Kenan Malik

Sloboda govora u pluralističkom društvu

Deo problema s celom ovom debatom je u tome što obe strane mešaju dva pojma multikulturalizma – multikulturalizam kao životno iskustvo i multikulturalizam kao politički proces. Kad većina ljudi kaže da je multikulturalizam dobra stvar, oni pod tim misle na iskustvo života u društvu koje je manje samodovoljno, manje homogeno, naprednije i kosmopolitskije nego ranija društva. Drugim rečima, multikulturalizam je argument za kulturnu različitost, masovnu imigraciju, otvorene granice i otvorene umove.

Međutim, oni koji zagovaraju multikulturalizam kao politički proces govore o nečem sasvim drugom. Multikulturalizam, tvrde oni, zahteva javno priznanje i afirmaciju kulturnih razlika. Mi živimo u svetu, tako navodi ovaj argument, u kome postoje duboko ukorenjeni konflikti između kultura koje oličavaju različite, međusobno neuporedive vrednosti od kojih je svaka validna u sopstvenom kontekstu. Socijalna pravda zahteva ne samo da pojedinci budu tretirani kao u političkom smislu jednaki, već i da njihova kulturna uverenja budu smatrana kao jednako vredna i da zaista budu institucionalizovana u javnoj sferi. Kao što američki teoretičar Iris Jang kaže, "grupe ne mogu biti socijalno jednake ukoliko njihovo specifično iskustvo, kultura i socijalni doprinos nisu javno afirmisani i priznati".

Brkanje životnog iskustva s političkim procesom nije donelo ni šta dobro . S jedne strane, omogućilo je mnogima na desnici – i ne samo na desnici – da problem socijalne kohezije predstave kao proizvod masovne imigracije, a manjine proglase za problem. S druge strane, prisililo je mnoge liberale da u ime zaštite različitosti odbace tradicionalne pojmove slobode.

Verujem da je od suštinske važnosti razdvojiti ove dve vrste multikulturalizma. Ironija multikulturalizma kao političkog procesa je u tome što on podriva mnogo toga što je vredno u konceptu različitosti kao životnom iskustvu. Kad govorimo o različitosti, mi pod time mislimo da je svet komplikovan, pun sučeljavanja i konflikata. I to je dobra stvar, jer sukobi i sučeljavanja predstavljaju materijal političkog i kulturnog dijaloga.

Liberali vrlo retko sebi postavljaju pitanje "a zašto bismo mi držali do različitosti". Različitost je važna, ne sama po sebi, već zato što nam omogućava da proširimo vidike, da uporedimo i sučelimo različite vrednosti, uverenja i životne stilove, procenimo ih i odlučimo koji je od njih bolji, a koji lošiji. Važna je, drugim rečima, zato što nam omogućava da se uključimo u politički dijalog i raspravu koji nam pomažu da stvorimo jedan univerzalniji jezik građanstva.

Ali, upravo je ta vrsta dijaloga i debate ono što multikulturalizam kao politički proces pokušava da suzbije u ime "tolerancije" i "uvažavanja". Upravo ona stvar koja je ključna u multikulturalizmu – sukobi i sučeljavanja koje on sa sobom nosi – jeste ono čega se mnogi multikulturalisti najviše boje.

Ovo je jedan od razloga zašto se toliko mnogo vatrenih rasprava o multikulturalizmu ticalo pitanja slobode govora. Od danske karikature proroka do papinog govora o islamu, postoji strah da neograničena sloboda govora vodi nerešivim konfliktima, te da je zato treba ograničiti. Liberali su prihvatili takoreći kao aksiom ideju da iako je sloboda govora u nečelu dobra, ona mora biti ograničena u pluralističkom društvu. Da bi iznutra diversifikovano društvo funkcionisalo i bilo pravedno, moramo pokazati poštovanje prema drugim narodima, kulturama i pogledima na svet. A to možemo učiniti samo tako što ćemo biti netolerantni prema ljudima čija gledišta nekoga vređaju ili pak prekoračuju čvrsto definisane moralne granice. Kao što je britanski sociolog Tarik Mudud rekao, "ako želimo da izbegnemo sukobe u zajedničkom političkom prostoru, onda moramo ograničiti fundamentalna ubeđenja onih drugih". Ironično je što život u pluralnom društvu, kako se čini, podrazumeva da očuvanje raznolikosti zahteva da se ostavi manje prostora za raznolikost mišljenja.

Ja verujem da je suprotno istina. Upravo zato što živimo u pluralističkom društvu, potreban nam je najveći mogući stepen slobode govora. U homogenom društvu u kome svako misli na isti, unapred određeni način provokacija nema nikakvog smisla. Ali, u stvarnom svetu u kome su društva pluralistička, istovremeno je i neizbežno i važno da ljudi povređuju senzibilitet drugih ljudi. Neizbežno je stoga što u situaciji kada su različita uverenja jaka, sukobi su neizbežni. I mi treba da se nosimo s tim sukobima umesto da ih sprečavamo. A važno je zato što bilo koja vrsta društvene promene ili napretka znači povređivanje nečijeg kulturnog senzibiliteta. Pravo "podvrgavanja kritici tuđih fundamentalnih uverenja" predstavlja kamen temeljac slobodnog i diversifikovanog društva. "Ako sloboda išta znači", kao što je to jednom rekao Džordž Orvel, "onda je ona pravo da ljudima kažete ljudima ono što im se ne sviđa."

Ah, stiže odgovor – zar ne bi trebalo da zaštitimo manjine od namerne difamacije? Nije li civilizovano društvo dužno da zaštiti bespomoćne i ranjive? Zaista, ono je dužno da to učini. Ali upitajte se sledeće: ko je taj ko ima najviše koristi od cenzure? Ne bespomoćni i ranjivi, već upravo oni koji imaju moć cenzure u svojim rukama i volju da tu moć koriste. Često se kaže u opravdavanju cenzure da samo nekolicina ima dovoljno mogućnosti da slobodno govori – medijski moguli i vladini zvaničnici. U stvari, potpuno suprotno je istina. Moć cenzure je u rukama nekolicine. A moć slobode govora je u našim ustima.

Izopačenu prirodu sveta u kome živimo otkriva na jednoj strani činjenica da su mnogi liberali u stanju da vide cenzuru kao progresivnu stvar, a da, na drugoj strani, zagovornici slobode govora mogu da vide manjine kao glavnu prepreku slobodi. Nedavno sam učestvovao u raspravi na britanskoj televiziji o pitanju muslimana i slobode govora. Moja namera je bila da branim slobodu govora kao saveznika a ne neprijatelja manjina, uključujući i muslimane. Ali, pokazalo se da to nije tako lako zato što su se učesnici u debati polarizovali na one koji su branili slobodu govora, a muslimane videli kao problem (konačno pitanje o kome je publika glasala bilo je "da li su muslimani pretnja slobodi govora"), i one koji su želeli da brane prava muslimana, a slobodu govora su videli kao problem.

Mnogi od skorašnjih sukoba oko slobode govora bili su podstaknuti ispoljavanjem besa muslimana. Ali, ideja da muslimani predstavljaju suštinsku pretnju slobodi govora je apsurdna – posebno u zemljama poput Britanije čiji zakoni o klevetama imaju skoro srednjovekovni prizvuk i gde su slobode kontinuirano erodirane u ime takozvanog rata protiv terora.

Muslimani su svakako iskoristili prednosti kulture cenzurisanja – i averzije prema nanošenju uvreda – koja je sada duboko ukorenjena u većini zapadnih društava. Ali, apsurdno je misliti da su oni stvorili tu kulturu. Jednako je apsurdno smatrati da ta kultura donosi neku korist muslimanima. Ukoliko nekome i koristi, onda to nisu muslimani uopšte, već oni unutar muslimanskih zajednica koji imaju moć i ne žele da tu moć niko dovede u pitanje. Stvarni uticaj cenzure je da podrije progresivna kretanja unutar manjinske zajednice.

Uzmimo, recimo, kontroverzu oko danskih karikatura. Tvrdilo se generalno da su svi muslimani bili uvređeni karikaturama i da su svi muslimani želeli da ih zabrane. To nije istina. Binjamin Sinsek je muslimanski zvaničnik u lokalnoj vladi u danskom gradu Arhusu i on je pomogao da se organizuju kontrademonstracije na proteste protiv karikatura. "Postoji", napominje on, "velika grupa muslimana u ovom gradu koji žele da žive u sekularnom društvu i prihvataju princip koji kaže da je religija lična stvar između njih i Boga, a ne nešto u čemu treba učestvuje čitavo društvo." I on nije usamljen u tom stavu. Ali, takvi glasovi su ućutkani u groznici cenzurisanja svega što može biti uvredljivo.

Multikulturalistički cenzori pomažu jačanje najkonzervativnijih elemenata i podrivanje pozicija onih koji žele da se suprotstave tradiciji i autoritetu. To je razlog zašto grupe poput Crnih sestara Sauthola – organizacije azijskih ženskih aktivista koja se više od 20 godina bori kako protiv rasizma, tako i protiv diskriminacije žena – snažno odbijaju ideju da nanošenje uvrede treba da bude zabranjeno. Kao što Rahila Gupta iz Sestara Sauthola kaže u odgovoru na planove britanske vlade da nanošenje uvrede proglasi "religijskom mržnjom", takva cenzura će "ojačati glasove religiozne netolerancije i ugušiti pravo žena na neslaganje". „I to je“, smatra ona, "suviše visoka cena za udovoljavanje jednoj otuđenoj zajednici."

Pojam nanošenja uvrede sugeriše da su određena uverenja nekim ljudima toliko važna i vredna da bi trebalo da budu izvan domašaja kritike, ili tretiranja u karikaturi, ili čak postavljanja pitanja o njima. Važnost principa slobode govora je upravo u tome što on pruža stalni izazov ideji da se neka pitanja ne mogu postavljati i stoga funkcioniše kao stalni izazov autoritetu. To je razlog zašto je sloboda govora od suštinske važnosti ne samo za demokratski život već i za aspiracije svih onih grupa koje su marginalizovane u demokratskom procesu. Sloboda govora, drugim rečima, ima istinsku vrednost ne za one koji imaju moć već za one koji žele da ih kritikuju. A cenzura ima istinsku vrednost upravo za one koji imaju moć i ne žele da budu predmet ičije kritike.

Naravno, mnogi od onih koji nanose uvrede nisu uopšte progresivni već zatucani – recimo rasisti ili homofobičari. Ali, ljudi moraju biti jednako slobodni da izazivaju liberalne ortodoksije kao i reakcionarne. Sloboda govora za sve osim za netolerantne nije uopšte sloboda govora. Pravo na slobodan govor ima političkog smisla samo ako smo prinuđeni da branimo isto takvo pravo osoba čija gledišta preziremo.

U svakom slučaju, ne mogu se kritikovati netolerantne ideje tako što bi se zabranile. Time se sentimenti samo proganjaju u podzemlje. Kao što je Milton jednom rekao: "Istisnuti zla učenja njihovim licenciranjem isto je što i slediti primer onog sjajnog čoveka koji je želeo da otera vrane tako što bi pucao u svoju kapiju". Cenzurisanje odvratnih ideja neće ove uništiti. To je samo način da se izbegne odgovornost za suočavanje sa njima. Samo kroz slobodu izražavanja možemo artikulisati svoje neslaganje s takvim ljudima i osporiti njihove ideje.

Sloboda govora ne znači prihvatanje svih gledišta. Ona znači dopuštanje svima da se pojave u javnosti kako bismo mogli da osporimo one koje smatramo neprihvatljivim. Mi danas, međutim, činimo suprotno: postoje određena gledišta koja zabranjujemo zato što ih smatramo suviše neukusnim. Ali, postoje druga koja ne smemo da dovedemo u pitanje jer se plašimo da ne uvredimo različite kulture.

Ali vi ste nas zaveli, govori naš cenzor. Mi zapravo nismo cenzori. Sve što mi želimo je da obezbedimo poštovanje svih uverenja i kultura. To je argument koji pojam poštovanja okreće naglavce.

U tradicionalnom kantovskom smislu, poštovanje drugih od nas zahteva da tretiramo svakog čoveka jednako, kao moralno autonomno biće. Svaki pojedinac poseduje pravo da izražava politička i moralna gledišta i da dela u skladu s njima. Važnost slobode govora je u tome što ona predstavlja izraz moralne autonomije pojedinca, prava ljudi da učestvuju u snažnoj debati o svojim uverenjima i akcijama – i da snose posledice za to.

Multikulturalistički cenzor zahteva poštovanje ne samo za osobe, već takođe i za njihova uverenja. I čineći to, on podriva autonomiju pojedinca, kako ograničavanjem prava ljudi da kritikuju tuđa uverenja, tako i insistiranjem na tome da su pojedinci koji imaju određena uverenja suviše slabi i ranjivi da bi se mogli suprotstaviti kritici, satiri ili zloupotrebi.

Daleko od toga da nudi poštovanje, multikulturalistički cenzor tretira ljude ne kao autonomna bića već kao nemoćne žrtve kojima je potrebna posebna zaštita. Rezultat je licitiranje ko je veća žrtva, a svaka grupa pokušava da pokaže kako su njena osećanja najviše povređena. Tako smo došli do toga da probiramo i kombinujemo šta se može, a šta se ne može tolerisati. Početkom ove godine vođa britanskih muslimana Ikbal Sakrani je izrekao neke uvredljive komentare na račun homoseksualaca. Na to je, potpuno apsurdno, reagovala policija, pa su onda 22 muslimanska lidera reagovala tako što su pisali londonskom Times -u tražeći pravo da "slobodno izražavaju svoje mišljenje u atmosferi u kojoj nema zastrašivanja i agresije". Ti isti lideri poriču slično pravo novinama koje objavljuju karikature Muhameda. Mnogi od onih koji su vrlo zadovoljni kad vide satirične komentare Muhameda povlače crtu kod bilo kakvog zbijanja šale s holokaustom. Grupe za gej prava žele da muslimani (kao i crni raga umetnici) budu osuđeni zbog homofobije, ali isto tako žele za sebe pravo da kritikuju muslimane onako kako oni smatraju da treba. To brzo postaje varijanta onog "moj govor treba da bude slobodan, a tvoj suviše košta".

Ovde možemo videti da je argument protiv slobode govora zapravo argument u odbranu sektaških interesa. I to je najjači razlog za odbacivanje ograničenja te slobode. Možemo izgraditi pluralističko društvo u kome sloboda govora obezbeđuje saradnju i dijalog među različitim delovima društva – ili ćemo imati sektaško društvo u kome će ograničenja slobode govora pomagati da se fragmenti drže na okupu. Izbor je naš.

(Tekst je autorova prerada pozdravnog obraćanja na 19. evropskom skupu predstavnika izdavača časopisa iz oblasti kulture, održanom u Londonu od 27. do 30. oktobra 2006. godine)

This article is based on the opening address at the 19th European Meeting of Cultural Journals in London from 27-30 October 2006.