sistem. On je taktička vežba zamišljena tako da nas navede da još jednom razmislimo o idealima koji stoje iza modernosti. Već se pokazalo da mnogi od njih imaju štetne posledice. Taj poduhvat posmatrao bih kao nešto što je u najboljem duhu prosvetiteljstva – to je odbijanje da se stvari uzmu zdravo za gotovo samo zbog težine tradicije koja stoji iza njih. Ako Kliter misli da "postmodernisti odustaju od kritike" u političkom domenu, onda on ne uzima u obzir radove Žan Fransoa Liotara, posebno njegovu strastvenu kritiku fašizma u "Hajdegeru i Jevrejima". Veći deo Liotarove filozofske karijere prošao je u traganju za putevima da se bude politički aktivan, u levičarskom smislu, uz priznavanje da postoje neupitne pretpostavke kojima se ideologija samolegitimiše.

Ja, takođe, osporavam Kliterovu tvrdnju da je za mene "svaki pojedinačni skup ideja koji nije potpuno relativistički – fundamentalistički". Najpre, ne razumem šta znači to da je nešto "potpuno relativističko"; drugo, ja sam u Fundamentalističkom svetu jasno naveo da se zalažem za nešto što bi se moglo nazvati "univerzalne vrednosti": "jednakost mogućnosti, kraj kulturne represije i tiranije tradicije (verski ili drukčije inspirisane) i iskorenjivanje diskriminacije na temelju pola, etničke pripadnosti, društvenog položaja ili seksualne preferencije". Ovo teško da zvuči kao nihilizam. Ove stavove zagovaram upravo zato što različiti fundamentalizmi, koje razmatram, osporavaju njihovu vrednost. Ukoliko je suprotstavljanje diskriminaciji univerzalna vrednost, onda ja odmah stojim iza te univerzalne vrednosti.

U Imperiji verovanja ističem da moramo da ohrabrimo skepticizam i sumnju kao metode da se zaustavi širenje dogmatizma i neupitnih uverenja. Gotovo uvek, razumnije je sumnjati u svoja uverenja nego smatrati da su ona izvan svakog spora. Prirodni impuls imperija vere je gušenje nesaglasnosti, i to je danas više nego uobičajena pojava. Ako multikulturalizam uopšte nešto znači, onda znači da svaki sistem verovanja može – a i poželjno je – da u sebi nosi neslaganje. Islam neće nestati, ali oni koji nisu njegovi vernici treba da učine sve što mogu da bi stimulisali debatu unutar njega, kao i da učine šire dostupnim informacije o tradicijama neslaganja, pa čak i otvorenog skepticizma, koji postoji unutar islama kao sistema mišljenja. Islam treba da se promeni iznutra, što ne znači da ne treba da bude izložen i oštroj kritici spolja. U potpunosti prihvatam Briknerov pledoaje za jaču podršku opozicionim glasovima unutar islamskog sveta – kreativnim umetnicima, za koje je dokazano da mogu uticati na javnu svest.

Dakle, ne treba da brinemo zbog postmodernizma ukoliko želimo da napišemo "novu evropsku priču"; treba da brinemo zbog dogmatizma. Timoti Garton Eš traži "manje Briknera, a više Paskala". Ja bih to rekao sasvim drukčije: manje vere, a više sumnje i skepticizma.

Autor je profesor kritičke teorije na Univerzitetu Sanderland.

(21. 2. 2007)

Objavljeno u internet magazinu Perlentaucher.



 

 

 
 
Copyright by NSPM